Serbian Holocaust
Vidosava Vlasonjić , June 01, 2011, Belgrade
Interviewer: Nada Ljubić | Camera: Milan Džekulić | Editing: Jelisaveta Časar, Nemanja Krdžić | Webmastering: Dusan Gavrilović
Transkript intervjua na srpskom jeziku
Kad ste rođeni i gde?
1932, 4. Juna, u Čenkovu.
Gde je Čenkovo?
Pa sad, Čenkovo, to je kod Đakova. Bila nam je opština Levanjska Varoš. A sad, po najnovijem, rekli su da je to Đakovo. Kad je moja ćerka tražila rodni list, rekli su da je sve to prebačeno u Đakovo.
S kim ste živeli pre rata?
Pa s roditeljima, djedom i babom, i sestrom i bratom.
I njihova imena su…
Otac Spasoja, majka Julka, sestra Desanka, brat Vladimir, djed Petar, baba Milka.
Možete li da nam opišete kako je izgledao Vaš prvi dodir sa ratom, kako je rat ušao u Vaš život?
Pa kako je ušo – prepala sam se, uplašila, kad su nas isterali ujutro iz kreveta. Mi smo još spavali - mi djeca. Jeste moj deda ust’o jer je moj stric bio u domobranima. Pozvali su sve iz naše opštine, mislim, u domobrane.Bio mi je i ujak. Al’ su ih pustili kao na odsustvo tada. Znali su kad nas treba oterati, to je sve isplanirano bilo. I moj se otac usto rano, to sam ja slušala kao djete, da njih vozi kolima do Đakova, ujaka mi i strica. I moj djed i on spremali konje i kola, a od strica pastorka, Milosava se zvala, dotrči onako. Mi smo svi imali ograđena slavonska, ako ste kad bili, dvorišta, bašče one, al’ smo imali onako prelaze neke, pa ona [Milosava] odatle[s prelaza]: Jao, kaže, da znaš, čiko, opkolili nas partizani sve, ja vidl’a dvojicu u bašči đe leže s puškama! A moj djed kaže: E, to nisu partizani, sad će oni nas u logor oterati.Samo sam to zapamtila. I nije prošlo…to je još bio mrak… i nije prošlo možda … kad će se ono da rasvane, prije nego što baš skroz svane, al’ rasvanjivalo se, uletili su po dvojica u kuću svaku.To je u svakoj bašči bilo [po] dvojica.Uletili [su] u kuću s puškama vako i sve [isterali] napolje. Odmah napolje! Pa kud će deca gola? Pa nek su gola! Mi, bosi onako, u nekim kako da kažem, spavaćicama, nisu to bile spavaćice, mi smo to zvali košulje, tako dugačke – ja i brat. E sad, da l’ se sestra bila obukla, ne znam… I poredaju nas ispred kuće. Ovako nam je malo bio ulaz kod kapije, ovako malo tu, i tu nas poredaju, a on dole razapne onaj mitraljez ispred nas. I eto,tu smo stajali svi dok nisu svi to uradili pa su se onda dogovorili šta će [dalje]. Onda su odmah odvojili sve mlađe muškarce, a ove stare [poslali] da spreme kola i nas, i što možemo nositi da nosimo, da ponesemo.
Šta su vam rekli, gde ćete da idete?
Kao idu da nas, ne znam, kao nisu došli da nas teraju, kao samo su došli da pregledaju imamo li oružja i jesu li tu partizani, šta ja znam, tako nešto. Ja vam to baš ne bih znala tačno reći. Moj brat je bio mlađi, al’ je više znao, jer nekako je takav bio i više je i pit’o.
Uglavnom, roditelji su dobili naređenje da potrpaju koliko mogu stvari u kola?
Kolko mogu, šta hoće, u kola. Kolko mogu. Al’ su oni [ustaše] ušli odmah u kuću, protrkeljisali onako, pobacali sve, kao da oružje traže. Ma jok, to su pokupili šta je ko imao, da l’ zlato, da l’ pare.Ne znam šta bi drugo uzimali tak’ na brzinu.
Jeste li se mnogo uplašili tada?
Ih, kako se nismo uplašil?! Mi smo se deca tresli! Moja mam kaže, i to sam zapamtila, ona kaže: Pa je l’ će nas to pobiti sad? Ispred je cev onog mitraljeza što se razapne, posle sam to videla šta je.Nećemo vas pobiti, kaže, al’ da pretresemo kuće.Međutim, oni su nas potrpali u kola i – Slobodna, Levanjska Varoš, Đakovo. I eto, tako su nas oterali.
Koliko ste ostali u Đakovu?
Pa, ne znam, valjda su nas taj dan na sajmište oterali ili na vašar stočni, ne znam, na nekakvu poljanu.Tu su nas sve grupisali.Tu je najlakše bilo opkoliti nas i čuvati.Al, muškarce su već odvojili. Pa, u te stočne vagone su nas uterali i zatvorili. A-joj, mene bio strah ući u to, djeca se derala, vriskala, ne smem ući u to, nema prozora.Utjeraju nas pa nas ono zatvore tu.Ne znam, sad i ne vidim takve vagone. Ma i ne idem vozom…
Da li je iko znao kuda idete iz Đakova?
Pa znali su, sigurno su znali svi stariji. Mi deca nismo.
Niste čuli razgovore starijih?
Pa, moj djed je odma reko: U logor će nas otjerati. Još onda, čim je ta sestra mi od strica došla, mislim pastorka je ona bila mom stricu, bila je ko moja sestra tako, čim je ona došla i rekla: Joj čiko, opkolili nas partizani. Partizani!? Nismo nikad ni vid’li partizane mi djeca, al’ to je se čulo o partizanima. Nit je ko bio u partizanima. Znali su oni njih, dobro, i pomagali su i hranili, al’ svako je vodio računa nekako da se to… eto tako.
Imate li neku uspomenu s tog sajma, s tog mesta gde su vas držali, jeste li videli puno ljudi?
Pa ljudi puno, ko stoka, da oprostite.To je bilo baš toliko…skroz…neko sedi, neko leži, to je leto bilo, vrućina onako, svako okupio djecu svoju oko sebe i sad ko je bio, eto to sam vid’la, drugo ne znam, ja sam sve to zaboravila.
I dobro, šta se događa posle?
Pa, uterali su nas u te vagone. I onda, posle, dokle smo tu ostali, ja se to i ne sećam, al’ ja mislim da smo mi tu noć i ostali u Đakovu zatvoreni u tim vagonima dok su oni nas sve prekontrolisali, i dokumente, i šta znam, ko je gđe. Al’ nismo izlazili, nikud više nismo mogli izaći, ni zbog čega. Ko je imao šta jesti, delio je to unutra.
Znači, u vagonima, vi ste bez one imovine koju ste poneli u kolima, je l’?
Ništa. Samo što smo mogli poneti u ruke. Nisu oni nama branili u ruke da ponesemo šta možemo.
A sve je to ostalo tamo u Đakovu?
Na stočnoj pijaci ostali su konji i kola i - sve.
Sve je ostalo? I vi sad u vagone idete sa…?
Šta možemo uzeti možda u torbe, ne znam ni ja, ja se toga više i ne sjećam…Čak su meni i sestri od tetke, mi smo bile vršnjakinje, dali su nam neku kantu da nosimo između sebe. Mast je u njoj bila.Joj, nama to bilo teško.Posle kad smo izišli iz vagona, morale smo to nositi. Kako je to bilo u vagonima,ja i ne znam.Al’ kad smo izašli iz tih vagona i od Jasenovca, mi smo morale to nosit’.Kolko smo dugo bili u Jasenovcu, ja i ne znam. Možda mi nismo ni noćili u Jasenovcu, al’ smo bili u Jasenovcu dok nas nisu podjelili.
Koliko je trajalo to putovanje do Jasenovca?
Joj, to ne znam, vjerujte.
Danima i noćima?
Pa ne znam, djete sam bila i zatvorili me tamo, ne znam ja ni kad je dan ni noć, meni je to bilo sve ... ne znam. Bilo mi je strašno što nema prozora. Strah me je bilo jako. Ja sam se uplašila toga što je sve zatvoreno, eto.
Sećate li se dolaska u Jasenovac, imate li neku sliku, uspomenu, otvaranja tih vagona, izlaska iz njih?
Ništa. O, znam da su nas otvorili, da smo izašli. I onda, znam da su nam tu kantu, meni i sestri, dali. Mi vičemo: Teško. Oni stanu pa izgrabe tu mast i bace. Na kraju nam izgrabe u lonac, a kantu smo ostavili.Taj lonac smo onda nosile do Gradiške, možda, ne znam.
Pa je li vam koristila ta mast?
Ništa.Ništa. Pa nismo imali ‘leba, nemamo sa čime da jedemo mast. E sad, dok smo imali kobasice i taj kulen, to je onako, to je jako, mislim, možeš da jedeš bez ‘leba da te malo zasiti.I sjećam se, kad smo došli u Gradišku…
Sačekajte, kad ste došli u Jasenovac, deo vaše porodice je odvojen od vas?
Tu je odma’ ost’o djed, otac, ujaci i stričevi, svi, osim…Pošla majka, djeca, tetka mi i baba…Mi smo pošli u Gradišku. Onda smo išli nekud pješke, ja ne znam ni kolko ni kud, preko nekih sela.Taj svijet izaš’o. Onda znam, sjećam se da je moja tetka uzela, to se zvalo kod nas ono tkanje na trubice, kako se to kaže, namotano onako ko neka truba, tako se to i sad zove.Ona to baci.Sve što nam je teže nositi, pa mi bacimo, sve bacimo, i bacimo. I tako smo stigli do Gradiške, sa onim šta smo mogli nosit’.Tako smo došli.
I gde su vas tamo smestili?
Isto tako, neki logor. Bile su neke niske zgrade kao…Tu smo imali nešto kao slamarice, ti smo spavali. A bilo veliko dvorište neko, kako bi ja to vama rekla, isto zidom ograđeno.I, da izvinite, onako, u jednom ćošku, sjećam se k’o sad, to mi je bio desni ćošak, tu je bio bunar za pit’ vodu i rupa za… obavljanje nužde, kako da vam to kažem.
Pored bunara?
E, pored bunara. A sjećam se, došo jedan mali Židov, to je meni bilo onako, ta mi slika ostala onako, ja sam isto bila djete, a on lijepo dijete a manje, malo – pa je slatko. A obučeno, ja to nisam vid’la kod nas, nije tako bilo kod nas, sirotinja, selo je to bilo, a on je možda bio iz grada, pa on je opeglan onako, ivice one, kompletić neki imao, pa ovako sklopio ruke: Molim, ‘leba. A mi nemamo ‘leba ni malo. Pa mu baba otkine, ili moja majka, malo kobasice.Nemaš ništa da mu daš. A mi tek došli. Oni misle da smo mi došli sa hranom, a ono mi nemao ništa.
Kako ste znali da je dečak Jevrejin?
Pa, valjda sam čula tamo gde pričaju.To su Židovi bili, koji su prvi otjerani.Oni su već bili iscrpljeni. Oni su tu prije nas bili. Pa onda oni idu pa traže. Pa kad odu kod tog bunara, ak’ je nekom samo ćeif neki, da l’ su to bili domobrani il ustaše, ja se ni toga ne sećam, uglavnom uniformisana lica su bila, pa ga gurnu u ono, da izvinite.To je velika rupčaga bila.Ja se nisam smela ni primaći tu.Ja sam bila plašljiva.
I vi ste videli kad bi nekoga gurnuli u tu jamu?
Kad bi nekog gurnuli… Tako sam to… Il sam videla, il sam čula, al’ samo se sjećam da jeste, to se dobro sjećam u nekom desnom, to mi jedošlo nekako desno od mene, u nekom ćošku desnom bila je ta velika rupa, a bunar odmah kraj toga, pa ko god dođe piti vode, to je blizu.E sad da l’ ide neko tam’, ako ide neko tam’, to tako…
Da li ste dobijali neku hranu?
Pa jesmo nešto kuvano onako, sve nešto ko za svinje, ne znam ni ja šta je to bilo, to je bilo tak’ neki bućkuriš.Nešto smo dobivali.
Kad su vas odvojili od majke?
Ne znam kol’ko smo dana ostali.Ne mogu da se sjetim, to stvarno ne znam.Ja sam bila i uplašena i, ne znam, bili smo svi k’o izbezumljeni onako, šta ja znam. Nisam ja znala je l’ to bilo dan-dva ili je to bilo više dana.To bi moja sestra znala, a ja to ne bi znala.I onda su nas odvojili iza toga, pa premestili u neki drugi tu u Gradiškoj, kao neki logor dječji. Tu nas je ta Ustaška mladež kontrolisala, vježbali nešto, ne znam ni ja šta, tjerali su nas kao u neki red, ne znam, dok nas nisu potrpali u neka vozila i odvezli u Zagreb.
A šta je bilo sa majkom?
Majka ostala tu, u Gradiškoj.I onda je, mi to nismo tad znali, otišla je u Njemačku. Njih su posle za tu Njemačku pitali ko je sposoban za rad po godištima, i moju sestru ne prime.Mlada je, kažu.Jao, tu moja majka počne da kuka, pa kuka i kome će, pa kuka svima, pa kuka i njima – domobrani su bili, ja mislim.I neki mlad domobran se naš’o, pa opet imao je valjda i duše i on joj kaže: Pa, dodajte joj godina. Đe ona sme dodat’ godina! Ne zna da se smije godine dodavat’, a to smije, al’ ko je to znao onda. Sad bi se znalo, sad bi svak’ znao. Doda ona njoj dvije godine i prime nju [sestru] na taj spisak za Njemačku. I posle,na kontroli, moja majka bila je dosta slaba onako, bila je nežnog zdravlja al’ bila je i slaba, k’o žena radila puno, imala troje dece i u polju radila i svašta, nju vrate.Kažu:Vi ne možete raditi, vi ste slabi. Mogu ja da radim! Ja mogu da radim! Ne možete! I oteraju nju.Isteraju je iz te kolone što treba da ide na rad u Njemačkoj. Ona se prikrade nekako, ne znam ni ja kako.Uvuče se nekako među njih. Nije dobila nikake papire, a svi drugi su dobili papire i na spisku su svi.Onda su oni njima čitali da ko ne bude na spisku da će ga neđe izbaciti iz vagona, ne znam đe i kud, kako.
Vaša majka se borila da se ne razdvoji bar od…
Da se ne razdvoji bar od nje. I one su tako otišle. I nije ih niko niđe izbacio.Kad su došle u Njemačku, raspoređivali su ih po tvornicama.I sad su tu ćeli odvojiti i tetku i mamu i sestru, ne znam koga su od njih. One su se uhvatile za ruke i rekle da one neće - nek ih pobiju, da one neće se odvojiti nek ih ubijaju. Onda je bila neka prevodilac, oni kažu tumač, to sam zapamtila jer je to tad priča bila, Nada neka, studentkinja neka, sigurno. Onda ona njima prevede, i onda ih nekako nisu odvojili.Tako da su bile u istoj tvornici, radile.
A vi ste to sve saznali posle rata, od majke?
Posle rata, da, i od sestre.
A šta je bilo sa vama, mlađom decom?
Mi smo prije odvojeni nego što su njih to tamo vodili u Njemačku. Mi nismo znali kud su one, one su tu ostale, al’ mi više nismo znali ništa.
A šta se s vama događa posle Gradiške?
U Zagreb nas odvezu.
Kako je izgledalo to putovanje, da tako kažemo?Znate li ko vas je…
Ništa to ne znam.Preveženi smo. A kako smo preveženi, da l’ smo u kamionima, da l’ u autobusima, ja ne znam.Ja sam dijete bila. Ja nikud nisam putovala, osim s roditeljima kolima u neko drugo mesto, kod nekih rođaka i tako.A ja nisam išla prevozom niđe nikada .Tako da ja ne znam š čim… nismo vozom, nego nekim drugim prevoznim sredstvom, možda je i kamion bio.
Da li se sećate dolaska u Zagreb?
Sjećam se kad smo došli, neka velika kapija bila tu.Kažem vam, sve okolo su zgrade.Tu smo ušli na tu kapiju. Unutra su bile neke niže, kako bih rekla, kao barake i unutra slamarice, sve slamarice dol’ po podu.Tu smo mi spavali.Al’ je bila neka tribina, kao da je to neki dom bio nekad, ne znam. Jer se sjećam te djece starije, tog Vekana, Vjekoslava iz Novog Sada. Mi smo ga zvali Vekan. Bio je baš i hrabar, i živ, i nestašan.On se popne… kad one nas nateraju spavati normalno uveče kao djecu, a nas svakakvih ima, i većih i manjih, a on se popne … a one imaju ovamo odmah isto nešto pregrađeno višlje gdje spavaju i moraju dežurati… a on se popne pa upali svjetlo tamo. Al’ skoči brže da ne vide ko je. Pa ko je? Pa ko je? Niko – svi šute, leže. I tako, nekolko puta. Uvjek neko to uradi.
Gospođo Vidosava, koja je vaša najjača uspomena iz tog logora u Zagrebu?
Pa nemam nekih lijepih uspomena. Imam jedino to što su nas, kad smo došli u taj Zagreb, onda su nas naterali normalno u kupatila neka, da se kupamo. Da l’ su mislili da smo došli ušljivi i prljavi (a mi od kuće idemo, nismo dugo dana bili pa niko nije imao uši) pa su nas okupali i ošišali sve.E, al, mene nisu ošišali. Kad sam došla na red, došo je neki Švabo, Švabo je dok ga nisam razumila, ma jeste Švabo, posle sam valjda nešto i čula.On je nešto pit’o, oni su nam pregledali glavu, videli da nemmao uši i -- nisu nas ošišali. Imala sam dugu, dugu kosu. Stvarno sam imala jako dugi kosu. I posle se oblačimo u tom kupatilima pa joj, majko moja! Ja bila malo starija, bilo je i mlađe djece, pa ne znamo šta je čije. Djeca ne znaju šta je čije. Onda ošišani, pa ne znaš je l’ muško il’ žensko, oblači tu robu.Pa onda skidaj s drugih i oblči se, i tako. To mi je nešto, eto, tako ostalo.
Ko je vodio računa o vama, ko vas je čuvao, održavao red?
Pa, neke časne sestre, otkud znam, one su sve bile. Nekad neki muškarac dođe, otkud znam ko je, nisam ja to tol’ko ni gledala. Al’ uglavnom, one su nas uveče terale u tu prostoriju đe spavamo i da legnemo da spavamo. A mi, k’o djeca, neće odma’ svako spavat’, neko je manji, neko se dere, mali je, eto tako.
Da li se sećate kako je izgledao dan u tom logoru, kad ste ustajali, šta ste radili?
Ustajali smo, pa svi smo ustajali, ne znam kolko je sati moglo biti, nisam ja znala u sat gledat’, nije onda svak’ im’o sat, sad ima svak’ sat čim… Ustajali smo, dovezu nam neki doručak, šta nam dovezu, ja to i ne znam, pravo da vam kažem. To je nešto onako zbućkano bilo. Ne znam ni šta je to. Nije to se znalo da l’ je to pasulj, da l’ je to krompir, to je bilo tako svašta-nešto. Možda je bilo nekad i kačamaka. Ne sećam se ja šta smo mi dobivali baš, al’ dobijemo nešto kao jelo i onda mi idemo. Oni nas u red, al’ to su dolazila djeca, Ustaška mladež, tako se to zvalo, obučeni u uniforme, al’ djeca starija od nas. Pa nas u red za vodu.Eto, to mi je ostalo najviše u sjećanju. I sad, i ja stala. Nisam ja žedna, al’ sam ja stala – možda ću biti žedna, veliki je red, dok ja stignem na red biću žedna, a neću moći posle. I stanem u red i dođem do česme, a on mene istera iz reda i kaže: Ti si se uvukla u red.A ja jadna, muka me uhvatila, nisam lagala pa mi krivo što me natera da lažem, a nisam ja to. Ne bi ja smela ući u red, bože sačuvaj, ja sam plašljiva. I on mene otera pozadi.E to mi je bilo nešto…kako mi ne vjeruje, a ja nisam lagala.E to mi je najteže palo što mi je rek’o da lažem, a ja nisam lagala.
Imate li još uspomena iz Zagreba?
Nema ništa, uspomena nikakvih.Eto, tako smo bili, grupisali se nekako i onako kad su nas prozivali, mi mislimo – idemo kući. Otkud smo mi znali kud mi idemo! I imali smo jednu malu iz komšiluka. Da l’ je bila dvije –tri godine, slatka mala, pa smo je sve sakrivali kad dođu ti, grupa ta, kažu – gospoda, ti što dođu – da l’ nam je neko reko il’ smo mi deca to pričalu, dođu da biraju nekog, da posvoje nekog. Malu su decu i posvajali tad.E sad, tu moju sestru od tetke, taj nije posvojio, odveo ju je. Pa donesu im lutke, pa govore: Tebi će biti lepo. Nećemo mi ić’ ni za lutku, jok, nećemo mi ić’ jedni od drugih ni za lutku, iako nikad nismo imali lutku. Ali, tu sestru mi je posle, kad smo mi otišli, uzeo taj inžinjer, i eto, kod njega je bila dok nije joj majka došla iz Njemačke.Samo, ona je u bolnici, pa ja nisam mogla, inače, saznala bi’ ja ime njegovo.I zahvaljujući njemu, meni su majka i sestra došle kući, inače nikad se vratile ne bi.
Taj inženjer nije bio deo tog logora, on je došao…?
Ne. Ne. On je došao, uz’o to dijete jedno, uz’o djevojčicu, mislim da je on imo dva dječaka, al’ su mali bili, i ona je njih kao pazila i nešto tako, al’ išla je i u školu.Znači, nije je uzeo da mu samo radi. A, u tom drugom logoru, đe mi je brat bio, tu mi je bio brat od tetke, njega su došli iz Zagorja i uzeli, al’ je čuvo stoku.Male nisu ćeli, nego su njih veće uzimali.To tamo [u to drugom logoru].
Šta je sa Vama bilo dalje?
Pa, eto, dalje nas je taj djed…otišli smo prvo … te neke spiskove su donijeli, pročitali i odveli nas u Đakovo.Tuj su nas dočekala neka zaprežna kola. Ko je bio? Da l’ je taj djed, il’ je neko od komšija, ja ne znam. Bilo je još dvoje djece, ko je njih izvadio ja to ne znam, al’ naši su bili, iz mog sela. I onda su nas odvezli kod njih.Jao, jadni mi idemo zaprežnim kolima, a mi valjda zagladnjeli, a oni nama svi daju jesti, donose. A mi ? Šta smo sve jeli, ja ne znam, al’ uglavnom bili smo gladni.Pa nam doneli lubenice. Kad nismo poumirali od bolova kad smo došli kod njih.Doneo je neki, zapamtila sam ga, mi se obradovali, mlad momak, neki Milan Kosanović, posle pogino u partizanima – don’o lubenicu. A mi, kao djeca, pa eto ti, jedi dok nismo … jeli smo više nego što treba, nismo smjeli, nisu nam smjeli to u stvari dati. Al’ nije niko to mislio, nit’ je znao. Tako da smo mi svi toliko se razbolili da smo došli toliko bolesni …Čak je neke manje djece kod nas, nije tu đe sam ja bila, nego u nekom drugom susjednom selu, i poumiralo, te male djece, kad su se vratili. Najeli se odjednom… valjda zato što nisu jeli, ne znam.
Zato što su bili izgladneli?
Izgladneli, prazna creva, pojeli recimo kao mi… ja se sjećam lubenice, a svašta su nam nešto donosili u kola, davali nam, djelili oni koji su znali da mi idemo iz logora.
Posle rata ste saznali kako je uspeo taj vaš deda, dalji rođak, da vas oslobodi.Šta vam je rečeno posle?
Pa nije on nama mnogo reko, jer oni su imali neke prijatelje dok je bio mir, to su bili prijatelji iz Đakova.Oni su imali sve te…Oni su jako bogati bili, da vam kažem, pa su imali veterinare koji su normalno tu dolazili na selo, pa su imali one kako se zovu, što prave one or… reme… nije važno – zanatlije te sve veće koji su…
Remenare?
Remenare. Sve te prijatelje su imali. Ti su njima prijatelji pomogli da oni to nekako, šta znam, da nas izvade. Spisak su napravili, i čovek koji se nije plašio, pa dobio je dobre isprave, pa je došo u Zagreb i pročito spisak i uveo nas u vagon.Tad smo išli vozom do Đakova.
Normalnim, putničkim vozom?
Pa normalnim, nismo u stočnim, išli smo putničkim vozom.I onda su nas tu dočekali na stanici. Ko je koga, da l’ nas je neko poznao na stanici il’ nas je prozivao… verovatno nas je prozivao da bi tako razdvojio svako…tu je više ljudi došlo, nismo mi sami.
Pamtite li ime tog čoveka koji vas je oslobodio iz logora?
Ne sjećam se…
Tog vašeg dede?
A, našeg dede kod koga smo mi otišli?
Da.
Marko. Djeda Marko. Al’ on nije doš’o u Zagreb, nego nas je dočeko u Đakovu.Al’ išo je jedan čovek za svu djecu u Zagreb.
Ali, on je izdejstvovao ceo postupak?
Da.
I on se preziva?
Vukomanović.
Marko Vukomanović je, znači, organizovao vaše oslobađanje preko svojih veza, jer je bio bogat čovek?
Bogat čovek.Pa su svi dolazili.To se gostilo…uh! Ja znam i posle rata, to je, uh, kakvih gostiju iz Đakova je bilo, sve to dođe da se ugosti kod njih.
I, kako ste živeli kad ste izašli iz logora?
Pa dobro, bili smo slobodni, nismo se ničeg bojali, nikog, al’ nisu oni nas ni u školu slali, oni su odmah…sluge su imali da čuvaju stoku, pa smo brat i ja čuvali zajedno tu stoku.Al’ oni nisu školu imali, to je malo selo, nego su imali školu u Dragotinu, mislim da se tako zvalo selo.To je bilo isto selo ustaško, ne znam kako bi’ ja to rekla. Uglavnom, ne bi nas logoraše tamo, mi bježimo…Kad je naišlo kod njih, jednom su ubili nekog ustašu, kako se to desilo u tom selu Svetoblažju, neko je ubijen ne znam kako, da l’ je on nasrno na nekog, ne znam …Uglavnom su oni došli, čitava, uf, to je bilo bože sačuvaj…Ja sam čuvala ovce tad, pa sam na kraj sela bila sa ovcama.A ovce kad je ljeto planduju pod nekom kruškom il’ nekim drvetom. I sad ja tu sjedim jadna kraj nje, a sad kako sam imala dugu kosu, čupava, pa mož’te zamislit’ kad se ja češljam, ja vučem kosu odavde ovam’ pa spletem nekako, pa drugu…A oni naišli kraj mene, a mene strah …! A oni naišli tu kraj mene, pa sjeli tu u ‘lad, pa pitaju mene …a idu u selo…sad idu da pretrkeljišu selo da nekog ubiju…A kod njih [u selu] uvjek je neko javio, imali su dobre veze, da im odmah neko javi. I odmah moj stric ode i sakrije se tu, sakrije se, čuj tu na štalu, zato što im baš neće, ne smiju kod njih baš tako. Tad nisu, al’ zato su ih ovog rata sve pobili maltene.I on se sakrije, ti mladi ljudi se sakriju, ostanu babe i djeca i tako.I ti isti ljudi kažu nama: Što vi bježite, vi ste logoraši, vama neće ništa! A mi se gore bojimo od njih!
Deda vas je uzeo na svoje imanje u selu…?
Svetoblažju.
Svertoblažju, blizu Đakova.To je Slavonija, isto?
Da.
To je hrvatsko selo?
Ne. Srpsko.
Srpsko? A, porodicu tog vašeg dede nisu dirale ustaše?
Tad nisu dirali nikog, al sad su ih za ovog [rata1990-ih], sad su ove zenge im napravili…
Šta vam se najsnažnije urezalo u pamćenje iz tog boravka u Svetoblažju?
Pa nije ništa neg to što smo, nekako ta djeca, pa šta ja znam, ljudi valjda nisu znali, nekako su nas zvali “logoraši”. A nama to bilo vak malo…pa se onda mi skupimo, nas nekoliko, pa kako oni bježe kad vide da idu …obično kad su pošli Čerkezi su ih zvali, ja ne znam ko su oni, nisam ih baš viđala, ja nisam kući bila, uvek sam ovce čuvala ili nešto…Onda bježe oni, oćemo i mi stoku ostaviti. Kaže kud ćete vi, vas neće, vi ste logoraši.E, to mi je najviše ostalo onako… Tužno sam se nekako osećala i nisam baš te ljude onako prihvatala, baš da sam ih volila, vjerujte.
Nekako Vas je bolelo to da vas…
To me je bolilo da me zovu…Čuj, šta ćemo mi bježat, mi logoraši, nas neće…A mi se bojimo gore od njih svih! Al’ tad kad su me našli kod tih ovaca, e tad sam se isto jako uplašila.Jer su sjeli kraj mene i sve one puške, otkud ja djete znam šta rade, vade one metke pa ture il’ vade odavde pa ture u pušku…ja ne znam šta rade. Ja sam samo to vid’la i tako sam sjedila, onako čupava, mala.Pa sitna sam bila …Ja sam sad…Ja sam uvjek bila mršava. Pa me ispituju.Pa kaže: Kog imaš ti? Đe s’ ti, pa čija si ti? Ja kažem: Nisam ničija. Sad, ja sam znala da ja ne smijem ništa reći, jer su meni rekli djed i baba: Nemoj, slučajno…Partizani jesu dolazili kod njih, al’ ja znam da ne smem reći…Kud ću reći da sam ja iz Čenkova?! Ja ne smem reći ni da sam iz Čenkova.Kako nisi, čija si? Ja kažem: Ja čuvam kod jednog djeda ovce. A ja imala neke…nisam imala ništa…moja mama se nije setila da ponese moju obuću, nego ponela sebi i onda dala meni neke sandale šivane, pa se to rasporilo, pa se skvrčilo. A ja čuvam ovce po onom strnju kad se žito pokosi, to se zvalo strnje, e tu čuvamo ovce, moramo imati nešto da se obujemo jer se izbodemo na to. I ja obula to. Nisu mi ni oni još tad kupili ništa, šta ja znam. E, pa, kaže [ustaša]: Što ti ne kupe cipele? Pa, rekoh, nema djed para.Neću ja da kažem ni da imam strica, nikog neg’ djeda i babu.Pa kaže: Odakle si onda kad nisi otale? Pa, ja kažem, iz nekog sela.Pa đe ti je to selo? Pa, ne znam, neđe tam’, ja to tako rukom. A i stvarno ne bih znala đe mi je selo kad sam došla, ne znam na koju je stranu, a ne smem da kažem da je Čenkovo – bojim se.I tako me pita: Je l’ ima cura lijepih? Rekoh: Pa ja nikog ne vidim, djed kad me probudi, ja odmah teram ovce. Je l’ ima momaka? Je l’ ima partizana? Tako su me pitali. E ,to mi je ostalo. Ja kažem: Nikog ne vidim sada, ja kad dođem kući, ja večeram pa idem spavati.
Znala sam da ne smem ništa kasti…pogotovu, i bojala sam se, ja sam baš bila plašljiva, neko nije tako…
Niste se oslobodili straha iz logora ni kad ste izašli?
Ne. Ni kad sam izašla.
Recite mi koliko dugo ste ostali tu u Svetoblažju?
Pa, ja ne znam kad je to bilo, kad mi se majka vratila, u jesen 1943.godine, valjda u jesen. Tako, u jesen, u jesen smo mi došli kući.Oni viču: Nemojte ići, pa nemojte, nemate tamo ništa. Pa đe ćemo biti, moja mama kaže, đe da budemo tako… Niko to nije naviko nekome …Sad jesu oni bili bogati, al nisu toliko…I ta strina je imala svoju djecu…i da nas trpi, ne znam ni ja, idemo mi našoj kući pa i ako ništa nemamo.
Rekli ste mi da ste tamo vrlo rano naučili…
Štrikati.Pa ta strina mi rekla: Ja ne mogu stići sve, ti moraš naučiti tebi i bratu da štrikaš šta ćete obuti i obući, džemper mora, nije bilo da se kupi jakna valjda, otkud ja znam, to smo nosili.Ja sam to naučila na ruke baš onako.Ona to mene odma’ učila mustre, a ja jadna idem za ovcama pa se igram s decom, pa onda žurim uveče, pa žurim, pa pokvarim to, pa spremim u torbu da ne bi to strina vid’la, ja ću to sutra oporiti pa popraviti, jer nisam znala popraviti, a da ne oporim sve. Posle sam ja, kad sam se naučila, znala da popravim, spustim dvije-tri očice pa popravim to što sam pokvarila.
Kako se dogodilo da se vaša majka vrati iz logora u jesen 1943?
Pa eto, oni su je pustili na odsustvo, kao eto tako Njemci je pustili, radila je u tvornici i one su imale otsustvo. Al’ oni tamo [u Nemačkoj] nisu znali kako su one tamo oterane.
Oni su mislili da su one..?
Došle dobrovoljno na rad, da su došle na rad…
Da su one Hrvatice koje su tamo došle na rad dobrovoljno?
Pa nisu možda mislili da su Hrvatice, nisu to pominjali. Bilo je možda i Hrvata s njima, ne znam. Al’ uglavnom, oni su mislili, one su došle na rad - treba im dati odsustvo ko i drugim. One su radile sa Švabicama, sa Švabama.Pa onda se čude, pa kako je tamo kod vas, pitaju. Ja se sećam, moja sestra je pričala da oni njih tako pitaju.Uuu, kod nas dobro! Ima, kaže, špek ovaki! Oni valjda to voleli, otkud ja znam.
Vaša sestra i majka su se vratile, i tetka, u jesen 1943…
Da, da…
I onda su vas …
Pa, eto, doveli nas tam’ u to Čenkovo.I svaki dan…
I šta ste zatekli tamo…?
Ništa nismo, zatekli smo tu kuću, još je nisu bili zapalili. Zatekli smo tu kuću veliku i tu dvorišnu zgradu, štalu.Ali, svi prozori su bili razbiti,jer tu je bio neki partizanski kurs, pa su njih jednom opkolili, banda ih opkolila i vid’la kuvarica nekoga kad je izlazila rano i rekla. A oni su baš ovako, kako je bio ulaz u našu kuću, pa velika soba, e oni su baš tu spavali.I ona uđe i kaže: Opkoljeni smo, eno ima ih, izviru nekako. Oni ne smiju baš, ipak su oni bili plašljivi đe su partizani.I oni su svi kroz prozor na ovu stranu preskakali, pa preko puta. Svi su pobjegli. Niko nije ost’o.
To ste čuli kad ste se vratili?
To smo čuli kad smo se vratili od čega su nam prozori svi razbijeni, stakla odnosno.I ovi su ušli.Kad su ušli, oni su zapalili tu slamu njihovu, na čemu su oni spavali, neke slamarice il’ je slama bila, i ti prozorisu svi popucali.Eto došli smo u tako popucano.Onda smo imali još jednu, to je kuhinja u sredini, pa mala soba dedina, pa mamina i tatina.Tu je bio jedan prozor, isto razbit.Onda nam došo iz susjednog sela djed jedan, mamin tetak.Imo je onaj nož za rezanje stakla, našo negdje stakla, pa je sve parčiće ‘vako nastavio na taj prozor.
Znači, od Vaše uže porodice su se vratili svi osim…?
Nije se vratio otac, ni djed, ni baba.Vratila se samo majka i mi djeca.
Sigurno ste pokušali da nekako tu stvorite uslove za život na tom opustelom imanju?
Pa pokušali smo, radili, al’ te zime smo ložili…nismo imali š čim ni rezati nit’ nam im’o ko. Svu ogradu smo pokidali, kako su slavonska su sela, ne znam kolko ste vi bili, to su sve ograđena dvorišta, pa ponovo pregrađeno za bašču dol’ đe voće i stoka budu, šta ja znam.To smo sve ogradu kidali, čupali, to smo ložili i dan i noć, jer nismo se imali š čim pokriti, slama u krevetu. Kad smo došli, nije bilo ni kreveta. Kakav krevet! Onda dođe taj, iz drugog jednog sela, mamin ujak, pa nam napravi nešto.Neke daske skupio, da l’ kod sebe, da l’ đe, ne znam. Neke krevete slupa ekserima, onako. E, onda smo u to slamu stavili. Dobili smo neke ponjave od tih rođaka kad smo pošli, nešto tkano od vune. E, sad, ako to dol’ stavimo, nemaš se š čim pokriti.E sad, mama je nešto nosila u Njemačku, i sestra. Al, kad su se vraćale iz Njemačke, pa došle do Đakova od Zagreba, trebalo je iz Đakova izaći. I njima jedan kaže, babina sestra tu bila, pa taj djeda- tetak mamin, od mog oca, njima kaže: Nećete smjeti kofer nikaki, nemojte te torbe što se vide, neka to nisu torbe, nego zavežite ono…kako se ono kod nas zove
Bošču?
Da, zavežte maramu i tako nešto poneste na ruke, nemojte baš obući to, obucite što imate najgore… A ovo drugo sve ostavite u Đakovu pa ćete posle … Al’ nismo nikad… Nosile su one jadne u logor svaka i jastuk, al’ ništa to nisu smele iz Đakova doneti, jer ne znaju kuda će…On je njih naputio kud da izađu, kud je najbezbednije, đe nije promet, đe neki popreko put ima da se izađe, iz Đakova da se izađe, jer ako iz Đakova ne izađu…Jer, vraćali su naše i iz Đakova. Dođu oni do Đakova, i otale ih vrate, tako da i ne dođu kući. Tako da su one tak’ eto došle.
Koliko je potrajao, da tako kažem, relativno miran život u…?
U Čenkovu.
U Čenkovu.
Nikol’ko.
Šta se dogodilo?
Pa, đe god šta šušne, mi bježimo.Đe god čujemo, neko se našali, neki mladići, i partizani, i svi, pukne neđe puška, mi smo odmah… A imali smo onako ispod našeg voćnjaka, pa bio jedan vinograd, pa neki dô, kod nas se zove dô – to je onako guštara, k’o izvor vode i neka šikara, kako bi vam rekla, šuma neka, ja ne znam da l’ je bila nečija, da l’ seoska…I mi odmah bjež’ tamo. Nikad nismo bili baš da smo ono mirno spavali pa rekli: A-ha, sad nam je baš lijepo, sloboda.
A tada ste već znali za partizane i za okršaje?
Jesmo.Partizani su bili posle opet kod nas, opet su došli kad smo mi već došli tu, pa su napravili, u toj sobi bila neka, kao podoficirska škola se zvala.Kod nas u toj sobi, pošto je bila velika soba, a mi smo u maloj sobi svi spavali, baba i nas troje, onda su nas oni tu zimu prehranili.Odmah kod strica tu su kuhinju imali i onda su nam oni davali uvjek kad dobiju, ako imaju viška ‘leba, daju nam, a mi onda još i tetki damo.Tetka mi bila u selu tamo dalje.Što dobijemo, podejelimo s njom. Tu zimu su nas oni ishranili, nismo imali ništa.Što smo mogli ponijeto od tih rođaka – poneli i pošli.I onako.
Sećate li se nekog oružanog sukoba između partizana i Ustaša?
Sjećam se.Jedan dan je bila čitav dan borba kroz to naše selo. Mi smo pobjegli u šumu pa smo našli kao neku iskopanu rupu.Tuj smo svi, šta smo znali, legli.Ništa. Ono je samo okolo ono granje padalo. To je bila čitavog dana borba, jer su se ovi povlačili.Naišla je neka ofanziva. Koja - ja to ne bih znala.I tuj nismo smjeli glave dići. A djeca neka počnu plakati, bjež! Odma majka popadne pa bjež! Ne znamo ni đe smo, ni da l’ smo daleko od puta il’nismo. Oni su išli, doduše, putem, a mi smo bili u šumi.
Kad kažete oni, mislite na …?
Pa na ustaše, i partizane.Pa borba je bila. Oni su bili između. Zasedu im ovi napravili. Istjerivali su oni nas, rekli nam da bježimo.
Ustaše?
Ne, ne, partizani.Partizani su nam rekli da će naići ofanziva i da moramo izbjeć’ iz kuća.E, mi smo otišli tako u šumu i šta smo mogli ponijeli. E, ovi su njih dočekali iz kuća, al’ ovijeh je bilo mnogo više, pa su se ovi morali povlačiti.
Ustaše?
Ne, ne – partizani.
Partizani su se morali povući?
Da, morali su se povući, pošto je onijeh bilo mnogo više. E njima je bilo lakše jer su oni bili u zasjedi, bili su u kućama, al’ su se ipak oni povlačili. I sve do uveče je tad bilo, cijeli dan je bila ta borba.
Da li ste vi posle bili kažnjeni kad se povuku partizani?
Pa nismo, jer mi nismo ni smjeli dočekat’[ustaše], nas nije niko više mogo naći, nas nisu više vidjele ustaše, nismo mi smjeli dočekati njih.
A koliko ste bili u tom zbegu?
Pa tad samo, to je jedan dan bila ta ofanziva.E, al onda smo mi osjetili u šumi gde smo ostali i tu noć, osjetli smo da nešto smrdi. Paljevina. Kažu: Sad su nam sve zapalili.Tad su nam zapalili kuće, stoku pobili i zapalili koja je ostala, pa posle smo to morali zakopavati, šta ja znam šta su radili – te žene, nema muškarca ni jednog, neg’ žene i djeca.To je bilo cijeli dan, od jutra rano do uveče kasno. Noću se stišalo, al’ nije niko smio izići.
A kad ste smeli da izađete, je li to značilo da su partizani pobedili?
Ma kakvi pobjedili! Povukli su se, al’ ni ovi nisu smjeli tu ostat’. To je ipak bila partizanska teritorija. Nisu smjeli tu ostati. Oni su išli na to da ih sve likvidiraju, šta ja znam, i ovi su se povukli. Al’ oni su ipak tu neđe, šume su tuj kod nas. I onda su oni otišli u Slobodnu Varoš, i tako. Onda su se povraćali i oni, ti partizani, tako da smo se mi kretali tuj đe su partizani. Kad god oni bježe, mi čim vidimo da se oni pakuju, pakujemo se i mi i bježimo. E, sad oni odu, imaju pokret pa odu dalje, a mi odemo u te naše šume.
I, kad ste se vratili kući?
Pa valjda smo drugi dan odma, drugi dan je išao neko da izvidi ima li nekog, i – nema nikog.Onda smo vid’li da sve gori. Svi su rekli: Gore kuće. Izgorele već, još krov upalili, gori građa u svakoj kući koja je izgor’la, gori još.I ništa, vratili se. Bila kod nas ta dvorišna zgrada i svi smo tu, i komšije, u toj dvorišnoj zgradi…
Tu ste živeli?
Tu smo živ’li, tu je bila ta jedna prostorija, ništa nije bilo u njoj. Unesemo slamu. I ta druga jedna u kojoj smo nekad, dok je otac bio, držali brašno i svašta nešto i tu su okna ona bila napravljena, i to je bilo, al’ mi smo svi u jednoj prostoriji živeli, da nas bude što više, i komšijske žene i djeca, i svi.
Jeste li se osećali sigurnije kad ste…
Kad smo svi, kad nas je više. Bilo je tu i mladih žena, pa onda dođu ovi partizani koji su mlađi, pa lupaju noću, viču ih. A one drže, te žene drže onaj kolac
poduprt, da oni ne mogu otvoriti, jer nema brave, nema ništa.Tako da je bilo, svašta je bilo, k’o rat. Rat je bio, i nema – đe šušne šta, odma’ mi bježimo. Sjećam se, pošli smo kao u školu, jednu kuću tu napravili [da bude škola]. Neki učitelj je bio, Stevo Panić, njemu sam zapamtila ime valjda zato što… bio je mlad, da l’ je tek završio, ko zna, da l’ je bio i učitelj…Pa on nas kao učio nešto. Imali smo one tablice. Otkud nam to, ja i ne znam. Nismo mi imli papira, neg’ na to – piši, briši.Jedna strana linijska, jedna kockasta. Pa on jadan, ako neko udari daskom, ako neko djete lupi o nešto, on prvi popadne: Bježte, djeco! Eto, tako smo mi i bježali.
Koliko ste škole uspeli da zavtšite za vreme rata?
Pa nisam za vrijeme rata mogla završiti, neg svud pošla, pošla tam, pošla tam…Ja sam najprije pošla u školu u jedno susedno selo.Kod nas se pravila škola.I tu sam počela učiti ćirilicu, ne znam, al se to tako radilo. I kad je preokret bio, pobjedila NDH, onda su nas odma’ – to ništa ne važi, to se sve briše, ne da učimo dalje, nego nas odmah upisuju ponovo u prvi razred. I, da učlimo latinicu.I mi smo tako počeli. E, sad, posle, kad su nas otjerali – onda smo đe je ko stigo, ko nas je đe učio, ne pamtim, pravo da vam kažem… Išla sam i u Bačkoj u školu, đe god malo zastanemo, organizuju nama nešto kao ti partizani, neku školu i kao dom neki invalida u Bačkoj je bio, pa nas primili, pa kažu: Ostanite vi, nek idu majke tam’ da vide, nemate vi tam’ ništa, pa će se vratiti. Ma, ko? Nema šanse sad da se mi odvojimo više!
Sad morate malo da nam objasnite kako ste se našli u Bačkoj, i kad je to bilo?
To je bilo pred kraj rata, oni su nas digli pred ofanzivom da bježimo svi…
Ko, ko?
Partizani, da mi bježimo jer ide ofanziva ustaška. Oni će njih čekati tu, al’ mi moramo da bježimo, ne možemo ostati tuj nikako…
Kako je to bilo, to bekstvo, sećate li se?
Pakuj što mo’š, uzmi u ruke i – ‘ajd’! I, tako. Oni nas od sela do sela vode, jer smo mi najviše pješke išli. E, ako smo naišli na ta sela koja nisu…u logor…sad ja ne znam više ni kroz koja sela smo išli, mi smo išli preko nekih sela kod Podravske Slatine, đe smo prelazili Dravu, ja i to ne znam, vidiš, zato ja kažem da ja ne znam.
Kako ste prešli Dravu?
Pa tako što je posuto… most je bio srušen, pa sipana slama i ledita – pola, a pola je bio onaj most ovako, pola palo vam’ u Dravu, a pola je tam’, pa onda je to tak’ stajalo.
I prekoo tog skoro sasvim srušenog mosta…
Prelazili smo,al’ smo morali biti na rastojanju , a ja bila plašljiva…Joj, kuku, kako ću, ne smijem sama, a mi smo morali pet metara odstojanje držati, to je bio led, ne smijemo ići svi.Mi bi svi išli, ovako bi se grupisali, pa bi išli svi zajedno. I onda do tog mosta…ja znam da je mene neki mladić, valjda partizan, ko bi drugi, uhvatio za ruku…Ja ne smijem na taj most, nemam đe da se držim, a to ovako stoji, a voda dol’. On me uhvatio i ovako me vuko. Išla sam ja kad me on vodi, vuče me. I tako smo prešli u Mađarsku.
A iz Mađarske?
Pa iz Mađrske, od sela do sela.Tu malo prenoćimo kad se zamorimo…Kolona, malo zaprežnim kolima, malo pješke, najviše pješke. Jer mobilišu kola iz tog prvog sela u koje dođemo, pa nas prevozi do drugog valjda sela.Tako otprilike, mobilišu te koji imaju konje i onda nas oni tam istovare.idu od kuće do kuće. Nađu nam [smeštaj] mora nas primiti svako, a nas je bilo jako strah đe god zanoćimo, kad nas neko natera tu da noćimo. Onda to nije primljeno dobrovoljno, onda je nas strah svud.
E, sad tamo gde ste došli u Bačkoj, je li to već bilo oslobođeno?
Tu je bilo već oslobiđeno. Tuj su bile švapske kuće, pa tuj nas opet rasporede onak’ po kućama, al mi se opet grupišemo, nas nekolko familija ‘oćemo u jednu kuću. Bolje nam je tako đe nas je više. Ne smijemo mi svakom u kuću. E tu smo , tako…kako smo se hranili? Vjerovatno smo išli na neki kazan, ja ne znam.Nas su djecu smjestili u taj neki dom, tu smo išli i u školu i ubjeđivali nas kako treba da mi ostanemo tu. To su bili invalidi.
Čega se sve sećate iz Bačke, šta je bilo drugačije u Bačkoj,nego…
Pa bili smo slobodni, pa smo onako hodali mi djeca ko djeca, od kuće do kuće đe imamo naših. Mislim, to su sve naši bili, ko je bio iz sela ili iz drugog sela još neki koji su pošli.Drugačije je bilo.Slobodni smo bili pa nam je bilo lijepo što nas niko… što ne bježimo k’o što smo bježali kod kuće. Valjda smo imali dobru i hranu, al ja se toga ne sjećam nešto.Uglavnom smo tu imali sve.Te švapske kuće su ostale nameštene što nisu popljačkali ti domaći koji su tu bili, recimo.
Je li vas tu neko učio nešto novo, jeste li išli na neke akcije, pevanje neko…
Nismo mi mlađa djeca ništa, nego ovi veći možda.Jes’moja starija sestra išla neđe.Oni su nešto kao omladinci radni, nešto organizvali.I ona je išla sa kolonom takih, koji su bili veći, koje su izdvojili, pa je brinula o mlađoj djeci.Nama se brat jednom smrzo. Taj jedan što ga vozio, kojeg su angažovali, to je bilo još tam’ dok smo došli do Drave, pa on istovario djecu koju je vozio, jer nije on vozio nikog neg’ malu djecu, pa ih istovario i on [brat] se smrzo, uši – sve je to pucalo kad ovako pipne. Oni đe dođu, đe se sakupe, đe će stati – gledaju, prebroje koga fali i onda ‘ajde natrag tražit’. I dođu tu gde je ovaj izbacio, valjda bio zadnji u koloni, on pobac’o ove [malu decu] i utek’o. Taj kojeg su oni angažovali. To su obično bile porodice domobranske, ustaške, ne znam, ko nije oteran.Al’ tako su i tamo u Bačkoj nešto organizovali, al’ tamo su sve stariji nešto radili. Mi ništa nijesmo djeca imali.Jedino smo išli u školu.
To je već bila nova parizanska vlast svuda, je l tako?
Pa tako. O nama su bar brinuli oni. Nije niko drugi. Išli smo u školu, ubjeđivali nas da tu ostanemo, da mi ne idemo tamo u Slavoniju, da tam’ nema ništa, da je sve pogorelo, da mi nećemo imati jesti šta tamo. Tako je i bilo. Sve. Al’ mi nismo prihvatili to, i onda su nas kad smo se vrtili, onda smo se mi vratili u Đakovo. Nismo mi trebali se vratit u Đakovo, ali mi došli, moja mama i tetka i mi djeca, naša porodica, a đe su drugi, ne znam.Ko je imao nekoga tamo, možda je i otišo nekom.Dođemo u, to se zvalo kotar, srez, to je zgrada bila velka, tu su bili službenici, mi kažemo da mi nemamo kud, nama je izgorelo. Znamo da je izgorelo. Ajd, dajte, kud ćemo? I oni nas rasporede u neke Semeljce kod Đakova, to je bilo…Švabe su bile i Hrvati mešano, al sve su Švabe istjerali, pa u švapske kuće. I kad smo došli tamo, dobro, išla je moja majka i raditi tu nekome, vjerojatno u nadnicu, ja ne znam. I opet se nas skupi nekol’ko porodica i svi u jednu kuću, a nemamo ništa. Al’ nećemo mi u sve kuće, A onda moja mama kaže: Ja tuj ne bi’ ostala, ja bi… šta ti znaš, i te švapske kuće, i ti ljudi će se vratiti. Oterani. To sve popljačkano, to sve u Semeljcima, to sve što je bilo – izvukli iz tih kuća oni koji su ostali, oni koji nisu Švabe, koji nisu otjerani. Tako da smo mi došli u prazne kuće.Bio je krevet i, sjećam se, u toj sobi bilo je dva kreveta đe smo mi spavali, i bio neki ormar. Nama se đeci dopalo – trokrilni ormar , u sredini ogledalo i to je nama bilo k’o igračka da se ogledamo na to. I to su došli iz Đakova iz kotara, kažu odvešćemo ovaj ormar. Jao nama žao, a nemamo ništa u ormaru, šta ćeš imati, imamo samo ono što imamo na sebi.To vama i ne treba. Pa nije nam treb’o, stvarno, ormar, al smo, eto… I bili smo tu ne znam kol’ko i onda smo ipak otišli kući našoj.
I kako ste obnovili svoju kuću, svoj život u Čenkovu?
Pa, kako? Malo kako smo rasli, nešto smo radili, alć smo onda počeli i odlaziti. Moja majka rekla: Djeco moja, tuj neće bit’ dobro. Bio se završio rat, al su nama ti okolo, koji su nas oterali, pravili stalno neku nevolju i neki nered.Doteraju stoku pred kuću, jer nije odgrađeno, nemamo više ograđena dvorišta. Pa nemojte djeco, baš tuj, moja mama kaže. Ma šta, baba, pa to je sve sad naše. Sad je sve naše. Šta smiješ reći? Tjeraju nam neki, sjećam se, to je moja sestra bolje znala, iz Soskog Dola, to je kod Požege, išli su odnekud s kolima, pa preko kukuruza. Mi usijali nekako jadni. Neko nam došo poorati, al ne znam ja ko, nama niko nije ćeo ni doći, nemamo pare da platimo, a neće ovi rođaci daleko. Da l’ su jednoš došli, i sad Bože sačuvaj, kakva je ovo zemlja, tu j’ kopat prstima.A ono budakom da se kopa.A, i zapušteno.On tera, kraj puta ide, al’ ide preko kukuruza.Pa nemojte tud, pa evo ovo vam je put.Ajd, baba, skloni se dok te nisam pogazio! Šta oćeš? Znali su ko smo, znali su da nema muškaraca neg’ djeca dok nisu porasla.Onda je moja sestra prva otišla u Osijek kod jednog ujaka, dobro, čuvala je njemu djecu i išla u školu . I ostala je. Posle ja i brat. Moja mama kaže: Djeco, idite otale, id’te, neće
Valjati ovdje. Jer su nam i noću, kad smo došli u tu zgradu, noću nam lupaju neki. Sad, ko je? Možda su i naši, al’ ne znam, nije im’o ko od naših, samo su djeca i žene. Kažu: Otvor’te, križari! Tako su se zvali ti odbjegli koji su. I da nas vodite kod predsjednika. Moja mama kaže: Joj, pa ne mogu ostvit’ djecu, u mene sitna djeca.A kod nas i od strica djeca jer su i stric i strina, obadvoje, u Jasenovcu ostali.Pa djeca od strica kod nas, pa mi, pa komšije.Onda ona iznutra plače, mi se deremo, vrištimo. Ako nju oteraju u mrak, kud ćemo mi? Tako da smo se posle mi svi iselili iz tog sela na kraju.Sami.
Kako ste doživeli raspad Jugoslavije i ono što se događalo 1990-tih?
Pa teško, svi smo teško, al’ mi smo svi nemoćni. Moja majka je dugo ostala tamo. Ja sam se strašno sekrala. Moj brat otišo u Batajnicu, ja sam bila tad već u Tuzli, ne, bila sam u Slavonskom Brdu.
Kako se to završilo po Srbe u Čenkovu?
Nema nikog tamo više.Svi su polako odlazili i na kraju nije niko ni ost’o. Do ovog rata nije niko osto.Šta ja znam, nekako sm svi otišli.Onda smo te roditelje koji su ostali, onda je naša majka došla kod brata u Batajnicu.
Prema onom što ste nam rerkli, vaša majka posle Drugog svetskog rat nije više verovala da je moguć normalan život Srba u Hrvatskoj?
Nije. I ne bi nama tamo bio moguć.Ne bi nam uopšte bio moguć. Bilo je tu, baš je bilo gadno. Moj brat iš’o kasnije, kad je ono trebalo brojeve one matične, ne mogu da se setim…
Uverenja o državljanstvu?
I on ode u opštinu, ja kažem: Daj izvadi i meni molim te, ja tamo neću ići, mene ništa nije vuklo niti bih otišla tamo. Mene tamo bio strah kad odem. Imali smo jednog ujaka dugo tamo, posle su ga odvele ćerke u Osijek, tamo je i umro.I kad je došo u opštinu, došo i tražio to, bio je neki kurir iz nekog sela, malo jedno selo kraj Varoša, pa ne znam zašto je rako…Kod nas se ne kaže dete, neg djete,malo slično bosanskom. Ja sam bila dugo i u Bosni, pa tako ostalo. I ovaj što mu daje to uvjerenje, kaže mu [bratu], da izvinite: Ma jebem ti dete! Valjda, što je ovaj doš’o odande.Onda znate kad je to bilo, kolko je bilo prošlo od rata,to je već spremo se maltene drugi. Moja snaja kaže: Jao, sva sam se tresla. Moj brat nije bio baš ćutljiv.On je ćio da kaže, al’ je tad prešutio, i tako.
Mogu li sad da vas zamolim da mi kažete kakve je sve gubitke pretrpela vaša porodica za vreme NDH, za vreme ustaške vlasti, koga ste sve uzgubili od članova porodice, šta ste …
Sve smo izgubili.
Od imanja…
Sve ostalo. Zemlja sva ostala. Nikad niko ništa platio nije.Niti se đe spominje. Ja sam to bila rekla: Zašto neko ne kaže da je to selo ostalo, niko nikad dinar nije dobio, izašli ovako kao kad bi mene neko sad ister’o iz stana, napolje i gotovo. Prvi put smo ostavili sve što smo imali, onako i to namešteno, dobro, nije to bilo ko sad, nije bila tehnika, nije bilo struje, al’ bilo je to selo već lepo se izgradilo, kuće velike bile.A sad smo izašlli onak’. Moj brat je porušio tu kuću što su nam napravile te Švabe. Prave nam kuću, a moja mama, pa dobro žena nije ni gledala, nije se to tolko ni gradilo, al ona pita: Pa kako, majstore vi zidate pa se kroz tri zida vidi u komšiluk, a on vako odmako. To, baba, mora da ima ‘vako vazduha, to ne smije da se zazida cigla. A baška što nismo imali cement, nego blato i pleva. I oni odu do druge kuće, ono dune vjetar, ono se čelo sruši.
Te Švabe su bili ratni zarobljenici?
Ratni zarobljenici.Te su nam dali bez kontrole. A žene koje se boje!
Udovice ?
Eee. Ne smeju ni da noće. Mi svi se skupimo u jednu kuću pa se bojimo, ako se taj Švabo noću probudi, šta će on nama, ubiće nas. A ne sme ni on, on je robijaš, al’ nismo mi to skontali u svojoj glavi, nego samo da može da nas pobije. A nema kud.
Hoćete li jos da nam kažete ko je sve od Vaših muških članova porodice ostao, izgubio život u Jasenovcu?
Pa eto, otac mi, djed, jedan i drugi djed, dva ujaka, stričevi…pa svi. Komšije, eto u komšiluku je bilo sedam muškaraca, mislim, četiri odrasla i tri sina, veća.Sve je to ostalo u Jasenovcu. Ja nemam to šta – iz Čenkova niko nije ostao.
Kakve posledice vi lično imate od tog progona kroz koji ste prošli kao dete?
Pa imam slabe živce, jako.Sve me uplaši jako.Meni da nije bilo pomoći tuđe, ja ne znam kako bi sve preživila što me snađe u životu.
Reader's comment
Ovih dana sam pažljivo pogledao i saslušao svjedočenja preživjelih logoraša logora smrti Jasenovac na sajtu www.serbianholocaust.org. Posebno sam obratio pažnju na kazivanja žena iz Velikog Nabrđa, Paučja i Čenkova, koje su prošle kroz sve strahote logora Jasenovac, Stara Gradiška i dospjele u logor u Zagrebu...Read more...