Serbian Holocaust

Ja sam Ničić Radojka iz sela Dobrosela iz Bosne. Rođena sam '41. Bila sam mala. Odneli su me za Italiju (plač). Teško mi je (plač). Sestra me je podhranila. Majka mi je bolesna bila. Naske četri sestre su ostale. Dve su poginule. Brat je poginuo. Otac je poginuo. Sve u ratu. Tako, eto, podigli smo se, imamo se svukuda. Imam tri sina. Najstariji je Nedeljko, Slobodan i Zdravko. Neđo je '59. Slobodan je '61. Zdravko je '64. Imaju svi svoje porodice. Sretna sam majka. Imam unučadi. Petoro praunučadi. Devetoro unučadi. Imam snaje tri. Tri sina. Sa tim sam sretna što sam to doživila. Našla sam drugi brak, Tubića Velju. Živim u Baču. Imam i tu dva sina. Željka, Meljka, Slavicu , Mariju i unučad. Sve. Imam Dajanu, Milicu, Gogu i unuka Velju, sa Veljine strane ovoga drugoga braka. Lepo Živimo. Borimo se s' svojem starosti. Oboljeli smo obadvoje. Ja sam imala tri šloga. Veljo je operisan na srce. I tako prebavljamo svoje stare dane.

- Šta znate o porodici u kojoj ste se rodili na samom pocetku rata?

To'lko mi je sestra starija pričala. Ja ne znam.

- Kako se zove starija sestra?

Milja. Najstarija sestra Milja.

- Koliko je ona godina imala tada?

Pa imala je jedno, valjda, 16 godina. Oa je vukla. Ovo je sve ostalo bilo mlađe, a ovo što je bilo starije: otišle su te sestre u partizane i taj brat… To je sve izginulo. Dve sestre su, isto, izginule u partizanima, starije, a ovo što je bilo manje nekako je spašeno.

- Vaša majka je nekako, kad je vas rodila se nekako i razbolela?

Razbolela se! Rodila me je, pričala je, bila je puna kuća izbeglica. Otišla je u podrum i rodila me u podrumu. Uvatila se za kacu, a baba je bila pored nje i uzela me je u krilo i unela i rekla tati: Evo Risto dobio si ćerku!

- To se nije dogodilo u vašoj kući u Dobroselu?

Ne. To se dogodilo u izbeglištvu u Japri Majkića u kući Đurana Davidovića. Tako mi je sve majka pričala. Tu je, kaže, bila neka slana voda. Kuvali tamo, nosili tu slanu vodu i tako preživljavali.

- Vaše selo, Dobroselo, je bilo celo u izbeglištvu?

Ne. Tu je majka i otac atalen izbegli. Iz sela Dobrosela. Iz svoje kuće izbjegli su u Japru Majkića.

- Da li znate zašto su pobegli?

Pa, Turci su pobili sve ko je ost'o.

- Koji Turci?

Muslimani od Bužima. To su bili, ovaj, neprijatelji. Na Svetoga Iliju, tako je mama pričala. Sve je ostalo. Stoka! Sve! Samo što su mogli pokupiti djecu i to prnja na sebe i tako su izbjegli.

- Da li je to bila neka ustaška jedinica?

Da! Da. Da.
A najgori su bili kad se već vraćalo, ove izbjeglice. Koji su izbjegli vraćaju se na svoje gorevine. Najgori su bili četnici koji su bili preko dana u šumi, a o noć su zalazili i ubijali đe su god šta uvatili. Pa su ove starije, ta moja sestra od 15 godina što je bila u ratu. Ona je bila omladinka, član SKOJ-a i to… Ona je bježala i spavali su po šumi. Nisu smjeli spavat u kući jer dođu četnici i nama te, kao skojevke, pobiše.

- Oni su vodili svoj rat protiv komunista?

Da. Protiv komunista, a ovo su bili članovi partije i partizani. To je bilo sa strane Tita.
E vala o Titu: Jes da smo izginuli, jes da smo sve ali smo imali posla. I bilo lečenje i bilo školovanje, a ovo ne znam na šta to ide?

- Da vas pitam. Vaša porodica, koliko je ostala u izbeglištvu? Da li ste se vi vraćali?

Mene su vratili otuda, pa u dom, pa onda sestra…

- Ne, ne. Čekajte. Ovako, Japra Majića. Koliko ostajete tu? Da li ste mogli da se vratite sa bolesnom majkom?

Majka je, tako mi je sestra pričala, Milja, da je majka došla iz Grmeča. Prebolovala je tifus i onda kad se već narod vraćao, krenuli su iz Japre Majkića pješice. Ne znam kol'ko su dana putovali dok su došli na tu gorevinu. Samo su našli zid. Udarali su sobe. Pravili te barakice. Anđa i Milja i mati, a Draginja i ja bile smo u Siciliji.

- Kako ste stigle na Siciliju vas dve?

U siciliju?
Ta naske starija sestra spremila iz Japre Majkića, izbjeglištva za Siciliju. Otuda nas vratili. Mene su vratili u Apatin, a ta starija u Vinkovcima … neđe bio dom. Ona je tamo. Ova naske je, starija sestra, obadvije pronašla i preživele smo.

- Da li se vi sećate ičeg sa Sicilije?

Ne znam.

- A sestra starija je li vam pričala?

Ona je pričala, kad su njih tamo doveli da su ih ošišali i skinuli sve sa njih i okupali. Sve su bili ljudi, kaže, maskirani. Mi njesmo mogli nikog poznati. Onda ih obukli, odveli i tamo su jeli u jednu salu. Lepo im je bilo imali su krevete. Čisto. Sve!

- A vas? Gde su vas odveli?

Sestra je pričala: Tebe su uzeli i ovu malu djecu. Odnjeli u neku bolnicu. Ja te nisam više ni vid'la dok se nismo posle rata sastali.

- Iz toga proizilazi da su deca došla na Siciliju bolesna?

Bolesna djeca! Bolesna… neishranjena… gladna. Kad mi je sestra pričala: Kad nema mleka ja one ku'ruze sažvaćem i dođem ktebi, u usta, ti zineš i ja ti tu ku'ruzu metnem u usta, kaže, i ti progutaš. Tako me je 'ranila. Eto. Živela je u Bačkoj Topoli i umrla je.

- Majka je otišla na Grmeč. Zašto?

Bolesna. Odnjeli je partizani bolesnu…

- U partizansku bolnicu

Da u Grmeč. I tamo je preživila tifus.

- Gde je bila ta bolnica za tifusare?

U Grmeču neđe. U šumi.

- Partizanska bolnica?

Da. Da, partizanska bolnica u Grmeču.

- Kad je vaša sestra, starija, saznala da je majka ozdravila i kada je prvi put videla?

Pa nije ni saznala ni znala gdje je. Neg' kad je majka ozdravila ona je došla u Japru Majkića tu, u to selo đe je izbegla. Došla u tu kuću Đurana Davidovića i tu je bila ova starija sestra. Kad se pomolila, nema kosa, nije je mogla poznati. Majka je pitala: Da li je ovo kuća Đurana Davidovića? Kaže: Jeste - izašla je ta moja sestra. Tu je bila i jedna starija žena i sin i deda, čovek. Imali su sina jednog. Kaže: Da li ođe postoji Ničić Milja? Kaže: Pa ja sam! Pa kaže: Miljo sine moj 'el me ne poznaš? Kaže: Ne! Kad je mati stala, ova sestra priletila njojzi, ona je rekla: Neoj ić' puna sam ušiju! Imala je neku kanjicu oko sebe (pokazuje na svoj struk). Sestra je ušla pa je rekla tom gazdi i gazdarici: Stigla mi je majka ali kako da je uvedem puna je ušiju. Tako su vikali, uši! Onda je ta baka, ta gazdarica iznjela za obući, rekla: Vodi je u štalu. Ugrijaću ja lonac jedan vode pa da je okupa. Onda, sestra iznese lonac vode i uvede mater u štalu i skine ono sve sa nje. Kaže, imala je tu kanjicu đe je ovako sestra otresala, uši sipale. I okupaje i tako sve i glavu i okupa sve i presvuče u čisto. Ondak je uvede u kuću. Imali su te krevete. Palače te od dasaka i tu je… I otale kad se vraćali našli ovu sestru Anđu kod drugoga čoveka. Raspodelio odbor. Na primer, ja primim jednu ….

- Narodno oslobodilački odbor?

Da. Da. Uzeli su Anđu i Milja i mati tako su krenule, kad su čuli da se oslobodilo. Nema više ustaša. Na svoju gorevinu. Našli su samo jedan zid. Tako su mitli grana i tako u tom zidu su preživljavali. Tako je to…. da.

- A vas i drugu sestru….

Mi smo bili u Siciliji…

- … su vratili sa Sicilije tek kad je oslobođena zemlja?

Ja ne znam. Tek kad je oslobođena zemlja. Već je u Apatinu bio dom i tako bilo je to.

- Išli ste odmah u sirotinjski dom?

Da. Bili smo u domu u Apatinu. Da. Bilo nam je tamo lepo. Pjevali smo. Išli smo svi uveče u onom stroju i išli smo… Ko je bio u školu. Imali smo ona, sećam se da smo vikali, Trumanova jaja. Mleko u prahu. Griz. Tako naske ranilo. Bilo nam je dobro. I poslje toga kad se čulo ta je sestra pronašla i mene. Rekao joj je taj direktor da ima još jedan dom tamo u Vinkovcima. O'šla i pronašla i tu sestru živu i sve je privukla sebi ali mene je zadržala u zase. Malu. Ja sam čak š' njom bila kad se ona rodila. I jedno djete i drugo i treće (misli na sestrinu decu). Ja sam bila š' njima . Ja sam sa tom djecom njenom, ne da sam tetka, nego mi smo porasli ko jedna porodica. I danaske se tako gledamo. Ima ta sestra ćerku u Njemačkoj. U Topoli jednu ćerku. Sina ima u Topoli. Kuću. I sad kad sam bila šlogirana i on i njegova žena oni mene obilaze svi.

- Da li je vaša sestra, starija, vama ikad rekla koje se godine desila ta evakuacija dece u Siciliju?

E, Boga mi nije.

- To je bilo baš iz Japrema?

Iz Japrema Majkića, da. Taj je odbor, ta organizacija imala te dosta izbjegle djece i tako. Samo mi je rekla da je dva puta avion vraćat. Da su javili da će dočekat', da će biti srušen i vraćali su naske. E, treći put kad su nas utovarili, prošlo je. I javili su da je prošlo. Da je sve smješteno kako treba i tako.

- Da li vam je ikad neko od starijih pomenuo koliko je dece tada bilo u tom avionu?

Bilo je pun avion. To mi je rekla sestra. Pun je avijon bio, da su sve potrpali. Da su trpali manju djecu većoj djeci u krilo, da bi krenuli. Pošto već nije bilo rane (hrane). Nije bilo krava. Nije bilo mleka. Sve je to uteklo. Bježalo iz Japre Majkića u Grmeč, u šume. To je sve… Eto ta Anđa sestra što je mlađa od Milje ona priča: Taj što je mene odbor opredelio njemu, imao je jednu ćer, pa konja, pa sedlo. Pa kaže: Mene metne u jedno, sepet - onaj korpu, sepet. A ćer svoju metne u drugu. Itako vodi. Konji su njegovi veliki. Kaže, konj posrne pa'ne, a mi u onom sepetu. Trpa nas. I tako nas u Grmeč gonio i nosio.

- Znači, moralo je često da se beži i iz Japre u šumu?

Da. Da. Da. Tu je naišlo… E, to mi je sestra pričala. Još nije me spremila u Siciliju, nosila me je u onoj koljevci na leđima. Onu malu koljevku i uže i kaže, zaro be ih. Talijani, ustaše, ko li je? Samo su ih zarobili i ćerali u jednu veliku pojatu. Bilo naske, kaže, oko jedno 60. Kaže, sve žena i djece. Onda, kaže, svu su djecu i mučkarce, mučku djecu, vadili muške, izveli ovako i pobili. Ti si bila u koljevci i jedan je došo i trgo mi koljevku sa toga, a ona se podmotala, bila je mlada. Pitali je: Đe ti je čoek? - Poginuo je. Znaš, kao da sam ja njeno djete. Kaže: Šta imaš! Kaže: Imam žensko. I nije verovao neg je skinuo koljevku i otkrio i vidio da sam žensko i onda "bacio te" kaže u onu koljevku. Ja i opet onaj biljac na tebe, kaže, i na leđa. I onda su ih ćerali u jednu veliku pojatu. Tu je bilo slame, sjena i sad, čekamo da nas tu pobiju. Ja velim, metnem tebe dole i ja ću ozgo preko tebe sad ako nas pobiju nek tako bude. I o noć su udarili partizani. I oni su njih zaokupili i kaže, čuli smo pucanj, zlo, svanulo je, nema nigde nikoga. Kad, kaže, jedan lupa na vrata. "Ko je tamo?" -Pa vi znate koga ste zatvorili. Kaže, ovo su partizani. "Mi nismo zatvorili nikog!" Provale ta vrata. Bila su zaključana. Partizani naske. E ondak veli, metnemo rubac, maramu belu na štap i kaže, morate ići u Japru Majkića. "Id'te, kaže, Oslobođena je!" Partizani su oslobodili tu Japru i mi kaže, krenemo ali muške su sve, kaže, pobili.

- I malu decu?

I malu djecu iz koljevke su vadili i tukli. Samo ostavili žene i žensko djete.

- Pa ko je to bio? Ustaše ili ko? Ne znate?

Ne znam. Pa, ustaše. Dok se moglo ubijati tako ljude!

- To je bilo negde na Grmeču?

Da. Od Grmeča. Da. Da. Tu su ih zrobili neđe. Tu su… kad su izbjegli. Niko nije bježao sam. To je sve bježalo u tim hrpama. Onda kad sam te donjela, kaže, pipnem, dišeš. Živa si. Ja istresem onu koljevku, jedna hrpa slame, kaže, ovako bila. Ono sve crva. ja istresem onu koljevku i onu slamu i crve u neke… kako sam imala, šta li je. I mokro i osušilo se i sve. Kaže, prostrem slame i opet te metnem i nema šta… donesu iz odbora, kupila omladina tu 'ranu. Donesu jesti i kaže, ja nemam ti šta dati. Drečiš, a ja veli, sažvaćem onoga kru'a i tebi u usta. Ti zineš i pojedeš. Ja nju vikala uvjek: Druga majka.

- Koliko dugo vi niste videli svoju majku?

Pa nijesam dok me sestra nije našla u domu.

- Koja je to godina bila?

Pa ne znam ja. Ja ne znam.

- '45., '46. ?

Tako možda '46.-'45. tu. Onda me sestra uzela i odvela me tamo kući. Odbor je taj zid pokrio sa onim daskama. Pregradio. Tu mi je majka živila i ta sestra druga i onda me odvela majki. Majka je sjedila celu noć i gledala da l' sam ja to. "Miljo da ti njesi nju zamjenila?" Kaže: Njesam. Kad sam porasla pa dobila ove kosti na noge, onda je majka rekla: Isti tata. Da mi je i ćaća take kosti imao na nogama. Dug vrat, ovu kost. I kaže: Poznala bi te po tome da si moja. Imam više na oca nego na majku. Ja sam bila srtena kad mi kaže da sam više na oca. Stvarno.

- Njega se ni ne sećate?

Ne! Ali ima spomenik kod Krupe, kod željeznog mosta. Spomenik đe piše tamo, Ničić Riste. On je poginuo preuzimajući Krupu. Na Uni kod mosta. Tu je poginuo.

- U bitci za Bosansku Krupu

Da. E onda, kad sam ja bila tamo, pa sam bila devojčica već jedno 10-12 godina. Nosia se ta Titova štafeta. Ja sam otišla u Bužim i zatražila da ja nosim. I dozvolili su mi i ja sam nosila od Otoke do Krupe. To je 12 kilometara. Dva momčića i ja u sredini sa onom kapicom. I tražio je taj što nas prati da imamo smjenu. Ja sam rekla: Ne! Ja mogu. Ja sam sve što sam bliže prilazila tom spomeniku mene je nosilo! Ja nisam osetila da sam umorna. Kad sam došla do spomenika i tamo čekaju drugi da predam štafetu ondak me upitao taj: Zašto Radojka !? To sam toliko… kao da nisam letila. - Pogledajte, drugi red đe piše Ničić Riste! Ja sam htela da dođem tu! Da.

Kad neko kaže da ne voli oca. Otac i majka to su ljudi koji su te dali na svet i borili se za život. I kad to izgubiš, oca i majku. Znaj da si izgubio onoga ko misli za tebe. Onda si prepušten sebi i svojoj porodici.

- Proveli ste godine razvoja govora, jezika među strancima u savezničkom logoru na Siciliji. Kada ste se vratili jeste li govorili srpski?

Govorili smo svakako. Mi smo govorili više 'talijanski nego srpski. Tamo su, kako su nam oni pričali mi smo tako govorili, ali bilo je djece, i ova sesta kao ta, veće pa su govorili srpski. Pa smo i onako i onako. I onda kad smo došli u dom tu u Apatin, teško smo se privikli. Onda smo tu, ti vaspitači: Pišite 'vako, pišite 'vako! Pa i ova slova i latinskai sve, ja i dan danas ne znam pisati neg' mješam. I latinicu i srpski. Ja sam tako naučila i gotovo! Eto ti! Naučila sam Apatin, volim…

- Je li vam ostalo nešto od italijanskog?

Pa nije. Nije. Bila sam mala. To sam već zaboravila. Išli smo u školu i to smo zaboravili. Nije baš. Ali samo, dobri su bili. Pamtim da su nas tako lepo gledali, oblačili i dali nam sve one garderobe. Vamo kad smo došli natrpali nam pune neke torbe. I sve na torbama tiketa čija je torba. Ovde sam imala na levoj ruci, tu, narukvicu. I tu je bila ona pločica kad nas ovi kupaju ovde, kupali su nas. Onda skinu to i odma metnu (natrag). U toj pločici, pritisneš, ko sat. Tu je bilo ime majke, ime oca, ime porodice i tako naske… Tako su nas primali. Oni su doneli to sve i morali su ovi u mesnoj kancelariji ispuniti te podatke i metnuti da se zna.

- Mora da ste bili nova atrakcija u Apatinu za drugu decu. Bili ste praktično obučeni ko stranci. Govorili kao stranci. Možda imali i neke navike?

Da. Da. Bili smo… Imali smo lepo. Počeli smo da jedemo viljuškom pošto nije bilo toga ali smo sve jedno od drugie uzimali. Onda izuvali se. Prali smo noge. Tako su nas tamo naučili. Ma jako fino nam bilo i ovde. Ja sam uvek… eto kažem Velji, ako bi išla u banju tu kod Apatina moram otići u Apatin. Da prođem. Dosta je djece pomrlo u Apatinu. I onda tamo ima jedno groblje đe su ta djeca saranjivata. Ime i prezime, a te pločice kad dođe neko tražiti oni onda kako nema među živima te pločice nađu i onda kažu đe su saranita. Bilo je dosta porodica koji su tu djecu kopali i nosili nazad.

- Deca su umirala od bolesti koje su doneli iz rata?

Pa da. Bolesti. Tamo je bolovalo ovde je slabo bilo. Bilo je u Apatinu dva ženska doma i bilo je muški dom.
Ja sam se našla sa jednim Žarkom. On je od Kozare i njega su bacili. Kad je majka i otac vidli da će ih ustaše pobiti njega su bacili, koljevku i njega u snjeg. I oni otišli oni su to sve zarobili. Njegovo je sve izginulo. I partizani su naišli. Uzeo ga jedan partizan, koljevku i njega i nosio i donio u Grmeč u bolnicu i spasio ga.

- I on je sa vama bio na Siciliji?

I on je bio u Siciliji. I kada sam bila u Mladenovu, pa mi se mlađi sin razbolio. Ja otišla, došo doktor. Pa kojeje godište, on pogleda. Pa pogleda moju krv, pa kaže, vi ste- jednu grupu imate. Pravi sin i majka. Reko: Da! "Radojka ti si godište to, pa gde si porasla?" Reko, bilo me je u Siciliji, svađe! Bila sam mlada, je l'. A on tek se oženio i došo u Mladenovo za lekara. Završio iz doma, njega nije imao ko izvući, on ostao u domu i završio za lekara. "Pa ja sam bio u domu Apatin." -Pa i ja sam! "pa znaš ti Radojka kad se pogušile one dve devojke u dunavu u Apatinu?" -Pa znam! Pa znaš li to, pa znam, pa znaš to, znam! I tako da smo se mi upoznali i bili dobri prijatelji. Da, iz Kozare on je bio. Taj partizan kada ga je krstio, upisivao đe li, on mu dao svoje ime Žarko i svoje prezime. I sad njemu je tu metuta pločica. Sad i kad je posto, porasto čovek on je mislio da je to njegov otac. Kad je on to tražio taj se čovek javio. Reko: Ne. Ja nisam otac. Ja sam tebe našo. Našo sam tu sjenu, koljevki i tvog nikog nema. Sve tvoje je izginuto. kad su naišli, išli napred onda su našli tu grupu, svu pobijenu. Tako da sm ti dao svoje ime i prezime. I taj je Žarko imao još troje djece i on je njega… Kaže: Ja idem kod njega! To je za mene sad i majka i otac i sve!

- Da li ste sretali još nekog od te dece sa Sicilije?

Pa bilo i' je dosta. Bilo i' je iz Kupresa, tako da…

- Jeste li se nekad okupljali?

Nijesmo. Nijesmo. Razišli smo se. Mladi. To je bila sirotinja poslije rata. Znaš kad je ta sestra dobivala to brašno na tačkice. Pa rasporedi ono brašno… Bilo je posle rata svakoga teško. Nije rat dobar nikome, što kažu.

- Dugo ostaje muka posle rata.

Dugo. Jedino, eto ti, to što sam uspjela, rodila sam šestoro djece. Treće djete sam imala blizance, sa ovim mlađim sinom. Žensko. Umrlo je. podigla sam troje, troje mi je umrlo. Tad su djeca umirala. Nije bilo injekcija, nije bilo ništa. Najviše od frasa! E, to sam uspela. Taj sam brak prvi… razveli smo se. Našao u Vajskoj (?) ženu koja njemu odgovara, a živili smo 14 godine i šestoro djece imali. Troje nam umrlo, troje živi. I tako da sam ja… nisam dala djecu od sebe. Ja sam bila hrabra i hranila i'. I moja djeca nisu otišla ni u dom ni u popravni. Niđe. Svaki ima kuću. Jedan u Tovarišu. Jedan ovde u Baču. Imaju svoju djecu, žene, porodicu. Kako je koji služio armiju, ženite se , gledajte. I sve su uspješni. Djeca. Ovaj stariji sin imade već dvoje velikih unučadi. Ćerka radi u Novom Sadu u bolnici dečijoj, kod Petkovića. To je Petković, direktor te bolnice. Sin mu radi u Palanci u "Nektaru". Ima devojku. Ženiće se. Kupio sebi kuću. Sve je dobro!
Ovaj mlađi ima kuću u Mladenovu. Ima tri ćerke. Jedna završava fakultet ove godine, starija. Ova Sneža ide u Gimnaziju u Sremske Karlovce. Treća godina, odlična. Mlađa ide u 5. razred. Lepe devojke. Ova što ide u Karlovcima imam sliku tu njenu…

- Recite mi, da li se vaša porodica iz Dobrosela kolonizovala posle rata?

Nije.

- Vi ste, znači, odrasli kod sestre u Apatinu?

Da.

- Kako se vaša sestra našla u Apatinu?

Našla nas u domu. Našla me u domu.

- Ne, kako je ona došla da živi u Apatin?

Udala se pa je ta porodica se saselila u Apatin. E tako je ona došla. A mama se nije kolonizirala. Mama je ostala na toj zemlji i tražila pemziju. Niesu joj dali, što je tata imao tu zemlje. Tražili da se ona odrekne te zemlje. Kaže: Pa od čega ću živit? Ona nije dala se odreći te zemlje i nije dobila ni pemzije.

- Da li je taj vaš rodni kraj bio zahvaćen nekim događajima za vreme ovih najnovijih ratova?

Ovije sad? Je! Svi su Srbi isterati otuda. Sve su muslimani i opet isterali. Na Banjanima kod škole 50 ili 60 su sada pobili našije momaka. Kod škole. Sad ovog rata. I nema tamo ni jednog Srbina više. Od Dobroselo, Đorkovača, Banjani ovamo sve do Glodne, do Suve Međe što se zove. Sve, niđe Srbina nema. E sad ovde Glodna, povratili se samo oni stari ali tu je sve podminato (minirano). Kako je koja vojska naletela minala tako (minirala). Onda su ovi untrafor (UMPROFOR) šta su pregleli pustili one žute trake. De smješ ići, dokle ne. Ovaj stariji narod, napravili im nešto. Sobicu, kuhunjicu. Vratilo se. Ako pusti ono svinjče ili ovcu, sam čuješ: BUM! I ode sve. I tako, eto, taj stari narod. Mladog nema nikog.

- Je li neko od vaše familije stradao u ovom ratu, tamo?

Jeste. Sestrin mi… od sestre unuče. Ubili su. Oni su otičli od kuće. Ona i čovek, nešto radit. Ostala su djeca kod kuće. Ova starija djeca, kad su udarili ti muslimani, te ustaše. Udarili. Oni pobegli po šumi. A taj mali što je bio 5 godina, od sestre unučić, on nije mogo uteći. Njega su uvatili. Ivako kad su se vratili, došli u kuću… odsekli mu glavu. Ovamo trup tamo glava.

- To je bilo za vreme 2. sv. rata?

To je sad. U ovome ratu.

- U ovom ratu?

U ovom ratu sad, bilo. A ovoj sestri u Kostajnici. Na kostajnici poginuo sin '59. godište. Ostalo žena i djete. '59. i ona je skrenula za tim sinom. Kad su videli sanduk ide kući… ona je pukla. Živa je još ali… gotovo je. I ičla je svaki dan… Bila je izbjegla i ođe. Kod mene u Mladenovo i tu i vrati se u Bosansku Kostajnicu. Išla svaki dan u Kostajnicu u taj "untrafor" Il me ubijte il me vraćajte mojoj kući. Kad su je vratili njena kuća bila porobita, a kuća preko bila jedna dobra. Oni je vrate tu u kuću. Nju i čo'eka, a sin i ćeri joj izbjegli su ovamo. Zašto, pitao je glavni tamo: Zašto oćete Draginja nazad? Oću da idem bliže groba moga sina! I ona tako… reko mi taj Šogor. Kaže, Skuva ručak i najpre metne i odnese na grob i onda dođe ruča. Skrenula. Žena izgubita i nema tu šta. Djete je djete. Sve se rane mogu preboljeti i sestra i brat i sve ali dječinja je tu… jer to je tvoje. Ti sto… Nema tu… Može čovek premeniti i ženu i kuma i prijatelja ali sestru, brata, majku, oca to ne možeš izmeniti. Jer ti si isteko iz te krvi, porodice. To ne možeš promeniti nikako. To je to što ' najteže.

A šta ćeš dve su nji umrle još naske dve žive. I ona je bolesna. I ja, tela sam da odem ali sada kako sam dobila te šlogove nisam sposobna. Je l' ja, trenutno, mogu da otić tamo do radnje. Izađem iz radnje ja gledam na koji ću kraj. A nekada stanem dugo ja dok dođem sebi, da znam okrenuti kući. Šlog ostavi trag pa đe bilo, al' eto još sam na nogama. Sam' molim Boga da mi je umrjeti da ne bi pala u postelje da djeci toj ne nanesem velike muke.