Serbian Holocaust

Boža Rafajlović, February 21, 2012, Belgrade


Interviewer: Jelisaveta Časar | Camera: Milan Džekulić | Editing: Jelisaveta Časar, Nemanja Krdžić | Transcript: Jelisaveta Časar | Webmastering: Dusan Gavrilović

Voices of Survivors


Transkript intervjua na srpskom jeziku


Ja sam Boža Rafajlović, rodjen pre osamdeset osam godina, 1923. u Beogradu na Dorćolu. U doba izbijanja Aprilskog rata 1941, pre nego što su Nemci bombardovali Beograd, bio sam učenik Prve muške gimnazije, najstarije beogradske gimnazije. Tu sam kao omladinac aktivno bio uključen u podršku vojnom puču, prevratu od 27.marta. Bio sam skojevac, ali sam istovremeno imao i kontakte sa demokratskom omladinom iz Srpskog kulturnog kluba. Dizali smo pobune po beogradskim gimnazijama protiv Cvetković-Mačekove vlade, Cincar-Markovića i drugih, a kad je izbio rat, zafijukali avioni, padale bombe, kuća pored moje u kojoj smo stanovali u Strahinića Bana bila je srušena. Ostale su na tom delu ulice samo dve zgrade: broj 43 i 39. U broju 39 stanovao je moj dobri drug Gavrilo Zunana. U medjuvremenu, prošao je sa mnom sličnu golgotu, manje više isti holokaust. Sa druge strane je bila moja kuća, naša kuća, u koju su se odmah uselili folksdojčeri, a zatim nemački pukovnici i generali.

Prvog dana rata otac je shvatio da me ne može zadržati, pustio me je. Zajedno sa grupom Jevreja i nekih Srba krenuo sam u dobrovoljce. Prvi kontakt sa vojskom bio je pod Avalom. Beli Potok, železnička stanica. Komandant vojne železničke stanice major Rafajlo Levi, ortak mog oca u trgovini u Ulici kralja Milana u Beogradu, kasnije Ulica maršala Tita, kasnije svih srpskih vladara, pa nekih vladara, pa ne znam kojih vladara. Uglavnom, to je glavna beogradska ulica. Sa jedne strane pored Starog dvora, a sa druge strane preko puta tadašnjeg Ministarstva inostranih poslova. Bila je to šik radnja za moderne mlade gospodje i gospodjice. Bili smo relativno imućni.
Ortak mog oca primio je našu grupu i smestio u vagon za četrdeset osam konja i šezdeset četiri vojnika. Nas je bilo dvanaestorica. Dao nam je nešto hleba i rekao: "'Ajde vi, ja nemam nikakva ovlašćenja, niti imam gde da vas postavim i stavim, niti imam uniforme, ajde vi dalje pa tražite neku komandu koja će vas primiti".

Sutradan smo se obreli u Sarajevu. Tamo smo pokucali na vrata majora Zdravkovića, rodjaka trgovca Zdravkovića iz Beograda čiji je sin bio u našoj grupi. "Pa vi ste deco budale, vi ste ludi! Kakvi dobrovoljci! Zar ne vidite da mi propadamo?". Bio je tek 7. april. Mi smo u Belom Potoku čuli bombardovanje u Beogradu. Videli smo crvenu vatru nad Beogradom, ali mi rat još osetili nismo. Bili smo u toplim gojzericama, toplim odelima. Imali smo nešto hrane. Imali smo dosta para. Majora smo proglasili petokolonašem i krenuli dalje. Čuli smo da je vlada upravo prošla kroz Sarajevo i da ide u Kotor. Krenuli smo i mi istim putem. 'Ajde za vladom, valjda će tamo biti neke komande. Pa, znamo ponešto da radimo, znamo jezike, mladi smo. Neki su čak znali i da pucaju. 

Prvi put sam video neprijatelja u Mostaru. Sarajevski "ćira" sporo je išao, ali dogurao je negde rano izjutra trećeg, četvrtog dana rata do Mostara. Zaustavilo ga je crveno svetlo i veliko crno slovo U na kapama vojnika u jugoslovenskim uniformama ali drugačijim kapama. To su bile ustaše. Prvi put sam osetio strah. Počeli su pretres. Čuli smo - traže krijumčare i Jevreje. Mi nismo krijumčari, ali ima nas dosta Jevreja u toj grupi. Drugovi Srbi nas umiruju da će nas zaštititi. Još uvek smo u vagonu. Počinje pretres. Odjedanput voz krene. Laknulo nam je. Videli smo da su i ustaše i te kako bili preplašeni. Psovao je jedan ustaša koji se zadržao u našem vagonu neverovatnim rečnikom: "Pa u susednom selu su Srbi, zaklaće nas!". Takav rečnik sam prvi put čuo. Iskočio je on iz vagona, iskakale su i ostale ustaše u uniformama, a naš mašinovodja je dobio aplauz svih putnika. Da li ga je čuo - verovatno nije, Stigli smo u susedno selo. Ne znam kako se zvalo. Voz ide u pravcu Zelenike na moru. Veliko vojno brodogradilište. Tu je još uvek jugoslovenska vojska koju su ustaše nazvale srpska vojska. Tada sam prvi put shvatio da sam ja iz Beograda u stvari Srbin i da mene tretiraju kao Srbina, bez obzira što ja sebe smatram samo Jugoslovenom.

Stigli smo tako do Zelenike gde nije bilo smeštaja. Imali smo para i otišli smo u Herceg Novi. Prvu noć proveli smo u nekom hotelu, ne sećam se više kom. Bilo nam je skupo i sutradan smo iznajmili konobu. Bilo je mnogo jeftinije. Izračunali smo da možemo sa parama koje imamo da otprilike  opstanemo dva, tri meseca. Krenuli smo u potragu za hranom i utvrdili da sam užasno loš kuvar. Jedino što smo našli bile su tripice, to jest crevca koja treba dobro oprati. Ja to nisam znao. Spremio sam ručak za sve jer sam znao nešto da napravim kao kajganu i tako neke drangulije. Ceo kraj, a ne samo kuhinja, smrdeli su po ostacima hrane iz creva dok nije došla majka jednog od drugova koji je već bio tu i objasnila nam kako se kuva. Oni su izbegli nekoliko dana ranije. Tako sam umesto dobrovoljca postao kuvar u izbeglištvu.
Imali smo nekoliko kontakata da razmotrimo kuda ćemo i šta ćemo.Shvatili smo da je Jugoslavija propala. Pred nama su marširale kolone oficira Jugoslovenske kraljevske vojske medju kojima je bilo i nekih Beogradjana. Bio je otac moje dobre drugarice Bojane Jakovljević koja je bila tu u Herceg Novom, muž Rebeke Jakovljević, čuvene modne kreatorke, dvorske krojačice, koja je doduše živela odvojeno od muža, ali ne rastavljena. On je bio u koloni zarobljenih koja je marširala pod stražom Italijana. Dva Italijana na čelu kolone i za njima ide grupa od preko pet stotina oficira. Strašna slika.Nama, nesudjenim dobrovoljcima, propao je svet. Uhvatili smo vezu sa nekim partijskim drugovima. Ispostavilo se da je to bio Djilas. Savetovao nas je da se sklonimo, nema gde da nas primi. Hoće on i Jevreje i Srbe, ako su beogradski studenti, beogradski gimnazijalci tim pre, još bolje. Neke čak i poznaje - Batu Deleona, Ašera Deleona, budućeg sekretara Saveza sindikata Jugoslavije, pomoćnika Salaja, generalnog sekretara, lično je poznavao. Dakle, izjalovio se i odlazak u partizane koji su već digli neki ustanak ili smo mi barem jednu pucnjavu od dva metka proglasili za ustanak. 

Upoznao sam gospodju Simić, suprugu jednog drugog ratnog zarobljenika oficira. On je bio šef male republikanske stranke. Imao je jednu ćerku, radila je kasnije u Tanjugu, Vera Simić. Bila je sa rodjakom Vukom Simić, ćerkom Stanoja Simića, kasnijeg Titovog ambasadora u Moskvi. Savetovali su me da odem u Beograd i da dovedem roditelje. Prošao sam korzoom i primetio narednika za koga su mi mlade Simićke rekle da izdaju dokumenta. Bio sam istoga dana na šalteru kod narednika kome sam odneo mali paketić sa dva mirišljava sapuna. Za dva mirišljava sapuna za koje smo na crnoj berzi u Herceg Novom platili nešto sitno, dobio sam četiri propusnice - jednu za mene, dve za moje sestre i jednu blanko. Zvao sam se Abraham Rafaeli,umesto Rafajlović, rodjen u Herceg Novom. Imena su bila originalna mojih sestara, sa datumima. Nasmešen dao mi je dokumenta. Ja sam objasnio da su to one gospodjice sa kojima sam šetao, video ih je u Herceg Novom i da sa njima idem do Beograda i nazad. Dobio sam propusnicu koja je, dakle, glasila na Herceg Novi via Sarajevo per Belgrado e ritorno.

Put je tekao mnogo lakše nego što sam zamišljao. Plašio sam se ustaša, četnika, žandara, agenata i povrh svega Nemaca. Niđta od toga nije bilo. Negde kod Užica ušao je neki civil. Odmah se videlo da je policajac. prišao je, tražio dokumenta. Pokazuje neku svoju iskaznicu. Mene je pogledao i kazao: "Pa možda ćeš da farbaš i Nemce ali mene nisi ofarbao. Dobar ti je ovaj štos", i vratio mi lažna dokumenta. Propustio me je. Za koga je radio, ne znam. To je bio jedini pregled na celom putu od Herceg Novog do Beograda.

U Strahinića Bana nisam našao nikoga. Nešto kasnije prošao je mlekadžija koji nam je donosio mleko i rekao: "Pa tvoji su se, sine, preselili u Mirijevo!". Za Mirijevo tada nije vodio autobus broj 27 (kao danas). Ovde gde ja daans stanujem, a to je na putu za Mirijevo, bile su livade. Mirijevo je bilo jedno od udaljenih sela beogradskog okruga. Tamo su našli neku staju u kojoj su se smestili. Počelo je ono što sam ja tada, a i danas, zvao veliki dan plača. Plakali smo bez prestanka. Nismo se više ubedjivali. Jedini argument mog oca bio je : "Pa ne mogu nas sve pobiti!". Na žalost, sve su ih pobili. To je bio početni holokaust kome sam gledao u lice. Nije pustio ni sestre da krenu sa mnom. Smatrao je da sam suviše mlad i neiskusan i da nema dovoljno novaca da bi nas mogao poslati u neizvesnu budućnost. 
Uveče, po mraku, vratio sam se u Beograd, otišao do Topčidera i seo u voz za Sarajevo. U Sarajevo su ušli Nemci. Počeo je pretres. Jedan mladi nemački poručnik gledao je moje dokumente: "A, vi ste Italijan!". Počeo je italijanski da govori. Ja sam italijanski tek natucao po koju reč. Nemački sam znao, ali nisam hteo nemački da mu odgovorim. Učili smo u školi nemački i vrlo dobro sam ga znao. Prošao sam glatko na nadobudnost Nemca koji je želeo da pokaže svoje znanje italijanskog jezika i italijanske kulture. Pravio se važan pred svojim kolegama kako, eto, razgovara sa Italijanom iz Herceg Novog.

Vratio sam se tužan. Nekoliko dana kasnije pročitali smo objavu - sve izbeglice koji nisu rodjeni i nemaju stalni boravak u Herceg Novom treba da se jave nadležnoj vojnoj ispostavi u Tvrdjavi, počev od nedelje u osam sati izjutra. Poneti prtljag koji mogu sami da ponesu. Bilo nam je jasno da nas odvode. Kuda? Bojana Jakovljević je bila veoma pedantna i sakupila je imena svih uhapšenih u Herceg Novom. Kasnije je tom spisku dodala i one koji su uhapšeni u Kotoru, kao i u drugim malim naseljima Bokokotorskog zaliva.

Ukrcali su nas na brod koji je tu bio na popravci i još uvek je bio nakrivljen na levu stranu, na levi bok. Nekoliko noći stajali smo u Boki Kotorskoj. Jednog jutra, rano izjutra, još nije ni svanulo ili jeste, svanulo je, probudio me je Jaša Almuli i kaže: "Ti i ja smo odredjeni za dežurstvo da vidimo kuda kreće brod!. Brod je krenuo. Izašli smo na pramac da utvrdimo ide li brod pravo, ide li desno ili levo. Ako ide pravo vode nas u Italiju. Ako skrene desno, vode nas u Split, Šibenik ili Zadar na sud. Ako idemo levo, onda nas vode na najgoru destinaciju - onda idemo u Albaniju.

Brod je krenuo levo. Sutradan posle veoma mučne plovidbe, svi smo patili od morske bolesti mada se nismo puno talasali, ali je bilo neudobno, ogroman broj u potpalublju, iskrcali smo se u Draču. Čekalo nas je nekoliko kamiona i vojnici sa perjanicama. Utvrdili smo da su to karabinjeri. Rekoše nam da nisu, nego da su bersaljeri, strelci. Bio je to streljački puk ozloglašen u Albaniji. Ukrcali su nas u kamione. Prošli smo grad na čijem je ulazu pisalo Kavaja. Izvan grada je bio vojni logor. Bodljikave žice. Ugurali su nas kao stoku. U jednom trenutku pojavio se jedan debeli major. Počeo je da se izvinjava na italijanskom. Prišla su dvojica starijih Jevreja koji su znali italijanski. Objašnjavali su se. Rezultat je bio da su se berseljeri povukli, da su došli obični vojnici bez tih perjanica, sa običnim kapama, da su počeli da pomažu ženama i deci da se nekako smeste. Delili su nam ćebad koja su bila prljava, smrdljiva, prašnjava i kojih nikada nije bilo dosta. Major je dolazio tri, četiri puta i objašnjavao da imamo pravo na dva ćebeta po osobi. Naša grupa upotrebila je, ja mislim, po šest komada. Pravili smo paravane da se odvojimo, da stvorimo stan, da se medjusobno zaklonimo. Tu su bile žene sa svojom decom, sa svojom porodicom. Onda su nas zvali na ručak. To nije bio organizovan protest, ali je kod kuhinje bio ogroman broj bačenog jela. Pomija! Major je opet objašnjavao da njemu niko nije rekao da će doći civili, da će doći deca i žene. Njemu su javili za dve stotine pedeset ratnih zarobljenika, civila taoca i Jevreja. On ne zna šta da radi. Jevreji su mu savetovali da formiraju komisiju koja će otići sutra u Kavaju na pijacu da kupi hranu o svom trošku a da se on postara za kazane i mi ćemo sami kuvati.

Sutradan nam se major pridružio za ručak. To je bio drugi potkupljeni Italijan koga sam video kako se druži sa bogatim Jevrejima. Prvi je bio onaj koji mi je za dva sapuna dao četiri propusnice, a drugi je bio major komandant vojnog logora u Kavaji. Puštao je grupu starijih Jevreja da sami odu. Jevreji nisu hteli da idu sami. Tražili su posilne, da dodju vojnici da nose hranu. Dobili su. Major je uvek bio gost naše kuhinje jer se u njoj jelo bolje nego u vojnoj kuhinji kod Italijana. Naizgled to je bilo sve. A onda odjednom u nedelju zasvirala je "Djovineca", istaknuta je italijanska zastava na jarbolu u sred logora, pojavili su se bersaljeri. Nigde nije bilo majora. Pojavio se neki kapetan i počeo da urla: "Saluto Romano!"- rimski pozdrav, dignuta ruka. Ko god je bio van barake morao je na rimski način da pozdravi italijansku zastavu.
Većina naših starijih su imali tada od trideset pet do nekih pedeset pet, šezdeset godina. Starijih od toga u našoj grupi nije bilo - tih dve stotine četrdeset sedam popisanih na popisu Bojane Jakovljević. Nekoliko meseci kasnije prebačeni smo brodom koji je ovoga puta išao pravo, dakle u Italiju, iz Drača u Bari. U Bariju su nas prvo dezinfikovali, okupali, nahranili i strpali u vozove. Vozovi su krenuli tako da nam je popodne sa desne strane bilo sunce. Znači, išli smo na jug. Mislili smo da idemo u Taranto i da će nas odvesti u Libiju. Ne! Voz je skrenuo tokom noći, to nismo ni primetili, a izjutra kada smo se zaustavili voz je stao na otvorenoj pruzi. Iskrcali smo se i samo nekoliko metara dalje bio je veliki natpis na ulazu u opet bodljikavom žicom ogradjeni prostor. Ovog puta naziv je bio Feramonti. 
Našli smo se u Feramontiju, provincija Kozenca, na krajnjem jugu italijanske čizme nadomak Sicilije, u Kalabriji.

Ta etapa dva koncentraciona logora nametala je razmišljanja o bekstvu. Što smo više razmišljali, plan za bekstvo je postajao sve teži jer smo bili sve udaljeniji od naše matice. Albanija je još bila kopneni sused. Sad smo već preko Jadrana. Treba proći Italiju, treba preći Jadran. Kako se izvući iz logora? Počela je bitka za preživljavanje. Iscrpljivali smo se kroz medjusobna dobacivanja, političke svadje sa starijima, osude njihovog ponašanja prema okupatoru, razgovora sa oficirima, podmićivanje oficira, sve smo mi to ocenjivali kao kolaboracionizam, saradnju sa okupatorom koja nije dostojna borbe za nacionalnu slobodu. To je izdaja, to je reakcija. Ne treba saradjivati sa neprijateljem. Neprijatelja treba bojkotovati.

Prva stvar koju smo shvatili u logoru je da je baraka broj 2 bila pretvorena u sinagogu, da je nekih hiljadu i dvesta Jevreja koje smo mi zatekli skoro isključivo bilo iz raznih krajeva istočne Nemačke, Ukrajine, Belorusije. Nije bilo Rusa, bilo je Ukrajinaca, Belorusa, bilo je Poljaka, Moldavaca, Jermena, Rumuna. Bilo je puno Nemaca. Oni su izdejstvovali dozvolu da imaju svoj hram. Dobili su jednu baraku koju su pretvorili u sinagogu.

Nas jugoslovensku mladež smestili su u baraku broj 11. To je bila čuvena baraka pored barake broj 5 gde su bili ostali Jevreji, uglavnom samci omladinci. U broju 11 je bila pretežno beogradsko-sarajevska grupa Jevreja, vrlo naprednih, koja je provirila u baraku broj 2 onako kako se ide u posetu Duomu u Milanu ili crkvi Svetog Petra u Rimu . iz kurioziteta da se vide umetnička dela, da se vidi šta je to stvarno tu, da je to zaista sinagoga a ne na molitvu.

Uglavnom svi su preživeli. Nije preživeo moj drug iz grupe koji je krenuo sa mnom 6.aprila iz Beograda - Isak Albahari. Otac porodice Romano, pater familias, imao je radnju ženskih čarapa "Kajzer". To su bile prve svilene čarape u Beogradu koje su imale šav pozadi. Tada još nije bilo najlona i šetale su se svilene čarape. Oni su bili imućni ljudi. Mladog Albaharija su proglasili za svog rodjaka. Mladi Romano je bio vršnjak Isaka. Doveli su ga u selo Zibelo u Parmi već negde početkom 1942. zbog promene klime. Feramonti je u bivšoj malaričnoj baruštini koju su Italijani isušivali i nastojali da joj promene karakter. Sejali su tamo trsku, posejali hrastove. Svašta su činili dok jedna  promućurna velika trgovačka firma iz Rima "Ditta Parini" nije dobila koncesiju na taj teren i pravo da na tom terenu sagradi koncentracioni logor. U Nemačkoj logore je gradio Himler, radila SS policija, propagandu je vodio Gebels. U Italiji su se problemom koncentracionih logora bavili kapitalisti. To je bio privatizovani posao. Kompanije su dobijale na tenderima ugovore sa pravom koncesije na tom zemljištu. Dobijale su od države prema broju zatvorenika odredjenu svotu - 8,5 lira dnevno kao nadoknadu za zemljište, izgradjenu baraku, krevet od dasaka, kazane za kuhinju, kuhinjsku opremu i ishranu zarobljenika. Kompanija "Ditta" je bila zainteresovana da se logor što više proširi, da niko ne umre, da niko ne nastrada. Otuda velika briga za zarobljenike.

Pre nego što kažem strukturu kapitalističke eksploatacije koncentracionog logora, rekao bih da je Isak Albahari bio jedan od dva ili tri slučaja smrti zarobljenika iz Feramontija. On je umro u Zibelu u Parmi, kada je došao u confino libero. Razboleo se od malarije koju je vukao od Feramontija. Odveli su ga u bolnicu. Podlegao je visokoj temperatuti i umro je. Kod njega u džepu nadjeno je 500 lira, jedna uplatnica na 1000 lira koje mu je neko poslao. To su bile velike pare. Pet lira se dobijalo za tadašnji dolar. Porodica koja je pozvala Isaka zaista je žalila. Romanovi su bili ožalošćeni jer su ga voleli. Susedna porodica izbeglica, Mandilovi, osetila se pogodjenom i odlučila da takodje pozove nekoga. Benjamin, najmladji Mandil, još uvek je živ, živi u Los Andjelesu, moj školski drug, dokazao je na ne znam kako nemogući način da su njegova majka i moja majka dve sestre po trećem ili četvrtom kolenu. Ja sam negde sredinom 1942. doputovao u pratnji jednog policijskog agenta iz logora u Zibelo u konfinaciju.

Ali, vratimo se u logor. Prošlo je još dosta meseci u logoru. Trebalo se boriti za opstanak. Bili su svi zainteresovani da mi ostanemo živi. U direkciji na čelu logora se nalazio direktor, a ne komandant. Direkcija je vodila računa da plaća kompaniji 4 lire za smeštaj, kao da smo u hotelu. Drveni krevet, dva ćebeta, ništa više. Izmedju dve barake improvizovana kuhinja koja ima jedan veliki šporet. Treba otići u šumu i naseći drva. Od opreme za tu kuhinju dva ili tri kazana i nešto lonaca koje smo mi sami kupovali u obližnjoj Kozenci. Ja sam jednom radi bolje ishrane radio u kuhinji. Time sam sebi obezbedio repete. Prvi repete se delio kuhinjskoj posluzi - onima koji su ljuštili kropmir, sekli luk i prali kazane. Kada je direkcija uzela 4 lire za smeštaj,  ostatak od 4,5 lire smo mi svake dekade, svakih deset dana na blagajni direkcije primali kao platu i potpisivali se da smo to primali. Odmah smo to uplaćivali u kuhinju za ishranu, a hranu su kupovali u prodavnici te kompanije. Kao na Divljem zapadu kopači zlata, ako ste gledali Čaplinov film. Jednom rukom su nam davali te pare, a drugom rukom ih uzimali. Plaćali smo 4 lire, a pola lire nam je dnevno ostajalo na raspolaganju kao džeparac za marke ako hoćemo da se dopisujemo. Imali smo pravo da šaljemo tri ili četiri pisma mesečno. Mogli smo da šaljemo jedan paket mesečno. Ja sam slao majoru Rafajlu Leviju, onom majoru komandantu vojne stanice u Belom Potoku. On je kao major zarobljen i otišao u Osnabrik. Slao sam mu pakete smokvi i kestena. U Italiji smokva i kesten nisu bili racionisani. Mi zarobljenici smo to obilato koristili. Dodijali su nam pirinač, testenina i bob, tvrd kao kamen. Hrane je bilo malo. Zato sam čekao repete i radio u kuhinji. Dobijali smo 150 ili 200 grama hleba. Čini mi se da je u trenutku kada smo došli u logor sledovanje bilo 200 grama i da je nešto kasnije smanjeno na 150. Ja hleb nisam jeo. Bio sam mršav, ali nisam osećao potrebu za hlebom. Hlebom sam plaćao časove učenja stranih jezika. U baraci broj 1 i baraci broj 3 bili su najbolji profesori Jevreji iz Poljske i Nemačke. Najbolji poznavaoci engleskog, francuskog, ruskog, nemačkog, italijanskog, svih mogućih jezika. Ja sam intenzivno učio engleski, italijanski i francuski. Francuski sam vrlo dobro znao još u Beogradu. Nemački sam takodje dobro znao, ali ispostavilo se da Jevreji govore jidiš a ne nemački, tako da sam to prekinuo. Ali, savladao sam engleski i italijanski. 

Moja konverzacija italijanskog bila je sa crnokošuljašima, fašističkom paravojskom. Oni su bili stražari našeg koncentracionog logora. Ali, ta strašna garda, taj italijanski SS u stvari je bio jedna parodija SS-a. Tu su bili stari, iznemogli ljudi preko šezdeset godina koji nisu mogli na front. Italijanski režim ih nije slao na front nego ih je koristio kao stražare po koncentracionim logorima, po zatvorima... Oni su izigravali strogoću prvih nekoliko dana, a onda bi vadili iz džepova duvan pa nas nudili duvanom. Postali su naši jataci za nabavke. Mi smo u baraci broj 11 imali našu maskotu  - kozu! Doveli smo kozu u logor i niko nam je nije oduzeo. Doneo ju je jedan crnokošuljaš na ledjima i predao nam je na žici, ne na ulazu. Pored učenja jezika, pored bavljenja kuvanjem, slušali smo vesti i bavili se politikom, čime bi drugom. Znali smo situaciju vrlo dobro. Imali smo mali radio. Napravio ga je jedan naš inženjer. Čuli smo Radio London. Nikako nismo uspeli da čujemo Moskvu. Bilo je nekoliko pretresa. Tražili su radio. Svršilo se na zahtevima. Nisu nas maltretirali. Obavestili su nas da će biti u nedelju svako jutro pozdrav zastavi na rimski način ukoliko smo van. Ako smo unutra u baraci onda nema pozdrava. Sa agentima smo se u prvo vreme sprdali, zafrkavali, provocirali jedni druge - oni zbog naših imena jer su nas prozivali. Možete zamisliti kako je to bilo kada se izgovori Rafajlović na italijanskom. Isto tako smo mi kvarili njihova italijanska imena. Kasnije smo se združili. Gledali su nas kako igramo fudbal. Jednog dana su se pojavili neki sportisti iz Kozence. Zvali su nas da dodjemo u Kozencu da igramo fudbal sa timom Kozence. Direktor logora je dozvolio. Vojni komandant i prefekt Kozence je zabranio.

U takvoj atmosferi ja sam dobio dozvolu da se pridružim mojim rodjacima pod uslovom da se svaki dan u 10 sati javim sekretaru opštine Zibelo u njegovim prostorijama. Svaki dan sem subote i nedelje i da potpisom potvrdim da sam tu, da nisam prešao atar opštine nego sam se držao propisa. Imam pravo da radim ukoliko sam nadjem zaposlenje. U Zibelu su mi Mandilovi našli malu sobu u jednoj seoskoj porodici koja me je lepo primila. Imali su sina na libijskom frontu, na afričkom frontu, i celo vreme su govorili:"E, samo i neka naš sin bude zarobljen da se spase opasnosti. Neka nadje neku porodicu da ga pazi kao što mi Vas pazimo. Stvarno su me lepo pazili. Plaćao sam 50 lira mesečno, dakle 10 dolara po zvaničnom kursu. Ja sam tada od države dobijao 8,5 dolara dnevno, dakle postao sam mali bogataš. Plaćao sam stan i hranu. Trećeg meseca domaćica mi je rekla da ne treba ništa da plaćam i prvi put mi je rekla: "Znaš sine, mi ćemo te paziti da ti niko ništa ne napravi, ali čuvaj se tamo onog jednog, on provocira protiv tebe". Imao sam posla sa seoskom budalom. Seoska budala me je protežirala i provocirala. Pomogla mi je da nadjem posao. Pravio sam sanduke za paradajz, odnosno gajbe za paradajz. Brzo sam naučio taj posao kako se slažu otpadne daske da se što više uštedi. Gazdarica me je pohvalila. Gazda je bio na frontu a ona je isporučivala gajbe za paradajz. Izračunao sam da ukoliko radim tom brzinom dobijem otprilike 30 do 40 lira mesečno, to jest da napravim trideset do četrdeset gajbi ukupno mesečno. Jedna lira za gajbu meni je dosta. Život je tekao sporo kao što sporo protiče Po pokraj Zibela u kome pored meštana, starih ljudi, žena i devojaka nema muškaraca. Sve je otišlo u vojsku. Bilo nas je nekoliko mladića Jevreja. Sve devojke gledaju u nas. Provokacija puno, a marešalo nas stalno opominje:"Čuvajte se! Zabranjeno je! Sve je vama zabranjeno!". U selu je na farmi jedna aristokratska porodica. Pričao mi jekasnije moj školski drug Benjamin Beni Mandil da su te aristokrate kontaktirale Jevreje tek pred sam kraj rata jer Italija gubi rat i treba neko da ih vadi. Onda su odrešili kesu, pomagali Jevreje da nabave hranu, da nabave odeću, da nabave lažna dokumenta. U moje doba to nije bio slučaj. Ja sam pokušao da odem u zamak kod tih grofova. Gospodja grofica nije htela da me primi mada sam ja govorio italijanski vrlo dobro. "Sa divljacima ne razgovaram!". Odustao sam. 

Verovatno bi i dalje život sporo prolazio da nisam saznao da sestre Vera i Lela Kon iz Beograda, stanovale su posle rata u Cvijićevoj ulici, dobile dozvolu da se pridruže roditeljima koji žive u Priboju koji je bio pod italijanskom okupacijom. One su preko Vatikana tražile da im se roditelji pridruže, da roditelje prebace iz Priboja u Italiju. One su bile takodje u slobodnoj konfinaciji. Bile su sa nama u Feramontiju ali su izašle u slobodnu konfinaciju u provinciji Salso Madjore. Selo se zvalo Mezano Inferiore, daleko od mog Zibela 15 kilometara. To je treća provincija. Prva susedna je Kremona, ova je treća. Ja sam na tromedji i blizu sam. Seo sam na bicikl. Ravnica Poa je kao vojvodjanska. Bundeva je najveći breg. Za nepunih sat vremena bio sam tamo i potražio gospodju Jolandu, poslednja kuća desno u Mezane Inferiore kod koje stanuju sestre Kon. Zagrlili smo se, izljubili smo se. To su moje rodjake. Krenule su sutradan sa mojom porukom da se tačno raspitaju šta je sa mojima. U medjuvremenu sam čuo da su stradali. Dogovorili smo se kako i na koji način da se jave u slučaju da bude cenzure. Imali smo razradjen kod šifrvanja pisama. To nije bio kod koji je učio naučnik Savić, to nije bila petica umesto slova A. Mi smo koristili tabak papira i imali izrezan model kao što imaju moleri kada farbaju zidove sa nekim motivima. Stavite preko pisma taj šablon i ono što vam ostane čitate samo te reči. To su ključne reči da razumete poruku. To bi mogla da bude poruka na jednoj celoj stranici od desetak, dvadesetak reči. Pišete pismo i nastojite da ubacite ključne reči  koje su na takvim mestima da ne izazivaju sumnju ali daju vam pravi odgovor. Bavili smo se šifrovanjem. Ja sam u Zibelu nabavio belo mastilo, providno mastilo. Nabavio sam formulare za dokumente. Kao što kod nas na kiosku možete da kupite formulare za zdravstvenu knjižicu, tako se kod njih mogao kupiti formular za tesere. Tesere je dokument sa kuponima za racionisanu hranu. Naravno, treba i pečat preko toga. Moj pečat je bila jedna srebrna pedesetodinarka. Stara Kraljevina Jugoslavija pred rat je izdala seriju srebrnog novca od 10, 20 i 50 dinara sa izrazito jakim likom kralja Petra i grbom. Ja sam koristio grb, jugosloveski, koji na momente ako se gleda sa daljine liči na italijanski grb. Kada se dugo pritiska, kada se stavi pod pritisak, pogotovo pod pritisak tople vode, on ostavlja otisak kao vodeni žig. Naučio sam se da krivotvorim papire. Dokumenta.

Kada mi je još to isto veče marešalo, dakle narednik karabinjera, saopštio da će me odvesti Korijerom u Parmu, a Korijera je dežurna autobuska pruga koja spaja selo sa glavnim gradom, ja sam seo na jedan drugi bicikl koji sam ostavio u susednom selu na dogovorenom mestu da bi ga vlasnik našao i otišao u Parmu prekim putem a odatle se brže bolje prebacio u Bolonju. Otišao sam na adresu gde bi trebalo da stanuje jedna jevrejska porodica. Na toj adresi sam zatekao ruševinu od bombardovanja. 
To bi bio kraj mog boravka u libero confino. Od tada, od sagledavanja te ruševine od bombardovanja, ja sam postao lutajući ilegalac sa lažnim dokumentima u Italiji, koji putuje uglavnom brzim vozovima na relaciji Milano-Breša-Bolonja, eventualno do Firence. Kad god su bombardovanja završim šetnju, udjem u kuću iz koje su se stanari sklonili u podrum u sklonište. Zakucam na vrata najčešće na trećem spratu.Prvi mi je bio  suviše blizu. Ako se neko javi, ja onda pitam da li je tu porodica Montezini. "Ne, nije. Ovde ne stanuju". "Hvala, izvinite". Ako se niko ne javi ja poguram vrata, najčešće su otvorena. Kada je alarm onda se beži. Udjem u trpezariju, tražim kuhinju. Prva stvar je da sednem da vidim da li ima nešto da se pojede. Bio sam večito gladan. Tu bi u kuhinjama obično našao tesere, karte za ishranu. To sam jednostavno stavljao u džep i sutradan koristio po restoranima. Sekli mi bonove i mogao sam da jedem. Ponekad je bila i koja para, koja lira. Kolebao sam se. Drugi, treći, četvrti put uzeo sam i ostavljao poruku: "Posle rata ću vas potražiti i vratiti vam dug". Ja sam posle rata bio dopisnik Tanjuga u Rimu. Obišao sam ta mesta i vratio sam dug. I ponosan sam na to da sam vratio dug. Ljudi su me gledali. Neki nisu ni primetili da sam im odneo 100 ili 150 lira. Svi su primetili da sam odneo tesere, karte za ishranu, jer to je bilo vitalno. Pare nisu vredele. Čak sam se izlagao veoma velikom riziku jer sam odlazio u restoran pa sam onda shvatio da ne smem da idem u isti grad u restoran nego da tesere iz Bolonje moram da koristim u Milanu u nekom restoranu gde me ne znaju. I obrnuto. Takvih grešaka vezanih za bezbednost sam pravio neobično mnogo. 

Umorio sam se od tog putovanja vozovima, a to je i koštalo, trebalo je plaćati taj voz, a trebalo je imati i putnu ispravu, dozvolu za put. Ja sam to našao kod sina porodice gde sam živeo jer je on imao službenu putnu ispravu. Ja sam je u jednoj fotokopirnici kopirao i putovao sa njegovom ispravom. Onda sam se naselio u Firenci. Da bih uhvatio radničku vezu, tražio sam stan u blizini optičke fabrike "Galileo Galilej". U Firenci je čuvena opservatorija Galileo Galilej, a pored nje je fabrika optičkog materijala. Mislio sam da će medju tim radnicima biti sve sam partijac i da ću ja tu šetajući uspeti da uspostavim neku radničku partijsku vezu. 

Našao sam stan. Predstavio sam se kao Enco Rikardi. Lična karta je bila Elene Rikardi. Elena Rikardi je pretvorena uz pomoć brisača mastila, drugog mastila i lažnog žiga u odličan falsifikat sa imenom Enco Rikardi. Ona je bila krojačica, ja sam postao krojač. Mesto sarta (krojačica) ono a sam pretvorio u o uz jednu zvrčku gore. Gazdarici sam rekao da sam krojač, ali nesposoban za vojsku pa ne služim vojsku. Bio sam strašno mršav. Jedog dana sam od gazdarice zatražio da mi ušije neku dugmad koja mi je otpala. Ona me je pogledala i ja sam shvatio - pa ja sam se predstavio kao krojač. Ako ništa drugo bar treba da znam da šijem, a ja tražim od drugog da mi sašije dugmad. Istog trenutka sam pred njom počeo da se pakujem i rekao sam: "Za dva minuta ja napuštam Vaš stan i bićete isplaćeni!". Na to je ona mirno rekla: "Nema potrebe da žurite. Ja znam da niste krojač. Već odavno znam. Znam da niste ni Italijan. Jedino zbog Vašeg izgovora nikako da utvrdim da li ste Francuz ili Englez. Imali biste akcenat. Vi odlično govorite kalabreški. Imate divan kalabreški naglasak". Kalabrija, Feramonti. Tamo sam naučio italijanski sa kalabreškim naglaskom. To se desilo u Firenci. Ja sam ipak napustio nju iz predostrožnosti. Rekao sam: "Hvala Vam što me niste odali". Ona je shvatila da sam ja nešto veoma ozbiljno i rekla: "Da ste makar sa galere". Galera je robija. "Da ste barem robijaš bilo bi Vam lakše. A vas traže svi". "Ako Vas pitaju, kažite im da sam Vam priznao da sam sa robije pobegao". Tako sam napustio Firencu.

Pokušao sam da se nastanim u Bolonji. Tog dana kada sam stigao već iste noći je bila uzbuna. Bio sam blizu jednog oblakodera, prvog koji je sagradjen u Bolonji, nedaleko od predgradja. Pošao sam da se tu sklonim i da potražim večeru u nekom stanu. Tek što sam ušao pala je bomba i iz zgrade je izašao narednik karabinjera. Ne onaj iz Zibela, već neki drugi. Mirno sam mu rekao: "Buona sera, maresciallo". Odgovorio mi je: "I Vi ste iz ove zgrade?". Zgrada se upravo rušila. Iza naših ledja zgrada se rušila.Kažem: "Jesam, tu sam, sa četvrtog sprata". "I ja sam bio na četvrtom spratu", kaže mi marešalo. Ja kažem: "Ja sam bio u stanu 35". "Pa i ja sam bio u 35!  Vi ste verovatno bili u 35b!. "N3", kažem, "ja sam bio u 35c". "A jeste čuo sam, ima a, b i c. Tri stana 35 pod a, b i c. Znači vi ste iz c? Pa ti su prvi stradali". "Ja sam upravo izašao koji minut pre Vas". "Hajdemo zajedno u prefekturu, ja ću da posvedočim", kaže on i tako me odvede. Ja ispričam priču o Enco Rikardu, nesposobnom za vojsku, krojaču koji je živeo - pogledao sam ulicu, ali sada se više ne sećam kako se zvala, stan broj 35c. A marešalo sa puno autoriteta dodaje:"Znam mladića! Ja sam bio u 35". Dobio sam original falsifikata. Dobio sam originalna nova dokumenta. Zgrada je srušena, a imao sam odličnog svedoka. Marešala karabinjera. Policijskog narednika koji je posvedočio da sam ja Enco Rikardi. Više nisam koristio lažna dokumenta. Koristio sam originalni falsifikat.

Tog jutra sam potrošio poslednju paru. Nisam više imao para. Trebalo je otići iz Bolonje, nafilovati se opet teserama i nešto parama. Bio sam gladan. Navratio sam do stare gazdarice. Ona me pogledala, pokazala glavom da udjem: "Udjite, nema nikog". Dala mi je doručak. Ostali smo prijatelji. U podne sam pojeo poslednje dve kocke šećera koje sam držao u gornjem džepu kao zlatnu rezervu. U džepu mi je bila još srebrna pedesetodinarka. Razmišljao sam da idem da je prodam nekom juveliru, nekom ko kupuje zlato i srebro. Daće koju liru. Skovao sam i priču, objašnjenje. Da sam bio vojnik i da sam bio u Dalmaciji, u okupaciji Dalmacije i odatle mi ta novčanica. To za slučaj ako počne da me ispituje da imam priču pripremljenu. Odjedanput na radiju proklamacija: pao Musolini. 23.juli 1943.godine. E tada se ne ide u zatvor. 

Tog dana kada je pao Musolini, ja sam odlučio da ostanem gladan, otišao sam na poštu, zvao u Zibelo prijatelja, dobio ga na telefon i rekao mu da što pre dodje ovamo. Sutradan ujutru bio je u Firenci. Našli smo se na glavnom trgu. Nikako u stanu. Treba imati mogućnost bekstva. Odlučili smo se da idemo u Trst. On je srećom imao para. Seli smo u voz. Ispred Venecije u Mestreu nikada toliko naoružanih Nemaca nisam video. Prolaz kroz Trst bio je nemoguć. Trebalo je imati nekoga da bi se prešlo preko planina i doprlo do Jugoslavije. Vratili smo se iz Venecije, sišli u Mestre da se sklonimo od Nemaca, onda smo se po treći put vratili u voz i ubrzo smo bili u Bolonji.

U Bolonji smo odlučili da ne treba putovati vozom jer smo osetili nekoliko puta da bombarduju voz a da Nemci vrše pretrese vozova i sve muškarce zarobljavaju jer love italijanske dezertere. Italijanska vojska Još nema primirja, to je juli mesec. Avgust ceo protiče pod Badoljom koji se kune u vernost Hitleru. Treba bežati na jug, jer iskrcavanje saveznika će biti na jugu, ne na severu. Tu moj drug Sabetaj Albahari dolazi na ispit. To je Jevrejin iz Sarajeva. On je došao na mesto Isaka Albaharija. Porodica Romano koja je izvukla iz Feramontija Isaka koji je umro u bolnici, sad zove Sabetaja Albaharija. Preziva se Albahari. To je jedini spoj, jedina zajednička stvar. Niti je rodjak Isakov, niti je rodjak Romanovih, ali Romanovi veruju, što je činjenica, da čine dobro delo. Izvlače nas iz logora gde smo zatvoreni iza žica.
Prvi auto koji smo pogledali ima ključ. Upadaj, idemo za Rim. Šabi je tog dana naučio da vozi auto. Upalio je kola, ubacio valjda u treću umesto u prvu jer mi smo krenuli kao izbačena raketa. On je bez prekida vozio drumom od Bolonje do Rima. Stigli smo u Rim pravo pred nemački tenk. Hteli smo da skrenemo desno, ali Nemac nas je zaustavio:"Halt!". Mi smo stali, izašli iz kola i mislili smo da je to kraj. Nemac je prišao kolima, a mi smo pobegli u pobočnu ulicu. Za nama su Nemci pucali ali nisu napuštali tenk. Propao nam je auto. Žalili smo što smo izgubili auto.

U večnom gradu nismo ostali večno. Posle pada Musolinija 23.jula došao je i 9. septembar, kapitulacija Italije. Badoljo, novi šef vlade, kune se na vernost Nemcima, ali London objavljuje da su kontakti za bezuslovno primirje već u toku. Nekoliko dana kasnije saveznici se iskrcavaju na Siciliji. Feramonti je tako blizu Sicilije. Feramonti je bio prvi logor koji su oslobodili saveznici u Drugom svetskom ratu. To je najveći logor u Italiji. Mi smo svi bežali iz Feramontija na sever ne bi li se dokopali Jugoslavije, a sloboda je došla prva u Feramonti. Prvi su ušli palestinski vojnici, Jevreji. Za njima Kanadjani pa Britanci. Ali pre njih je bila strašna opasnost. Pričali su mi drugovi. Nemci su se povlačili. Cela jedna nemačka armija koja je bila na Siciliji i u Kalabriji, povlačila se putem, drumom koji je išao pored Feramontija. Sarajevski Jevrejin preuzeo je komandu u Feramontiju i istakao žutu zastavu - pomorski znak za zarazu i stao na stražarsko mesto visoko dva metra. Nemački pukovnik je stao pred ulaz u logor, pozvao ga da sisje, a ovaj mu je na čistom nemačkom jeziku odgovorio: "Mi smo u karantinu, imamo difteriju!". Blef a možda i nije. Ko zna šta je razmišljao nemački pukovnik. Znao je taj prevejanac koji je komandovao nemačkom armijom na Siciliji jer je izvukao celu svoju armiju netaknutu pred savezničkim udarima, znao je za svakojake igre. Ali da se Jevreji igraju sa difterijom...Nije hteo da reskira. Zvao je svog adjutanta i naredio: "Napred kolona, idemo za Rim!".  Opasnost je za Feramoni prošla. Priču mi je ispričao Gabrijel Zunana, onaj čija je kuća u Strahinjića Bana ostala cela posle nemačkog bombardovanja. On se tu u logoru oženio Italijankom, Jevrejkom Bjankom. Izrodili su u Izraelu decu. Umro je nedavno. Bio je dobar drug.

Logor je pretrpeo štete kada su saveznici prvom prilikom nadletali logor i gadjali ga bombama verujući da je to italijansko ili nemačko naselje, baza. A imali su informacija od palestinskih boraca da je tu jevrejski logor.

Dalju priču o Feramontiju mogu pričati drugi. Hteo bih da dodam da smo u Rimu, pre nego što je oslobodjen Feramonti, čim smo čuli za desant na Siciliju i krenuli na jug. To je bilo najlakše putovanje koje sam imao tokom celog rata. Italija je bila u vozovima. Bežalo se sa juga na sever, sa severa na jug, Italijani su bežali od Italijana, antifašisti od fašista, fašisti od antifašista, i jedni i drugi od Nemaca. Nemci su jurili za Italijanima, hvatali zarobljenike Italijane i gurali ih u prve linije fronta. Nemcima je svako bio sumnjiv. Vozovi su bili puni izbeglica. Smejao sam se. Nisam samo ja bio izbeglica u svojoj zemlji. Italijani su postali izbeglice u svojoj zemlji.

Italijan je pokazao svoju širinu  upravo u te dane. Primali su nas ne pitajući ni ko smo ni šta smo. U jednom selu su smatrali da smo italijanski oficiri koji su se presvukli u civile. U drugom selu su smatrali da smo Englezi jer tako ne govore Italijani. U trećem selu su smatrali da smo sa robije. U svakom slučaju nismo bili Nemci. Nemac je jedini bio neprijatelj. Nas je interesovalo šta je bilo sa Feramontijem. Feramonti je bio mala svetla tačka medju koncentracionim logorima gde je ono malo ljudskog dostojanstva bilo minimalno poštovano i uvrede, maltretiranja, šikaniranja, ropstvo, bilo ublaženo blagim osmesima. Oskudica, nemaština, tu i tamo po neko maltretiranje, ali nikad to nije bilo u meri opasnoj po život. Mi smo se plašili jedne stvari - da će nas Musolini isporučiti Nemcima. Cela naša misao o bekstvu bila je zasnovana na činjenici da je Hitler naterao Rumune, Bugare, Francuze, da mu predaju Jevreje. Naterao je sve osim Danske, Norveške i Italije. Ali Italija mu je saveznik i Italija će mu popustiti. Naknadnim istraživanjem, a to mi je bilo omogućeno jer sam posle rata bio dopisnik Tanjuga u Rimu, utvrdjeno je...Ja nisam našao ta dokumenta ali imam potvrdu od očevidaca koji su imali u rukama ta dokumenta da su Duče i grof Ribentrop, ministar spoljnih poslova Nemačke, prilikom poslednje posete Rimu od 18. do 20.jula, a Duče pada 23.jula sa vlasti, a Ribentrop završava posetu Rimu 20.jula, dakle da su tog 20.jula tri dana pre Dučeovog pada Duče i Ribentrop su potpisali sporazum kojim Italija prihvata ponudu Hitlera da za konačno rešenje jevrejskog pitanja isporuči sve Jevreje sa teritorija Italije i onih koje kontroliše italijanska vojska. Znači iz Albanije, Jugoslavije, Hrvatske i tako dalje. Italija je i do tada isporučivala Jevreje neprijateljskim zemljama. Iz Feramontija je odveden u Hrvatsku i streljan na zahtev ustaša Mirko Davičo. Njega su ustaše pogrešno identifikovale kao Oskara Daviča, a bio je samo Oskarov rodjak. Inače nije poznat neki drugi slučaj o ekstradiciji, ali postoji dokument i prvi na spisku za selidbu u Nemačku bili su zatvorenici iz Feramontija. Naredba o tome je šifrovana, predata je odeljenju za radiografiju i nikada nije poslata. Nije bilo kurira da iz odeljenja za šifrovanje Ministarstva unutrašnjih poslova odnese to u odeljenje ta radio veze. Štab u Kozenci nikada nije primio to naredjenje. 9.septembra za to je bilo kasno. 16.oktobra to je bilo još kasnije. Feramonti je bio oslobodjen. Ali, Duče je prihvatio i potpisao i pretnja da će isporučiti Jevreje je stvarno postojala. To je ono što je bitno u razmatranju italijanskog slučaja. Zbog toga mislim da je bila dobra i pravovremena odluka Jevreja koji su preživeli Feramonti i strahote rata pod okupacijom Italije da predsedniku Pertiniju, jedinom partizanu koji je bio predsednik Italije, upute proglas zahvalnosti na humanosti koju su Italijani pokazali za vreme rata ne slušajući svoje fašističke glavešine. Konačno, fašistički savet, najviše telo fašizma u Italiji,  se raspao pored ostalog i oko jevrejskog pitanja.

To bi bio otprilike moj doživljaj. Na taj način sam preživeo holokaust, mada su opasnosti pretile i dalje. Prešao sam liniju fronta okupirane Italije od strane Nemaca na savezničku teritoriju kod Salerna. To je drugo mesto u kome su se iskrcali saveznici. Prvo je na Siciliji, a drugo je Salerno. Salerno je mali, lepi turistički centar južno od Napulja. Odatle sam pohitao za bari. U Bariju je već bila instalirana Misija NOB. Na čelu Misije su bili Titovi oficiri. Moje prvo zaduženje kao partizana bilo je da obidjem italijanske koncentracione logore, tamo gde su sada saveznici čuvali Italijane i da utvrdim koji od tih Italijana nisu Italijani već su iz  slovenačke Istre koji žele da se pridruže oslobodilačkom pokretu. To je bio put od Tunisa do Alžira. Od jednog savezničkog logora do drugog prikupio sam osamsto i nešto Slovenaca, ukrcao ih na francuski ratni brod, doveo u Bari i iz Barija su formirane tri prekomorske brigade. Ja sam krenuo sa trećom brigadom u Jugoslaviju. Vojevao sam uglavnom u Dalmaciji - od Visa kroz celu Dalmaciju, preko Mostara i Knina do Trsta i konačno se vratio u Beograd gde sam zasnovao porodicu.

To je potpuno nova porodica. Od stare koja je totalno izgubljena ostalo nas je samo dvoje: Rahela Šale i ja. Moj otac je imao sedmoro braće i jednu sestru. Svi mi zajedno brojali smo osamdeset članova porodice sa prezimenom Rafajlović. To prezime, kao što rekoh, nosim ja i bilo je to prezime Rahele Šale čija je majka ćerka mog strica. Svi ostali, njih sedamdeset i osam, nisu preživeli. Stradali su na Sajmištu, u Beogradu moji roditelji i moje sestre, moji stričevi na stratištu u Skoplju i u Beogradu, moji stričevići u logorima Mathauzen i Dahau. Većina u Jajincima i Topovskim šupama. Otac mi je kao talac streljan medju prvima u Topovskim šupama u Beogradu 16.decembra 1941.godine.