Serbian Holocaust
Nada Salzberger, July 14, 2012, Belgrade
Interviewer: Jelisaveta Časar | Camera: Milan Džekulić | Editing: Jelisaveta Časar, Nemanja Krdžić | Transcript: Jelisaveta Časar | Webmastering: Dusan Gavrilović
Transkript intervjua na srpskom jeziku
Ja sam Nada Salzberger, rodjena Grinvald. Moji su živeli u Našičkoj Breznici. To je deset kilometara od Našica, a negde četrdeset od Osijeka. Tu sam bila do završetka osnovne škole. Zbog početka gimnazije prešli smo u Osijek, jer u Našičkoj Breznici nije bilo škole. Bila sam kod bake zajedno sa mojom sestrom u Osijeku.
- Koje ste godine rodjeni?
1923. godine. Kada je počeo rat imala sam osamnaest godina. Sa devetnaest godina sam otišla sasvim od kuće ne vrativši se više.
- Kako je izgledao taj početak rata?
Sećam se da je bilo raznih šikaniranja, pogotovo kada su već folksdojčeri bili, pogotovo oni omladinci. Terali su sa asfalta, meltretirali ljude. Tom jednom prilikom, kad smo već kod toga, Kalmana Vajsa su sreli jednog dana dva hitlerjugendovaca. Rekli su mu da sidje sa asfalta, a on je rekao - samo ako me možete skinuti. A on je bio i boksač i plivač i uopšte je bio sportaš i bio je krupan i jak i valjda su videli s kim imaju posla i otišli su dalje.
Inače, 1941. u jesen je organizovana Leteća ekipa.
- Hoćete podrobnije da nam kažete šta je Leteća ekipa.
Leteća ekipa je grupa omladinaca koji su se oformili jer je bilo puno posla oko preseljenja Jevreja. Nisu mogli stanovati u svim stanovima pa ih se moralo preseljavati. Zatim se skupljala pomoć za logoraše, već je bila neka grupa muškaraca odvedena u logor Jasenovac. Bilo je puno posla, pogotovo kada je oformljen Djakovački logor i tada se Leteća ekipa pokazala i jako puno uradila. To su bili omladinci. Oni su dolazili u Jevrejsku opštinu jer su znali da ima posla i pomagali su. Onda su videli da se moraju oformiti, da to mora biti jedna grupa koja će stalno raditi zajedno.
- To je spontano oformljena...
Spontano. Neki su imali gimnaziju, neki su završili neki zanat. Uglavnom su to bili završeni gimnazijalci.
- To su bili Jevreji iz Osijeka. Da li je bilo i devojaka?
Ne, u Letećoj ekipi ne. Jedan je došao, Haberfeld se zvao, on je došao naknadno, čini mi se negde iz Bosne. Inače, to su bili Osiječani koji su se i inače poznavali i prijateljavali.
- Jevrejska opština u Osijeku je bila veoma aktivna.
Rukovodioci te Jevrejske opštine su za nas bili stariji, starija gospoda da tako kažem, kao naši roditelji, u tim godinama. Opština je bila aktivna i puno radila u vezi tih logora. Kasnije ,kada je Djakovački logor osnovan, onda je preuzela prehranu i brigu oko Djakovačkog logora. I Osijek i još druga obližnja mesta, odnosno opštine, Vinkovci i...To sigurno imate negde zapisano.
- Djakovački logor je osnovan u decembru 1941. i tada su došle prve zatvorenice.
Mislim u novembru 1941. i to su uglavnom bile žene i deca iz Bosne. Najviše iz Sarajeva, ali i iz obližnjih mesta kod Sarajeva.
- Bilo je i Srpkinja?
To ne znam. U toj grupi ne znam da li ih je bilo, nije mi to poznato.
- Kažu da je u tom logoru prvih mesec, mesec i po dana bilo koliko toliko podnošljivo dok nisu došle žene sa decom iz Stare Gradiške. Da je njih pozvala Jevrejska opština iz Osijeka, odnosno tražila ako mogu da dodju u Djakovo zato što je bilo teško prenositi hranu, pošto je to Osiječka opština organizovala. Bilo je dosta daleko i onda se pojavila epidemija tifusa, je li tako? Sećate li se tog perioda kada je postojao Djakovački logor, šta se dešavalo?
Onda je Leteća ekipa stalno boravila u Djakovu, jer je to bio jedan mlin koji se trebao osposobiti za život tih žena koje su trebale doći i koje su već došle. Ta Leteća ekipa je pravila sve one prične, te ležajeve na sprat, bilo je puno posla oko organizacije tog života zbog toliko ljudi u jednom prostoru - i ekonomat i mesta gde su se prali i umivali. Jako je puno posla tu bilo, ali su pomagale i te omladinke koje su došle. Ja baš znam iz Sarajeva mnoge koje su radile sa tom Letećom ekipom i pomagale su ih.
- Koga poznajete?
Ja sam se godinama dopisivala sa Leom Albahari koja je imala sestru Rutu, ali su stradale obadve. Od ovih koje su došle nisam nikoga poznavala, ali je, što Vi kažete, iz Gradiške došla od maminog brata žena sa dvoje dece. Oni su baš živeli u Novoj Gradiški pa su ih tamo valjda i skupljali.
Leteća brigada je čak spevala svoju himnu. Sećam se nekih reči: U Djakovo smo mi krenuli ka logoru svom, baramba, tu smo odmah osnovali omladinski kor, baramba. Toga se sećam, to su oni stalno pevali. Tako su ti omladinci stvarali neki štimung i bilo je lakše nego da su samo stari bili.
- Da li je Vaš budući muž učestvovao u izgradnji logora?
Da.
- Kako se zvao?
Zvao se Vlado Salzberger. On je bio vodja, ne znam kako se to zvalo, te Leteće ekipe. Šef su ga zvali. Ali, oni su se svi slagali, nije bilo medju njima nekakvih različitosti. On je isto bio stalno u Djakovu. On je čak bio posle gimnazije završio stolarski zanat jer smo hteli ići u Palestinu i onda je trebalo zanat završiti, tako da je on puno tamo radio na tim pričnama. Možete si misliti kako je to izgledalo, nezamislivo.
- Oni su pomagali starijim ženama koje su dolazile iz Sarajeva, čak su ih nosili i na ledjima...
Tako je. Nosili su ih na ledjima. Strašno je bilo to kada se pojavio tifus pegavac. Onda su ih morali evakuisati u tamo neku drugu prostoriju, u neki karantin, i tu se posebno izdvojio Ivo Šoten. On je nosio te žene na ledjima iako su uši plazile po njima. Nije se bojao da će se on razboleti. To je bilo strašno. Sve to je trajalo ...Već sam rekla da se Osiječka opština brinula i snabdevala taj logor, tako da je to neko vreme bilo u redu, da tako kažem, dok jednog dana jedan od tih omladinaca nije došao do tog logora, odnosno mlina, i tamo je bio ustaša (upravu logora je postavila osiječka policija, dok je stražu obezbedjivala djakovačka policija; krajem marta 1942. kontrolu nad logorom preuzimaju ustaše). To je onda bilo završeno. Više se uopšte nije moglo ući. To je bilo u aprilu 1942. i tada je bilo završeno sa Djakovačkim logorom.
Mnogo ih je onda tamo pomrlo, nekud su ih iselili, da tako kažem, ali se nikad nije tačno znalo gde je ko odveden, u Jasenovac i ne znam gde sve.
- I u Aušvic.
I u Aušvic. Pa svuda gde su bili logori.
- Da li znate da li je neko pravio spisak tih logorašica, da li on postoji?
To ima, ali ja zbilja ne znam. Ako je Opština to imala, ali ja nikada nisam videla taj spisak. Znam da je na groblju, oni koji su umrli, da je na groblju taj grobar navodno ima spisak tih žena koje su tamo sahranjene u Djakovu.
- Čula sam da su mnoga deca spašena na taj način što su iz logora odvodjena u harniteljske porodice i to u jevrejske hraniteljske porodice.
Mnoga su deca odvedena i to je Juliška Kraus organizovala. Ona je bila veliki cionista i vice- predsednica u Osijeku. Ona je to organizovala u Osijeku i nekim obližnjim mestima kraj Osijeka.Ali posle su, na žalost, neka deca stradala. Kod nas je, na primer, bila jedna curica, znam da se zvala Šerika Perera i neko je došao po nju, ali sam tada ja već bila otišla. Neko je došao po nju i ne znam šta je bilo sa njom. Ali su mnoga deca stradala zajedno sa tim Osiječanima koji su isto odvedeni i koji su bili u tom Tenjskom logoru. Nisam ga ni pomenula.
- Leteća brigada je pomagala i pri izgradnji logora u Tenju.
Kako da ne. To nija samo Leteća brigada. To su mnogi pomagali i bili angažovani oko toga. I odrasli. To se moralo što pre izgraditi. Sada, kada razmišljam o tome, mislim da smo svi bili jako naivni misleći da će svi ostati u tom Tenjskom logoru. Na žalost, desilo se drugačije, znate i sami. Svi su odvedeni.
- Prvi Osiječani Jevreji su odvedeni 1941. u avgustu i posle toga do polovine 1942. uopšte nije bilo odvodjenja. To je vrlo neobično.
Jeste, jako neobično. Inače je svi iz okoline iz manjih mesta bili pokupljeni, a Osijek je ostao. I zato kažem da dok smo izgradjivali Tenjsko naselje bili svi naivni jer smo mislili da će ostati u tom naselju. To je zato jer je bila ta nekakva borba izmedju ustaša i Nemaca. I jedni i drugi su bili u Osijeku i jasno je da su i jedni i drugi mislili da se što pre treba rešiti Jevreja, samo nisu znali način na koji da ih se reše. Zato je tu bio neki vakum jedno vreme.
- Osiječki Jevreji su odvedeni 1942, mislim na Tenje kada su masovno počeli da ih odvode.
Da. Muškarci su već bili u Jasenovcu, već nekoliko grupa tih mladih muškaraca je odvedeno. Ali ja se sećam da smo mi i pakete još mogli slati, bilo je i nekakvo dopisivanje moguće ispočetka. Posle je, jasno, sve to ukinuto.
- Šta je uvetovalo Vaš i Vladin odlazak iz Osijeka, osim što su se ustaše postavile sa mitraljezima u mlinu?
To je bio taj slučaj kada smo mi išli sa rada iz Tenjskog naselja i ti hitlerjugendovci koji su Kalmana ranije pre toga čekali, čekali su ga sada pred njegovom kućom. To su sve bile prizemne zgrade i osećalo se da se nešto dešava. Videli su ljudi da oni tamo stoje i čekaju. Ja sam bila u toj grupi. Bilo nas je nekoliko i rekli su mi da ostanem i da ne idem dalje. Tu je bila neka gostiona "Bek", sasvim blizu Kalmanove zgrade. Rekli su mi da tu sačekam i da ne idem, da će biti neka gužva. Ta grupa je nastavila da ide dalje i kada su došli do Kalmanove zgrade, mama njegova sa prozora: "Kalmane, udji unutra!", a on je samo bacio kaput na prozor i rekao: "Mene vi čekate, majku vam vašu!", tako se izrazio, i uhvatio jednog i tresnuo ga o zemlju, drugog je šutnuo nogom. Tu je već bio pripremljen kamion i Kalmana su odmah uhapsili, ali on im je pobegao iz kamiona jer tu su bila dvorišta. Ali su ga oni opet uhvatili i odveli kod Nemaca i tamo su ga isprebijali. Posle ne znam koliko vremena ga je policija preuzela i on je nekako izašao van. E sad, kada se to desilo, onda je neko od tih Nemaca došao u maces fabriku, tamo je bila i menza, i rekao ko je sve bio u toj grupi, da je bila i neka devojka i neko je rekao moje ime. Onda je Vlado došao kući, mi smo već bili zajedno, i rekao da ne spavam kod kuće jer će me verovatno tražiti. Prenoćila sam kod nekih rodjaka i drugi dan sa koferićem stvari nas dvoje smo otišli jednim taksijem u Našice.
Njegovi roditelji su živeli u Našicama. Oni su se, jasno, zaprepastili kada smo mi došli. Nisu znali šta se dešava. I to smo došli baš na rodjendan njegovog tate, 11. maja. Imali smo već propusnice koje je tata nabavio sa dobrim parama. Deset dana smo bili u Našicama i onda smo otišli. Nismo zajedno putovali jer ja nisam bila tako prepoznatljiva. Ja sam jedan dan putovala, drugi dan je Vlado putovao i došli smo u Mostar. Jedan od dogadjaja je kada su u vozu tražili propusnicu od Vlade. Nešto se desilo i taj koji je pregledao te propusnice kaže mu : "Od Vas ne trebamo". A Vlado je imao kožni kaput koji mu je tamo visio i to ga je spasilo.
- Oni su pomislili da je jedan od njih.
Baš i nije ličio na njih. Kožni kaput ga je spasio.
- Onda ste došli na italijansku teritoriju.
Onda smo došli u Mostar. Bili smo jedno vreme u Mostaru. Tu je već bilo dosta naših poznanika koji su već izbegli. Sećam se Atijas Lole i njene sestre Nate. One su preživele. One su bile sa svojim tatom. Tamo je već bila osnovana i židovska menza. Tamo smo se hranili, boravili, slušali šta se dešava. Sve je to bila velika neizvesnost. E sad, trebali su crnokošuljaši doći u Mostar i mi smo onda otišli u Omiš. To je bila stanica do Splita, ali Split je već bio anektiran tako da se u Split nije moglo ići. U Omišu smo slučajno, zbilja slučajno, naišli na neki mali restoran gde je vlasnikov brat već bio u partizanima. Tu je bila majka sa decom. Da li smo mi rekli ili je on već znao ko smo i šta smo, tek tu smo boravili jedno vreme. Tu je bila još jedna porodica, Vera Fleš sa mamom, gospodjom Roder. One su isto bili u Omišu.
Ali, nisu nam dali mira. Agenti su nas na ulici zaustavljali, pa su Vladu optužili kako živi sa nejevrejkom. Nisam bila tako uočljiva. Imala sam rodni list na kojem piše Nada Rahel i to me je spasilo, a i njega je spasilo. Eto, dese se nekada sitnice koje izvuku čoveka iz nezgodne situacije.Odatle su nas prebacili u Sumartin na Braču. Tu je već bila jedna velika grupa. Tamo smo bili smešteni u jednom nedovršenom hotelu. Bilo je dosta Sarajlija i iz raznih drugih mesta. Od svuda nas je bilo. Nekako se živelo i tu je već bilo nekako lakše jer su nas Italijani štitili. Nismo nikuda smeli odlaziti. Samo smo se mogli kretati oko tog hotela. Omladina se skupljala. Kapo tog logora je bio Špicer. Ervin Šinko, odnosno Franjo Špicer. On je bio divan čovek. Iako je bio je puno stariji od svih nas, on je omladinu skupljao, pričao nam. On je posle bio profesor, mislim da je u Madjarskoj živeo. Njegova supruga je bila doktorica. Kada je to bilo kad smo svi bili otpremljeni? U proleće 1943. smo bili otpremljeni na Rab.
Na Rabu je bio jako veliki logor. Tu je već bilo i zidanih baraka i drvenih baraka. Mi smo bili u tom odelu gde su bile drvene barake. Nas nekoliko porodica. Ništa nije bilo, samo drvo. Ruksak ili šta smo imali pod glavu. Ali, sve se nekako živelo, ne znam ni sama, mladi smo bili. Nisu nas maltretirali. Hranu su nam dobavljali. Organizovala se kuhinja. Odmah se organizovao ilegalni rad. Tu se posebno sećam Ele i Bebe Samokovlije iz Sarajeva, Gracije...sada sam već zaboravila sva imena. Tu smo bili do kapitulacije Italije. Već je to nekako bilo organizovano i kada je Italija kapitulirala organizovao se taj Rabski bataljon i otišli smo u partizane.
- Jeste li Vi bili u Rabskom bataljonu?
Jesam. (Pokazuje fotografije logora na Rabu). To su te male drvene barake i tu smo bili tri porodice u jednoj baraci. Jedni su imali jednu devojčicu. U jednom ćošku je bio samo drveni sti, okolo klupa i prične i ništa više. To je bilo sve. Ovo su bile zidane barake.
- Kako je izgledala zastava Rabskog bataljona? Je li to ova zastava? Da li je imala i Davidovu zvezdu, da li se sećate?
To se ne sećam.
- Da li imate neka iskustva sa Raba vezana za Slovence?
Slovenci su bili u drugom logoru. Bili su preko ceste. Slovenci su jako teško i loše živeli i jako mnogo ih je tamo stradalo. Mislim da su bili u šatorima, a bila je zima i kiše i jako puno ih je stradalo. Ali nikakav direktan kontakt mi sa njima nismo imali.
- A posle kapitulacije Italije?
Ne sećam se toga. Znam da su neke od omladinki otišle u Sloveniju kao bolničarke i da su stradale. Mislim da je bilo pet njih. To su tako lepe devojke bile.
Sa Raba smo otišli sa Rabskim bataljonom preko...To je bio jako težak put, bili smo ili bosi ili...To je bio prvi marš preko Velebita i jako je teško bilo. Brodom smo prešli na kopno i onda preko Velebita. Mnogi su imali stvari pa su se menjali da svako dobije što mu je najpotrebnije. Ja, recimo, nisam imala nikakve duboke cipele. Otišla sam sa letnjim stvarima, ali je bilo tamo nekih koji su imali pa smo to razmenili. Uglavnom su svi dobili ono što je najpotrebnije za takav marš. Onda smo otišli na Baniju. Tamo smo bili raspodeljeni. Ja sam bila sa Gracijom Vajs. Ona sada živi u Zagrebu. Mi smo bile dodeljene na banijskom području u jednu radionu. Tamo smo šivale od padobrana,od stvari koje su bile zarobljene, veš za partizane. Ljudi su bili raspodeljeni ili u Sedmu banisjku diviziju ili na razne strane.
- Kako vas je prihvatilo stanovništvo? To je uglavnom srpsko stanovništvo na Baniji,
Mi smo bili u jednoj kući gde im je već jedan sin bio u partizanima, a drugi je bio kod kuće. Tu je bila baka sa decom. Bila je to dosta visoka zgrada. Na spratu smo živeli mi, a dole je, takav je običaj na Baniji, bila marva. Životinje su bile dole, a mi gore.
- Sećate li se koje je to selo bilo?
Donji Klasnić.
- Tu su Srbi dosta stradali, da li su Vam pričali nešto?
Baš u Klasniću?
- Na toj teritoriji.
Nisam čula, ali tu je bila blizu Glina a to je bilo veće mesto gde je bilo Hrvata, ustaša, i tu je verovatno stradalo mnogo ljudi.
- Da li ste poznavali ijednog Jevrejina iz Gline?
Ne, nikoga. Sećam se samo kako smo jednom otišli tamo i gledali kao u čudo posle ne znam koliko vremena pitajući se kada ćemo mi jednog dana tako živeti i da li ćemo živeti kao što žive ovi ljudi čije smo kuće videli. Nikoga nismo poznavali. Nikakvu vezu nismo imali sa njima.
- Rabski bataljon je postojao oko dva meseca, a onda ste prebačeni u Sedmu banijsku ili neke druge brigade. Ko je bio komandant Rabskog bataljona?
To je bio jedan poznati komunista, jasno, ali se ja sada ne mogu setiti njegovog imena (David Kabiljo). Ne mogu kazati da su (Jevreji Rabskog bataljona) sa velikim oduševljenjem bili prihvaćeni iz početka zato jer su bili školovani, a tamo ih je bilo i nepismenih i svakakvih.
- A nisu baš znali ni ratovati.
Pa, odakle, nikakvo iskustvo nisu imali. Niti su bili opremljeni, niti su znali, tako da su bili kao privesci iz početka.
- A posle?
Posle je bilo dosta poznatih partizana Jevreja. Bilo je puno poznatih.
- Džakula-Nidžović Stana napravila je knjigu o Sedmoj banijskoj brigadi. Ona tamo ima i popis Jevreja. Jako ih je cenila.
Koliko dugo ste tako ratovali?
Bila sam u toj radioni, onda sam premeštena na Kordun pored Topuskog na telefonsku centralu gde smo stalno dežurali i prenosili vesti. Hteli su da obezbede dobre telefoniste, pa smo bili pokupljeni i poslati na poštanski kurs u Split. Tamo smo dočekali oslobodjenje.
- Sećate li se, dok ste bili u partizanima, nekog dramatičnog dogadjaja koji Vam je ostao u sećanju? Je li bilo takvih dogadjaja?
Sećam se, na primer, da smo videli kada su jednog ustašu vodili na streljanje, baš tamo u Klasniću gde je bila ta naša kuća. Na ćošku je bio vodovod i neko drvo i oni su njega bosog, sećam se već je bila zima, bosog su ga vodili na streljanje i tu je bio streljan pred našim očima. Bio je ustaša, ali nama je to strašno bilo gledati.
- Vi ste radili kao telefonista, znači da ste bili u pozadini. Niste bili u direktnim borbama.
Ne, nisam.
- Je li bilo, kada ste došli na Kordun, da su ustaše i Nemci čistili teren i tražili partizane?
Ne.
- To je Vas zaobišlo?
Da, to nas je zaobišlo, jer tu gde smo bili mi telefonisti, bili su uglavnom partizani.
- Oslobodjena teritorija.
Znam da smo tu sretali i starije ljude sa Raba koji su otišli i svagde ih je bilo. Baš ih se sećam tu u Topuskom.
- Nisu svi Jevreji sa Raba otišli. Neki su ostali i stradali.
Neki su pokušavali u Italiju da predju, a da li su uspeli, ne znam.
- Neki su baš ostali i Nemci su ih uhvatili.
Da, sigurno, ali mislim da ih nije mnogo ostalo u logoru, pogotovo ne mladjih.
- Da, verovatno su samo stariji ostali. Kako ste Vi doživeli kraj rata?
U Splitu smo čuli da je kraj rata. Na tom kursu nam je bilo dosta loše jer smo svi bili smešteni u jednu prostoriju. Spavali smo na golom podu. Nas nekoliko šinjel pod sebe ili već šta smo imali. Čuli smo, ne znam kako nam je javljeno ali to se, jasno, odmah čulo, bilo je bučno, da je kraj rata i onda smo onako kako smo bili u šinjelima otišli na rivu i plesali kolo. To je bio kraj rata.
- Je li iz Vaše i Vladine porodice stradao još neko?
Svi!
- Kada ste saznali?
Vladini su prvo stradali. Još smo bili u Mostaru kada smo to čuli. On je to jako teško doživeo. Znam da je dobio neke napade žuči. Jako teško. I oni su imali propusnice, ali eto...Nisu otišli, mislili su valjda da će ostati, kao što su mnogi mislili.
- Koga je imao od porodice?
Oca, majku i mladju sestru?
- Kako su se zvali?
Salzberger Herman, Hermina i Mira. Sestra je bila Mira.
- A Vaša porodica?
Mama je bila Milka. Tata je umro 1939. godine, tako da su mama Milka i Sanda koja je bila starija godinu i po dana od mene stradale.
- Gde su stradale?
Oni su svi iz Tenja odvedeni. Mislim da su odvedene u Aušvic. Mi smo dobili, ja sve u pluralu govorim jer smo bili zajedno Vlado i ja, kartu jednu sa puta. Napisali su i neko je to poslao, ali sam je posle rata dala nekome ko je to tražio i nikada više je nisam dobila natrag. Misle da idu za Nemačku, eto to je pisalo na toj karti.
- Jeste imali i širu porodicu?
Pa kako da ne. Iz Osijeka puno, i tetke i rodbine i puno, puno nas je bilo. Svi su stradali. Od Vladinih je ostao jedan stric koji je imao ženu Hrvaticu.Oni su bili u Zagrebu i ostali su živi.
Posle rata, kada sam završila taj kurs, Vladina jedinica je bila u Karlovcu i ja sam onda došla u Karlovac. Tu sam u pošti radila. Vlado je jednog dana biciklom iz Karlovca otišao u Zagreb. Na Zrinjevcu je spavao na jednoj klupi a bicikl zavezao za nogu. Mislio je da ti njegovi bliski rodjaci nisu živi. Drugi dan je otišao tamo i našao ih. Inače, u celoj njegovoj familiji nisu dobro čuli. I Vlado nije čuo pod kraj, imao je dva aparata, ali to je familijarno. I tata njegov nije čuo, ni taj stric u Zagrebu nije čuo. Ne znam šta je to bilo. Eto tako, inače su svi, svi...
- Kako ste došli u Beograd?
U Beograd smo došli iz Lučana. Bili smo u Lučanima petnaest godina. Vlado je bio u Osmoj diviziji, a u Karlovcu je bila Osma divizija i sa njom smo iz Karlovca otišli u Tuzlu. U Tuzli nam se rodio stariji sin Fedja koji sada ima šezdeset šest godina. Zamislite! Imam praunuku od šesnaest godina. Žive u Bečeju. Tu u Tuzli je došao neki zapis - ko je završio gimnaziju da li želi studirati. Onda se Vlado javio i otišao u Zagreb na studije. Tamo smo bili šest godina. Nije se pitalo šta hoćeš studirati, jer nikad ne bi hemiju studirao nego elektrotehniku, već si studirao ono šta je trebalo. Studirao je hemiju i posle je bio dodeljen u Lučane. Tu je bila vojna fabrika. Tu smo bili petnaest godina. Lučani su bili malo mesto. Tamo je radio kao inženjer. U medjuvremenu je postao direktor i smenjivali su se. Fedja je tu završio školu. Putovao je svaki dan u Užice u gimnaziju i kada je to završio već je ovde bio na studijama, tako da smo na kraju dobili Beograd i došli ovde.
- A gde se rodio drugi sin?
Drugi sin se rodio u Čačku. Čačanin. Dok smo bili u Lučanima tih petnaest godina. A mislili smo, Fedja je pošao tamo u prvi razred, da dok on završi školu mi ćemo već davno odatle otići. Ali, sve je to bila samo priča.
- Vi ste završili gimnaziju?
Nisam, već sam otišla na zanat. Učila sam šivanje zato jer smo hteli u Palestinu.
- Nije vam palo na pamet da posle rata odete?
Jeste, kako da ne, onda kada su mnogi otišli puno smo se mislili. Mi smo tada bili u Zagrebu. Vlado je još studirao, Fedja je bio mali i nešto se prelomilo da smo ipak ostali.
- Pošto ste se toliko spremali za odlazak...
Mnogi su se naši prijatelji i poznanici koji su bili u tim cionističkim organizacijama čudili kako to da mi nismo otišli. Ali, eto, nekako smo bili nezavršeni - te malo dete, te Vlado počeo studirati i tako smo ostali.
- Kako ste doživeli novu Jugoslaviju, je li i to bio razlog da niste otišli?
Pa, nije. Nije, to su uglavnom bili obiteljski razlozi. Mnogo smo se mislili i mnogi naši su otišli tada. Ne znam ni sama je li to dobro ili loše, ali tako je kako je.