Serbian Holocaust

Mirko Pilipović, October 9, 2012, Bač



Interviewer: Nada Ljubić | Camera: Dušan Gavrilović | Editing: Nada Ljubić, Dušan Gavrilović | Webmastering: Dusan Gavrilović

Voices of Survivors


Transkript intervjua na srpskom jeziku


Ja sam Mirko Pilipović, po nadimku Staljin. To ipak ima svoje. Rodom sam iz sela Slabinje, ispod Kozare.Rođen sam 1933.godine, u porodici jako bogatoj i sređenoj.Deda mi je bio knez sela, pošten čovek i jedino naše stanje u Slabinji nije izgorelo, zbog toga što su i partizani i ustaše, koji su god nailazili, tu imali prenoćište.Bila je to jaka familija, njih dva-tri brata.I tako, nisu dali niko da spali stanje.I nekadašnji žandari iz Dubice su dolazili kod đeda i tu su imali sve što im treba. Saslušaju ga i oni odoše.Međutim, oni su ga i izdali.Baš najbolji prijatelj ga je izdao od tih četnika, odveo ga u Jasenovac, i njega i njegovog sina starijega, brata mog oca.I tamo su ih uništili.

-A kako ga je četnik izdao?

Molim?

-Kako ga je četnik izdao?

Pa nije četnik, on je bio, ovaj, žandar za vreme bivše Jugoslavije. Bio je neki žandarski narednik. I bio neverovatno...dođe kod Nikole Pilipovića i sve ima, sve čuje šta je i on ništa nije morao ispitivati u selu, ali ga je ipak za vreme rata izdao. Nikola i brat su ostali da čuvaju kuću i ono što imaju, a djeca žene i sića, to je pobjeglo u Kozaru.

-Šta se desilo sa dedom tačno? 

Deda je ostao tamo i malo je krio jadan što je imao, koliko je mogao krio se onde u bližim šumama. Međutim, iznenadio ga je taj žandar jedanput i zatekao ga u kući.

-Bivši  žandar?

Da, bivši.

-Kakvu je sad u ratu uniformu nosio taj bivši žandar Kraljevine Jugoslavije?

On je bio neki žandarski narednik, i njih dvojica su uvek dolazili. Mi smo djeca uvek dobili batina ako smo galamili kad njih dvojica, đed i on, imaju razgovore.I on je sve sazno. Međutim, kad ga je našao kod kuće, kaže on njemu „Nikola, stari prijatelju, nemoj da se kriješ“. A ovaj jadnik, verovao mu i izreče se da je i Stojan tu, sin mu najstariji.Kaže „Slobodne ti zovni Stojana i dođite dole, dole ću i ja biti, kod crkve.“ Tu su logorovali ustaše. I kaže „Dobićete dozvolu i budite mirni kod kuće.“ Kako su onda otišli, oni su njih pravo u Jasenovac i tamo ih i uništili.

-Vi ste u to vreme, znači, bili u?

Mi smo u Kozari bili, u Kozari.Jeli smo samo pupoljke i list, sigurno dva meseca,najmanje.Onako, grubo procenjeno, je li, jer ja sam bio dete. Sećam se da je baba negdje kad je bježala imala onu bosansku košulju vezenu i negde jedan kuruzčić smrvila pa metla u njedra.Onda tamo nam je djelila dok je bilo, po zrno-dva.I toga se sećam.

-Sećate li se kako je bilo u tom zbegu?

Kako je bilo? Kao svaki zbeg.Što si drpio drpio i bježao si.I ušli smo u Kozaru i tu smo se krili po šumi, premeštali tamo-vamo. I jednog momenta moja mati naiđe na svog oca i familiju.

Njen otac je nekad bio u Americi i on priđe njoj i nešto joj je rekao. A imao je i sina. I on zove mene. Đed. Kaže „Dijete“ (ja sam bio malo nestašno dijete onako, radoznao i sve) „ Dijete, ajde sa mnom“, kaže .I izvede nas možda jedno 20-30 metara do jedne bukve. Imao je nešto zlata, imao je pištolj. Kažem, 10 godina je bio u Americi i došao je kući pred sam rat. U torbici je imao sat i to je metno u bukvu. Kaže sinu tome i meni „ I ti, mali, pamti dobro, ako ostaneš živ, đe je ta bukva, ipak tu ima neke vrednosti.“ Išli su otac i on posle rata i proveli nedelju dana – nisu našli. Zašto nisu našli? Avioni su bombardovali bukve, bombardovali šumu i... kad promeni lik... a ja sam bio mali i nisam tako ni upamtio i nisu mene ni vodili, al’ njih dvojica su proveli nedelju dana i tražili to.Nisu uspeli naći. Bilo je nešto i zlata, znate kako je.Eto, tako se to završilo.

-A kakvo je bilo detinjstvo sa dedom knezom i dedom „amerikancem“?

Oni su bili veliki prijatelji. I ovaj je bio...Znate, i onda se gledalo ko će koga ženiti i uzeti.Tako je i Nikola bio viđen čovek i odveo svog sina i vidio na zboru đevojku, ćerku tog đeda Pere. „I idemo mi kod toga Umićevića da prosimo đevojku.“ Tati se svidela, i tako je  bilo.Tako su se oni sprijateljili i poštovali uvek kao pravi prijatelji.

-A kako ste vi rasli ?

Kad sam bio manji, obično sam čuvao ovce, pa onda malo krave i tako.I to je sve manje više bio rat kad sam imao 8 do 10 godina. Nisam baš imao punih 10 ali  vrtilo se tu oko toga.Kad kažu „Eto ih iz Dubice ustaše“  ili muslimani ili ko zna ko je, onda samo vidiš narod po brdu bježi u šume.A ja bježim kući. Recimo, jedan primer, ja sam letio kući i gonio krave. I uletim u kuću. Kiseli kupus se kuvao sa šunkom  i pita se pekla u rerni, a ja dijete gladno, ja zgrabim bar komadić pite i taman na jedna vrata, kad ustaše idu i njupaju kesten. Jesen bila. „Ej, mali, stani de malo!“ A ja, da izviniš, okrndačim njima mater i niz stazu dole pa niz potok. Kuruzi su bii, staza krivuda, oni pripucaju za mnom. Imao sam košulju otkatu što mi majka tkala ili baka. Na tri-četiri mesta sam je imao šuplju, ali nije me pogodilo.Eto, imao sam sreću i tu.I pobegnem.

-Je li bilo još takvog bežanja?

Pa, bilo je. Bilo je bježanja kolko  ’oćete. Jako puno.Oni su svi bili pobegli, a to sve ostalo. Ja došao, nisam znao. Ja vidio da beže, ali reko’ da oteram krave kući. Imali smo njivu jednu oko 500 metara, nije baš kilometar, ali jednu njivi gđe se gonila stoka na pašu.I, zbog toga sam ja tako prošao. Bio mi je onda ćaća kući, iza jednog orasa, čekao mene. On je znao da ću ja pobeći. On je vidio đe sam ja prošao, al’ nije smeo da viče, iza jednog orasa me je zvao sa drugog brda „Bjež vamo! Bjež vamo!“ Imali smo mi tamo i zemunicu gde smo se krili u zemlji kad nakratko oni izađu.
Recimo, jedan primer. Bila je zima, jako velika zima, veliki sneg. Imali smo dobre volove i dobre sanice.Onaj koji je bio odbornik u selu došao je i kaže „Jelisava“ ( to je moja majka) „ vi morate upregnuti  volove i  ići u  Kozaru da se izvuku ranjenici koji su iz Grmeča prebačeni u Kozaru promrzli, promrzli. Kaže da se izvuku iz Kozare  ovamo i da im se ukaže pomoć . Normalno, majka i otac i ostali, bilo je više takvih kojima je naređeno i koji su išli u koloni. Majka mene metne na te sanice i da mi motku da ja ćeram te volove, a oni idu šumom, sto metara dalje, jer ako ih neko od neprijatelja uhvati, pobiće ih. Kuda ćete, šta ćete! A djete, veli, njega neće. I tako sam ja terao volove. Otišli smo u Kozaru, natovarili ranjenike promrzle i doterali  –  33-oje u mojoj kući na slami je ležalo.Samo jedan je čovek, Cvijo Đaković se zvao,to dobro znam, tu iz komšiluka,  imao jednu flašicu joda i jedno pero malo veće. Nema, bilo ih je koji nemaju stope, pojeli vukovi čak. Kaže, bilo je i toga.Ili promrzlo, ostalo u cipeli.I onda on meni kaže „Mirko, ti drži flašicu.“ A on umače i maže te rane.Bilo je takvih ko zna koliko. Kažem, 33-oje tih ranjenika je jedno vreme bilo kod nas u kući. Posle su oni njih razmestili da ne budu na gomili jer se znalo da su partizani koji su nastradali.

Međutim, jedan je ostao tako, nije imao kud ili kako...Ja se samo sećam da je ostao i onda je on malo pomagao  ovako kad recimo neko umre. Recimo, umrla je moja baba i nema je ko sahraniti, nema ko iskopati raku. Ja sam imao još jednu sestru od strica, ćerku tog Stojana koji je završio u Jasenovcu. Nas dvoje smo hranili stoku, krave, volove. I volove smo mi bili oterali u Kozaru kad smo bježali. Mislite da se nisu vratili? Znali su put . Ćaća je uvek vukao na njima građu i koješta i oba su se vratila i ušli u jednu kolnicu, ušli  u kuću, u kolnicu. Kako  da vam kažem, mi smo to zvali konica, a to je – bukove planke pa je izdržalo. A dole su bile ovce i to. I oni  kako su ušli, tu je sa jedne strane bio mlječar, đe je baba držala mleko, držali su oni dosta krava i to...ali nisu mogli izaći. I jadni tu su bili tolko nemoćni i kad su se neki ljudi vratili... Vratila se strina sa petoro djece, vratila se. Otac se vratio. Kad su se rasuli  partizani on se pet puta vraćao u obruč u Kozaru da nađe nas.Nas nije našao, ali strinuu je našao  i djecu i doveo ih kući i onda su te volove spasli. Okrenuli su ih nekako iz te kolnice i ostali su živi i posle su  radili s njima. Mladi bili volovi.

-Tata se pet puta vraćao u obruč , možete li to još malo da objasnite.        

Pa znate kako, došao je tražiti majku i nas djecu. Al, on je Kozaru poznavao.Često je vukao građu. I ti volovi su je poznavali. Ni oni se ne bi vratili da nisu često išli tamo.Ima tu 10-ak kilometara, petnaest možda. I oni su se vratili. Međutim, mnogi su volovi i krave poklati da bi narod nešto jeo, to dok je bilo. Ali, nije se smela ložiti vatra.Čim naložiš vatru, evo aviona.

Recimo, meni je poginula od strica ćerka, devojka i njen momak.Trebali su da se uzmu. Pod jednom bukvom su bili, šćućurili se i baš naletio tu avion jer je iza neki bio naložio vatru. I krnuo je tu i oboje su poginuli  tamo. Taj Ilija, njen otac, bio je mog đeda brat od strica.Otprilike. On je kukao pa ja mislim...!  Ja sam već bio i momak, momčić odrastao pa ja dođem i kažem mu „ Đede, ne vredi to kukati. Ideš uvek na to groblje, možeš kukati, al ne vredi.“ Nisu oni njih ni našli, ko zna šta je bilo tamo, pojele ih životinje ili nešto, ali je on uvek namenio i tako tu je uvek kukao, bilo mu je teško.Pa nije to jednostavno.

A i mi smo se onda premeštali stalno. Ovde je bolje, ovde je lošije.Tražili smo gde je veća bujad, tako da se možeš zavući, sakriti.Jer kad nalete avioni, tu brišu.

A kad je glavna čistka bila!Onda nema! Oni su išli sa kerovima, ustaše su išle napred, a za njima su išli muslimani, nek im bog dušu oprosti, oni su naši, ali, jesu, brate. I oni su nam bili gori, govore naš jezik. I Nemci, zajedno sa ustašama su išli. I ko se uplašio i podigao se iz bujadi, toga su isterali i oterali u logor. A ko je sćućurio se i ćutio, nisu oni hteli da se udaljavaju od staze, ne. Bojali su se i oni sebi.

Sećam se toga Vasana, njegove rođene sestre i te babe koja je meni rekla da tog Vasana zatrpam u malo granja. Mi smo bili u bujadi sakriveni.A partizani koji su bili u obruču, dogovorili su se da se raspu u manje grupice. To nam je otac  posle ispričao. Mi to ne bi znali.Onda su bježali.Isti taj Vasan Đaković, on je bio neki njihov komandant u to vreme, pokidao je činove, to nam je prvi komšija takoreći, i on bježi. I majka ga vidi, i vidi ga žena njegova koja ima malu bebu. I ona viče „Vasane! Vasane, stani!“ Al’ on bježi da spasi glavu. I ona ga stigne i on zastane malo i kaže „Ženo, ne smeš ići za mnom, ostani tu sa Pepom!“ Majka mu se zvala Pepa. „Ostani sa Pepom!“ „Neću , vala, Vasane, idem s tobom pa nek poginemo zajedno.“ „Onda moraš ostaviti bebu,“ kaže on. Ostavila je ti bebu u bujadi jedno 20 metara od mene. Beba je verovatno plakala pa zaspala. Uglavnom, beba je ostala živa.I oni su ostali tu.Pepa mene zamoli da ga zatrpam  tu u toj... tu je jedan potok tekao...da ih zatrpam. I ja onako vižljasto djete, skočim, navučem malo granja, granja fala bogu ima, i oni ostanu tu.

-Baba i ...?

I kad je prošla fertutma, kad su pokupili sve što su pokupili, oni su ostali tu i uzeli bebu i beba je ostala živa.Ja sam je gledao u Beogradu kad sam bio učenik, odlazio sam kod njega tamo. Bio je momak i po već i on.

Ali, što je najvažnije, rođena mu sestra...jedna je bukva ležala ovako dole malo u jednom kanjonu, a ona je bila devojka 20 i kusur godina i zavukla se malo u tu trulu bukvu, ispod nje, i isto je ostala tu. I znam još dva momka, popeli su se na jednu bukvu, ja mislim da je to bio Žarko Vujanović i

Rade Đaković. I oni su ostali isto živi na toj bukvi.
A oni dole koji su se iz bujadi  javili, te su pokupili i oterali.

-Kako su vas pokupili?                 

Pa isto tako. Bojale se one babe, žene  i digle se iz zaklona. Oni idu i viču: „Ajde, ajde, vidimo mi vas. Ajde, ustajte, šta se krijete gore! Poješće vas kerovi  ako ostanete tu. Ovako vam  neće ništa faliti!“ Ali, falilo je što je falilo.Bilo je svašta.Uglavnom, tako se to završilo.I oterali su nas u Jasenovac. A ti su ostali. I vratili su se svojim kućama.I živili posle rata.A mi smo ušli u logor i bili u tome logoru crnom, bili u ropstvu. I posle smo s tim ljudima bili prijatelji.[1] Dolazio je ovdje čovek čak mu je moj ćaća omogućio da kupi neku kosilicu. I ćaća kad god ide u rodno mesto,on svrati. Nikad nije prošao da nije svratio – spasili su nam život, bili pravi prijatelji.

Kada bih vam ispričao priču kako nismo jeli ko zna kolko.Bbukva, ona nas je spasla. Pupoljci i list.Mi smo brstili kao koze. A kad smno došli kod njih, kad nas je doveo u dvorište taj čovek, kaže on „Baro, idem ja doneti malo krpa. Nek oni sjede ovdje.Katlanka, đeram – to sam prvi put u životu vidio. Đeram i bunar, i on nasuo vode, podgrijao i doneo nekog veša. Mi puni buva, što jes –jes. I vaški. Nismo se presvlačili dok smo god bili u ropstvu.I onda nam lepo kaže da idemo dole u šupu, okupamo se i sve sa sebe skinemo i u katlanku  da zapalimo dole.Tako je i bilo.

Donese ona somun, ta Bara, i drži  ga ovako , a on okrugao, veliki, Bože! A oči gladne. Seče tanko. A ja , Bože, djete gladno. Pitam je ja „Tetka, ’oće l’ to biti malo deblje?“ Kaže „Dijete, sad kad bi se ti najeo , ti bi odmah umro. Biće da jedeš koliko god možeš.“ Ona je odsekla tanko, ne znam da li je mast ili pekmez bio preko. Par dana sve tako, pa sve više i više. Znala je žena o čemu se radi.Svaka im čast. To je bila prava familija!I lepo posle, nikad nismo seli ekstra da ručamo. Kad smo se oporavili jedno petnaest dana, onda smo uvjek sjeli s njima dvoma. Oni su bili mlad bračni par, samo tu malu bebu su imali.A taj brat koji nas je doveo, on je imao preko puta kuću. Imao je ćerku, devojku od 20 godina.I znam dobro, on kaže ovako „ Ti i taj dečak  (što nije majkin, nije, neg’ komšija prvi) vi ćete biti kod mene“, kaže , „a majka i taj mlađi brat kojega je nosila u torbi – oni će da budu kod njih, kod te Bare i toga.A majka se bojala za mene pa kaže „Ja vas molim, nemojte nas odvojiti od djece. Mogu li oni spavati  s nama?“ Dobro, kaže, može. Može. Nije problem. I namestila nam stvarno neku lepu malu sobicu , fino namestili i mi djeca smo tu spavali sa majkom. A uvek smo odlazili preko dana kod ovoga. Ja sam obišno ostajao kod kuće kad on ode na njivu. On je bio seljak. A ovaj dečak koji je bio veći od mene malo, on je išao da stoji pred kravama, s kravama su radili, pa da krave ne kreću dok on i baba tovare, recimo, seno ili nešto tako.

A ta devojka od 20 godina, njoj je dolazio neki visoki oficir ustaški i ašikovali su kao svi, a ja kao dijete donesem uvo pa ja pored ograde ’oću sve da čujem.Kaže ona meni „Nemoj ništa da kažeš dedi i babi, nemoj ni za boga, to se ne  sme!“ Ali, ja sam nju slušao. Ona meni uvek nekih bomnona ili nešto. Baba je bila, Bog dušu da joj prosti, bili su bolji od Boga.I kažem, zato smo mi tako dugo ostali. Oni nama nisu dali da odemo. Kažu „Idete tamo u tu planinu, tamo se još uvek ratuje. Ovde ste sigurni i neće vam faliti ništa!“ I stvarno, tako je i bilo.

Kod te Bare, oni su imali da li 6 da li 7 braće. Petorica su bili ustaše, a dva partizana. I ova dvojica nisu išla nigde, ovi koji su kod kuće bili, čuvali kuću.Otac im je bio jako star. Ona spremi doručak i sjede zajedno oni  i doručkuju i prepucavaju se. Viču „Baci to!“, pa bilo je i po činovima. Tako je taj mogao da dobije tu cedulju da nas odvede, taj brat, zato što je imao rođene braće tamo. Kako se završilo? Samo sam čuo posle od mog oca i matere da su  partizani  ubili tog najstarijeg brata, tog koji je nas spasio.

Pa vas ako baš interesuje kako smo diošli u taj Pakrac i Pakračku Poljanu – nisu stigli u Jasenovcu da nas unište. A iz Kozare su nas doveli tu, istovarili tu. Velika je to masa bila i stalno su pristizali novi. Većinom  su stare ljude  i žene i djecu sitnu odvajali.Bilo je đe su uzimali odraslu đecu. Kud su njih odvodili to niko ne zna. I šta se s njia desilo, ni dan danas se to ne zna. Najverovatnije. Ali, pošto smo mi bili mali, ostali smo s majkom i čekali tu. Odatle iz Jasenovca su nas natovarili u neki kamion i odvezli u Pakrac. Tamo su isto pravili ogradu za to roblje.I tamo je već bilo puno.Onda kaže „Vozi  u Pakračku Poljanu.“To je susedno selo.I u Pakračkoj Poljani su nas istovarili . Pravili su isto žicu.I naiđe, kažem, taj seljak, prezivao se Kovač, to znam, a ime sam u zaboravio.

-Je li Matija?

Ne, Matija nije. To mu je bio mlađi brat.Ovaj je bio najstariji brat.Kažem, osam ili dvet braće ih je bilo.Otac im je bio imućan.Jako imućan čovek. I, on je nosio vile i grablje i vidio moju majku onako visoku, stoji kraj te žice, bilo je puno.Pita on onoga čuvara, ustašu „Daj mi ovu ženu da mi hrani svinje.“ Kaže mu on „Znaš da ti ja ne mogu dati.Znaš đe treba ići pitati.“  I on je otiš’o verovatno tamo gde je trebalo, pitao, dobio cedulju i došao po mamu i kaže „’Ajde, ženska glavo, da te spasimo.“ Majka njemu kaže „Ja imam troje djece.“ A to jedno nije bilo njeno, al’ isto kao da je njeno, nije puštalo onu njenu belu košulju. Držao se za nju, nije nikog imao da pozna nego nju. Kaže majka „Što bude djeci nek bude i meni. Ja ne mogu ostaviti djecu.“ „’Ajde povedi i djecu,“ kaže on. I tako je on nas odveo kod tog svog najmlađeg brata i tu je ostala majka sa najmlađim bratom, a nas dvojicu, tog dečka iz komšiluka i mene je preveo preko puta i bili smo kod njega.Ali, mi smo uvek tu bili jedni pored drugih i spavali smo zajedno. Negde u septembru ili oktobru su nas isterali sa Kozare, bili smo dva meseca –tri u Kozari dok je došla prava čistka. Oni su počeli od Une da čiste sve, sela, pa dok su oni došli do Kozare, to je tamo već 20 kilometara.U Kozaru se bežlo najviše, šuma je bila najveća, ali bežalo se i u sitnije šume. Sve su oni to čistili. Sve su oni to očistili i došli tamo i pokupili i ono što je bilo.Ali, neki su uspeli da se skriju, nisu ustajali iz te bujadi. Evo, kao moja strina i njenih petoro djece.I ćaća ih je našao.I vratio.

-Kad ste se vi vratili kući?

Mi smo se vratili sledeće godine. Prezimili smo tu. Nisu nam dali da idemo.Prezimili smo tu i ja mislim da smo tu negde koncem maja ili početkom juna, kukuruz se okopavao, znam dobro, kad smo izašli gore od Kostajnice preko Balja (Balj se zove šuma) i odmah smo mi jedno kilometar i po odatle. Slabinja je tu, s ove strane, ali ima tu zaobilazni put, ovako 5-6 kilometara dalje. Ali, mi smo kroz šumu i čim smo se počeli penjati gore uz Balj, već su počele „roge“ partizanske  izlaziti pred nas.I pitaju oni  naše majke „Ima li ustaša ili neprijateljske vojske u Kostajnici?“ A one  se boje i svoje sjene, a ne znaju ko se može obući  i ne poznaju ljude pa vele „Nismo mi vidli  ništa.“ A vidli smo ih koliko hoćeš. Kaže „Nismo mi nikog vidli, mi smo sad sa voza sišli i evo idemo kućama,“ kaže. „Dobro, dobro. Sretan vam put i ajte“.Onda smo videli, prvi put smo videli titovke one „roge“ i petokrake i trobojnice i to.

-A „roga“ je ona troroga kapa ?

Da.                            

-Talijanska u stvari , samo sa petokrakom?

 Tako nešto slično, kao titovka, samo što je imala tri ovako mala ispupčenja.

-I šta je posle bilo?

Pa posle smo opet izlazili [bežali u šume] sve dok se nije rat završio. Bilo je tih koji su pljačkali, dolazili. Jedan primer, moja rođena tetka, mog oca sestra, prezivali su se Jandrići i živeli u Čitluku, oni su kompletno njih 12 nastradali.A kako su nastradali? Moj otac i muž te tetke su zamolili komandanta, pošto su bili blizu gore u Balju da ih pusti da odu da se presvuku i  da nešto pojedu.I on ih je pustio.Možda i na kratko vreme.Ta tetka je metla malo sira i kuruzovnice, drugo nije imala, da oni jedu.Đeca su se igrala, imala je troje djece, male, manje djece, ali igrali su se tako, imali su po 5-6 ili 7-8 godina, možda 10 godina, ja se ne sećam dobro.Primetili su da ide neka vojska i zaviču „Evo neke vojske!“Oni provire i vide da su ustaše. I njih dvojica iskoče kroz prozor i kroz voćar i  dole u potok. Nisu bili daleko, možda do 100 metara, ali ovi ih nisu videli kad su oni iskočili.Ostalo to sve na stolu.Nisu imali kad da sklone.I oni uđu unutra i „Ko je ovo jeo?“ „Pa jela djeca.“ „Ma kakva djeca!“  Ovo-ono, levo-desno i  znate šta su uradili od njih? Odsekli su deci ruke , izvrtili im oči i nabili ih na ogradu, na plot, na plot nabili žive! Tu istu tetku i svekrvu su žive uterali u kuću ili u slamaru i zapalili i tako uništili. Babu, tu svekrvu su bacili u čatrnju.A svekar od te tetke je bio malo hrom u jednu nogu. On je znao ko ih je izdao. Ova dvojica odu gore, gledali su sve, kažu komandantu šta se desilo.Komandant pošalje svoje izviđače , oni pregledaju to sve i dođu i daju mu izveštaj. Kaže „ Na čistku!“ Đed se vratio, đed je isto bio pobegao, taj [hromi ] svekar od moje tetke, bio je pobegao u potok i sakrio se kad je video da idu vojska, ustaše. Taj svekar kaže „To jesamo taj odao.“ Drugi dan pošalju dva partizana da dovedu toga da ga saslušaju.Oni ga nađu i dovedu i svrate tu kod svekra koji je ostao sam i vrteo se jadan po tom zgarištu, pitaju oni njega „Da nemaš malo rakije negde sakrivene?“ On kaže , kakv erakije, nismo vidli, nismo pekli, al’ ’ajte sedite, malo se odmorite. I oni sjednu na jednu brvnicu, a ovoga što su ga poveli vežu za jedno drvo.Kže on njima, kad je video da su partizani i ovo-ono „Ima rakije za vas, ima za vas rakije.“ Đed taj izvadi valjda malo rakije  i kaže im „Idem ja, bure mi je sakriveno u šumi.“On izađe napolje, malo je nezgodno ali ja pričam po priči koju sam kao deijete čuo da je to bilo tako. Kaže, on je njega počeo drati živog, taj svekar.  Zato što je znao 100 posto da je on izdao. I sva sreća što su ovi izašli i spasili ga i odveli u jedinicu.Preki sud ga je osudio na smrt. I streljali su ga tamo.
 



[1] Misli na porodicu Kovač iz Pakračke Poljane