Serbian Holocaust
Vera Tomanić, July 7, 2012, Belgrade
Interviewer: Jelisaveta Časar | Camera: Milan Džekulić | Editing: Jelisaveta Časar, Nemanja Krdžić | Transcript: Jelisaveta Časar | Webmastering: Dusan Gavrilović
Transkript intervjua na srpskom jeziku
Rodjena sam u selu Bistrinci u blizini Osijeka. Tamo je nekada živela moja majka, znači i majčina majka. Ja sam rodjena u kući moje bake. Zvanično se vodim da sam rodjena u Vučinu, a to je opet jedno mesto na pruzi uskotračne železnice braće Gutman. Državna železnica je bila nešto drugo. Odmah potom smo živeli u mestu koje se zove Belišće i koje je bilo potpuno vezano sa tim Bistrincima. Belišće je bilo industrijsko mesto gde su radili radnici iz cele okoline.
Otkada znam za sebe moja baka je uvek živela sa nama.Moj deda je umro još 1917, a i ja sam rodjena 1917, tako da dedu ne pamtim. Ali pamtim moju baku, sestru moje majke i brata koji je umro u Americi. Naravno, baka i tetka su streljane. Iz Osijeka u transportu su iz logora Tenje odvedene i stradale su. Oca i majku su mi ubile ustaše. Otac je par meseci živeo u Jasenovcu i tamo smo poslali preko prijatelja dva, tri paketa. Posle se više nije javio. Verovatno je ubijen ili je umro od gladi. Ali, neko ko je tamo živeo svega par meseci najverovatnije je ubijen. Majka mi je streljana drugog dana pošto su je doveli u Staru Gradišku. Naime, u Osijeku su, kao i svuda, ljudi pokušali da beže. Moj otac i majka su hteli da beže za Madjarsku jer je moj otac bio poreklom iz Madjarske. Bio je jedan "jako dobar" šofer koji je uzeo pare da ih prebaci do Vukovara pa posle u Madjarsku. Umesto da ih doveze do Vukovara, predao ih je pravo ustašama u Osijeku. Sledeći dan su transportovani. Ne samo moja majka, već je tog dana sedamnaest žena transportovano za Staru Gradišku od kojih su verovatno sve stradale odmah. Možda su neke bile par dana, ali su uglavnom sve stradale. Manje- više znam imena iz transporta. Muškarci su uglavnom odvedeni u Jasenovac.
- To je sve bilo 1942?
Da, 1942. su ovi stradali, ali prvi transport je bio 1941, odmah jula meseca. Prvih pedeset talaca u Osijeku su zatvoreni jer je Kvaternik došao u Osijek. Onda su bile velike demonstracije. Palili su jevrejske knjige, nosili ih u mrtvačkoj škrinji. 1941. prvih pedeset Jevreja i pedeset Srba su odvedeni kao taoci. Nisu ni čekali da se nešto desi ili ne, nego su ih odmah odveli.
- Odvedeni su u Gospić pa u Jadovno.
Da, ti što su stradali.
- Gde ste Vi dočekali rat?
Ja sam rat dočekala u Beogradu, ovde u ovom stanu.
- Kako to, ispričajte nam.
Ja sam se udala 1939. za Srbina i došla u Beograd jer mi je muž zbog posla bio u Beogradu. Bio je stipendista države kao vojno lice i studirao je za inženjera. Ja sam došla ovde u ovaj stan. Kaparisala sam ga parama mojih roditelja. Stan se zidao pošto je u Beogradu bila velika oskudica u stanovima i bila je velika skupoća. Stanovi su bili jedna trećina plate. Moj muž je imao platu dve hiljade dvesto dinara, a stan smo plaćali sedamsto pedeset.
Bombardovanje sam preživela ovde. Prva kuća do ove je bila jevrejska kuća neke porodice Alfandari. To su bili trgovci koji su u Ulici kralja Petra imali radnju. Nisu imali dece. Od njih se niko nije vratio, svi su stradali. Kada je rat počeo ja sam bila u drugom stanju i sa nekim stanarima Slovencima pobegla sam do Kaludjerice. Kada je pala Jugoslavija vratila sam se u Beograd, ali sam sada znala da Nemci ulaze u Jugoslaviju.
- Gde Vam je bio muž u to vreme?
Odmah je bio zarobljen. Bio je mobilisan i bio je dole kod Skoplja.
- Znači, on je bio oficir Jugoslovenske vojske?
On je bio aktivan oficir i kao takav je bio državni stipendista. Vojska ga je školovala jer je bio odličan djak. Znala sam da sada moram da tajim da sam Jevrejka i ova Slovenka i njen muž su rekli da ništa ne brinem. "Ako su Nemci već u Beogradu ti si naša sestra, mi garantujemo za tebe. Ti nemaš nikakva dokumenta". Hvala Bogu, Nemci tada još nisu došli jer je bombardovanje bilo 6. aprila, a ja sam se 8. aprila već vratila kući.
Sad, šta ću? Nemam ovde nikoga. Imam neku dalju tetku, ali...Idem ja kući u Osijek kod roditelja da se tamo porodim. Već sam bila u sedmom mesecu trudnoće. Peške sam prešla nekih devet kilometara do Zemun Polja jer već vozovi nisu radili do Zemuna pošto je Zemun bio Hrvatska.
Tako sam peške došla do Zemun Polja, pa vozom i peške i svakako došla do Osijeka na "sretan" dan, 10. april, kada je proglašena Nezavisna Država Hrvatska. Izlazimo iz voza i pada komanda - lezi! A sve se čuje - živio! i pucnjava. Mi izlazimo iz voza i nemamo pojma ni o čemu. Ja dolazim kući, a moji ne znaju ništa o meni pošto je bilo bombardovanje. Majka dolazi na prozor i pada u nesvest. Oni već spakovani. Ja pitam šta je. Kažu - proglašena Nezavisna Država Hrvatska, predvidjamo šta nas čeka. Već su bili spremni da će da ih hapse. Medjutim, u Osijeku se Nemci i ustaše nisu slagali. Tako je kobajagi, naravno lažljivo, gradonačelnik Osijeka neki doktor Hefer, to naravno već kasnije, rekao da osiječki Jevreji neće ići u Jasenovac već će se zidati poseban logor gde će oni preživeti, pa posle rata će se videti šta će biti sa njima. Naivni Jevreji su u to verovali. Nemcima, naravno, to nije padalo na pamet jer prvi transport je napravljen u saglasnosti sa Nemcima, da li za Jasenovac ili za negde drugde.
1941. godine sprovedeni su svi mogući zakoni koji su važili protiv Jevreja. Oduzeli su nam radnju i dobili smo poverenike (koji su uzimali sav prihod od radnje). Ja prosto ne znam od čega smo živeli. Da li su moji imali neke pare u banci, ne znam. Znate, kada je čovek mlad ne misli ništa. I uopšte, od čega su ljudi živeli? Doduše, Jevrejska opština je pomagala finansijski siromašnije. Bila je i narodna kuhinja od strane Jevrejske opštine. Znate da je bila ona skrb za logore. Uglavnom, jedni druge smo pomagali. Tako se živelo.
- A jevrejska zajednica u Osijeku je bila velika, zar ne, bilo je dve i po hiljade Jevreja?
Više, oko četiri hiljade Jevreja je bilo. Jevrejska opština koja je postojala pre rata odmah je ukinuta. Ona je bila više cionistička. Tu su bila poznata imena starih aktivista. Došli su sasvim novi ljudi. Došao je onaj koji je bio predsednik Jevrejske opštine u Donjem gradu. Osijek se delio na Gornji grad, Tvrdju i Donji grad. U Gornjem gradu i u Donjem gradu su živeli Jevreji. Donji grad je imao svoj templ, imao je svog rabina, imao je svoje stanovništvo, naravno. U Tvrdji je samo poneka obitelj stanovala, a u Gornjem gradu je živela većina Jevreja. U Gornjem gradu je bio veliki, krasan hram u arapskom stilu. Tu je bio rabiner doktor Ungar, a posle je došao Miroslav Frajberger. To je njegovo prvo mesto rabina. Ungar je bio nadrabin, a Frajberger je bio rabin. Mlad, tek postao rabin. On je došao uoči rata. Mi smo kod njega još učili veronauku i svake subote smo morali ići u hram. Dakle, posle toga predsednika iz Donjeg grada, u novu opštinu koja je sada već bila pod ustašama je došao Šternberg, otac Zdenka Šternberga.
- Koliko ste vremena proveli u Osijeku?
Tu sam provela celu 1941. godinu, od 10. aprila 1941. do 15. maja 1942.
- Šta Vas je nateralo da odete iz Osijeka, zašto ste otišli?
Bila sam dvostruko obeležena. Dobila sam odmah traku kao Jevrejka, tu traku imam sačuvanu, a u Beogradu sam se prijavila još kada sam dolazila u Beograd jer sam znala da u Osijeku svi znaju da sam Jevrejka i da ću imati neprijatnosti. Mislila sam da je bolje da se prijavim. Ja sam iz Osijeka došla ilegalno za vreme 1941. da obidjem stan i došla sam sa trakom iz Osijeka. A u Beogradu su Jevreji već...
- Mislite 1942?
Ne, to je 1941, bila sam još trudna, jer ja sam se 1942. (1941) u junu porodila, posle dva meseca dolaska u Osijek. Tamo sam bila obeležena kao Jevrejka i prijavljena kao Srpkinja. Rekli su - evo joj sada traka kao Jevrejki, a posle će dobiti kao Srpkinja. Ali nije došlo do trake za Srbe.
- Znači da ste negde u maju 1942. došli nazad u Beograd?
Tačno 15. maja 1942. ja sam došla natrag u Beograd.
- Sami ste došli sa detetom?
Sama sa detetom.
- Ćerkom?
Da, Mirjanom.
- Ostavili ste roditelje...
Ostavila sam roditelje.
- Da li su Vas oni savetovali da idete u Beograd?
To je bio dogovor, jer sam ovde imala jednu rodjaku koja je bila Jevrejka, ali koja se nije prijavljivala kao Jevrejka. Došla sam jer mi je pretila opasnost da ću biti odvedena u Tenje u logor, a ovde je pitanje Jevreja iz mešanih brakova bilo rešeno. Žene koje su bile udate za Srbe nisu zatvarane, a muškarci koji su bili oženjeni Srpkinjama su odvedeni. Hajim Levi je bio sin arijevke i ona je izvukla sina sa Sajmišta zato što je bila arijevka. Muškarci iz mešanih brakova su bili odvedeni.
Ja sam ovde došla jer sam znala - muž mi je bio u zarobljeništvu i imam zaštitu zarobljeničke porodice po zakonu. Ali, ja taj zakon nisam koristila. Ja sam ovde u Beogradu imala zaovu, sestru moga muža, koja je bila udata za žandara. Žandar je bio vlast kao sada policija. Tako sam ja moju ćerku dala da bude kod zaove dok ja ne budem videla kakva je situacija pošto sam morala da je krijem. Nisam htela da je prijavim kao Jevrejku. U Osijeku, kada se rodila, nisam je prijavila ni kao Srpkinju ni kao Jevrejku.
- Niste je uopšte prijavili?
Nisam uopšte. Bila je dete tek rodjeno. Niko me nije prijavio. Imala sam sreću da je komšiluk bio iole pristojan, tako da u Osijeku nije bila prijavljena ni kao Jevrejka ni kao Srpkinja. Ovde sam je dala kod moje zaove i bila je tamo.
- A Vi ste bili u ovom stanu?
Ja sam bila ovde, kao - ja sam sama. Zašto? Moj komšija, vlasnik stana, je imao ausvajs. To je odobrenje da možeš noću da se krećeš po Beogradu, jer u Beogradu je bila zabrana kretanja. Jevrejima, od sedam sati, a stanovništvu valjda do osam ili devet. Dole u stanu ispod mene je stanovao oficir, kolega moga muža, koji me je jako dobro poznavao i znao je da sam Jevrejka, ali žena mu je bila Slovenka koja se odmah prijavila kao Nemica i bila je u Kulturbundu. Da me je ona prijavila, bilo bi gotovo.
Ja dodjem na ideju, odakle mi ta ideja uopšte ne znam, da odem u Feldkomandanturu da tražim odobrenje 1941. da idem u Osijek na porodjaj. Sada sam malo možda i pobrkala neke stvari. Sa trakom na ruci udjem u tramvaj što se uopšte nije smelo.
- Kada?
Kada sam 1941. došla u Beograd išla sam za odobrenje da se porodim u Hrvatskoj. Dobijem od Nemaca napismeno, pismo nekakvo.
- A 1942?
Ja se vraćam natrag i opet se prijavljujem kod Nemaca i sada dobijem od Gestapoa odobrenje, ima u "Mi smo preživeli" ta slika, da Jevrejka Vera Tomanić može da ostane i dalje u Beogradu. Ali samo za mene.
- Oni nisu ni znali, pa Vi niste prijavili dete.
Ja nisam dete prijavila. Dete sam još istog dana kada sam stigla dala mojoj zaovi.
- Vi zbog muža niste imali nikakvih problema da to dobijete?
Ne, zato što je on bio u Nemačkoj u zarobljeništvu kao aktivan oficir. Aktivna vojska...po zakonu o zarobljenicima. Imam ja i tu legitimaciju negde, ali sam tek 1943. dobila napismeno da sam od strane Crvenog krsta u zaštiti.
- Gde ste dobili tu potvrdu od Gestapoa, u Džordža Vašingtona?
U Džordža Vašingtona 21, gde je bila Stokićeva vila. A za onu dozvolu gde sam išla da se za Osijek porodim to sam dobila kod pozorišta, gde je muzej sada.
- Kod Narodnog muzeja.
Tu je bila Feldkomna i dobijem odobrenje da mogu da izadjem iz Beograda. Inače ne bih mogla zvanično da izadjem iz Beograda.
- Kako ste se snalazili sa bebom?
Kao i svi drugi.
- Jeste li je doveli ovde u stan da bude sa Vama ili je sve vreme bila kod zaove?
Bila je kod zaove sve dok rat nije bio potpuno završen. Ja sam krišom išla kod moje zaove, pošto nisu znali ni čije je dete. Pošto je ona bila iz Bosne, rekla je da je to dete iz sela dovela i da je to izbegličko dete. U toj kući su stanovali samo Srbi, a taj muž od moje zaove je bio žandar i on je bio vlast tako da njega nisu kontrolisali. Kada je moja ćerka videla svog oca rekla je. "To je moj tata sa slike". Ona je njega znala samo sa slike.
- Da li ste se dopisivali sa mužem?
Da, obavezno. Po švajcarskoj konvenciji za zaštitu zarobljenika. On je bio u Osnabriku, ali nije bio u D lageru sa Jevrejima, već tamo gde su bili generali, vojnici, svi zajedno. On je promenio nekoliko logora, već sam i zaboravila kako su se zvali. Ja sam i sačuvala nešto malo pošte iz zarobljeništva, a imam i nekoliko pisama od roditelja iz Osijeka za vreme Nemaca. Pošto sam ja otišla iz Osijeka, moji su još dva meseca ostali u Osijeku s tim da će da pobegnu, ali nisu uspeli da pobegnu pošto ih je taj šofer izdao.
- Da li su prvo bili u logoru u Tenju?
Ne, moji su uhvaćeni pri pokušaju bekstva i taj šofer ih je predao pravo u ustaški stožer. Nije ih spasao nego je odveo njih, pa neke Krauzove, pa gospodju Breder... Njih sedamnaest, cele porodice je on...
- Kada ste saznali šta se dogodilo sa Vašom porodicom?
Još odmah 1942. Moja tetka i baka su bile u Tenjskom logoru, a imala sam, to je sve tako pomešano...Imala sam u jednom selu u Bosni ženu od brata moga muža koja je bila Makedonka, ali se pravila da je Bugarka. Ona je mene izveštavala šta se dešava, tako da sam ja znala za Tenjski logor i ko je tamo bio i šta se zbivalo. Tako neke stvari znam koje možda drugi ne znaju.
Kažem Vam, tačno 15. maja me je jedan prevezao. Brodovi izmedju Zemuna i Beograda su bili stalno u prometu jer je bilo ljudi koji su stanovali u Zemunu a radili u Beogradu i obrnuto. Ti ljudi su bili arijevci i to za njih nije bio problem, oni su dobili dozvole. A taj je mene ilegalno prebacio u Beograd, naravno za pare. On je radio na jednom šlepu kao radnik i on je mene na taj šlep ubacio kao da sam njegova žena. Ja sam imala i dete sa sobom. Tako sam ja ilegalno došla u Beograd. Ti šlepovi su vukli teret, drvo i drugo, obavljali su trgovinu. To nije bila ladja. Ladja ga je vukla. Kada sam ja izašla iz ladje samo sa detetom bez ikakvog prtljaga, Nemac ide obalom i patrolira. A pada sitna kišica. Nemac pazi da se ne ubaci niko bez dozvole.
- Gde ste pristali?
Kod starog mosta. Taj stari most je postojao, taj mali most. Nemac nije obraćao pažnju. Video je ženu sa malim detetom. Medjutim, ja sam se, naravno, jako uplašila. Uspela sam da prodjem. Imala sam sreću, nije me niko uhapsio i onda sam odmah, pošto sam znala da moja zaova živi kod Gradske bolnice, dete odvela kod nje a ja sam posle došla ovde. A taj koji me je prebacio mi je drugi dan ovde doneo kofer sa nešto malo prtljaga, uglavnom dečjih pelena da bih imala za početak.
- Kako ste preživljavali tokom rata? Niste ništa radili.
Ja sam bila bogata udavača, pa sam imala štafir, tako se to zvalo - posteljinu, srebro, a pošto sam se udala dve godine pre rata imala sam i kristale, imala sam i goblenskih slika. Svašta sam imala i to sam prodavala. Kada nemam ujutru pare za hleb, odem prvo na pijacu i prodam stolnjak sa salvetama da bih odnela zaovi da ima jer sam morala nju da pomognem. Nije ona imala neke prihode da može samo tako da čuva dete. Za vreme rata sam se snalazila samo na taj način što sam prodavala. Ja nisam imala nikakvu platu, bez obzira što je moj muž bio u zarobljeništvu. Oni su tamo dobijali pomoć od Crvenog krsta.
Ovde sam održavala vezu samo sa tom gospodjom Savić, ali ne znam šta je posle bilo sa njom, nikada se posle nismo čule, i sa tom mojom zaovom ali, što se kaže, ilegalno. I sa tom što se nije prijavila da je Jevrejka. Njen muž je radio u Direkciji za izbeglice . Za Srbe koji su dolazili bila je specijalna Direkcija za izbeglice. Glavni je bio neki Toma Maksimović koji je posle imao i neprilika. On je jako puno Srba spasao, taj Toma Maksimović. Posle je on rehabilitovan, ali to mu više nije vredelo.
- Jeste li imali familiju samo u Osijeku ili ste imali neku širu familiju...
Imali smo...Eta (Najfeld) je meni isto familija. Imali smo familiju u Slavonskom Brodu, u Zagrebu, u Donjim Miholjcima, u Podgradcima. Uglavnom, u Srbiji mi nismo imali familije. Imali smo u Skoplju baš od ove Nade (Salzberger) ujaka - Grinvald Oto. On je živeo u Skoplju, ali je odveden.
- Odvedeni su u Treblinku.
Stradali su i on, i žena i dete.
- A ovi ostali rodjaci? Da li ih je mnogo stradalo?
Od familije je ostala živa Eta Najfeld. Od njene familije svi su ubijeni, otac, majka i brat. Nada, koja je po dedi i majci od Grinvald familije, ostala je živa, drugi su svi pobijeni. Kažem, u celoj Hrvatskoj smo imali puno familije, a naročito u Zagrebu, Slavonskom Brodu, Donjem Miholjcu, Valpovu...
- A od Vaše uže familije ste samo Vi preživeli i beba?
U Osijeku sam od najbliže familije imala tetku i baku koje su sa nama stanovale. Ne pamtim da smo ikada bez njih stanovali. One su stradale.
- Možete li da kažete kako su se zvali i mama i tata i baka...
Otac je Pavle Blum, a mama Elza Grinvald po rodjenju. Baka je Eleonora Grinvald i tetka Berta Grinvald. One su stradale u osiječkom transportu.
- Da li znate koliko je Jevreja iz Osijeka preživelo?
Vratio se Perlštajn iz Aušvica, vratio se jedan, kako se zvao...U Jugoslaviji, to se znalo, dvanaest hiljada se vratilo, od kojih je šest hiljada odselilo za Izrael. U Beogradu je ostalo svega nekih dve hiljade i to više nisu pravi Jevreji već su iz mešanih brakova. Iz Tenjskog logora se vratilo troje, četvoro. Vratili su se oni koji su se skrivali. Na primer, oni koji su bili na italijanskoj teritoriji. Nada je bila u logoru na Rabu za vreme okupacije.
- Da li ima onih koji su odmah pobegli?
Ima, ali u malom broju. Bio je jedan Jevrejin iz Dalmacije koji je bio oženjen arijevkom još u Dubrovniku 1941. On je donosio, naravno sve za pare, propusnice sa lažnim imenima. Ali mnogi su uhvaćeni baš u bekstvu. Nada će Vam pričati kako su oni prošli zahvaljujući jednoj kožnoj jakni kada su ustaše mislile da su neki funkcioneri.
- Muž Vam se vratio posle rata?
Kada je rat završen 1945.
- Ostali ste svi zajedno u Beogradu?
Ja sam već bila tu. I moja sestra se spasila. Moja sestra je otišla u Madjarsku. Taj šofer je moju sestru prebacio u Madjarsku za pare, ali zašto? Da bi primamio druge. Pošto je sestra stigla u Madjarsku znači spasila se, e sada je još njima sedamnaestoro obećao da će ih prebaciti, a u stvari ih je predao ustašama. I sestra se krila . U Madjarskoj 1941. i 1942. još nije bilo ništa protiv Jevreja, tek kasnije. Ona je tamo kupila lažnu krštenicu i zvala se Magda Šipoš. Pod tim imenom je živela.
- A kako joj je bilo pravo ime?
Lili Blum. Znate šta, ljudi su se snalazili na sve moguće načine. Uglavnom su bežali u Dalmaciju i Madjarsku. Drugde nisu mogli. Osiječki Jevreji su gotovo svi govorili nemački i madjarski. Retko ko nije ta dva jezika govorio. Veliki broj madjarskih Jevreja je dolazio da radi kod tog Gutmana jer je imao železnicu. Taj Gutman je bio Madjar, bogataš. Jevrejin ali plemić, i toga je bilo. On je uglavnom zapošljavao Jevreje, mlade muškarce, koji su se onda ženili Jevrejkama iz tog kraja. U Osijeku je bilo vrlo malo nejevrejskih brakova.
- Hoćete nam ispričati nešto o Letećoj brigadi i o toj organizaciji omladine u Osijeku?
Prvo da kažem da je Vlado Salzberger bio previše skroman čovek da o tome piše. Vi nemate pojma šta je za nas sve Jevreje u Osijeku to psihički značilo, ta Leteća ekipa, kako smo mi u njih gledali kao u spas. U prvom redu Jevrejska opština. Rekla sam Vam, to su bili ljudi koji se pre toga nisu ne znam kako angažovali po jevrejskom pitanju, ali kad je došlo do nevolje ...To je bio Šternberg, to je bio Bandi Rip i svi drugi, ali ja ovu dvojicu najbolje poznajem. Taj Bandi Rip je oženio jednu iz logora koju je izvukao a ona je moja i Etina familija.
Ta Leteća ekipa je nastala slučajno. Slavonski Brod, Vinkovci, Vukovar, tamo gde je god došao taj ustaša Tolj, tamo je bilo gotovo. Odmah su oformili logore i ljude zatvarali. Kada je Tolj došao u Slavonski Brod, odnosno prvo u Sarajevo čini mi se, odmah se formirao logor u Djakovu. Dovode ljude u logor a niti ima ko da ih primi, niti ko da se brine o njima. Ko je došao na ideju da skupi tu omladinu to niko više ne zna. To je nekako samo od sebe nastalo. Vlado ih je poimence znao, a ja ne jer su bili puno mladji od mene. Četiri, pet godina mladji od mene. Oni oforme tu grupu da ide tamo da radi, da pravi ležajeve, da sačekaju ljude, da im se kuva . Kako će da se kuva? Ko će pomoći? Osijek i Vinkovci. Tu je bio Miroslavljev (Grinvald) otac koji je svaki dan, ali svaki dan, kolima donosio namirnice u logor s tim što je svaki put moglo da mu se desi da više ne izadje iz logora, da bude zatvoren. A to isto je bilo i sa Letećom ekipom. To su bila deca, sedamnaestogodišnjaci. Oni su još bili mladi, nisu imali neke velike ideje, već su išli da pomognu ljudima. Svako od njih je imao i oca i majku koje to sutra može da snadje. Stvarno su strašno mnogo činili. Bila je i jedna grupa devojaka iz Sarajeva i one su se jako angažovale. One su dizale moral onim jadnim ženama tamo. Uslovi su bili jako teški. To što se zna za groblje i gde je ko sahranjen, to su opet dve devojke iz Sarajeva organizovale. One su potplatile zlatom tog koji je sahranjivao te ljude i molile ga da za svakoga uzme podatke kako se zove i da zapisuje. Tako je on tamo zapisao recimo - Vera Tomanić, iz tog i tog mesta, na tom i tom mestu je sahranjena te i te godine. Zašto se imaju ti podaci? Nije to zasluga drugih, nego tih devojaka. Nije to zasluga nijednog katolika ili nekog drugog, to Bože sačuvaj. To mogu da zahvale ovim devojkama.
- Tamo u Djakovu ima jedan spomenik devojkama. Jesu li to te devojke? Da li su one ubijene?
Ne znam, ja posle nisam išla. Išla sam posle oslobodjenja kada je bio mali broj...To se nije išlo, to se puno kasnije počelo ići iako se brinulo o tom groblju. To verovatno Sarajlije imaju neke podatke. Ja nisam bila mnogo aktivna u Jevrejskoj opštini ovde. Ja sam samo davala za Purim nešto i tako. Imala sam dete i onda je moj muž rekao da trebam i kod kuće biti, jer ja sam bila i veliki AFŽ aktivista.
- Ispričajte nam o Juliški Kraus.
Kada su se deca vadila iz logora ona je vršila raspodelu gde će koje dete ići - ti ćeš ići kod Šmuklerovih, ti ćeš ići kod Blumovih, ti ćeš ići...Recimo, mala koja je bila kod nas imala je jedan pinkl sa stvarima što joj je majka, odnosno mislim maćeha spremila i bila je ceduljica da se u Subotici obavesti njena baka da dodje po nju, jer je Subotica bila pod Madjarskom. U to vreme madjarski Jevreji su bili, nije bilo protiv njih još nikakvih sankcija. Bilo je pojedinačnog odvodjenja u Aušvic, ali grupno nije. Tako je Juliška 1941. godine vršila tu raspodelu. U Miholjac su išli, u Vinkovce, i to kod finansijski malo bolje stojećih ljudi. Nisu svi mogli jednostavno uzimati decu jer se nije imalo. Nije se smelo ići na pijacu kad ima nekoga, već onda kada više nema ništa. Juliška je tu jako, jako mnogo pomagala. Čak i posle oslobodjenja kada su se neka deca vraćala. Recimo konkretno kod Šmuklera. Rea Rajs, sada Rea Živković, nije htela da ode kod familije nego je ostala kod njih jer je toliko volela Šmuklerovicu. A ta žena doktora Šmuklera je bila jedna specijalno divna osoba.
- To me začudjuje - Jevreji su primali jevrejsku decu iz Djakova a oni su bili i sami u opasnosti.
E, ali se nije znalo kad. U Osijeku su verovali doktoru Heferu da neće biti otpremljeni u Aušvic ili Jasenovac, nego da će ostati do kraja u Tenju. Na primer, Nada je pobegla, a njene majka i sestra su ostale u Tenju i stradale su. Niko nije mislio na sebe ako je mogao da pomogne. Mi nismo znali koga će nama dovesti. Da li su oni tu ceduljicu pročitali, pa pošto su znali da je moj otac Madjar, da ima veze sa Madjarskom da će moći nekako da obavesti devojčicinu baku. Ima dogadjaja za koje se ne zna zašto je to tako bilo. Slučajnost.
- Kako su se ustaše dogovorile sa Osiječkom jevrejskom opštinom da se puštaju ta deca i daju u druge porodice?
Ne znam. Eta je izvadila majku. Eta je imala majku u Djakovačkom logoru, ali je Eta mogla da izvuče majku samo zato što je bila u Hrvatskoj na suzbijanju sifilisa. Otac joj je već bio ubijen i nije ga mogla spasiti. I brat joj je već bio ubijen.
- A decu su puštali?
Ne, oni su svi ukradeni iz logora, oni nisu bili zvanično puštani. Kada dodje Leteća ekipa kamionom, ukradu dete, strpaju ga u kola i prevezu u Opštinu jer je Opština već organizovala spašavanje. Ja znam jednu koja se udala za nekog Željka Hasta u Osijeku, a koja je već bila sedamnaest, osamnaest godina. Željko ju je valjda video (u logoru) pa mu se dopala i rekao da je dovedu i da će je venčati. I naša rodjaka Elizabeta Špicer se udala za Bandi Ripa, ali je stradala posle zajedno sa Bandijem u Tenju i to u drugom stanju sa ovolikim stomakom odvedena je u Tenje. Kažem, ima stvari koje su prosto slučajnošću nastale. Nije to bila nečija specijalna ideja. Samo od sebe se došlo do te ideje - hajde da probamo. Miroslavljev otac je izveo ne znam koliko dece i spasao iz logora i gde ih sve nije odveo.
- Recite nešto o folksdojčerima, osiječkim ili tenjskim.
Da Vam kažem, osiječki folksdojčeri su bili velika vlast. Prvo, ustaški stožernik je bio jako veliki Hrvat. Taj što je bio glavni u Osijeku se zvao Aleksandar Blažević. On je bio ustaški komandant. A od folksdojčera je bio neki Alrajer. Bio je opasan Nemac. Njegov otac je bio visoki oficir i na primer moja ćerka je pila mleko od krave koja je pripadala Alrajerovima. Mi smo od njih kupovali mleko. Folksdojčeri su zapalili hram odmah 1941. 14. aprila je goreo hram. Moj otac je pošao na posao i neko je prošao pored njega i rekao: "Uh, što je lepo toplo. Kako greje sunce!". A Lilika je mela ulicu. To je bio običaj u tim manjim mestima da se počisti asfalt pred kućom. A ona priča: "Kako sunce, nigde nema sunca", a ovaj je aludirao na to kako hram gori pa je lepo toplo.
- Kada je srušen taj hram u Osijeku?
Ne znam. To je za vreme Tita.
- To sam i ja čula, ali je hram bio puno oštećen?
Do temelja. Znate onu sliku? To je Sege slikao. On je ostao živ, taj fotograf Sege. Ostao je samo deo gde je bila Tora jer je to bilo od mermera, a sve ono što je bilo drveno je izgorelo. Posle su oni rušili stubove. Tu su bile i društvene prostorije gde se Hašomer Hacair omladina sastajala pre rata i bilo je nekoliko isključivo jevrejskih radnji. Bio je jedan krznar...samo jevrejske radnje su bile i te društvene prostorije koje su ranije bile u sklopu jevrejske škole. Tu su za vreme bivše Jugoslavije bile društvene prostorije pored hrama.
- Recite, koliko Vi znate, kako su se to sukobili folksdojčeri sa Letećom brigadom?
Leteća brigada je pred sam završetak tog perioda postala .... Nema više Djakovačkog logora, nemaju gde da idu, nemaju šta da spasavaju. Sada će Leteća brigada da gradi Tenje. Jevreji su morali sami da grade Tenje za svoje pare, nije država dala daske za barake. A stare žene su bile smeštene u starački dom. Osijek je imao u Donjem gradu veliki starački dom gde su ljudi išli dobrovoljno jer su imali tamo prvorazrednu negu, lekare i hranu. Oni su tamo gospodski živeli. Nisu imali familije pa su bili u staračkom domu.
U Letećoj brigadi su bili Vlado, Nada, Nino Montag, Zeka Balar koja je živela i još živi u Osijeku, Vamošer. Zlatko Vamošer je bio isto član Leteće ekipe i gradio je logor i bio je i prisutan u toj tuči. E sad, folksdojčeri besni na Jevreje, dočekaju omladinu uveče kada se vraćala sa posla da ih tuku, da ih izudaraju. ne mogu oni njih pobiti, nemaju oni oružje. A medju njima u Letećoj ekipi je bio i Kalman Vajs koji je bio profesionalni bokser. Nekada su bokseri imali bokserske rukavice, a ispod toga su imali neke gvozdene prstenove da bi udarac bio jači. I taj Kalman na mrtvo ime isprebija one. Popadali su folksdojčeri. A neko je video da je bila i neka ženska sa tim dečkima. Nisu bili samo muškarci. Odmah je bila prijava da je sa tom grupom bila i jedna ženska. Ali šta? Kalman ode kući. Stanovali su na Zrinjevcu. Vi znate Osijek? To je jedan veliki park, a okolo su bile sve male kuće. Privatne kuće od jednog ili dva stana i bilo je jako mnogo jevrejskih kuća. Tu je i Nadina baka imala kuću. A tu je stanovao i Kalman Vajs. On ode kući kod majke, ali je znao da će njega sada da traže vlasti. Bilo je jasno da to neće tek tako proći. On je išao kroz bašte i preko taraba, ali ni ovi Nemci nisu bili ludi. Na kraju su ga sačekali kada više nije imao gde da beži. Uhvate ga i strpaju ga u kamion i on iskoči iz kamiona i pobegne. Kasnije je on Zagrebu bio godinama direktor jedne izdavačke kuće. Imao je ženu Srpkinju - Ljupče iz Beograda. Zato je posle živeo u Beogradu i tu je i umro. Sahranjen je na pravoslavnom groblju, jer on se nije isticao kao Jevrejin.
Mislim da nije dovoljno rečeno.To je velika stvar da je bila grupa Jevreja, ne jedan ili dvojica. To je bila grupa Jevreja koja je uspela da se suprotstavi Nemcima, vlastima. Nije to bio takav prodor kao jasenovački, ali i to je bilo nešto. Ovo sam ja čula iz priče, a da li je istina ili nije, da kada je prvi transport iz Tenja odveden i gde su uglavnom bili stari ljudi i deca, da je na čelu tog transporta od logora do stanice Lev Kistel išao na čelu i pevao Hatikvu. Kružila je ta priča, a šta je od toga istina ne znam. Ja slučajno Leva Kistela znam, bio je u Hašomer Hacairu i bilo je veliki komunista. On i Magda Bojtl su bili veliki koministi,ali su bili i veliki cionisti.
Osiječka jevrejska opština je bila velika opština. Bilo je dva groblja, jedno u Gornjem gradu koje postoji još i sada, a mislim da je i groblje u Donjem gradu još sačuvano. Nisam sigurna, ali mislim. Imali smo mi doktora Ungara i doktora Grina. Imali smo kantore koji su posle bili operski pevači, takve glasove su imali. Imali smo prekrasan hram. Kada je došao Frajberger mi omladina smo svake subote morali pre podne ići u hram. Bio je dežurni koji je pazio da li su svi došli. Morao si imati dobar izgovor zašto nisi došao u hram. Vrlo malo sefarda je bilo u Osijeku. Recimo, Buki Finci. On je bio zgodan. Živeo je sa majkom i bili su dosta siromašni, ali je jako dobar dečko bio taj Buki. Glavni trgovci koji su radili unoforme za vojsku bili su Herman i Vajs. Taj jedan Herman je posle rata bio predsednik opštine u Osijeku. Oni su svi bili u brakovima sa arijevkama i tako su ostali živi. Njih nekoliko u Osijeku. Pa onda, oni oficiri što su streljani. Znate za tih petoro Jevreja ovde u Beogradu? Iz zarobljeništva su kući puštani bolesnici.Petoro pametnih Jevreja se javilo da su bolesni. Bili su poreklom iz Hrvatske . I Lebl je imao jednog rodjaka u toj grupi. Meni jave iz Osijeka da je Beluška u vojnoj bolnici u Beogradu. I ko ode u vojnu bolnicu? To sam bila ja. Nadjem grupu tih petoro Jevreja. A od tog Beluške je žena streljana sa onim ženama - Adler Ankica, ova je bila Gutman, ne sećam se kako se zvala i gospodja Nadj. Bile su te tri Jevrejke koje su streljane i još dve čijih imena ne mogu da se setim i petoro Srba je streljano. Bio je nekada spomenik u glavnom parku, ali su ga ovi sadašnji Hrvati srušili. Ne postoji više.
- U Osijeku?
U Osijeku na ulazu u gradski park. Taj je spomenik srušen.
- Šta je bilo kada ste otišli u bolnicu?
Meni jave iz Osijeka da će neko da donese propusnicu da bi se Beluška vratio u Osijek. On je hteo da se vrati. Znao je da mu je žena streljana, ali imao je tetku. Šta sam im ja mogla nositi, ja lično nisam imala para ali sam nosila malo voća. Dodjem ja da ih posetim - nema nikog. Šta je? Kažu - odveli su ih Nemci. Nemci su ih streljali. Navodno su u Jajincima streljani. Navodno. Nema dokaza.
- Kada je to bilo?
To je moglo biti samo 1942, jer posle 1942. više nije bilo u Osijeku sa kime da se održava vezu. Posle to što je bilo su bili samo mešani brakovi. To je moglo biti samo 1942. Znam da su se Leblovi raspitivali jer je njihov rodjak bio medju njima. Ja sam poznavala samo toga Belušku. Bela se zvao. Imao je veliku apoteku u Osijeku i mladu ženu. Bili su mladi bračni par. Znam samo da su odvedeni i da su stradali, jer se Beluška više nikada nije pojavio, niti je došao u Osijek. On je odavde izveden iz vojne bolnice što je bilo protivzakonito jer je bio zarobljenik. Samo što je bio Jevrejin Od Srba niko nije došao u tu bolnicu. Moj muž je bio rodom iz Bijeljine i savetovali su mu da ne ide i on se nije javio. On je hteo da dodje zbog mene.
Posle oslobodjena, pošto sam bila u partiji, tražili su da se odreknem svoga muža, informbirovca, a ja sam rekla da se moj muž mene odrekao 1941. ja bih mirisala travu od dole i ne bih bila živa.
- Vaš muž je bio na Golom otoku?
Da. Moj muž je inače bio jako veliki prijatelj Jevreja i jako je poštovao moje roditelje. Mi smo se četiri godine zabavljali, a pošto je on bio vojno lice nije se mogao ženiti. Tek kada je postao kapetan ili major. Oficiri su većinom bili zaduženi i iz sirotih familija i ako su bili dobri djaci bili su državni stipendisti. Većina su bili siromašni.
- Kako mu je bilo ime?
Milorad. Moj muž je išao u Hašomer Hacair dok smo se zabavljali. Ja sam htela ići u Izrael. Hoću ja u Izrael, ali sam se posle udala pa...