Serbian Holocaust
Božidar Erenfrajnd, November 16, 2011, Belgrade
Interviewer: Jelisaveta Časar | Camera: Milan Džekulić | Editing: Milan Džekulić, Nemanja Krdžić | Transcript: Milan Džekulić | Webmastering: Dusan Gavrilović
Transkript intervjua na srpskom jeziku
Ja sam rodjen u Zagrebu 1923. godine. Živeo sam u Zagrebu sa ocem Gustavom koji je umro posle jedne operacije prostate. Došlo je do nekog trovanja, tako da je on posle sedam dana umro. Umro je 1939. Bio se spasio toga da bude aretiran ili uhvaćen i likvidiran. Znači, otac je rano umro, uoči drugog svetskog rata, odnosno okupacije od strane Nemačke. Imao sam pomajku koja je rodjena u Bosni, u Tesliću. Za vreme okupacije svi su u mojoj porodici likvidirani, svi do jednog. Imao sam sestru Zdenku koja je bila godinu dana starija od mene. Ona je bila 1922. godište, a ja 1923. Živela je u Zemunu sa pomajkom i stradala je sa dvadeset i tri jevrejske žene iz Zemuna. One su u julu 1942.godine pokupljene, aretirane, i poslate u Gradišku. Sve su žene likvidirane. Ja imam spisak tih Jevrejki i medju njima je moja sestra.
Ja sam na neki način produžio svoj život na taj način što sam (u dogovoru sa pomajkom) živeo u jednoj zajednici na madjarskoj granici kod Barča. Pitomača se zove to mesto. Na granici izmedju Hrvatske i Madjarske. Tu sam bio 1941. i 1942. godine kod tatine rodjene sestre Melanije koja je bila udata za jednoga trgovca Firca. U prevodu firc znači knez. Oni su u Pitomači imali trgovinu. 1941, da bi se spasili, da ne idemo u Jasenovac, svi smo morali da se pokrstimo. Morali smo da predjemo u katoličku veru. To je bio uslov. Jedna grupa ustaša je došla iz Italije, njih dvanaest. U Pitomači su imali svoju organizaciju, takozvani tabor. To je najniža vojna ustaška organizacija. Bilo je dvanaest ustaša na čelu sa tabornikom. Te 1941. kada su došli, ušli su u jednu jevrejsku kuću, kod trgovca Šlezingera. Nabavili su neke krevete i ja sam jedini od Jevreja, bilo je devetnaest Jevreja u Pitomači, morali smo svi uredno da se prijavimo, ali ja sam bio jedini koji sam morao svako jutro osim subote i nedelje da čistim taj ustaški tabor. Morao sam da pumpam vodu svako jutro, bila je pumpa sa bunara. Morao sam da se javim u šest sati ujutru jednom ustaši koji je bio odredjen mene da pazi i da mi daje zadatke. Ja sam bio jedini od Jevreja koji je išao na taj prisilni rad da čisti taj ustaški tabor. Morao se prati WC, pumpati voda, posle toga ići u sobe i doneti koliko je potrebno kofa vode i ribaćom četkom očistiti podove. I tako svaki dan od ponedeljka do petka. Jedini od Jevreja sam to morao da radim zato što sam rekao da sam pobegao iz Beograda 1941, 06. aprila kada je bilo bombardovanje. Kao nepoželjan iz Beograda, jedini sam bio odredjen da dolazim na prisilni rad.
- Kako ste se našli u Beogradu za vreme bombardovanja?
Ja sam išao u Trgovačku akademiju u Cetinjskoj ulici. Išao sam u školu. I moja sestra je išla u jednu privatnu školi i radila je i kod sajdžije Džinića. On je nju lepo pazio pošto je ona dobro znala nemački, a učila je i francuski i engleski, tako da je ona kod sajdžije radila gore na spratu u kancelariji i poručivala rezervne delove za satove. Oni su sklapali satove. I ona je tu bila sve do rata 1941. godine dok Nemci nisu bombardovali. Onda smo morali da bežimo. Išli smo prema Dubrovniku. Ja sam bio patriotski nastrojen, pa sam se sa vojskom povlačio. Pomajka, moja sestra i ja smo zajedno išli peške. Nemački avioni su jednim delom (puta) nadletali te kolone vojske Kraljevine Jugoslavije. Došli smo do Sarajeva.
U Sarajevu smo zatekli nemačke okupacione snage koje su ušle (u grad). Došli su nemački tenkovi. Nemci nisu znali ko je ko. Samo su rekli: "Dodji ti mladiću da pumpaš vodu". Morali smo da peremo nemačke tenkove koji su bili blatnjavi. Nemci nas tu nisu proganjali. Ja i moja sestra smo imali samo djačke knjižice od ličnih dokumenata i dobili smo propusnicu,na papiru da možemo da putujemo vozom iz Sarajeva. Mi smo otišli u Bosanski Brod. Tu je bila familija moje pomajke, otac i majka, stari ljudi od osamdeset godina. Imali su novu kuću. Bili su dobrostojeći. Prezivali su se Fajn. On je bio poznati advokat. Studirao je u Gracu, Imali su i jednoga sina koji je u Beogradu išao u školu, dok sam i ja bio u Beogradu od 1939-1941. On je bio izbačen iz škole po nekoj političkoj oceni. Morao je da napusti školu tamo u Bosni i došao je u Beograd. Mi smo zajedno tu bili sve do aprila 1941. Onda se vratio u Brod i tu je bio sve dok 1941. nije bilo konačno rešenje pa su hapšeni svi Jevreji.
Što se mene tiče, da ne bi svi zajedno bili uhapšeni, jer znali smo šta nas čeka, po nalogu pomajke smo se podelili. Ona se zvala Ema, Emilija Fajn. Mi smo se razdvojili. Pomajka i sestra su otišle u Zemun i bile su u Zemunu sve do stradanja zemunskih Jevrejki 23. jula 1942. godine kada su odvedene u logor u Staru Gradišku. Ja sam otišao u Pitomaču kod tatine rodjene sestre Melanije. Ona i muž su imali trgovinu mešovite robe i u toj trgovini sam i ja pomagao.
- A u isto vreme ste i za ove ustaše...
Dok u julu 1941. nije planuo ustanak u Bosni i one ustaše koji su došli iz Italije morali su da idu da se bore protiv partizana, protiv četnika ili odmetnika kako su ih zvali. Protiv četničko-komunističke bande kako su zvali partizane. Tada su ustaše napustile Pitomaču i otišle da se bore protiv partizana. U Pitomači sam radio u trgovini, onda sam jedno vreme... menjao sam posao da me ne bi aretirali. Da me ne bi uhvatili morao sam nešto da radim, tako da su me nekako čuvali (ti koji su me primili da radim kod njih). Pošto smo morali da predjemo u katoličku veru, imao sam krsnu kumu. Oni su imali radnju. Pravili su od betona kesone, kako se ono kaže... štuble, cevi. I tamo sam radio kod kume. Zvali smo jedno drugo kume i kumo. Rendulić (se prezivala).
- Vi ste se pokrstili i svi Jevreji tu (u Pitomači)?
Svi smo morali inače bi bili likvidirani. Svi Jevreji, bilo nas je devetnaest u Pitomači. Čak smo dobili 1941. godine kada je bilo pokrštavanje ličnu kartu Nezavisne Države Hrvatske za tu 1941. godinu. Kada sam ja prvih dana januara 1942... Bio sam dobar sa opštinarima, neki Boroš, Madjar, je bio tamo pisar. Mi smo se jako dobro slagali pošto sam ja svake godine dok mi je tetka živela u Pitomači (dolazio u Pitomaču)......... ali posle (1941.) nam nisu produžili dokumenta. Pisalo je rimokatolik i posle to nisu više hteli da nam produže.
Kada je 1942. u januaru u predgradju Berlina, Vanzeu,u berlinskoj šumi na jezeru... naredjeno da se izvrši konačna likvidacija svih Jevreja u Evropi, bilo je naredjenje da se hapse i odvode u logor. Onda je počela masovna aretacija svih Jevreja, tako da su u Pitomaču u kojoj smo svi bili, na Veliku Gospojinu 15.avgusta 1942, došli žandari sa puškama da nas vode u logor. Ukrcali smo se na voz. Pošto je Pitomača bila na granici, tamo je prolazila železnička pruga i odatle ima jedan sat do Bjelovara. U Bjelovaru smo morali da izadjemo. Ustaše su nas prevezle kamionima u zgradu gimnazije u Bjelovaru. Popunili su sve. Bilo je oko 650 Jevreja iz Slavonije, Bjelovara i okoline, Grubišnog Polja i tih okolnih mesta, Koprivnice... Jedna devojka koja je radila kod moje tetke i poznavala me, došla je da mi javi da će biti transport za Jasenovac, da će sve Jevreje iz Bjelovara poslati u logore i rekla mi je da se ne odazovem. Uveče je bio transport sa železnicom za Jasenovac.
-Da li su prozivali?
Nisu prozivali. Ja sam se sakrio iza vrata i uveče su došli kamioni i svi Jevreji (koji su bili u zgradi gimnazije) išli su na železničku stanicu za transport za logore. Ja sam sakriven iza vrata čekao i negde oko jedanaest uveče, pre ponoći je došla ta devojka koja mi je javila da će ići transport za Jasenovac ili neke druge logore. Ivka se zvala. Došla je sa jednim žandarom, poznanikom, i ušla u tu zgradu gimnazije. Tobože ja nisam mogao da hodam. Rekao sam da imam upalu slepog creva, da me boli i da ne mogu da hodam i tako sam ja uz njihovu pomoć došao do Opšte bolnice u Bjelovaru. Tu sam se javio da me pregledaju i oni su me primili na drugi sprat u sobu broj tri.
- Nisu Vam tražili nikakva dokumenta?
Ne, ali su tražili da dam podatke. Dao sam im podatke (iz onog dokumenta koji sam dobio za 1941.) I sada imam taj dokumenat. Na jednoj strani piše Izraelit, a na drugoj rimokatolik. I jedno i drugo. Oni su u bolnici to upisali u bolesničku knjigu. Tako sam bio upisan i to me pratilo svo ono vreme dok sam bio u bolnici zahvaljujući doktoru koji je bio dežuran. On je bio jako dobar čovek. Ja nisam ni znao da on radi za partizane i da je skrivao četrdeset, pedeset Jevrejki i Srba.
U toj bolnici u Bjelovaru ja sam bio pet i po meseci u sobi na hirurškom odelu. Glavni hirurg koji je znao ko sam ja, dolazio je prvih dana da pregleda i mene. Obilazio je tokom vizite sve bolesnike i onda mene opipa: "Da li boli?". "Malo me boli". On me nije požurivao da idem, samo je jednoga dana prilikom vizite rekao: "Trebalo bi nešto da platite, da date akontaciju ", da platim troškove bolničkog lečenja. Tako sam ja u toj sobi broj tri na odeljenju hirurgije bio pet i po meseci i svo vreme bili mi je bilo jako neugodno. Noću su više puta dolazile ustaše, agenti, da provere brojno stanje, da vide da li su svi u svojim krevetima. Znali su doći u jedan, pola dva, upale svetla da vide...Mi smo se pravili da spavamo. Nisu tražili dokumenta. Mogli su kada dodju u pola noći da traže lična dokumenta.
Posle pet i po meseci odlučio sam...pomislio sam da će jednog dana opet banuti neki agenti ... Ja sam štitio tamo neke Srbe koji su bili optuživani da su saradnici partizana. Bio je u mojoj sobi jedan Srbin, domobran, koji je radio na seči šuma, za koga su govorili da njega treba likvidirati (jer su sumnjali da saradjuje sa partizanima). Ja sam ustao u njegovu odbranu: "Nemojte tog dečka da dirate. On radi na seči šuma i snabdeva grad cepanicama, a u šumama možda i ima partizana, bandita...", ja sam tako tobože njima povladjivao. Jedan Srbin je zapazio kako ja štitim toga dečka i jednog dana mi kaže: "Da li bi hteo da ideš u partizane?". Već je pet meseci bilo (kako sam bio u bolnici) .Ja sam rekao :"Hoću!".
- To je još 1942?
Da, a u januaru 1943, 27. januara na dan Svetog Save (sam otišao u partizane). Malo sam razmišljao da li da se otkrijem i otvoreno kažem da hoću da idem u partizane, jer moglo je da bude provokatora. U mojoj sobi je bilo dvanaest kreveta. Dolazili su tu i Nemci. Bilo je i Nemaca i ustaša i domobrana i žandara medju bolesnicima. Na primer, desilo se da su partizani izvršili napad na izvore nafte kod Kutine na pruzi Zagreb-Beograd. Tu su partizani napali i ranili neke Nemce. Šest Nemaca je bilo doveženo u moju bolesničku sobu i svih šest je umrlo do jutra. Tako da sam ja bio u takvoj sredini.
Glavni hirurg, doktor koji me je štitio, rekao mi je jednog jutra: "Hajde dole u podrum da vidiš nešto". U podrumu su bile naslage uglja. "Popni se gore i otvori ona vratašca". To je bila ogromna soba i brdo uglja.Ja se popnem gore na taj ugalj i otvorim ta vratašca. "Udji unutra". Ja udjem unutra, kad tamo četiri ili pet ležaja sklepanih od drveta na kojima su bile žene. "To su Jevrejke", kaže mi on. Sve vreme za tih pet i po meseci dok sam ja bio u bolnici, one su bile tamo.
- On ih je tu skrivao?
Da, one su tu bile sakrivene.
Opasnost je stalno bila na pragu. Mogli su agenti da upadnu u pola noći i da otkriju da nemam dokumenta. Ja nisam imao nikakva dokumenta. Jedino sam imao ono od 1941.godine da sam rimokatolik, ali samo za 1941.godinu kada smo se svi Jevreji iz Pitomače pokatoličili jer smo morali. Posle toga nisu hteli da nam to produže.
- Kako ste uspeli da odete iz bolnice pravo u partizane?
Pošto sam (kao što sam rekao) štitio tog Srbina domobrana, onda je drugi Srbin koji je bio iz okoline Bjelovara to zapazio i pitao me hoću li da idem u partizane. Posle trenutka premišljana da nije u pitanju provokacija, rekao sam da hoću. "Kada hoćeš da ideš?", a ja kažem: "Ne ove nedelje, nego iduće," na Svetog Savu 27.januara 1943.
Došao je 27. januar i ja uzmem stvari. Na tavanu sam imao odeću i obuću. Obučem duple pantalone. Imao sam fine gojzerice, prave skijaške cipele od govedje kože, nove, sa blokovima da može da se hoda po snegu i ledu. 27. januara u tri sata posle podne javim se bolničaru da idem u grad. Ovima u sobi sam rekao da idem u bioskop da vidim neki dobar film i tako sam u tri sata izašao (iz bolnice). Taj dečko što me je pitao da li hoću da idem u šumu (u partizane) rekao je da će on ići napred, on će da me vodi, a ja da idem pet, šest koraka iza njega. Tako sam tog poslepodneva izašao iz Bjelovara i hodao do mraka do periferije Bjelovara. Kada smo došli do jedne kafanice, taj dečko što me je vodio rekao mi je:"Ti pričekaj ovde". Ja sam poručio vino i čekao da on dodje po mene. Već je bio mrak i ja sam razmišljao samo o tome da ne upadnu neki agenti, neke ustaše. Popio sam pola litre vina i čekao, mrak je odavno pao , bio je januar mesec kada mrak rano pada. Šta sad da radim? Nikoga nema, niko ne dolazi. Oko dva sata sam proveo u toj kafani na periferiji kad sam čuo korake. Najzad je došao taj dečko, a već sam se uplašio da me je prevario. Mogli su doći neki agenti ili ustaše, to se moglo očekivati jer je grad bio pod okupacijom. Mogla je da dodje ustaška ili domobranska patrola, ili nemačka pošto su Nemci bili u Bjelovaru. Tu je bio bataljon Nemaca. Taj me dečko odveo kod svoje kuće i uveo me unutra. "Budi u ovoj velikoj sobi", rekao je " a ako neko pokuca na prozor ili vrata sakrij se dole ispod stola ". Na stolu je bio spušten čaršav (do poda). Tu sam sedeo, dobio sam toplo mleko i nešto da pojedem. Neko je pokucao na prozor. To je bio komšija, nešto je pitao. Ja sam se brzo sakrio pod sto. Kada je ovaj otišao, odveli su me u jednu sobu gde su bile naćve i puno brašna. Bila je tu jedna drvena klupa i tu sam bio do jedno jedanaest, dvanaest sati, negde do ponoći. Bio je led ledeni, januar 1943. Onda su rekli: "Hajde, obuci se". Imao sam dobar zimski kaput od grombija, od debelog štofa, a imao sam i dobre cipele za hodanje po snegu. Tako sam izašao u ponoć. Sve je bilo zaledjeno. Hodali smo tako maltene celu noć do svanuća i stigli smo na periferiju neke šume i rekli su mi:"Ostani tu dok ne dodjemo po tebe". Čekao sam tu na nekih par stotina metara od neke zgrade. Neko skladište kukuruza, senik, šta ja znam... Tu sam sačekao i onda su me odveli gore (u tu zgradu) i rekli: "Budi tu, dobićeš da jedeš i ne odazivaj se nikome": Tu sam bio maltene ceo dan sakriven na tom seniku. Onda su došli po mene sa sankama. To je sve bilo rizično, mogao je neko da naidje.
- Kakve su to saonice?
Drvene, sa jednim konjem. Na tim saonicama sam se vozio po periferiji nekih sela, čuo se lavež pasa. Počeo je mrak da pada i u jednom trenutku : "Stoj!".
- Niste bili sami?
Bio sam sa kočijašem. Uplašio sam se (kada sam čuo to - stoj). "Ko ide?", pita neki ženski glas. A ono jedna devojka sa puškom kaže: "Stoj! Ko ide?". Sad ja ne smem da kažem ni partizani, ni šumski ljudi, ne znam šta da odgovorim, kad ona kaže: "Napred! Deset koraka napred! Stoj! Ko je?". Ja kažem: "Naši". "Ko naši?". Onda sam morao da krenem napred. To je bila partizanka koja me je odvela pravo u štab Moslovačkog odreda u selu Popovac. Tu sam se javio komandantu i otvoreno mu kazao ko sam, šta sam završio i da hoću da idem u partizane. Prvo su bili malo sumnjičavi a sutradan su mi rekli da idem na kurs. "Na kakav kurs?", pitam ja. "Na bolničarski kurs". Nisam mogao da kažem hoću-neću. Mislio sam da kažem da hoću da se borim, pa kome opanci kome obojci, ali poslali su me u jednu sobu. Tu smo na slami sedeli nas četvoro. Doktor je bio Jevrejin. Dao mi je olovku i ne znam koliko papira i rekao:"Zapisuj šta hoćeš od predavanja. Ideš na bolničarski kurs". Tako sam ja postao bolničar.
Bio sam tu dva, tri dana kada je došlo do ofanzive. "Ide banda," kažu, a to misle na neprijateljsku vojsku. Izadjemo mi trčeći, a ja pitam je li ima još neko da podje sa nama. U jednoj sobi je ležala jedna devojka, partizanka, imala je tifus, sva se tresla. Doktor je rekao: "Dajte joj injekciju benzina da je ustaše i Nemci ne uhvate (živu)". Medjutim, ja sam rekao da neću da joj dam injekciju sa benzinom, da je ja likvidiram. "Bolje da je mi likvidiramo nego ustaše", odgovorio je doktor. Ja sam je ostavio tako u sobi, a šta će biti... I mi se vratimo ...
- posle ofanzive. A da li su neprijatelji ušli u selo?
Ne, nisu ušli. Udjem ja u tu sobu kad ona živa! Trese se sva od temperature. To je za mene bilo nešto strašno, kao veliko iskušenje. Bio sam najsrećniji kada smo se mi vratili posle dva, tri dana, prošla ofanziva, a ona živa.
A ima nešto interesantno. Upoznao sam jednog Nemca iz mešovitog braka, majka mu je bila Francuskinja. Zvao se Rene, to je francusko ime, a prezivao Balast. Iz Milhauzena, Miluza. To je Lotaringija. Alzas, na granici. Tu je Nemačka ratovala 1914. i 1871. Tu su stalno ratovali Francuzi i Nemci.
Jedno jutro, u bolnici u Bjelovaru, budi me Rene. Bili smo krevet do kreveta. Izmedju kreveta je bilo nekih pedeset centimetara, tek toliko da prodješ. Budi me sa: "Hitler kaputt!". Ja zinuo, otvorio oči, šest sati ujutru a on meni "Hitler kaputt". Ja se pravim da ne znam nemački, a znam francuski, nemački, italijanski, engleski. Sve sam to znao jer sam privatno učio. Francuski sam učio i u školi i u Trgovačkoj akademiji. Nemački sam znao jer smo ga i kod kuće nekada govorili kada su drugi (koji su nam dolazili u posetui) pričali na nemačkom. Ja ga nisam znao sto posto bez greške, ali sam sve razumeo. Pitam Renea:"Parlez-vous francais?". On kaže: "Oui". "Hitler kaputt, ce n'est pas vrai", to nije istina da je Hitler kaputt, kažem ja. I tu smo se Rene i ja sprijateljili. . Razgovarali smo na francuskom. Nije znao da ja znam nemački. Rene je imao vojnički sanduk ispod kreveta kao što vojnici,regruti imaju drveni sanduk sa odećom. Ja sam tu u bolesničkoj sobi gde nas je bilo dvanaestoro probao nemačku uniformu sa opasačem sa (natpisom) "Gott mit uns", Bog sa nama. Imao sam neki kalendar sa kartom Balkana i Jugoslavije. Dogovorimo se mi da idemo zajedno u Tursku kroz Bosnu. On je operisao slepo crevo posle tog našeg dogovora i posle ga nije bilo dva meseca. Mi smo se dogovorili da on meni donese uniformu, da ukrade uniformu i pištolj i da mi nabavi ausvajs, propusnicu. Medjutim, njega nije bilo a ja sam otišao u partizane. Kad ja u mojoj brigadi, posle pola godine, nadjem Renea bolesnog od tifusa. Ogrnut ćebetom, trese se. Predao se i prešao u partizane.
- Da li je preživeo?
Posle sam ja pokušao... pričao sam o tome svom sinu i onda je on pokušao preko Interneta da ga nadje, preko Milhauzena, Miluza, ali nikakav odgovor nije stigao. Nismo uspeli da saznamo ništa o porodici Balast.
- A Vi ne znate šta je tada bilo sa njim dok je tamo bio bolestan?
Ne, jer ja sam posle otišao iz te brigade u 16. omladinsku slavonsku brigadu tako da ne znam da li je ostao živ, da li je poginuo, da li je umro od tifusa. Uglavnom nismo dobili nikakav odgovor iz Miluza, iz Milhauzena. To je skoro bilo (kada smo ga tražili), pre desetak godina.
- Do kraja rata ste bili u partizanima?
Prvo sam bio u Moslovačkom odredu. Onda sam prešao u Voćin, u jedno slavonsko sresko mesto. Premestili su me u 3. bataljon 16. omladinske brigade. Tako sam iz Moslavičkog odreda došao u Slavonsku brigadu.
- Da li ste sve vreme bili bolničar?
Da. Promenio sam nekoliko referenata saniteta. Ne bolničar nego referent saniteta, tako se to zvalo, i (taj položaj) bio je ravan oficirskom položaju. To je sanitetski oficir. U početku sam promenio dvojicu, trojicu koji su bili meni nadredjeni. Ja sam im bio pomoćnik, a posle sam ... Mene su jako uvažavali. U decembru 1943, dobili su svi partizani, kao regularna vojska, ličnu kartu koju i sada još čuvam. Pisalo mi je referent farmacije, pošto sam se ja dosta razumeo u (medicinu). Muž moje tetke je bio doktor. Bio je u Zemunu sve vreme rata i posle je otišao (sa tetkom) u Izrael. On je doživeo sto godina. Oni su otišli u Izrael 1949, kada je bila prva seoba, prva alija.....On je umro u sto prvoj godini, a tetka Lujza je umrla sa osamdeset četiri, pet godina.
- Gde ste dočekali kraj rata?
Kraj rata sam dočekao u Zagrebu, kada je oslobodjen Zagreb. Bio sam i na Sremskom frontu. 12. aprila (1945) je izvršen proboj fronta, opšti napad na Nemce, oslobadjanje prema Zagrebu i tako smo došli do Zagreba 08. maja.
Prvog dana kada je Zagreb oslobodjen, na ulici sretnem doktora (iz bolnice u Bjelovaru). Tu smo se videli i rukovali, a posle toga ga više nisam video. Kada je bilo proglašenje pravednika, ja sam u Jad Vašem u Jerusalimu poslao podatke za doktora Jozu Jagodića, načelnika hirurgije (Opšte bolnice u Bjelovaru). Njegova unuka je u Zagrebu primila (umesto njega) plaketu od srebra. Proglašen je za pravednika.