Serbian Holocaust
Ljubica Peruško, November 23, 2011, Belgrade
Interviewer: Jelisaveta Časar | Camera: Milan Džekulić | Editing: Jelisaveta Časar, Nemanja Krdžić | Webmastering: Dusan Gavrilović
Transkript intervjua na srpskom jeziku
- Kako ste živeli pre rata, kada ste rodjeni, gde?
Rodjena sam 10.05.1925. Živela sam sa mamom i tatom i dva brata.
- Kako su se zvali majka, otac i braća?
Majka se zvala Singer Aranka, devojačko prezime, otac Ernst Antun, stariji brat Ernst Josip i mladji Ernst Oskar.
-Živeli ste u Somboru. Da li ste imali još nekoga od šire porodice u Somboru?
Da, imali smo jako veliku porodicu. Skoro se niko nije vratio.
- Čime su se Vaši bavili pre rata?
Moj tata je kupovao i prodavao perje, a mama je radila ručni rad. Ja sam išla u školu. Posle sam išla na zanat i 27.aprila (1944.) su nas odveli u logor. Odveli su nas prvo u Bačku Topolu i tamo smo bili par dana. Onda su nas stavili u vagon, sto nas u jedan vagon i poveli nas do Aušvica. Bio je sneg, a dobili smo samo kratke haljine i (bili smo) bosi po snegu.
- Tu je bilo puno ljudi?
Jako puno.
- To su bili samo Jevreji?
Samo Jevreji.
- Iz Sombora i iz Vojvodine?
Svi koje su uhvatili.
- Šta je bilo sa Vašim ocem? On nije odveden?
On i stariji brat su se vratili zato što je otac jako dobro kuvao, pa je kuvao Nemcima i tako je ostao živ sa bratom. A posle je umro 1956.
- Odakle su se vratili?
On je bio odveden ali ne u logor, nego kod Nemaca da im kuva jer je znao dobro kuvati. I brat je sa njim bio, pomagao. On se vratio nešto pre mene i stariji brat sa njim, a ja sam se sama (jedina) vratila od uže familije. Sama. Mama i mali brat (su stradali), a stariji brat je bio sa tatom.
- Kako je to izgledalo kada ste prošli kroz vrata Aušvica, kada ste ušli unutra?
Strašno. Odmah su rekli ti levo, ti desno. A zna se... U Aušvicu ideš na paljenje. Najviše njih je otišlo na levo, a oni koji su bili sposobni za rad na desno, pa na rad.
- Majke, deca?
Odmah u krematorijum.
- Muškarci su odvajani posebno od žena?
Jeste.
- Kako je izgledao taj smeštaj?
Taj smeštaj je bio...recimo jedan metar široko i jedan metar dugačko. Tu nas je deset spavalo.
- Vi ste bili odredjeni za rad. Šta ste radili?
Prva četiri dana smo nas četiri morale gurati kola sa smećem. Posle toga su me stavili u tvornicu ručnih granata, pa sam tamo radila dvanaest sati a dvadeset četiri sam bila slobodna.
- Pomenuli ste jednog Nemca kome ste se obratili za pomoć?
Nešto nije bilo u redu sa krperom. (Taj deo ručne granate) nije radio kako treba i išla sam kod njega da ga popravi. Kada je popravio, pitao me je da li sam gladna. Rekla sam da nisam gladna, a on mi je stavio u džep komad kruha i rekao da samo za to ne sme niko da zna, jer ako doznaju i on će u logor. To je jedini koji je bio dobar. Nemac! On je bio njihov, radio je tamo za popravke ali nije bio u logoru. I tako mi je ostao u sećanju.
- Šta su vam davali od hrane?
Ujutro smo dobijali crnu vodu kao kafu, a kruh smo dobijali kao vojska. Za ceo dan jedan komad za ujutru, podne i uveče, pa smo delili (taj jedan komad na tri dela). U podne je uvek bilo nešto kao supa, nekad gusta, nekad retka, a uveče smo dobijali komad možda nečega, više ni ne znam šta smo dobijali. Kruha smo imali, pa bi kruh pojeli.
- Pominjali ste da je bila takva glad da su ljudi tražili po djubrištu...
Jeste, kore od krompira. I za to su nas hteli tući, zato što smo išli po smeću. Gladni smo bili, ne samo ja. Svi. Bilo je malo toga što smo dobijali.
- Da li su ljudi stradali od bolesti?
Ko je bio bolestan, taj je otišao. Nema od njega ništa.
- A ko više nije mogao da radi šta je bilo sa njim? Jesu ih odvajali?
Da. Ne znam šta je sa njima bilo, ali više ih nije bilo medju nama. Samo oni koji su mogli raditi.
- Imali ste neke...Pirika Fišer, Teodora Zam. One su bile sa Vama u logoru. Možete nešto o njima da mi kažete?
To je moja sestričina, Dora. Njena mama i moja mama su bile sestre. Ona je radila negde drugde i dobijala je više jesti jer su na njoj vršili neke operacije, da izvide šta može i šta ne može... I ona je dobijala više kruha pa nam je donosila uvek tamo. A Pirika je bila sa mnom. Njen sin je u Novom Sadu, i unuci.
- Vi za to vreme niste ništa znali o svojima, šta se sa njima desilo?
Ne. A, znali smo! Čim su otišli na levu stranu, znalo se šta ih je čekalo. Samo smrt, ništa drugo.
- Kada su Rusi počeli da se približavaju, Nemci su rešili da evakuišu sve logoraše. Gde ste onda krenuli? To je bilo u januaru 1945.
Da. Prvo su preko nas leteli avioni, ali nas nisu bombardovali. Valjda su znali da je tu logor, pa nisu. A posle kada su došli Rusi, ovi (Nemci) su otišli i onda smo bili slobodni.
- A kako ste došli do Ravensbrika?
Pa vozili su nas vlakom. Isto je išlo puno nas, da nas odvedu van Nemačke i tako je bilo.
- Kako se razlikovao Ravensbrik od Birkenaua, od Aušvica? Da li ste tu isto radili?
Jesmo. Nema slobode, samo rad. Ko je bio (sposoban) za rad dobro je prošao, ko nije, taj nije dobro prošao. I tu smo radili, ali šta smo radili to više ne znam. Čistili...Ko će se toga više setiti, to su godine....
- Ko vas je oslobodio?
Rusi su prošli, posle su došli Amerikanci. Znači, Rusi su odbacili Nemce i onda su došli Amerikanci i tako smo bili slobodni pa smo mogli ići kud smo hteli.
- Jeste li još neko vreme proveli tu ili ste odmah krenuli nazad?
Odmah smo krenuli nazad, kako je ko mogao.
- Da li vam je neko organizovao taj povratak ili ste sami...
Sami (smo se vraćali), pa kako je ko mogao.
- Vi ste se vratili u Sombor?
U Sombor.
- Kada ste došli kući...
Nikoga. Nikoga nije bilo. Posle je tata došao sa bratom, a za mamu se zna i za malog brata. I tetke i babe, ma svi su otišli (stradali). Imala sam jako puno rodjaka u Somboru. Skoro se nijedan nije vratio.
- Da se vratimo malo na (period) pre i tokom rata dok niste odvedeni u logor. Kako ste živeli? Kakve su te ratne godine bile u Somboru dok...
Pa bilo je prilično dobro. Ja sam učila zanat, brat isto, tata je radio sa perjem a mama je bila u kući.
- Tokom svih tih godina do aprila 1944. život se normalno odvijao?
Normalno.
- A antijevrejske mere? Je li bilo da se nose žute trake ili nekih zabrana?
Da.ali to već pri kraju. Onda smo one zvezde dobili, ali ih nismo dugo nosili jer su nas (ubrzo) odveli.
- Da li ste pre rata odlazili u sinagogu, da li ste se držali običaja?
Da.
- Kako je to izgledalo?
Jako lepo. I sinagoga je bila jako lepa. Sada je više nema. Dole su bili muškarci, a gore žene. Ja sam uvek išla sa babom, sa maminom mamom. Svake subote. Bilo pa prošlo...
- Posle rata ste se udali 1949. i otišli sa mužem u Pulu?
Da. Do 1949. sam bila u Somboru. Tata je bio tamo. Stanovali smo u kući naših rodjaka koji se nisu vratili. Moj bivši muž je bio u vojsci (u Somboru). Ja sam se prijavila da sa bratom idem u Izrael. A on je rekao: "Nemoj ići. Mi ćemo se venčati", i mi smo se venčali. Došli su njegovi iz Pule i onda smo otišli u Pulu. Tamo sam bila pedeset godina.
- A zašto ste otišli u kuću tih poznanika (rodjaka)? Šta je bilo sa Vašom kućom?
Mi nismo imali kuću.
- A gde ste živeli?
Živeli smo u stanu i plaćali stanarinu.
- Iznajmljivali ste stan?
Da. Nismo imali kuću.
- Sada živite u Kanadi od 1999. kod mladje ćerke?
Tamo sam stigla krajem septembra i tamo mi je jako lepo. Tamo mi je sada najlepši život.
- Vi ste odvedeni 26, odnosno 27. aprila 1944. u Aušvic?
Da. Madjari, vojnici, su došli po nas u stan i sproveli nas...Skupili su nas (Jevreje) i onda u Bačku Topolu. Vlakom, naravno.
- Možete li da kažete poimence ko je sve stradao od Vaše familije?
Jako puno. Baba Frida, deda Salamon, teta Ilonka, njen muž Samuel i dvoje dece Ksenija i Nikola. To su najbliži. Onda Dora, njeni mama i tata, imala je (čini mi se) šestoro braće i sestara. Zatim mamin brat Arpad. On je imao jednog sina i ženu. Mi smo delili isto dvorište. Bili su još Bela i Karčika, oni su bili neženje. Ko je još bio....
- Oni su svi odvedeni u Aušvic?
Svi. Nijedan se nije vratio. To su najbliži (od najbliže rodbine). A oni malo dalji (rodjaci)...njih je jako puno (stradalo). Samo iz Šenbrun (familije) ih je bilo sigurno dvadeset, ako ne i više. Samo, ko će znati sva imena...
- A od očeve familije Kadelburg?
Da, i oni. Jedino što mi se čini da su oni nastradali u Vinkovcima. Tamo je Šandor nastradao i valjda njegova žena. Lavoslav je bio, ali on nije nastradao. Ko još? I Pišta sa ženom Serafinom je nastradao.
- Kadelburg Pišta?
Jeste, Kadelburg Stjepan i njegova žena Serafina. Oni su živeli u Zagrebu.I oni su nam bili bliži rod.
- Kada ste se vratili u Sombor koliko se Jevreja vratilo?
Jako malo. A pre rata ih je bilo jako puno.