Serbian Holocaust
Jovan Kovač, April 11, 2012, Belgrade
Jovan Kovač was born in 1934, in a large Serbian family of Slavonic village Veliko Nabrđe. He lived with his parents Milica and Rade, in a big farm bought by his father who earned a capital working in America for decades.
On August 11 early morning, 1942, the entire Serbian population of his village, more than 1000 people, were taken to Jasenovac death camp and its sub-camp of Stara Gradiška, and divided into several groups depending on gander, age, physical conditions.At that time, his oldest brother Milan, born in 1920, served in the Army of Independent State of Croatia, undercompulsory mobilization.
Jovan describes dramatic scene when his brother Milan arrived in front of main gate of Stara Gradiška camp:,,He was wearing Homeguarde uniform. When he saw his young wife holding his one year old son on her hands, and the other women and children of our family, he grabbed his jacket with both hands and tore it in one desperate move. He cried, he screamed: ,,Should I serve Ante Pavelić, while my family is dying in the camps!”
Then the race against time began for Milan and interned Kovač’s. He had to find all family members dispersed in different sub-camps, obtaining all the permits, passes, compliance to take tehm out alive. He was late only to save the two of them -- his grand-father, and aunt, sister of his father. They were already killed when he arrived to liberate them.
Click on image to enlarge
Interviewer: Nada Ljubić | Camera: Dušan Gavrilović | Editing: Nada Ljubić, Dušan Gavrilović | Webmastering: Dusan Gavrilović
Transkript intervjua na srpskom jeziku
-Jasenovac Memorial, 11 april 2012, Serija intervjua sa ljudima koji su kao deca prošli kroz logore Nezavisne Države Hrvatske. Mi smo u domu gospodina Jovana Kovača. Dobar dan.
Dobar Dan.
-Da li biste hteli da nam kažete gde ste rođeni, kad ste rođeni, kako ste odrastali…o svom detinjstvu pre rata?
Da, sa zadovojstvom. Ja sam Jovan Kovač. Rođen sam u selu Veliko Nabrđe, 15.decembra 1934.godine. Kao dete, zadesilo me velikoko zlo, kao i sve moje sugrađane,meštane. Oterani smo u Jasenovac i u Staru Gradišku, u logor.
Moram najpre da kažem da je moj otac bio imućni domaćin.Jedini je u selu imao radio na baterije i kod njega su se okupljali ljudi 1941.godine, kada je bombardovan Beograd, 6.aprila. Dolazio je i Svetozar Jovanović – učitelj, i Vitas Marko -- pop. Njih dvojica i moj otac, Rade Kovač, su slušali radio. Pošto je, vazdušnom linijom, moje selo udaljeno od Beograda oko dvesta kilometara, avioni koji su bombardovali Beograd, nadletali su moje selo, okretali se tu, i vraćali se ponovo ka Beogradu.To su posmatrali moj otac, učitelj i pop sa velikim čuđenjem.Skupljali su se i ostali građani oko naše kuće i čudili se – šta se to dešava.
Ne mogu sada da se setim svega što se događalo u tom kratkom period, ali znam da su ljudi dolazili. Već je postojala Nezavisna Država Hrvatska na čelu sa Antom Pavelićem, i nije prošlo dugo… To je bio 11.avgusta 1942.godine, kad je kroz naše selo prošao dobošar. Selo je ušoreno. Ima dva šora ili dva kraja. Svaki šor je ulica dugačka oko kilometar.I okupilo se oko crkve, kao što se okupljalo na godišnjem vašaru, koji se kod nas zvao kirbaj.
Taj dobošar je naglasio i zapretio, od strane Ustaša, da svi građani – domaćini, moraju sa svojim porodicama, što mogu u zaprežna kola da natovare, moraju da dođu na to mesto gde smo se i inače sastajali, tamo između škole i crkve, gde postoji veliki cer pod kojim je hladovina. Moraju tu da dođu pod pretnjom da ni jedan muškarac, stariji ili mlađi, ne sme da napusti porodicu i pobegne. Jer, već su 1941 mnogi partizani pobegli u šume. A ovi su zapretili – ukoliko bi slučajno neko pobegao, stariji, cela porodica -- po hrvatski, obitelj – bila bi pobijena.
Tako ni moj otac, ni moj stric, ni moj đed nisu napustili porodicu, nego su išli sa nama u logor.
E sad, mozete da zamislite, ne znam koliko, 20-30 a možda i 50 zaprežnih kola, svaka porodica u svojim…Mi smo uzeli tada tri para konja i stric dva para konja – jedan par je ostao u štalama sa osam krava muzara – krenuli smo i strina i đed (baba je bila već umrla) na mesto koje je rečeno, kod crkve i odatle, po nalogu ustaša, idemo preko šume Leskovac i preko brega, u mesto Ljevanjska Varoš.Tu se skupljamo svi. A kroz šumu, niko ne sme da pobegne, a pratilo nas je – sećam se – ne više od sedam-osam ustaša, sa noževima na puškama.Pobegao nije niko, izuzev neki Rade Petrović, ali u to nisam siguran. Neki su pobegli, ali tada se nije znalo da su pobegli.
Odatle, iz te Ljevanjske Varoši, [sprovode nas] pravo na vašarište u Đakovu, gde se prodavala stoka. To je vašarište cele Đakovštine, gde se okupljala cela Đakovština.
Kad smo prolazili našim seljačkim kolima kroz ta sela kao što su Majari, Kondrići, Selci, za nama su bacali kamenje i vikali “Idu svatovi kralja Petra” ili kralja Aleksandra, u to vreme, je l’ te. Oni su bacali kamenje, a mi smo se sakrivali u kolima i pokrivali da se zaštitimo. Sećam se u to vreme je bio neki lički “biljac”[1], tako smo ga zvali, majka je imala tih ličkih biljaca, pa smo se krili pod njima, prebacujući ih preko glave.
-A šta je to, neka tkanina?
Tkanina, deblja i jača malo, kao što su ovi prekrivači. Pa ako udari kamen, a udarali su, ipak ne probije -- tako smo se sakrili.
Najveće zlo koje se moglo desiti -- mnogo sam pročitao, to u istoriji čovečanstva nije moguće –
kad smo došli mi, seljaci, sa svim tim kolima… Ne znam da li najpre da kažem da je to naše selo, izvinjavam se, ali moram ovo najpre da kažem, pa ću se onda vratiti…U tom selu, a to je bilo bogato selo, bile su dve mesare, kasapnice, imali smo mlin, drvaru, rezaru za građu, kafane, znači, jedno pravo selo.Tu su bili i mnogi vinogradi.Te vinograde su držali ljudi iz Đakova, Hrvati.To je bilo podneblje takvo da je davalo najbolje vino i tu su vinograde imali i neki Tafl, Štangl…AndrijaŠtangl… i da ih sad ne nabrajam sve… bilo ih je više koji su imali te vinograde, gore prema šumi.Nisu se trudili da spreče da nas oteraju u logor već su pomogli da nas oterju. Nisu postupili kao opština sela Svetzoblažje[2], a to je susedno selo, koja nije dozvolila da se [njihovi Srbi] oteraju u logor. A kod nas su ti naši Hrvati pomogli da budemo oterani u logor, Hrvati koji su živeli tamo sa nama, nije ih bilo mnogo – par kuća, a ostalo je bilo sve čisto srpsko selo.
A, sad da se vratim na ono –- kad smo došli u Đakovo, na vašarište. To je bilo ogromno [vašarište] jer je cela Đakovština dolazila na taj vašar.Đ}akovština, to su sve poznata sela, to je bio Srez Đakovački ili, kako bi hrvati kazali i sad kažu, Kotar Đakovo.
E tu beše velike muke, tu su nas rastavljali…Kad vidite… mlade žene i devojke, kao što je moja sestra Mara, odvajaju za Bosansku Dubicu i Međeđu,[3] u neke logore tamo.Mlađu decu od 2 godine, 3 godina, 5 godina…10 godina…odvojili su na jednu stranu. Mog oca, i moga đeda, i moga strica -- na treću stranu. Mene, Jovana, brata Stojana, sestru Veru i majku – na jednu stranu. I tako, celo to selo, ustaše su razdvojile, jedne na jednu stranu, jedne na drugu...Te kao što je Rade Vlaisavljević, moj brat od tetke, i drugi moji rođaci, prebacivani su u Zagorje i tamo su ih delili kao…
-Besplatnu radnu snagu?
Upravo tako. To su bili dečaci, čuvaće tamo krave ili svinje ili, šta ja znam šta će tamo da rade.
A mi smo ostali sa majkom i, sve su oni to lepo isplanirali, nas bacaju u stočne vagone…mene, majku, sve …A mi kao domaćini veliki, poneli smo šunke, kobasice, robu koja se ne kvari u to vreme. Deca se najela tamo, a nemamo vode.I sad idemo do Okučana. Ispred Okučana, vlak -- tako kažu tamo -- voz je stao, a mi deca plačemo. Vera i ja – žedni. A majka će skočiti preko neke one pregrade… dopola je vagon zatvoren, otpola ima otvor za vazduh . Iskoči ona jadna odatle, ide na Savu. Blizu smo Save bili, ne znam u kom mestu, i majka zagrabi vode u kofu, u kantu, i nosi nama. A ustaša vidi da je ona izašla, nju udari, ona padne, voda se prospe.Nju baci ponovo u vagon, a mi dečica iz one kofe, kante – ližemo vodu.Toga se sećam kao sada…poumirasmo od žeđi, a u toj kofi ostala poneka kap, zera vode.I mi ližemo to da preživimo.I sad idemo dalje.
Ispred Okučana, blizu Jasenovca, tu su nas izbacili iz tih vagona i sad idemo pešice.Onda te biljce ličke, ja nosim jedan, vuče se po prašini, brat vuče drugi…svi smo imali zadatke. Majka ispred nas. Ne samo mi.I ostali naši meštani, dolazimo u Jasenovac.Kapije su otvorene tamo, sećam se kao sada …
Nikad se ne zna sve šta se dešava tu, oko majke smo, tu su nam dali malo vode da popijemo , ali Jevreji su bili tu ispred nas. Sad kad su nas već poodvajali, ne znamo za deda, ne znamo za strica – stric mi nije imao dece – ne znamo za tatu.
I sad, kad smo dobili vode, mi opet jedemo nešto.Znaš, mati to pripremila, spremila kako su rekle ustaše – ponesite hranu da imate za sebe, za dan-dva.I, to kao da sad gledam, jadni Jevreji, njih su tada zvali Židovi , mole nas…To su bila dečica 12-13 godina, veći su bili od nas , a jai brat, imali smo toga mesa malo (meso bude zatopljeno, znate, u mast, pa se to vadi iz kante). I mi tim jadnim Jevrejima -- i sad mi se plače -- bacamo ovako kroz žicu i oni hvataju tamo.A oni gladni, jadni ovako …gola koža i kost!Posle sam čitao koliko su sa Kozare dece doveli, posle je bio i film, deca gola kost i koža, ubijaju ih i to nevina, nevina stvorenja.E, to je vidite jad i beda –šta se dešavalo tamo.
-A Jevreji i Srbi su bili razdvojeni žicom?
Da, oni su bili razdvojeni od nas …kao da ih sad gledam.
-A kako biste vi mogli da prepoznate da su oni Jevreji?
Zato što je majka nam rekla.Kako je ona znala…pa brzo se to prenosi.
-U razgovorima?
Da.Kaže majka ,,To su Židovi.” Tamo su tako kazli -- Židovi.
-Pa i sada se na nrvatskom tako kažu.
-Da, da, i sada oni kažu Židovi. I tu smo bili, ne znam, nisam siguran… malo, deset-petnaest dana.U Jasenovcu. Tamo već ne znamo ni za tatu, ne znamo ni za strica, ne znamo ni za đeda.
-Ni za jednog odraslog muškog člana porodice?
Nikog nemamo tu više tu.I sad nas prebacuju u Staru Gradišku u logor.Tu smo prešli. Opet ne znam ja ni za tatu, ni za strica, ni za đeda.Al, sad se moram vratiti malo unazad.Sad je 1942, a prethodne 1941.godine, mog najstarijeg brata Milana je uhvatila regrutacija.
-Koliko je bio star?
Rođen 1920.godine.I njega je uhvatila regrutacija Nezavisne Države Hrvatske – Domobrani.I on je morao silom da ide u tu vojsku.I on je otišao u te domobrane, nije otišo, nego je morao otići.A njegov se sin -- tu sa nama je bila i snaja, njegova supruga sa sinčićem rođenim 1941.godine – i snaja ga drži ovako, a brat došao pred kapiju logora Stara Gradiška.On je bio visok metar i devedeset pet.Mi smo ostali mali u Slavoniji, a ti Ličani, on je rođen u Lučici, oni su visoki.On je bio visok metar i devedeset pet. On je uzeo ovako, imao je domobransko odelo – to nisu bile ustaše, ustaše su bili drugo, a ovo je bila redovna vojska – uhvatio ga je ovako i sve pocepao na sebi --,,Zar ja da služim Antu Pavelića, a moji umiru i ubijaju se u Jasenovcu!”
-Scena se događa pred žicom u Jasenovcu?
Žica je bila u Jasenovcu, a mi smo sad u Gradiški, ispred velike kapije. Jer on je došao na kapiju i traži svoje.I onda mi dolazimo [do kapije]. Kad nas je video, on je plakao kao kiša.Vidi sinčića, snaja ga drži ovako.I nije bilo dugo, oko mesec dana, taj brat kao domobran Nezvisne Države Hrvatske, pošto on služi tu, izvadi strica, tatu, majku (moju i njegovu, je li) i nas troje dece: Stojana, Veru i mene, i mi dolazimo kući.Pored nas je izvadio, ponovo se vraćao, i izvadio je i Glumčić Smilju.Njen otac je već bio ubijen, đed je već bio ubijen – zaklan.To smo saznali. To mi je majka pričala da je đed odmah zaklan. I onda je izvadio Šerbedžije i njihovu decu, znači rodbinu naše snaje, i još veći broj komšija.A nije mogao da izvadi iz logora rođenu tetku, rođenu sestru mog oca. Teško je o tome i pričati, ali eto, vidite…
-Zašto nije mogao?
Nije STIGAO!
-Trka s vrermenom?
Da, a on je dečak od dvadeset godina,uplašen sav…E sad ti Vlaisavljevići (moja tetka je udata u kuću Vlaisavljevića) Đuro Vlaisavljević, Petar Vlaisavljević, Mara Vlaisavljević…a Rade Vlaisavljević koji je već odvojen za Zagreb, Milan Vlaisavljević ostaje u logoru, ovog (Rada) kasnije vraćaju iz Zagreba – prepoznat pa se vrato kući…i eto vidite, u selo se vraćamo sad svi mi.Sada smo mi došli u selo.Selo izgorelo.
-Izgorelo ili zapaljeno?
Zapaljeno, gori…Moj otac je imao tri kuće, u jednoj je imao trgovinu, druga je bila pomoćna i treća stričeva –pošto su se oni dogovorili , otac mu je dao kuću koju je kupio, uz dogovor, to je tada na reč bilo, bilo je poštenje, da posle stričeve smrti, pošto stric nije imao dece i pošto ja nosim njegovo ime – ta kuća ostane deci, to jest nama.Onda su te sve tri kuće izgorile. A četvrta nije.Četrvrta kuća je ona u kojoj su nam vinciliri bili, ne znam da li znate šta je to…
-Radnici koji brinu o…
…vinogradu,e tako je. Radnici koji brinu o vinogradu – tu su oni stanovali. Imali su, ja tačnu pogodbu ne znam, imali su pšenice, imali su brašno, imali su sve i oni ništa drugo radili nisu – to je cela porodica jedna bila – i oni su održavali ta četiri hektara vinograda.Stalno su bili tu.Ako nešto ne mogu stići, onda je otac to plaćao i…
-Još dodatnih radnika?
Da.Sad, da završim ovo, otac se vratio, al’ kako se koji vratio – odmah je otac u šumu, brat koga su izvadili iz logora u šumu, u partizane.Jer već 1941.godine – nisu ti ljudi bili neke komunjare, komunisti – ideš da te ne zakolje. I ljudi, kako je ko uspeo da pobegne, organizovali su se, partizani su bili ti koji sui h prihvatali u šumama. Onda se kopaju bunkeri, izlazi se malo u selo, kad naiđu ustaše, pobegneš…A to moje selo, ova gornja strana prema crkvi i Papuku i Dilju, to su slavonske šume koje su ,,čisti rastik”. Tako se zovu jer su hrastove šume. One su na tu stranu. A ova druga strana sela, prema Gašincima i Đakovu, to je već bila ravnica.I sad, ustaše mogu doći do šume, a od šume – 5-6 partizana ih pobiju sve, jer ih čakaju iza hrastova, a ovi ne znaju gde.Uglavnom nisu smeli ići dalje.Uglavnom, interesantno je to za vreme naših muka sve do …
-Znači vi ste se krajem 1942.godine vratili iz logora i od tada do kraja rata, način života je ovakavkako ste ga sad opisali?
Upravo tako.Ali, samo nam nije izgorela ta stara kuća u kojoj je bio vincilir.A sad tu…..A sad muke druge -- nećete verovati, to je sušta istina – mi smo toliko imali vaški,nit se možeš okupati, nit se možeš …. Skidamo košulje, onda …Nisu nam uništili rakijski kazan pošto smo imali dva.Nisu stigli da nam to odnesu, ta okolna sela hrvatska, je l’, pa je majka uvek … ne možeš to ni oprati, ne možeš ništa nego u taj kazan, založimo dole vatru pa se to iskuva, i ponovo.
A zbeg je bio kad naiđu ustaše, prodiru odozdo od Gašinaca, i mi bežimo u naš vinograd što ga zovemo gornji vinograd i u kuću Steve Mitrovića, zvanog Čvarak.A njegova je kuća iznad brega.Samo se dole spustimo u šumu.I tako smo se sakrivali. Al, nećete verovati, te vaške kao mravi, gledamo ih, one ovako šetaju, idu, a nemaš ih s čim uništiti, nema, nije bilo onih otrova da ih uništiš.I tako da sumnogi i umrli od te muke i toga.
-Od tifusa?
Da, od tifusa i svašta je tu bilo, je l. E,sad vidite, ti zbegovi i sve to… Kad smo došli u tu staru kuću koju su oni već oterali, moj je otac već bio poznat, vratili su nam konje,jedan par konja ( tada nije bilo traktora), iz tih sela katoličkih, hrvatskih sela, vratili su burad, neki nameštaj, i ne mogu ja sad ni da se setim svega.
-Vratili, sami ili ste vi išli po stvari?
Sami.Sami. Vraćali su sami.
-Pošteni ljudi?
Da.Obično su bili Švabe, u tim Gašincima, Majaru, Ljevanskoj Varoši, a i ovamo iz Pridvorja, Mandićevca – vraćali su. Ali -- Švabe. A obično su bili ovi Hrvati, to je obično bila sirotinja, to je razvlačilo, sve odnelo.Tako je to bilo.E sad, kako je bilo u tom periodu? Teško: šuma-selo, šuma-selo…
-Vi dočekujete rat[4], znači, kao 11-godišnji momčić, koji je možda i prebrzo sazrevao u tom…
Dobro ste rekli to.Ja sam već u 12-oj, 13-oj godini, kad se rat završio, kopao, orao – vratili su nam te konje, pomogao nam je i zet iz Svetoblažja, donosio nam šunke i tako dalje, dok se rat nije završio i dok se nismo malo oporavili – a pošto potičemo iz takve porodice, i ja i brat, a on je malo stariji, navalili smo na posao i postigli, vinograd obradili. Kad je prošao Sremski front, partizani idu da osvajaju, ovamo gore, Jasenovac, tad je bio ceo zbeg za njima, a Rusi su otišli ovamo u Mađarsku da osvajaju taj deo.A Tito je žurio da osvaja ovo, nije hteo da osvoji taj Jasenovac. Vratiću se na to kasnije, a sad ću kazati ovo.
Mitar Lazić, prijatelj (njegov je brat moj zet, oženio je moju sestru Maru posle rata), on je bio u logoru, isto, i utekao je, srećom. On i njegov brat Lazić Jaćim, pobegli su kad su ih poslali na rad negde [van logora], nekako su uspeli [da pobegnu] pre raspuštanja logora.[5] ,,Pa, kako niste vi ranije uspeli, zašto Jasenovac nije ranije oslobođen?” – pitam ja njega jer je bio vojno lice, bio je i major tada, aktivan. ,,Kako to da niste ranije…?” Jer ja sam tada ve’ bio veliki dečak.-,, Nije ni Tito ni Komunistička partija, niko nije smeo da u to vreme raspusti Jasenovac, da ga oslobodi, iako se to moglo.Jer, šta ti misliš”, kaže, ,,nas je bilo tamo valjda oko 600 hiljada” – nisam mislio samo na Jasenovac, nego i Gradina, Međeđa…svi …i Gradiška…Jasenovački logor nije samo Jasenovac! To je sistem sav. ,,Kad bi se to rasdpustilo”, kaže on, ,,ni jednog Hrvata …” Bilo je zabranjeno ubijati, ali nema – ti si meni pobio porodicu ili ti si meni jedno, ja ću tebi pet! Kaže ,,ni jednog Hrvata ne bi bilo da je Jasenovac na vreme raspušten.” Jer mi bi…poklali…
-Osveta...Mi mislite…?
Osveta. Osveta bi bila velika. Eto, tako je to stišano. Oni su pobili tamo kod Blajburga… To su ti koji su bežali. Komunistička partija je tražila u to vreme da se te ustaše i svi ti fašisti predaju.Oni nisu hteli da se predaju, nego su i dalje održavali borbe, to znam kao sada…
-Borili su se, znači, i posle kapitulacije Nemačke?
Jeste, već je sve kapituliralo, a oni se još bore. Neće da se predaju. Ne.Onda, kad su partizani navalili, onda su ih u tome [Blajburgu] pobili. To je ono što sad pitaju, kaže, zašto. E, sad, jedan Hrvat, neko veče baš kaže ,,Pa to su sve fašisti, to su ratni zločinci! Mi smo tražili, ali oni se nisu predali. To su zločinci.Ako ne bi tad, oni bi bili kasnije pobijeni”.Eto, to je bilo oko toga. E, sad…
-Vaš deda – kako je on ubijen?
Ne znam pravu istinu.
-Možete li da kažete njegovo ime i godine i ono što porodica zna?
Pa đed nam je imao 73 godine. Jedan od vrlo bistrih ljudi, Ličanin. Otkako je došao u Jasenovac, ja ne znam, a nisam čuo ni od oca da on zna kao je deda završio.Uglavnom njega nije bilo.On je tu ostao zaklan.Ja samo znam kroz priču majke. I mi deca, uvek smo bili kao pilići oko majke.Ljudi u godinama moga oca i strica idu na rad, idu na kopanje. Šta kopaju? Kaže, kopaju rake.Znate šta je raka? Pa, kaže, to su rake velike kao kuće bile. Tu su ovi ubijali. To se videlo i preko televizije. Tu su ubijali na stotine Srba koji su dolazili sa Kozare,iz slavonskih sela, Srema…Sve je to tamo ubijano…A oni koji su bili malo veštiji, ti su kopali rake za njih. Ja kopam za tebe, sutra mene ubijaju, a neko drugi nastavlja da kopa za trećega…To su bi le te muke tamo.
-Kako je u porodično sećanje ušao taj podatak da je deda baš zaklan?Je li neko ipak doneo neki glas?
Da. To je neki Sreto Petrović, koji je isto pobegao, rekao da je on već drugi –treći dan zaklan. A ovaj je bio malo viđeniji, snalažljiviji, mada nisam siguran da znam kako je taj Sreto Petrović izašao. Ali znam da je pobegao, pred samo to klanje, i da je moj đed odmah zaklan.Ubijali su i maljevima.Za njih je bila šteta da te ubijaju metkom, je l?Ili te uhvati pa te zakolje. Kaže da je on baš zaklan.
-Znači, osim dede, cela vaša porodica je preživela sve.
Da.Zahvaljujući ovom bratu.
-Najviše zahvaljujući starijem bratu koji …
…je morao da bude domobran
-… koji se disciplinovano odazvao pozivu da služi u vojsci nove države?
-Jeste.
- E, sada, puno se priča o toj navici Srba sa teritorije Austro-Ugarske da žive u lepo uređenoj državi, da oni poštuju državu i da država poštuje njih. Neki ljudi nam kažu da je taj osećaj međusobnog poštovanja države i Srba u Hrvatskoj bio uzrok nespremnosti za ono što će se desiti za vreme drugog svetskog rata, da niko to nije mogao da zamisli, i da bi u slučaju da su ljudi makar pomislili da će biti tako ubijani, oni bi verovatno preduzeli mnoge mere da pobegnu, spasu se na vreme , isele…
Dobro ste to primetili. Moram naglasiti da je 1942.godine bilo bliže 50 posto Srba u Hrvatskoj, a sad da se vratimo nazad, nekad su Srbi čuvali granice od Turaka. I ti su Srbi bili….
-Nisu bili kmetovi?
Ne. Ne, oni su bili ti čuvari i imali su ista prava kao i Hrvati. Nije tada bilo tog nacionalizma. To što vi i sami kažete. Mnogi su Hrvati i sada pomagali Srbima, mnogi.I nije bilo te osvete. Tek posle Drugog svetskog rata, kad su Jasenovac i sve to…onda je počelo to malo više, taj nacionalizam i ubijanje. Oni su cenili Srbe. Srbi su bili jako bogati u Hrvatskoj i bolji domaćini od Hrvata. Ali, kako se završilo, vidimo.
-Možete li sada detaljnije da nam opišete tu istoriju vaše porodice koju znate, istoriju njenog bogaćenja, ugled i mesto koje je u društvu zauzimala…?
Pa, pre rata, moji su se doselili iz Like 1922.godine.Otac je već bio u Americi. Iz Amerike je došao 1930.godine, sa velikim parama.Čak imam dokumente iz hipotekarne banke, dizao je kredite pa je on zamoćao jako dobro.Bio je jedan od bogatijih ljudi tu. Zbog toga ugleda njegovoga, kao ,,Amerikanac” već je bio dosta pismen, svako ga je prihvatao u to vreme, tako da smo mi u vreme teranja u logor -- prosto se izražavam, al’ tako je to bilo, terani smo u logor -- mi smo imali 150 komada ovaca u našem vlasništvu, imali smo sluge ili čuvare tih ovaca i kolibu na njivi jer je to avgust mesec. Koliba je bila na točkovima .Ovce su bile ,,u letvama”. Svake noći se sve to prebacivalo na novo mesto za pašu, do prethodnog.To je bilo korisno za gnojenje zemlje.Par jutara se nađubri od tih samih ovaca i tu onda jako plodna zemlja bude.Bili su ljudi koji su čuvali te ovce i noću i danju. Kuća a njih je bila na točkovima, mogla se pomerati kako se pomeraju letve za đubrenje njive, tako se i ta koliba pomerala.Kad su došlo po nas, imali smo 6 krava muzara, imali smo tri para konja.
-Jesu li bili lipicaneri?
Bilo je i lipicanera, al’ više konja za rad, tad nije bilo traktora, sve su konji radili. Imali smo svoje sluge i tata je imao svoju trgovinu. Tri trgovine su bile u našem selu i tu su se obično ljudi viđeniji okupljali. Mi smo jedini imali radio na baterije. Kod oca su svi dolazili.I na početku sam rekao kako su dolazili kad je bombardovan Beograd.Avioni su se okretali tu iznad našeg sela.
Posle rata (kuće su bile izgrerle sve) i stricu je napravljena kuća, nama su napravili jednu kuću. Država. Stara je kuća ostala, kakva je bila -- takva je i ostala.I dalje se nastvio život, ali je sada SLOBODA. Sad mi deca spavamo, nemamo na čemu da spavamo, spavali smo u slami.Tad je majka, nije bilo ni da se kupi, pa je majka to tkala od pređe, pa sam nosio gaće od pređe, ono žulja sve. Košulje isto. Nema. Nema da se kupi! A i da ima, nema nigdi dinara. Al’ je bilo zadovoljstvo – nema više zbegova, spavaš mirno, raspoloženje. Brat i ja kad smo se vratili od sestre iz Svetoblažja, otac i majka se vraćaju iz šume, i mi idemo tamo gde nije se niko vratio. A nije se vratio…Najpre da kažem da 400 mojih meštana ubijeno od fašista i po tim logorima. Ja sad ne znam tačno koliko je bilo u selu žitelja, ali čim je 400 ubijeno…
--Ako se dobro sećam bilo ih je oko hiljadu sto, dvesta…
Preko hiljadu je bilo sigurno.Ako idemo po dvorištima gde se niko nije vratio, naćićeš poneki krompir, izvadiš pa nosimo majci brzo;onda neko pile trči tamo, ubijemo ga ja i brata pa nosimo majki da nam ošuri to, pa se lepo najedemo i tako.I tako je život tekao,al’ smo bili sretni – nema više pucnjave, nema ništa…To je bio plač, kod svih , kad god se sastanemo, svi smo gladini i svi smo srećni . Moram priznati, mnoge Švabe koje su tu bile, u Gašincima, su nam pomagali.I kad je bilo ono biranje odbornika 1945/6 Srbi nisu hteli da glasaju za hrvate nikako -- samo su glasali za Švabe.A zašto? Kad su Švabe dolazile, ja se dobro sećam, mi deca nismo morali da bežimo od njih, oni su nama ostavljali marmeladu i zemičke, znali su das mo mi gladni.Ali kad čujemo da idu ustaše, onda jaoj, bežimo duboko u šumu, tako da su Švabe ostavile kod nas jedan dobar utisak.
- U kontrastu sa ustašama?
Uuu! Da.Sećam se dobro, bio je već kraj rata, pa se jednoj starijoj dami, ženi, otelila krava koja nije begala, nije kriva. I ustaša nosi to tele da ga zakolje.Švaba to video, prebio je toga ustašu i vratio joj tele nazad.
-Kada sada kažete ,,Švaba” da li mislite na lokalnog Švabu ili na Nemačkog vojnika?
Na nemačkog vojnika.Posle mi smo bili u šumi, a u kući toj staroj našoj, bio je štab nemački.
Da sad ispričam nešto za oca.Otac je bio organizovan već 1941.godine.Dragoljub Miščević, koji je bio prvoborac, a moj otac je bio u odboru[6] tog ustanka, jer moje mesto je ustaničko, i Gvozdanović kome ne znam ime, znam samo ime njegovog sina – Branko, sedam –osam odbornika za dizanje ustanka. Taj Drahgoljub Miščević je bio na čelu toga.I sad kad je to sve buknulo, otac se vratio iz Jasenovca, gde je oteran jer nije hteo da pobegne u šumu iz straha da će pobiti nas, decu. Kad se on vratio, oni su dalje nastvaili tu borbu za opstanak.E sad, dalje šta se zbivalo, to je sve teško…
-Da li biste mogli još nešto o ocu da kažete?
Pa evo, dobro ste me podsetili. Pošto je otac bio organizator glavni za to područje (taj Miščević je već bio otišao sa partizanima, a Gvozdanović je ostao u Jasenovcu), moj otac i još Vojin Mitrović i Sreto Petrović, al’ je moj otac bio sve i vsja za selo…i njega uhvate ustaše jer je po zadatku partizana držao vezu sa nekim štabovima domobrana i nemaca…Jer su domobrani tražili preko tate da se predaju partizanima. On je onda održavao tu vezu. To je bio veliki rizik.I jedanput, uhapse ustaše moga tatu i odvedu pravo u Đakovo. Onda su ga tamo lomili. Vežu mu ruke pozadi -- to je on posle pričao svima, to svi znaju) i metnu kolac i kidaju ovako – da kaže gde su partizani. Kaže ,,Otkud ja znam, ja nemam sa njima ništa”. I pošto ništa nije priznao, pustili su ga nazad kući. Ne puste ga, pardon, već partizani dođu u susedno selo – Malo Nabrđe (gde je bilo samo dve tri kuće Srba, Uzelci su se prezivali) i u Gašince i kažu ,,Ukoliko Rade Kovač ne bude pušten sutra ili prekosutra – sve će vam selo biti ubijeno, noću ćemo vas poklati i pobiti”. Odneše oni svi skupa poruku u Đakovo i evo, Rrade kući dolazi. I tako je bilo dva puta. To je taj Rade Kovač koji je čuda napravio.
A sad još jednu stvar: taj Svetozar Jovanović, ne znam šta se sa njim dešavalo.Posle je on bio učitelj, posle rata.Ne znam šta se sa njim desilo. Pop Vitas, mislim da je umro.I ti viđeniji ljudi koji su bili trgovci – taj Štangl , on je bio Švabo, njega su partizani ubili, onda neki Tajfl, isto su ga partizani ubili…I sad, šta se posle dešavalo sa svima njima, ne mogu ni da se setim sada.
--Za Svetozara Jovanovića znam da je umro, nekoliko godine posle rata, od infekcije koju je vukao još iz logora.
Jeste,da,da,da.
--Za ostale ne znam, ali vi ste upravo htel da nam kažete da su ljudi koje ste nabrojali, bili duša i srce Velikog Nabrđa?
Upravo tako.Oko njih su se okupljale…to su sve bile jadne udovice, koje su živele same. Nekome se dete vratilo, nekom nije, i onda su za sve trčale kod njih. Oko pravljenja tih kuća, to je bilo jako teško za roditelje. I za tog Vojina i za tog Sretu.Kome praviti kuću? Nisu smeli da prave kuću onome čija nije bila izgorela.Nama su izgorele tri kuće, i dobijemo samo jednu, i to opet manju. Drugima nije izgorela ni jedna, ali je bila stara i sad traže od oca da im se gradi. Pa ne sme to dati, je li.E, sad, kako je otac završio? Ubili su ga 1947. Ubili su ga zaostaci četnika.
-Ili vam je tako rečeno?
Znam to. To je bila 1947-a ili 1948-a godina.Ubijen je u ljeto. Odlučivao je o nekim stvarima u selu, gde nije mogao svima udovoljiti, a ovo su zaostaci četnika. To znam, to je bio neki Makibić Dušan, koji je došao iz zarobljeništva iz Nemačke, tamo se priženio i …Ja sam…Tada se šuma sekla u našem ataru, a ja sam čuvao vinograd jer su noću dolazili ti radnici i nosili grožđe, a nama je trebalo da imamo što više grožđa.I ja odem i kažem ,,Tata da ja ne smem više da budem tamo.” Onda je on išao da obilazi vinograd.
--Zašto, zašto ne smete da budete…?
Strah.Dolaze drvoseče i kradu grožđe.
--Da li čujete da po šumi ima nekih naoružanih ljudi?
Ne, tada nije bilo.Kasnije je bilo. I onda je taj došao i kao nije znao da je to tata i – upuca ga. I otišao je u bolnicu u Osijek i tata je tamo umro.
--Da li je uhvaćen i kažnjen krivac?
Dobio je deset godina robije.Posle je umro.
A sad kasnije, ovo što pričate, kasnije se pojavljuju ,,križari.” To je zaostatak ustaštva, je l’ te.U to vreme, ta Komunistička partija je postavila Šumsku miliciju, onda taj KOS, UDBA – to je bilo strašno organizovano, naročito za vreme Rankovića.To su ubijali tamo sve,čak i po inostranstvu.
Bio je taj Vlaisavljević Rade koji se vratio iz logora, odnosno iz Zagorja, pa je bio načelnik SUP u Staroj Gradiški – slučajno tamo – i pričao mi je kako je opet slao preko nekog Šigilja Hrvate koji su išli da ubiju toga i toga u Nemačkoj ili Americi – te ustaše koji su pravili, rovarili – to po zadatku partije bilo u to vreme
--i koji su verovatno bili odgovorni za mnoge smrti ovde?
Da, da, da..To bi bilo to. Ne znam šta me možete još pitati…
--Mogu samo još da vas pitam šta mislite da vam je bilo najteže za vreme rata?
Pa najteži su bili ti zbegovi.Znate, nemamo šta da jedemo.Slabo su nas pomagali i Srbi iz okolnih sela.I oni su se plašili. Ne sme niko pomagati selo Veliko Nabrđe, jer smo mi izvikani kao ustanički kraj, dok se nije rat završio.Kad se rat završio, onda smo pomalo dobivali od države neku pomoć, toliko da možemo da preživimo. Bilo je najteže dok nismo sami ubrali naše plodove. Zemlja je dobra bila, prodaš vinograd, šljive, voćke i to…Najteži je bio period od povratka iz logora pa sve dok nije prošao Sremski front.Kad je prošao Sremski Front, onda je prošla Šesta lička u kojoj je bio neki Jovan Kovač.On i moj otac su se znali iz Like i bili rođaci. Onda Nikola Lovrić, on mi je brat od tetke, njegova majka i moj tata su rođeni brat i sestra.On je bio treći čovek u Sekretarijatu za unutrašnje poslove Jugoslavije, kasnije.Kad je Sremski front prošao, došli su oni u naše selo -- bili su zaostali za onima koji su otišli tamo prema Batini .
Kaže taj Jovan, on je tada bio oš stariji po činu od ovoga Lovrića, kaže ,,Došao sam da vas vidim i ako ste na onoj strani, da vas pobijem kao zečeve. A ako ste na našoj strani…” Onda je doneo neke poklone tamo, i video je da smo na ovoj strani, partizanskoj i tako smo lepo…
-Znači da je kod Srba –partizana za vreme rata bila tako razvijena ta stroga ideologija, da ako je Srbin četnik, to je za njih bilo isto kao da je ustaša?
Pa, skoro.Sad ću vam kazati…
-Jer, ako on kaže “ako ste na drugoj strani… da vas pobijem -- JA”?
Reći ću vam. Dušan Opsenica, Dušan Sokolović, pa neki Šastika[7] – to su bili kao ikone lepi ljudi.Sećam se kao sad tog Dušana jer se udvarao mojoj sestri Mari – Mara je bila jako lepa – i njega su partizani ubili.I Neki Vojislav Radosavljević. Dušan je nosio, on je bio neki komesar i nosio je sliku Kralja Petra, i tu je uvek špijunaža bila, i pronađu mu to. Kako su mu to pronašli, ali ovi su za njim išli, bili su isto to -- za Kralja i otadžbinu, je li. Njih su partizani pobili. Taj Radosavljević je isto bio protiv komunista, on je ranjavan, ubijan, ranjen i ostavljen i niko nije smeo da mu priđe.Tako je i umro jadan.Znači, to su bile muke na sve strane.
-Nije se ginulo samo od Ustaša?
Ne, ne, nije.Pa moramo reći ono što jeste…
A moj je otac imao tog vinograda, to su bile kačare, gde su stajale kace u kojia je previralo grožđe.I odatle imamo cevi koje vode u burad koja su bila tako velika das mo brat i ja u njih ulazili da ih četkom operemo.Bilo je pet-šest takvih buradi -- par hiljada litara vina.Kad smo došli iz Jasenovca, to su ustaše sve prolile, pucale u tu brad, to je sve iscurilo. Zamislite da ništa nemaš od svega što sam na početku isppričao, 150 ovaca, 6 krava muzara, junadi, tri para konja…Dozališ i – nigde ništa, ali sloboda!
Kako je prošla vaša porodica u nacionalizaciji?
E, sad ću vam reći.Moj tata koji je bio levičar, a tada su ga zvali tamo – kulak i nisu hteli da ga prime u Komunističku partiju.I onda, možete da zamislite, da nije ubijen, on bi bio proganjan i dalje, zato što je bio bogat, kulak.A nije to bilo neko …. Posle rata nismo ništa ni imali…
-Da li su vam oduzeli te hektare…?
Jeste, sve nam je oduzeto. Ostalo nam je deset hektara.Imali smo mnogo više, dobro, ja sad i ne znam koliko. To je sve oduzeto, ali se narod sa svim pomirio, jer je sloboda, mir.Nema rata više. Sećam se dobro, idu ustaše… Mi znamo jer smo imali na kraju sela ljude, momke od 15-20 i više godina koji su to javljali, jer nama ustaše dolaze od Gašinaca i Mandićevca i mi već znamo da dolaze. I sad moja majka …je l’ znate šta je putulja?
--Ne znam.
Putulja je…kad se bere grožđe, putulja se stavi na leđa, napuni se grožđem pa se istresa tamo…
-To je korpa koja ima kaiševe da se prebaci preko ramena, kao ruksak …
Upravo tako, a to je bilo drveno. I to je bilo uvek spremo, da se metne malo brašna, malo masti…uvek su se klale svinje i tovile čak i u šumi, pa smo imali toga pomalo…I sad, idu ustaše i treba da bežimo nizbrdo, niz naš vinograd. I Ustaša zapuca ,,rrrrrrrrrr” i majku pogodi u tu putunju. Ona je bila puna brašna i nije je, srećom pogodilo.
Što je najbitnije nisam rekao: 1963.godine, nas iseljavaju, celo Veliko Nabrđe, kao srpsko selo, za vojne potrebe vojnih pošti Beograd i Sarajevo, iseljavaju nas i isplaćuju – moram priznati da su nam dali dobre pare. Iselili su nas i mi smo se ljutili tada. Ali posle ovog mutila što se desilo 1991 do 1995, hvala im što smo tada došli ovde.
[1] Lički biljac je rukom tkani vuneni pokrivač, za krevete, pod ili nešto drugo, sličan jamboliji.
[2] Više o Svetoblažju u intervjuu sa Vidosavom Vlasonjić i u pismu posetioca sajta Jasenovac Mmeorial, Dušana Lovrića, rođenog i odraslog u Svetoblažju. Pismo pogledajte ovde.
[3] Nekako u isto vreme u Međeđu su oterane srpske žene i devojčice iz Orahove, među njima i majka, dve sestre i snaha sa novorođenim sinčićem, ženski deo porodice Ilije Mirkovića. Viđene su kako rade jesenje poslove u poljima , a kad su ubrale letinu, nestale su bez traga i za uvek. Vidi intervju sa Ilijom Mirkovićem.
[4] Misli se na kraj rata, jer je Jovan imao šest i po godina kad je rat počeo, a deset i po kad se završio.
[5] Izgleda da je Jovan ovde želeo da kaže ,,pre proboja logoraša“ 22.aprila 1944 ili ,,pre ulaska partizana u Jasenovac“, početkom maja 1945;.
[6] U prvoj godini rata Narodnoslobodilački odbori (NOO) su bili formirani kao paralelna lokalna vlast, deo pokreta otpora koji partizanskim odredima obezbeđuje materijalnu i drugu pozadinsku podršku za borbu protiv okupatora.Postepeno su NOO kao i NOP, Narodnoslobodilački pokret, “osposobljeni” da služe specifičnijim političkim ciljevima Komunističke partije Jugoslavije, često “čišćenjem” od ljudi koji su hteli da se bore za slobodu i opstanak, ali ne i za komunističku revoluciju.
[7] Sve su to partizani, možda de fakto prvoborci, koji su kasno shvatili da se unutar rata protiv okupatora i njihovih saradnika vodi za Komunističku partiju mnogo važnija – klasna borba, revolucionarni pohod na vlast u oslobeđenoj Jugoslaviji .Više o streljanim partizanima iz Velikog Nabrđa u intervjuu sa Aleksandrom Jovanovićem.