Serbian Holocaust

Jovan Pejić, June 7, 2011, Belgrade



Voices of Survivors

   
Transkript intervjua na srpskom jeziku:


- Kako se zovete?


Pejić, [od oca] Vase, Jovan.

 - Kada ste rodjeni?

 Rodjen sam u Gluvi ponedeljak 1937, ali posle II svetskog rata nije se pitalo  onoga koga je trebalo pitati, pa su mi oni upisali da sam rodjen 1. 12. 1936.   U zimu nisam rodjen, ali eto, to je ostalo tako, nisam ispravljao, moglo se to ispraviti sa svedocima u opštini, u sudu, bilo kako.

 - Gde ste rodjeni?

 Gornji Podgradci, zaseok Pejić.

 - Gde se nalaze Gornji Podgradci?

 Nalaze se pod Kozarom. Tu se nalazila drvna industrija, radila je i za vreme Titove Jugoslavije, mnogi su bili zaposleni, ne samo sa gradiške teritorije, nego je bilo radnika i sa [teritorije] Bosanske Dubice . [Bila je] pilana koja je preradjivala drva.  Tu su isli šumski vagoni do Bosanske Gradiške, pa se tovarila gradja na brodove na Savu. Narod je živeo od te drvne industrije.


- Koga ste Vi imali od porodice i od čega su oni živeli?
 Živeli su od poljoprivrede. Nije to bila neka plodna zemlja, ali ima i gorih teritorija u Bosni i Hercegovini. [Bavili smo se] malo voćarstvom, malo smo držali stoke i tako smo preživljavali.

 - Jel' to bila velika porodica?

Majka je rodila nas osmoro dece, ali pošto je u tadasnje vreme medicina bila slabo razvijena, nas petoro je doživelo dužu starost, a moje tri sestrice su umrle pred drugi svetski rat. Moja pokojna majka mi je pričala da je Dara, jedna od tih mojih sestara, umrla 02. januara na slavu Svetog Ignjatija, pa su išli sahraniti tu moju sestricu i posle se vratili da obave slavu u kući.

Brat mi je ostao u logoru, ostalo je nas cetvoro. Jedna sestra mi je bila u Beogradu.  Nju je tetka, majčina rodjena sestra, pred drugi svetski odvela kod sebe na Voždovac u Beograd.  Tamo se i školovala, tako da je moja sestra Kosana provela ratno doba kod tetke u Beogradu.

 - Bili ste dete kada je rat stigao u Podgradce. Da li imate neko sećanje na to?

 Prvi partizani su sedeli kod mog oca u kući.  Drvna industrija je bila oko tri kilometra od kuće, i da ustaše ne bi eksploatisale tu pilanu, naši partizani su je zapalili, pa smo mi morali da bežimo u šumu da nas ustaše ne pokolju. Spavali smo po Kozari. U mojoj kući su bile partizanske večeri.  Moj otac bi im pripremio večeru i piće. Imali su poverenja u njega. Vi ste razgovarali sa Rajkom Panićem.  On je prvoborac iz našeg kraja. On i pokojni Slobodan Ivanović iz našeg sela su bili u grupi tih partizana koji su boravili noću kod nas u kući. To je sad sporedna priča.  To je davno bilo.

- Kada je rat postao strašan, opasan?

 To logorisanje [je bilo strašno], a i bilo je opasno celo vreme. I kad smo se vratili iz logora sve do oslobodjenja bilo je ili biti ili ne biti.

- Vi ste stigli u logor u ogromnoj masi stanovništva Potkozarja...


Pa da, Bosanska Dubica i Gradiška pogotovo.


- Da li se sećate tog trenutka kada je celo vaše selo poterano u logor?


Da,  Išla su kola do kola.  Retko ko je imao konjsku zapregu.  To su [uglavnom] bile volovske zaprege.  Ko nije imao svoja kola išao je komšijskim kolima.  Bilo je sitne dece puno u tim kolima, i jauk...


- Je li cela Vaša porodica bila tu?


Pa, kažem Vam, tri su mi sestre umrle pred rat, jedna mi je sestra bila u Beogradu pre rata i bila je i za vreme rata u Beogradu. Znači, brat  i dve sestre i ja, nas četvoro smo doživeli to logorisanje.

- Da li su i otac i majka bili sa Vama u tom transportu do logora?

 Bili smo [zajedno] sve do Stare Gradiške, do, kako oni zovu, kaznione.  To je Stara Gradiška u Hrvatskoj, preko puta Bosanske Gradiške.  Predje se most na Savi.  Oni [ustaše] su nas propustili sa Bosanske Gradiške preko mosta do Stare Gradiške i tamo su vršili selekciju, odvajanje muškaraca. Neke su streljali tu pred strojem, a neke su odvodili ne zna se gde. Kada je došao red da se moj otac odvoji od mene, moje majke i mog pokojnog brata, on se izljubio sa nama i rekao majci: ''Čuvaj mi ova dva muškarčića.  Videćemo se, valjda, nekada". Nikada, nikada više... [se nismo videli].

 - Jeste li posle rata išta saznali o njemu?


.................  Sajmište je bilo okupirano od ustaških snaga i Nemaca. Imali su logor tamo i tu je sa nekoliko mojih Pejića doveden i moj otac i tu je na mučenički način umro ili poginuo.  Tu je bila velika glad.  Jedan rodjak koji je uspeo iz tog logora da ode za Nemačku na rad, a Nemci su preuzeli pred kraj rata taj logor, ispričao je da je moj otac tu bio i da su [zatvorenici] u mukama umirali. Tu  [na Sajmištu]] je bilo dosta muškog življa sa teritorije Bosanske Dubice. I sami ste rekli da ste čuli da je oko 10.000 muškaraca doterano sa  bosanske teritorije u logor Sajmište.

- Vas otac je završio tragično na Sajmištu, a Vi?

Niko za nikoga nije znao. O sestrama  [ništa] nismo znali.  Kada smo došli u rodni kraj, obratili smo se [nadležnoj] službi, tek su se skupljali [podaci]. Sestre su bile kod nekih gazda koji su ih spasili 
 - A gde ste se razdvojili od sestara?

 Stara Gradiška, Hrvatska, preko puta Bosanske Gradiške, tu je bilo odvajanje.


- Starijih od mladjih?


Da. Žene, pogotovo mladje i lepše devojke, morale su da se presvlače da liče na babe, da ih ne bi odvojili, jer nisu znale kuda će, da li će ih odmah streljati ili... Svega je bilo, svakakvih muka i trauma.


- Kako se zovu Vaše sestre od kojih ste se odvojili u Gradiški?

Petra i Savka.  Savka je starija, Petra mladja a ja sam bio do najmladjeg  a ovaj brat koji je ostao na jasenovačkim njivama, Krste, on je bio najmladji.

- Kako se desilo da on ostane na jasenovačkim njivama?


Ustaše su išle na motobiciklima i samo kažu :"Pokret!" ili opsuju majku  četničku ili partizansku. [Narede] pokret, ko je mogao da ide ide, ko nije gazili ga. Kada smo bili blizu Jasenovca, na tim njivama, [viču] "Pokret, šta vi čekate!", a moj brat Krste se teško razboleo. Mati kaže: "Dete mi je bolesno, može i da umre svakog časa pa se tu zadržavam oko njega.'' On [ustaša] joj je opsovao majku i udario je kundakom i samo je stigla mene da stavi u naručje. Koliko smo bili daleko od tih vagona i koliko smo dugo išli, o tome ne mogu ništa [da kažem].


- Kada je Krsta je ostao tu koliko je imao godina?

Ja sam imao pet godina, a on je imao oko tri, tri i po godine. Ne znamo ni gde su Krstine kosti odnešene, kuda ih je Sava odnela, gde su ih bacili, njega i stotine takvih slučajeva. "Mi ćemo mu paliti sveću, majku ti srpsku!" ili šta je već [taj ustaša] psovao, uglavnom dobila je udarac i samo je stigla mene da stavi u naručje. Usput je bilo jauka u vagonima, umiru babe, umiru deca, hrane nema, vode nema. Čim neko klone, oni malo uspore vagone i bacaju ga napolje.  To su ti prolazni momenti u mom ranom detinjstvu koje sam mogao da zapazim i nešto što je ostalo u sećanju.

- Vi ste stigli u Slavoniju?

Da. Slavonija je već, što kažu, kada predješ u Staru Gradišku .......sve što je sa suprotne strane od bosanske strane, [suprotno] od naše teritorije kojoj pripadaju Kozara, Potkozarje i Krajina, je Slavonija, ravnica i plodna zemlja, plodnija nego bosanska.

 - Vama je spaslo život to što Vas je neko od seljaka uzeo?

 Eto, taj Ivan, sa drvenom nogom došao je sa konjskom zapregom. Stigli smo u marvenim vagonima u Slavonsku Požegu. Majka je primetila tog [čoveka] što je tražio nekoga da ide kod njega da radi. On je imao staru i bolesnu majku u kući i veliko imanje. Imao je drvenu nogu, nije mogao da radi.  Uzeo je moju majku. "Imam i dete", rekla je. "Stavićemo u kola i dete", [rekao je] i tako smo...

- Jeste li tamo bili na sigurnom?

O tome ja ne mogu ništa reći, tu se ratovalo, postojali su slavonski partizani . Za čas bi oni uspeli da oslobode neku teritoriju pod ustašama ili bi morali da ustupe [neku teritoriju] pred većim neprijateljskim snagama i da beže. I oni su se jadni sklanjali. Takav je bio život, nikome nije bilo zagarantovano nešto. Oni [ustaše] su imali podršku Nemaca.

 - I tamo ste u Slavoniji živeli kod tog Ivana...

 Ne znam koliko [smo tu bili] godina, meseci, ali vratili smo se u rodni kraj, na našu grudu zemlje u Gornje Podgradce, a rat je još trajao i dugo će još trajati. [Odatle smo] još bežali. jer su paljena srpska sela kad naidje neprijateljska ofanziva od Gradiške ili bilo odakle.

- Da li ste zatekli svoju kuću kada ste se vratili?

Nije bila zapaljena. Mi smo [naša kuća] gore pod samom šumom. Tu su ogranci Kozare i preko puta tog jednog ogranka, tu je bukova, hrastova šuma, i tu je naša kuća, na kraju sela Gornji Podgradci. Preko te šumice, u delu Kozare koji meštani zovu Ogoralica,  nalazi  se selo Jablanica. Jablanica pripada Bosanskoj Gradiški i ona je mnogo stradala [u ratu]. Jablanica se graničila sa Sjeverovcima, a Sjeverovci pripadaju Bosanskoj Dubici. Mi smo tu na granici opština Gradiške i Bosanske Dubice. To je sve Kozara i Potkozarje.  Bosanska Gradiška, Bosanska Dubica, Prijedor i deo Bosanskog Novog pripadaju Kozari i Potkozarju.

 - Tu su do kraja rata bili okršaji izmedju partizana i Nemaca i izmedju partizana i ustaša?

Da. Oni [ustaše] su imale veliku podršku od Nemaca. Ustaše su se svetile golorukom narodu, a Nemci su frontovno ratovali sa našim borcima partizanima. To su bili teški okršaji, mnogo je boraca palo, ranjeno. Nije bilo dovoljno naoružanja, nije bilo hrane. Kada smo se vratili iz logora, negde gore blizu Kozarice su bili ranjenici partizani, pa su im moje sestre Savka i Petra, kao omladinke, nosile hranu u torbicama iz Lijevča polja  preko Kozare. Nosile su i ranjenike kada su se negde u našem kraju vodile borbe. Ni njima mladost nije bila lepa ni posle kada smo se vratili i skupili posle logorisanja.  Bio je nesiguran život i od Nemaca i od ustaša, pogotovo od ustaša.

- Kako ste dočekali oslobodjenje Vi i Vaša porodica?

Bilo je lepo da smo dočekali to oslobodjenje. Siromaštvo je bilo. Svi su kukali .  Ovaj izgubio svoga, onaj izgubio svoga ili rodjaka, ili rodbinu, oca ili majku ili sve [iz porodice], vratio se sam. Bilo je tužno.  Počeli su neki Crveni krstovi da rade. Ta sirotinjica koja nije imala baš ništa da obuče mogla je da dobije neku odeću ili obuću, ali i to je bilo sve sirotinjski, nista naročito.

- Kada su ljudi počeli da se vraćaju posle rata, onda su videli koga sve nema?

Jeste. Oni koji su otišli na prisilni rad u Nemačku nisu se svi vraćali [odjednom]. Nisu svi bili u jednom lageru, na jednom radnom mestu, oni su bili u različitim krajevima Nemačke, nisu se svi vraćali u istom danu, u isto vreme. Za neke koji su bili po logorima nije bilo nade da će se vratiti, a neki su imali sreću da im se neko od porodice vrati i tako su se našli.


..........................................................................................

- Emocionalni bol, da li to uopšte može da prodje?

Ne, ne može, to ostaje večito u životu. Mogu ja da se tešim, da se nadjem sa Kozarčanima svako veče ...  i da se nasmejem i da slušam pesme i da pričamo o  uspomenama... ali uvek te to prati u životu, što to nije bilo drugačije, što je tebe to snašlo...... ...........................................................................................