Serbian Holocaust
Miloš Blagojevic , June 08, 2011, Belgrade
Miloš Mićo Blagojević as an eight year old boy - the picture was taken in 1944 when he lived under the name Mićo Štefanek.He is a brother of the celebrated partisan courier Vojo Blagojević. His father was killed during the battle for Kozara, the rest of his family was dispersed in Jasenovac. He was among the children saved from there, and sent to go from one to other village all around Slavonia plain. He survived massacres of his Kozara peers in Sloboština in Slavonia. Emil Štefanek of the Slavonian village Jakšić, near Požega, saved him from Ustashas by giving him false identity of his "fourt son" - Mićo Štefanek. With Štefanek family he stayed until June 1945, when his mother finally found him and returned him to the destroyed Kozara village Pucari. Mićo Blagojević is a pensioner now, living in Belgrade. All his life he maintained close relation with his second family - Štefaneks.He is also close relative of another our interviewee - Boško Jugović, citizen of Canada for more than 30 years. More than that, they two shared the most dramatic period of their childhood fight for survival.
Interviewer: Jelisaveta Časar | Camera: Milan Džekulić | Editing: Jelisaveta Časar, Nemanja Krdžić | Trancript: Jelisaveta Časar, Milan Džekulić | Webmastering: Dusan Gavrilović
Transkript intervjua na srpskom jeziku:
Deo 1.
Ja sam Miloš Blagojević, od [oca] Ognjena, rodjen 08.10.1934. godine u selu Pucarima, Kozarska Dubica U porodici sam imao brata i dve rodjene sestre, Zvale su se Danica i Marica a brat Vojislav.
- Kako je živela Vaša porodica pre rata?
Živeli smo na selu. Imali smo svoje domaćinstvo. Ded je imao veliko imanje. .
- Da li ste već išli u školu [kada je počeo rat]?
Nisam. 1942. sam trebao da krenem u školu.
- Kako se sećate tog vremena kada je rat počeo? Da li ste videli partizane ili su došle ustaše u Vaše selo?
Nama je već 1942. izgorela kuća. Kada su izbeglice došle odozdo iz Draksenića, koji je blizu logora Jasenovca, nacrtali su na [našoj] kući petokraku. Prva racija [ustaška] koja je došla zapalila nam je kuću. Od tada smo bili kod babe. Već 1942, pre ofanzive, bili smo kod babe jer nismo imali gde.
- A od 1941. do 1942. se normalno odvijao život? Nisu dolazile ustaše?
Nisu.
-Onda je došla ofanziva?
Ofanziva je počela 10. juna [1942.]. Zapamtio sam avione kako lete nisko i kako bombarduju. Posle jedno četrdeset dana morali smo da idemo u logor. Nismo mi bili prvi, mi smo bili medju poslednjima koji su išli u logor.
- Pre nego što ste oterani u logor da li je Vaša porodica i drugi seljani, komšije, išla u zbegove, da li ste se krili?
Jesmo, bežali smo. Bili smo na Kozari. Nisam mnogo toga zapamtio ali znam da smo prošli Vojskovu i došli blizu Mrakovice. Zapamtio sam da je bilo mnogo stoke, mnogo naroda, kola, sve je to bilo zajedno. Posle toga smo krenuli u logor u Cerovljane.
- Kako se desilo da ste krenuli u logor?
Išla je nemačka kolona i pretresala je šumu...Mi smo se vratili kući i mislili smo da ćemo tu i ostati. Bili smo ostali medju poslednjima. Pre nas je otišlo dosta njih. Otišli su svi koji su bili pokretniji. Pošto je naša kuća bila na kraju sela mislili smo da nas neće dirati. Ali išao je onaj streljački stroj...
- Ustaše?
Nemci. Išli su u koloni jedan do drugog i niko nije mogao da ostane [u selu]. Sve su nas poterali i onda smo pošli dole u Draksenić. Iz Draksenića smo prošli kroz Kozarsku Dubicu. Tu u Kozarskoj Dubici su odvajali ljude. Ja ne znam šta su radili sa njima, ali su ih odvajali jer je tamo bilo ljudi koji su pokazivali prstom ako je neko bio u partizanima ili je bio odbornik ili... Odvajali su njih sve, odmah tu, pre Cerovljana.
- Da li je cela Vaša porodica tu bila?
Cela porodica. Bili smo i u Cerovljanima, i u Uštici i zajedno smo ušli u vagon i išli do Pleternice, od Pleternice do sela Jakšića kod Slavonske Požege i tu su nas istrpali iz vagona.
- Koliko dugo ste bili u Cerovljanima?
U Cerovljanima smo bili otprilike dve nedelje.
- Gde ste bili, na nekoj ledini ili...?
Bili smo na jednom polju.
Cerovljani su blizu železničke stanice. Tu su isto odvajali ljude koji su bili stariji i mladje muškarce, samo su decu i žene ostavili. Tu samo čujete kako negde nešto puca, tu su verovatno ubijali te ljude koje su odvajali. Pošto je tu železnička stanica, jedan deo njih su stavljali u vagone, te mladje koji su mogli da idu na rad u Nemačku.
- Da li ste tada odvojeni od oca?
Ne, ja oca tada nisam ni video.
- Gde Vam je bio otac?
Otac je bio u ratu. Poginuo je za vreme ofanzive. On je bio medju partizanima.
- Kada ste saznali da je poginuo?
Iste godine [kada je poginuo] smo saznali.
- Iz Cerovljana ste..?
Iz Cerovljana smo trebali da krenemo kao kući. Vraćaju nas kući. Tu smo bili kao privremeno u tom logoru u Cerovljanima i svi mislimo idemo kući, dobro je. Kad odjednom čujemo nećemo [kući], prevarili su nas, idemo u Ušticu. Uštica je gde se uliva Una u Savu.
Tu smo bili, sećam se, možda isto tako dve nedelje. Sećam se da je jedan vo prelazio preko Une i ustaše uzmu da gadjaju tog vola da ne dodje na srpsku stranu. Ja sam kao dečak išao na pumpu da uzimam vodu. Čim nema vode, ja idem na pumpu i pumpam vodu i nosim tamo. Bile su tu, u Uštici, moja strina, baka, majka, sestre i brat.
Odjednom su nam kazali da idemo dalje. Odjednom su nas odatle transportovali. U stvari, išli smo u koloni i došli smo na Savu, ona je odmah tu. Imao sam neke opančiće, toga se sećam, i držao sam te opančiće i vidim vodu. Ja sad ušao u vodu da se umijem. Jedan me uhvati za tur i podigne gore, a oni mi opančići ostanu. Posle sam išao bos kroz onu veliku prašinu do železničke stanice.
- Ko Vas je podigao?
Ustaša. Nije mi dozvolio da idem na vodu.
Odatle smo krenuli. Proterali su nas pored jasenovačkog logora, pošto nisu mogli svi da stanu [u Jasenovac].
- Recite mi samo da li ste u Cerovljanima i Uštici imali hranu, da li ste sa Kozare nešto poneli sa sobom?
To je bila naša hrana, nije ništa tu [u logoru] bilo pripremano. Mi smo poneli hranu iz sela i tamo su majka, baka i strina skupljale grančice da bi naložile vatru i skuvale nam nešto da jedemo. Pravile su kukuruzni hleb i ...
- Da li ste sa sobom nosili neke jorgane?
Nosili smo prekrivače za pokrivanje. Kad je udarila kiša oni su to stavljali preko nas da nas sakriju od kiše. To nam je bilo sve što smo imali, jer kada smo došli u Cerovljane tu su nam sve oduzeli i odvojili muškarce. U Uštici je bilo još rigoroznije. Tamo se nije moglo nigde kretati, samo su deca išla do pumpe za vodu.
- Jeste li bili svedok da su ustaše tu nekog izdvojile?
Kako nisu. U Uštici su izdvajali decu od dvanaest, deset godina, sve koji su bili malo veći. Posle smo saznali da su ih odveli u Jastrebarsko, u Sisak...
Moja majka je mog brata koji je imao trinaest godina obukla kao žensko i on je, kada se vratio nazad, rekao: "Idem ja u partizane, neću više da budem žensko".
- Ona je to uradila da bi ga spasila?
Da ga ne bi oduzeli. Ne znam kako su ti roditelji mogli biti tako pametni da tu decu, koja su već trebala da budu odvojena, presvuku. To je čudo.
Kada sam ostao bez tih opanaka, ušao sam [bos]u prašinu. Bila je velika prašina, noge mi gore, mislim kako su mi ostali opanci, pojma nemam kako se to dogodilo. Onda su nas uterali u te stočne vagone.
Deo 2.
Majka je imala to dete od dve godine i tražila je da bude negde do nekih vrata da ima dete vazduha. Oni su samo zatvorili vagon sa spoljne strane i zapečatili, a sa nama unutra šta bude. Onda je ona tražila vode, a on [ustaša] udari onim kundakom spolja i kaže: "Daću ja tebi vodu!".
- Da li se sećate koliko ste putovali?
Putovali smo, mislim, nekoliko dana. Sećam se da je bilo i mrtvih kada su izlazili iz vagona, da je ostao neko, da nije izašao. Jer prvo su nas pustili kod Pleternice, malo otvorili vagon. To je sedam do osam kilometara od Jakšića. Kada su nas doveli u Jakšić otvorili su vagon i rekli nam da idemo u selo.
- Selo Jakšić?
U selo. Tamo su došli domaćini da izaberu koga bi uzeli. Mene je uzeo Emil Štefanek. Pored mene u drugoj kući kod nekih Savića bila je baka Sava, a kod Njemčevića bila je majka Persa sa Danicom koja je rodjena u zbegu i koja je bila malena.
- Cela porodica je bila u istom selu?
U istom selu. Mi smo nekako imali sreće da budemo svi u istom selu i da budemo podeljeni u tri kuće.
- Kako Vam je bilo kod Emila? Kakav je bio prema Vama, kakav je bio čovek?
On je bio izvanredan čovek. Tih dana je bila racija [ustaška]. Tu blizu Požege je selo Sloboština u koje je dolazio Luburić i u kojem su kupili decu sa Kozare. I on [Emil] se dosetio da upiše moje ime i ja sam se vodio kao njegov sin.
- Tako Vas je spasao.
Kad dodju ustaše pročitaju ko je u porodici. Na vratima [kuće] stoje sva imena i oni ništa onda ne traže. Svaka kuća koja je primila Kozarčane ili decu, majke ili bake sa Kozare, morala je da ima istaknuto [imena] na ulazu kuće da onaj [ustaša] ne bi tražio i pretraživao kuću. Ako se nadje da neko nije iz te kuće, odmah ga pokupe. Onda su ih odvodili. Kod Slavonske Požege ima mesto Sloboština gde su u pet bunara bacili 1268 dece i žena sa Kozare.
- Šta ste radili kod Emila, je li on imao još dece?
Imao je tri sina i dve kćeri i ja sam bio četvrti sin.
- Primio Vas je kao svoje dete. On je bio Čeh?
Bio je Čeh. Ja sam pomagao, radio sam sve poslove. Čuvao krave, išao na njivu. Kao član porodice.
- Koliko ste dugo tu proveli?
Tu sam proveo tri godine.
- Da li ste se vidjali sa svojima?
Ne.
-Niste mogli uopšte da se vidjate iako ste bili u istom selu?
A, ne! Moji su otišli odmah. Majka, brat i dve sestre odmah su se vratili u selo Pucare u oktobru mesecu te godine. A ja sam ostao kao usvojen i bio sam tu do 1945. do šestog meseca . Do oslobodjenja. Onda je majka došla po mene. Pronašla me, a ja bežim od majke. Zamislite!
- Pa to je normalno, živeli ste sa njima, bilo Vam je dobro.
Jeste, ali ipak. Kada je majka došla kaže: "Došla ti je mati". Sad ja mislim - otkud majka? Izvinite što ja sad [plače]... Teško je to...
Iz sela Jakšića imam jedan interesantan doživljaj. Bio je Petrovdan 1944.[12. jul]. Bila je proslava u selu, kao neki vašar, i na tom vašaru se skupilo naroda. Odjednom je kod mene došao neki Šime, bio je verovatno u vezi sa partizanima i kaže mi: "Ti sad ideš sa mnom. Ja ću te povesti, ideš ti svojoj kući". Ja sam tada još nekako razmišljao i o selu i o porodici pošto su moji otišli pre godinu dana. Idem ja sa njim, on me vodi u Papuk. Sad on mene ne sme... neće mene da prime partizan jer sam bio mali, imao sam devet godina. Kaže: "Neće oni tebe primiti. Ti moraš ostati ovde u plastu sena, tu ću te ja ostaviti a ti se sutra vrati kući". Ja sada nisam mogao tog dana ni da se vratim kući, pošto nisam ni znao kako, bio sam na Papuku. On me stavio u plast sena i ja sam tu prenoćio. Drugi dan nekako nadjem snage, pošto sam izgladneo, nemam šta drugo nego se vraćam nazad u selo [u Jakšić]. Jedva nekako dodjem i legnem na štalu i tu spavam. Onda dodje taj Vlada pobratim da da konjima [da jedu], vidi mene i uhvati me za nogu. Kaže:"Diži se, dobro je da si živ! Ja sam mislio da ti više nisi živ pošto se sprema ofanziva na Papuk . Sada će ustaše sve pobiti i pohvatati". I kaže: "Hvala ti što si se vratio". On je meni dolazio ovde [u Beograd]...
- Vi ste i posle rata bili u vezi sa porodicom Štefanek?
Da.
- Da se vratimo na dan kada je majka došla po Vas. Odvela Vas je kući?
Kada je majka došla po mene ja sam bio pobegao u baštu.
- Pobegli ste u baštu zato što ste navikli da živite kod njih, oni su vodili računa o Vama, voleli ste ih. Niste ni dugo videli majku, bili ste mali.
Pa da.
- Kako ste otišli do svog sela? Peške, sa nekim kolima?
Peške.
- Je li to daleko?
To je daleko pedeset i nešto kilometara.
- Kako je izgledao taj Vaš povratak kući sa majkom?
Povratak je bio dosta smešan i strašan. Išli smo peške od Jakšića do Kozarske Dubice, odnosno do sela Pucara. Krenuli smo i znam da je bila ofanziva. Oslobodjena je bila Požega i partizani su se još uvek kretali tim putevima, one njihove kolone, jedinice. Znam da je majka često htela da zaustavi nekoga da nas poveze a vojska nije mogla, nije smela. Onda smo tako išli možda do Gradiške. U Gradišku smo stigli možda za dan i nešto. Posle smo od Gradiške opet išli sve peške i došli smo tačno do Jasenovca gde je bio logor. Tu smo prešli skelom tamo gde je sada most i došli smo u Gradinu, pa u Medjedju, Demirovac, krenuli opet peške preko Svetinje, došli u Gunjevce i u Pucare kod jedne tetke. Ona je Tepićka, od mog oca sestra. Oni su nas sačekali. Tu je bilo dece i dosta žena, sve žene u crnom. Ne znam da li smo tu odmah nešto jeli, ne sećam se, ali znam da su nas oni prvi sačekali. To je na početku sela, a na kraju sela je bila naša kuća Jugovića. Odatle smo krenuli [ka našoj kući] i kada smo došli do Dimića, tu nije bilo ni jedne kuće.
Sve je bilo popaljeno, samo je četiri kuće Jugovića ostalo zahvaljujući nekom Čerkezu i zahvaljujući babi Savi i Danici koja je bila u trećoj godini jer se rodila 1942. Tri godine je imala. Ona je [baba] 1944. bežala sa zbegom. Da ne bi otkrila zbeg [jer je vodila malo dete], nju su isterali iz kolone. Stala je u jarak, baba sa Danicom, a pored nje je prošao na konju Čerkez. On vidi dete sa babom i uhvati babu za ruku i izvuče babu [iz jarka].
Deo 3.
Napiše joj nešto na nekoj ceduljici, baba to stavi u nedra i krene kući. To je otprilike bilo jedno dva kilometra od kuće. Kad je došla , tamo su već hteli da zapale kuću i skinuli su prozore i vrata. Bio je tu i sto, taj sto ja i danas imam, još uvek je živ, njega čuvam pošto je to očev sto. Oni su hteli da zapale [sve] to. Baba im pokaže onu ceduljicu i oni vrate vrata i prozore i nijednu od te četiri kuće koje su bile jedna pored druge nisu zapalili, a sve su drugo popalili. Tada su srušili i crkvu u Pucarima. Sada smo ponovo izgradili crkvu. Baba onda nadje rakiju koju je sakrila u štalu, napije sebe i da mao detetu, legne i zaspi. Spavala je tu dok nije majka došla. Majka je bila aktivista, bila je odbornik. Morala je da pomaže ostale. Dete ostavi kod babe a ona ide da pomaže, [pogotovo] jer je bila žena prvoborca. Ona je posle dobila to priznanje kao učesnik [narodno oslobodilačkog pokreta] od 1941. Sada kada je došla, nadje babu da spava i dete spava. Ona je mislila da su ih zaklali.
Ja sam došao posle rata. Ovi [drugi] su svi skoro došli za vreme rata, vratili se u selo. Ja sam jedini iz sela koji je tako negde bio usvojen i vratio se kao usvojenik. Znam da su mi ovi iz Jakšića davali da povedemo kravu, da tamo [kod kuće] imamo nešto. Majka je rekla da neće ništa, da neće ničije da uzima, ona će za sebe imati. Ona je već imala jednu kravu. Posle je ipak zakućila . Imali smo tri vola i krave i ovce, svega smo imali.
- To dok je trajao rat ili posle rata?
Posle rata, jer ja sam došao posle rata kada smo mogli proći kroz Jasenovac. Tada je već sve bilo očišćeno. To je bilo možda mesec i po ili dva posle Jasenovca.
Kada sam došao [u selo] deca su okupila da me vide. Ja sam ipak bio malo uhranjen, imao sam šta obući, nisam bio kao oni. Ipak sam imao i košulju i pantalone i cipele jer su me oni tamo [u Jakšiću] pazili.
...............................................
- Šta je bilo sa Vašim bratom?
Moj brat je, kada se vratio nazad u selo 1943, otišao u partizane. kao trinaestogodišnjak. Bio je u Petoj kozaračkoj. Peta kozaračka je 1943. prešla u centralnu Bosnu i tu je bio kurir kod Dragutina Ćurguza Crnog koji je tada bio komandant Osamnaeste srednjobosanske [udarne] brigade. Pošto je [brat] bio mali nije mogao da dobije uniformu i komandant mu je naručio uniformu u Tesliću. On je [brat] pošao iz sela Pribinić da uzme uniformu. Bilo je [po tom kraju] razbacanih četnika koji su bili pošli da se probiju preko Gradiške ali nisu im dozvolile ustaše pa su se morali vratiti u centralnu Bosnu i po centralnoj Bosni su se rasuli. Sada se desilo da je on [brat] pošao sa nekim komandantom, generalom, po uniformu, i četnici su ih sačekali na jednoj okuci i sve ih sasekli mitraljezom. Ja sam išao da tražim gde je sahranjen, ali nisam mogao naći, iako je posle rata poginuo. Ubili su ga četnici. Oca su mi ubili Nemci, dede ustaše a četnici brata. To je stvarno jedna velika tragedija.
- Koliko je otprilike stanovnika Vašeg sela stradalo?
Iz našeg sela koje je imalo oko pet stotina osamdeset [stanovnika] nije se vratilo devedeset i nešto boraca i još je tri stotine i nešto bilo žrtava. Imamo možda na desetine njih koji su nastradali u Jasenovcu. Ima nastradalih ovde na Sajmištu u Novom Beogradu, odnosno u Zemunu [danas se lokacija gde je bio logor Sajmište nalazi na teritoriji opštine Novi Beograd]. Ima ih razbacanih i ne zna se gde je ko sahranjen, tako da ja [svoje] nisam ni mogao naći da bi preneo u selo njihove posmrtne ostatke.