Serbian Holocaust
Gordana Zrnić, January 26, 2012, Belgrade
Interviewer: Jelisaveta Časar | Camera: Milan Džekulić | Editing: Jelisaveta Časar, Nemanja Krdžić | Transcript: Jelisaveta Časar | Webmastering: Dusan Gavrilović
Transkript intervjua na srpskom jeziku
Rodjena sam u Beogradu 17. septembra 1939. godine. Otac mi je bio Srbin, majka mi je bila Jevrejka. Živeli smo sa očevom majkom. Sve je bilo u redu, slagale su se i majka i nana. Medjutim kada se zaratilo, nana se bojala za tatu koji je njoj bio jako privržen, a uz to je ona bila malo naklonjena Nemcima. Obzirom da je mama bila Jevrejka i da su to svi iz okoline znali, ona je tražila da mama ode iz kuće. Mama, naravno, nije htela mene da ostavi. Ja sam imala osamnaest meseci i otišle smo kod njenih roditelja koji su oboje Jevreji.
Deda mi je bio Jevrejin rodjen u Beogradu a baba u Vidinu. Medjutim, kao dete je došla (u Beograd), venčali su se tu i tu su živeli. Bili smo kod njih. Negde u maju smo, po maminom pričanju, otišli a u oktobru su mi odveli dedu i ujaka. Deda je imao pedeset tri godine, a ujak je bio maturant od osamnaest godina. Dedu su čak istog dana i streljali. On je u Jabuci streljan, a ujak je u novembru streljan u Topovskim šupama.
Posle toga baba od straha nije htela da tu ostanemo. Neki poznanici ili rodjaci jedne mamine prijateljice su živeli u Takovu i ona je pitala da li možemo da dodjemo. To su bili stariji ljudi, prihvatili su nas i mama i ja smo bile tamo praktično sve do oslobodjenja. Bili su vrlo korektni prema nama. Mama je pričala da je ona pomagala koliko je mogla. Bila je šnajderka pa je malo tamo šila, prepravljala nešto, pomagala ona njima, oni njoj. Medjutim, za sve to vreme otac se nije ni interesovao gde smo. U stvari, pretpostavljam da se nije interesovao. Možda bi nas našao da nas je tražio. Tako, kada smo se vratile odande, mama nije nikada htela da se vuče po sudovima da se razvodi, nego ga je jednostavno napustila. Mi smo našle stan i tako je živela odvojeno od njega. Mama je radila a on je povremeno dolazio do 1957. kada je umro.
Baba se vratila sa nama.
- Ona je bila sa vama?
Ona je bila sa nama sve vreme u Takovu. Baba je umrla 1977. godine u dubokoj starosti. Deda je stradao.
- A očeva majka?
Nana je umrla 1957. godine. Ona bi ponekad sa njim (ocem) došla da me vidi, ali to je bilo sve.
- Je li Vam mama možda pričala o drugim Jevrejima kako su stradali, da li su odvodjeni njeni prijatelji, rodjaci?
Da. Njeni rodjaci, bliža i dalja rodbina. Kako je ona pričala, bilo je njih dvadeset i sedam, što žena, što dece koji su svi stradali.
Neko na Sajmištu, neko...U Jasenovcu su bili, ja ne znam, to je valjda mamin brat od tetke, njegova žena, troje dece, tamo su stradali. Uglavnom, niko se nije vratio ko je otišao u logor. Ove (dedu i ujaka) su streljali. Od velike familije ostalo je - ništa.
Ne mogu da vam kažem tačno imena svih. Znam da je deda bio Andjelko, ujak se zvao Nisim. Znam da je taj jedan ujak bio Bora, njegova žena je bila Jela, ona je bila Srpkinja. Imali su dva sina i ćerku. Acika, Lule i kako se ćerka zvala ne znam. A za ove druge zaista ne znam. Velika, kažem, velika familija je bila ali eto...