Serbian Holocaust
Đuja Jakob, September 11, 2012, Belgrade
Đuja Balaban from Slabinja, near Bosanska Dubica, was an 8 year old girl in 1942, when her father and two brothers were taken to the Ustasha concentration camp in Jasenovac. All men from her extended family shared the same fate.
Her mother, sisters and brothers under the age of 14, all together eight siblings, were interned to the Slavonian vilage of Klokocevac and given to different local families to live and work with them.
As a survivor, she married Sima Jakob, from Bela Crkva, Banat, whose family suffered after the war, because of their German origins and crimes commited by some other members of their ethnic minority .
Both of them knew a lot about cruelty and blindness of ethnic hatred.
Interviewer: Nada Ljubić | Camera: Dušan Gavrilović | Editing: Nada Ljubić, Dušan Gavrilović | Transcript & English intro: Nada Ljubić | Webmastering: Dusan Gavrilović
Transkript intervjua na srpskom jeziku
-Gospođo Đujo, hoćete li da nam kažete vaše puno ime i prezime?
Devojačko?
-I devojačko, i sadašnje.
Balaban Đuja –devojačko, a Jakob – udata.
-Kada ste se rodili?
1934.godine, 26.novembra.
-Gde?
U Kozarskoj Dubici, sad se zove Kozarska Dubica, ali je zaselak Slabinja.
-Da li se sećate nečeg od pre rata?
Pa, slabo.
-Možete li da nam ispričate nešto o svojoj porodici, kući, braći, sestrama, ocu, majci ?
Jedino mogu da se setim ono kad su nas oterali s Kozare u Jasenovac.I onda, ostala su mi tu u Jasenovcu i braća, i otac, i stričevi, i ujaci. A mi, žene i djeca, oterani smo u Slavoniju kao izbeglice.
-To se događalo, kada?
Pa, ja mislim da je bila 1942.Ja mislim. Ili 1941.
-I s kim ste vi sve oterani?
Pa moje dve sestre i moje sestre deca, ona ih je imala petoro, i dva brata starija od mene i ja, i još jedna sestra, starij od mene dve godine.
-Vaši roditelji su imali puno dece?
Bilo nas je desetero.
-I veliki je bio raspon u godinama?
Sve po dve godine.
-Najstarija sestra vam je rođena...?
Jedanaeste.
-Još 1911?
Da.
-Vi ste najmlađi i rođeni ste ...?
1934.
Tako da ste vi, rekli ste nam to malopre, imali vršnjakinju koja je bila ćerka vaše sestre?
Sestričinu.Da.
I svi zajedno ste prošli put...?
Svi zajedno smo prošli put Jasenovac – Hrvatska tamo, selo se zvalo Klokoćevac gde sam ja bila, a Hercegovac – to je neka manja opština bila.Hercegovac.
-Je l’ se sećate nečeg iz tog perioda ? Kako ste se vi osećali? Šta ste vi doživeli? Da li se sećate napora, pešačenja, vozova, vagona ..?
Pa nismo mi mnogo pešačili. Samo su nas strpali u onaj stočni voz i oterali u Hercegovac.I tu su nas razdelili po selima kao izbeglice. E, posle , vraćao se kako je ko umeo i znao.
-A kako vam je bilo tu?
Pa meni je bilo dobro, zato što sam ja imala dobre gazde, tamo gde sam ja bila.
-Kako, kako su bili dobri?
Pa, mislim, nisu me maltretirali. Imala sam jesti, bila sam čista, Smela sam ići kod moje sestre.Moja sestra je smela doći kod mene.
-Jeste li znali nekoga ko nije imao takvu sreću?
Pa nisam.Ja nisam bila toliko velika pa da smo mi išli, družili se, nego gde si – tu si.
-A kako ste provodili vreme u tom Klokoćevcu?
A kako? Zatvorena.U sobi si i u ti je sve. Ne sećam se mnogo.
-Sećate li se pre toga, zbega u Kozari, kada je počinjala ta ofanziva? Sećate li se bekstva iz sela u šume?
Iz Kozare u Jasenovac?
-Iz sela u Kozaru, prvo, pre odlaska u Jasenovac.
-A, da.Uglavnom da smo skupili i ljude i stoku, i sve.Sve smo oterali u Kozaru.I tamo je sve ostalo, a mi smo završili u Jasenovcu.
-Da li se sećate da ste bili gladni, žedni?
Što se toga tiče, u tom selima gde sam ja bila, nisam bila gladna kod tih mojih. Nisu me ni maltretirali.
-A dok ste išli do Jasenovca, kako je to bilo?
Pa sad to, mi smo išli grupno, nismo išli pojedinačno pa da sam mogla sve zapamtiti.Samo se sećam da je bilo veče i da je padala kiša.Jako.Kad su nas oterali.U Jasenovac.
-I sa vama su bili, od vaših najbiližih, ko?
Bila su deca moje sestre i ja, jedna sestra starija od mene, i bio jedan brat.A jedan je pobegao u patizane, pobegao je iz Slavonije.Bio u Slavoniji isto
kao izbeglica i pobegao u partizane.Bio je 28-o godište.
-Je li vam značilo to što su oko vas vaši bližnji, je li vam to pružalo osećaj sigurnosti?
O, kako da ne.Kad nekad imaš nekoga svoga! Ta moja gazdarica kod koje sam ja bila, odvede me tamo kod njih, i oni dolaze kod mene i tako. Bilo nam je...Nije bilo loše.
-A šta znate o vašem selu?
O mom selu? Mislim, sad kakvo je ili kakvo je bilo?
-Kakvo je bilo pre rata, ako znate...
To je bilo jedno manje selo, kao jedna uličica selo je to bilo.
-Od čega su živeli vaši roditelji?
Od poljoprivrede.
-Jeste li dobro živeli?
Pa jesmo, nismo bili loše.I ko je hteo raditi, kad imaš svoju zemlju, mogao je da živi.Držiš stoku, držiš...
-I sve je to nestalo dok ste vi bili...?
Kad smo se mi vratili, kad smo se vratili iz Slavonije...došao je jedan čovek koji je sarađivao i sa jednom stranom i sa drugom, i vratio nas je. Došli smo u praznu kuću, u kućicu našu.Bio je novembar ili decembar, i kupili smo neko žito i kukurze po njivama, da bi se preživelo...
-Zaostalo žito, što nije obrano?
Što je ostalo, niko nije ni brao, nikog nije ni bilo.Pa kad smo se vratili iz Hrvatske u selo, bežali smo u šume. Imali smo gore jednu pećinu u šumi, a bile su straže s brda na brdo.Omladina. tako su dojavljivali iz onog sela ,,Ej, dolaze ustaše“.Dolaze ovi.Dolaze oni.I tako smo begali.
-Znači, sve vreme rata ste bili na oprezu od upada ustaša?
Pa, da.
-I kako je bilo skrivati se u tim pećinama?
Pa nama deci je bilo interesantno. Pećina , uđeš dole i onda ima tačno ovako, okruglo, od kamena – bunar, voda.Dole voda, a onda ovako sa strane, podignut kao beton, kao da ga je neko pravio, a tu voda teče, a mi gore ležimo.
-I gledate sa visine kad će otići ustaše?
Pa, direktno sa ustašama se nisam srela, nego samo ono u Slavoniji, i to.
-A kako ste ih sreli u Slavoniji?
Pa, zato što je moga gazde sin bio ustaša.
-I kako se odnosio prema vama?
Lepo.Ne mogu reći, imala sam dobre gazde.Gde smo mi bili, moja porodica, svi su bili dobri.I mogli smo ići jedni kod drugih i družiti se. Nisu branili.
-Jeste li imali tamo nešto da radite, neku dužnost da obavljate?
Ja sam bila mala, nisam. Nisu mi ništa zapovedali.Jer imala sam stvarno dobru gazdaricu.
-Kako se zvala?
Evica.
-A kako se prezivala?
To, ne bih se mogla setiti.
-I koga ste vi izgubili u ratu?
Izgubila sam dva rođena brata, strica, braću od ujaka, braću od tetaka, jer to je bila generacija starija od mene. To sve u Jasenovac što je otišlo, nije se vratilo, sem žena i male dece.To su nas zvali , kao, izbeglicama.
- Znate li koliko ste ostali u tom selu?
Pa , bogami, ostali smo od jula meseca pa do novembra.
-Da li se sećate kako ste se vraćali?
Došao je jedan čovek koji je sarađivao, bio je i jedno i drugo, i onda nas je on vodio, grupu po grupu izbeglica, ko se hteo vraćati kući.
-A kako vas je vodio? Peške? Je li se trudio da zaobiđe neka mesta?
Prevozo, prevozom. Ne, to je bilo sve u dogovoru nekome, jer je on sarađivao i sa jednom stranom i sa drugom.
-Znači, kad prođete pored ustaša, oni vas propuste, normalno?
Da.Da. On je bio glavni sardnik.Valjda je tako neko morao.
-I od jeseni 1942 do kraja rata, kako je bilo u vašm selu i u vašoj pporodici?
Bilo nas je tri porodice. Jedna je bila porodica rođene sestre, drugi su bili iz Hrvatske izbeglice, pa ih mi primili. A ono nije bila kuća velika, a’l imalo se šta jesti, pa jesen, pa kestni, bila uživancija, znaš, kad si ti u svojoj kući, i kobajagi na nekoj slobodi.
-A što ste rekli ,,kobajagi“?
Pa zato što to u stvari nije bilo dobro sve.
-Je li to zbog svakodnevnog straha da se izgubi život?
Pa, nisam strahovala, bila sam mala da strahujem.Računala sam, tu mi je sestra ova starija.Ona nam je bila kao majka i bili smo uza nju tako da nismo strahovali.
-A šta je bilo sa vašom majkom?
Moja je majka umrla posle rata od tifusa.
-A je li ona bila sa vama u logoru?
Jeste. Otac je odmah u Jasenovcuu, da li je ubijen, šta li je, uglavnom ...Bila je ovako jedna mašina na Savi...kao da je sad gledam.Mi ovako sedimo na jednoj strani, a ta mašina... samo ovako bacaju ljude.Melju. I u Savu.[1]
-Mislite da je vaš otac tu ubijen i bačen u Savu?
Ja mislim. Otac i braća.[2] Ova dva brata što su bila mlađa, oni su bili tamo u selu. Ali, imala sam i dva starija.Oni su tamo nestali, u Jasenovcu.
-A dva mlađa su bili sa vama?
Da, u Slavoniji su bili.I vratili su se zajedno.Živili smo zajedno.
-Da li ste malopre rekli da je jedan brat uspeo da pobegne odatle?
Pa taj jedan je uspeo da pobegne i da dođe kući. Otišao je u partizane, onako mali.
-Koliko je imao godina?
Možda jedno 15. Bio je tu po selu, predsednik.[3] nije bio u nekoj vojsci, neki čin i to.
-A da li se sećate kad je prestao rat, kako je to izgledalo u selu.
E, kad je prestao rat, kad je taj čovek što je sarađivao sa jednom stranom i sa drugom, i doveo nas u selo, jesen je bila. Došli smo u praznu kuću ...nigde ništa. Onda smo po njivi tako kupili vlati, kupili kukuruz, i tako smo nekako preživljavali, ne sećam se svega.
-Kako ste vi živeli odmah posle rata?
Pa, posle rata, znaš kako je , tri porodice. Iz Hrvatske jedna porodica što je pobegla, moja sestra i čevoro dece, i nas je bilo troje četvoro braće i sestara. Mala kuća – puna kao šipak, što rekli. Al’ bilo je lepo, bilo je sloge. Dođe jesen -- povrća, voča, kesteni...kolko voliš.
-Kako je vaša sestra izvodila decu na put posle rata, tada je velio siromaštvo bilo, je l ’ da?
Uh, bilo je, kako da nije bilo! Bila je ta starija sestra sa decom, i imala je petoro dece, i mi – bilo nas je troje, četvoro nas, naše dece [dece Jove i Mare Balaban, Đujinih roditelja].Mislim manje, maloletne.
-A šta je bilo sa mužem vaše najstarije sestre?
On je odmah ubijen 1941.
-Kako?
Njihovo je selo blizu Kostajnice. Jeste li čuli za Kostajnicu?E, a tu su bili muslimani.Komšija ga je ubio. Prvi.I posle kao da ništa nije ni bilo.Mora se. Imali su zemlju kod sestre moje, išli su tamo.
-Njenu zemlju su koristili kao svoju?
Ne, ne, oni su svoju zemlju imali gore, kod moje sestre, u brdima.
-Ti koji su ubili vašeg zeta?
Da.
-I ponašali su se kao da je to sasvim normalno?
Sve, sasvim normalno. Pa, kad pogledate, gospođo, u ratu i jeste normalno.Pucaš ti na mene, pucaću ja na tebe, pa ko koga prvog.
-A da li je on baš poginuo u bici, ili je došao u Dubicu da nešto kupi ili ...kako je poginuo vaš zet?
Ne, ne.On je bio kod svoje kuće, kuća je njihova u brdu.A Kostajnica, gde žive muslimani, to je u ravni. I oni su odozdo došli i sve Srbe koje su tu našli, oni su poubijali.
-Tako?
Tako je tobilo. Da, Muškarce.A žene nisu.
-Da li su nosili neke uniforme?
E, toga se ne sećam.Toga se ne sećam.Uniformi i toga.
-Vaša majka je bila udovica, i vaša najstarija sestra je ostala udovica posle Jasenovca?
Da. Da.Samo, majka mi je umrla brzo od tifusa.
-Kad je bio tifus u Slabinji?
Pa, dok se oslobodilo, odmah je bio tifus.Ne bih vam znala reći ja koje je godine.
-1945?
Pa, sigurno je bila 1944/45.
-Da li je mnogo ljudi otišlo, od tifusa?
Jeste.Mnogo se umiralo.Jeste.
-Je li još neko umro od tifusa?
Majka je moja samo, od naše porodice.
-A u selu?
Pa, to ne bi znala reći.Umirao je narod.Nije bilo leka.
-Kad je počeo malo bolji život?
Pa počeo je odmah, dok se oslobodilo.Bio ti je dobar život dok si slobodan i dok možeš da radiš svoju njivu i da jedeš šta hoćeš, šta imaš.To je već za nas bilo dobro.
-Kad ste vi stigli u Beograd?
Pa imala sam brata najstarijeg.On je živeo u Beogradu.Doveo me je kod sebe i ja, onda, zaposlim se u taj Pamučni kombinat, nesretni, tekstilni, što je uvek bio siromašan.
-A čime vam se brat bavio u Beogradu, šta je radio?
Radio je u Mostogradnji.
-Je li se on posle rata doselio u Beograd?
Da, da, posle rata.
-Kako se zvao taj brat?
Branko.
-Gde je živeo?
On je živeo na Kotežu.Znate gde je Kotež?
-I odatle ste vi, iz bratove kuće, krenuli u samostalan život, na posao?
Da.
-I kako je život išao dalje?
Pa, sve u svemu, bila sam mlada, bilo je dobro.Našla sam stan, bila sam kao samica.Posle sam se udala i, eto.
- I, jeste li imali dece?
Pa tog jednog sina, i imam dve unuke i snajku.Imam njih četvero.
-A vaša majka –desetoro?
A moja majka destoro.
-Šta je posle rata bilo sa ostalim preživelima iz vaše porodice, sestrama, braćom?Branko je bio ovde..?
Ova jedna sestra je išla u Dubicu u gimnaziju. Braća su mi otišla u Mostogradnju.Njih dva.
-Obojica u Beogradu?
Bili, da.
-A šta je sa ostalim sestrama?
Ova starija sestra je bila udata. Nas smo dve bile male [za vreme rata] i ova jedna što je bila iza te starije, ona je brinula o nama kao majka.Ostala je neudata zbog nas .
-A živela je…gde?
Pa živela je s nama, stalno smo živeli zajedno.
-Dobro, to je bilo za vreme rata, a posle?
Pa i posle rata.
-Došla je u Beograd?
Nije, nije ona htela.Gde će ona? Nije htela ona svoje selo da ostavi, da ostavi svoju decu.Tako nas je računala. ,,Ja ne mogu da ostavim moju decu.“ Mogla nas je dati u dom. Za decu je u to vrem bio dom. Ona nije htela dati nas.
-Kakvi su to bili domovi?
Pa, tamo gde su išla ratna siročad. Dom. Tamo su se školovala. Imali su hranu, imali su prenoćište, imali su sve ono što pripada jednoj deci.
-I zašto vi niste išli u dom kao ratno siroče?
Ona nije ona dala.Sestra nije dala. Ne da ona svoju decu u dom.
-Zato što vam je bolje kod kuće ili..?
Pa ona je tako mislila.Ona je tako mislila. A mi smo bili mali. Šta ćemo?
-Uglavnom ste se svi snašli u životu?
Svi.
-Ko se najbolje snašao?
Ova moja sestra što je živela u Sarajevu, ona je tamo otišla, zaposlila se, posle se udala.Imala je jedno dete . Imala je nesreću, dete joj je poginulo odmah, dok se zaratilo. Sad ovaj rat.
-1991?
Da, da......I tako ti je to.
-Ne znate kako je poginuo?
Pa, poginu je na –ratištu.Tamo u Vogošću, gde smo živeli.
-A, jeste li i vi živeli u Vogošći?
Ne, ja nisam.Moja sestra je živela u Vogošći.Ja sam živela tamo u selu.
-Dokle ste živeli u selu?
E, kad bi ja sad znala reći! Dokle? Dok me brat nije doveo u Beograd.
-Ali, u svakom slučaju, kad je počeo ovaj rat 1991, vi ste živeli ovde?
Da! Pa 91-e...Pa sin mi je 65-o godište, je l tako?!
-A kad je rođen sin vaše sestre iz Sarajeva?
Pa njen je sin poginuo na ratištu.Posle su njih dvoje umrli......Strašno.
-Šta vam je najteže kad vam se pomene rat, Jasenovac..?
Joj, onda ne znam šta mi nije najteže.Najteže mi je sve.Prvo, mučila sam se onako mala.Posle rata – s majkom, sa sestrom tom starijom,deca. Kod nas kuća mala. Još moja sestra bila izbeglica kod nas.Pa još smo primili iz Hrvatske izbeglice.Za sve je bilo mesta.Prostre se dole na patos i svi se poređamo.
-A kad su bile izbeglice iz Hrvatske?U onom ratu ili u ovom?
Pa, ne, posle onog rata.
-Znate li odakle su bili, iz kog mesta?
Iz Živaje.Selo Živaja.
-Zašto su pobegli odande?
Pa zato što su morali.
-Od koga su bežali?
Verovatno od ustaša.To... ne bih znala vam reći. Nisu pobegli što su voleli da beže od svoje kuće.
-Jesu li se javljali posle rata?
Jesu, uh, kao rod rođeni bili smo.
-Kako se preziva ta porodica?
Kotur.
-Jesu li se vratili posle u Hrvatsku?
Jesu. Kako da nisu?! Dok se moglo, svako se vraćao svojoj kući.I bio je taj jedan Sava Zec. On je sarađivao i sa jednom stranom i sa drugom.Prevodio je ljude. Ko je hteo ići svojoj kući, vodio ga je gde je bilo sigurno.Tako je prevodio ljude.
-A koga se sećate iz te porodice Kotur, po imenu?
Sećam se sina njihovog.On je živeo u Dubici. Sećam se i njegovih sinova.Imao je dva sina. Sestra je bila njegova, ćerka od te žene.Tako, ne mogu se svega ni setiti.
-Je li bila neka devojčica u toj porodici, vaših godina?
Nije... A, jes, jes, lažem.Bila je jedna Anica. Imala je samo njih dvoje, Anicu i Petra.
-Kad se završio rat, jeste li vi mogli da pitate -- pa zašto su nam pobili pola sela, zašto je ovako bilo...?
A koga smo, gospođo, mogli pitati?!
-Jeste li mogli da tražite podatke o vašima koji su odvedeni, a nisu se vratili?
Ne.Koji se nisu vratili, oni su ubijeni u Jasenovcu!
-A da li ste mogli da dobijete podatak, eto, da je vaš otac odveden u Jasenovac dana tog i tog...
A,ne. Ne. Ne
-...ubijen je ili umro je od gladi... ili bilo šta?
Ne.Ne.
-Nikada?
Niko nije ni tražio, a nije ni bilo.
-A jeste li išli nekad u Jasenovac kad se tamo polažu venci?
Bila sam jedne godine u Jasenovcu. Jedanput sam bila. [Pre pet godina] [4]Pa tamo su nam u Jasenovcu ostali i ujaci, i braća, i tetkina deca, i – sve nam je ostalo u Jasenovcu.
-I kad ste bili tamo pre pet goduna...?
Tužno...Tužno. ko je imao slike svoje, pa su tamo date i poređane...zidovi neki...imena, prezimena...ko je tu sve stradao...
-Da li vi imate slike vaših stradalih?
Moji se roditelji nisu slikali. To je nekad bila sramota.
-Koliko ste godina Vi imali kad ste ostali i bez drugog roditelja? Znamo da ste imali oko sedam kad vam je otac ubijen...
U Jasenovcu.
-A imali ste desestak godina kad vam je mama umrla?
Pa, tako, oko deset.Tako, tako.Znam, bila sam mala. Čuvala sam stoku i, taman ja idem kući sa stokom, kad kaže, umrla mama...Onda nije bilo ni leka od toga tifusa.
-Jeste li viđali partizane tokom rata?
Jesam.
-Da li se sećate nekog?
Sećam se mog rođaka jednoga, Ostoje. On je baš bio tu, na Sremskom frontu.Tu je poginuo.
-A sećate li se nekoga ko je bio tu, u nekom odredu blizu vašeg sela?
To se tad išlo...Svi su išli grupno.I žene , i deca. Dečak od 12 godina bio je pismonoša.
-Jeste li i vi?
Pa nisam ja. Moja sestr ova, što je 32-o godište, ona je bila...-
-Kurir?
Da.
-Je l’ vi čujete ponekad preko radija, TV, u novinama da neki ljudi kažu da nije bilo tako teško u ratu, u Jasenovcu...?
Jesam čula. Pa bogami, meni je bilo teško. Mogu reći da me niko nije, ovako, maltretirao, fizički.Ali ne može to, kad ti nisi u svojoj kući , sa svojom porodicom, sve je to...Jedno živi u jednoj kući, drugo u drugoj.Nas je bilo četvero –petoro. Ako te gazda ne pusti, ne smeš ići tamo [kod sestre ili brata].
-Kako se čovek oseća u tuđoj kući?
Eh...Da vam ne da bog...Tuđa kuća je teška.
[1] „Granik“ ili gat, jedno od mesta masovnog ubijanja jasenovačkih žrtavana na samoj obali reke Save.
[2] Milan i Ljuban Balaban
[3] Predsednik lokalnog narodno-oslobodilackog odbora, organizator pozadinske podrske partizanskim odredima
[4] Pomogla je baki unuka Aleksandra, student arhitekture, jer su u Jasenovac pre pet godina putovali zajedno svi članovi porodice Jakob
EPILOG
Aleksandra, unuka gospođe Đuje, bila je prisutna za vreme intervjua. ,,Baka ima slabo srce i emfizem pluća, pa ja pazim na nju, kao što je ona čuvala mene kad sam bila mala,“ rekla nam je. ,,Šteta je što niste došli pre par godina kada se bakina sećanja bila mnogo jasnija i detaljnija. Nije mogao da prođe ni jedan dan, a da se ne seti Jasenovca, ne zaplače i ne priča mi o njemu.“
Od Aleksandre i njenog tate, Branislava, jedinog sina gospođe Đuje Jakob, saznali smo još jednu stranu porodične priče. Onu o pokojnom mužu gospođe Đuje, banatskom Nemcu Simi Jakobu. Građevinac Simo Jakob, sin opančara iz Bele Crkve, prošao je kroz logor, ali kada se rat završio.Jedina njegova krivica, baš kao i u Đujinom slučaju, bila je etnička pripadnost.On je pripadao naciji koja je na teritoriji Jugoslavije vodila genocidni rat. Domaći folskdojčeri su u Banatu, praktično, imali svoju ,,državu u državi“ i još pre ulaska nemačke vojske u Jugoslaviju, neki od njih su počeli da sprovode Hitlerovu antisemitsku politiku, da se ovde zadržimo na tome.
U svakom slučaju, posle rata je antinemačko raspoloženje bilo jako - s razlogom, a mere protiv Nemaca nedovoljno selektivne – bez razumnog razloga.
Možda je Sima nekima bio čak i sumnjiviji zbog toga što nije hteo da napuste svoj grad, svoj dom i povuče se sa nemačkom vojskom. Stojički je podnosio da se na njega sruče gnev i mržnja koju su zaslužili neki drugi Nemci u Banatu. Bio je hapšen, držan u logoru, ispitivan, večito sumnjiv.
Kad je upoznao Đuju, znao je sve o tome ta znači pripadati ,,pogrešnoj naciji.“
Dvoje prelepih mladih ljudi, Kozarčanka Đuja Balaban i banatski Nemac Sima Jakob vezali su svoje sudbine početkom šezdesedtih i živeli dobro zajedno, sve dok ih Simina smrt nije rastavila. Bili su iznad zla koje ih je duboko i za ceo život ranilo, Đuju u detinjstvu, Simu u mladosti.
Njihov sin i unuke su ponosni na porodično nasleđe, a dragulj u tom nasleđu je bezuslovna ljubav u porodici, sloga o kojoj nam je Đuja Jakob govorila sa tako srećnim izrazom lica.