Serbian Holocaust
Nenad Simić, December 26, 2012
Interviewer: Jelisaveta Časar | Camera: Milan Džekulić | Editing: Jelisaveta Časar, Milan Džekulić | Transcript: Jelisaveta Časar | Webmastering: Dusan Gavrilović
Transkript intervjua na srpskom jeziku
Rodjen sam u Sarajevu '33. godine. To rano detinjstvo je bilo relativno mirno. Mada je bilo raznih veroispovesti, raznih nacionalnosti, u tom užem gradskom tkivu ljudi su živeli medjusobno tolerantno. Nekako je važilo pravilo, to je moj ded uvek isticao, tudje poštuj svojim se ponosi i tako je to manje-više išlo do rata. Ja ne mogu da vežem neka odredjenija, kompletnija sećanja, ali neki opšti utisak je bio jednog mira, jedne opuštenosti. Naravno, bilo je i drugih problema koji su meni bili izvan vidjenja, izvan saznanja. Dakle, '40. sam pošao u prvi razred osnovne škole. To je nekako vreme kad počinjem da formiram neka kompletnija sećanja, malo više povezana, ali poseban šok na neki način je bio 6. april '41.
Naime, mi smo stanovali na praktično periferiji Sarajeva i imali smo otvoren pogled prema Rajlovcu gde je bio vojni aerodrom i sa terase smo videli kako se obrušavaju "štuke" prvo na aerodrom. Posle su u sledećem talasu bombardovali grad. Ali to prvo vidjenje! Još je moja majka izašla sa mnom na terasu, pa kaže: "Šta je, šta rade, kako lete ovi avioni?" Ja sam tad već znao, pa kažem: "Pa, to su "štuke"." To su bili oni njihovi jurišni avioni, laki bombarderi koji su u tom momentu ceo aerodrom i sve što je na njemu bilo zbrisali. Nešto je protivavionska delovala, ali...U Sarajevu nije neko ozbiljno bombardovanje bilo, ali je ipak par stotina ljudi izginulo jer bili su prosto svi zatečeni, nije se uopšte očekivalo da će to da bude.
To je, kažem, bio prvi životni šok koji sam zapamtio. Onda je sve išlo, da slikovito kažem, nizbrdo. Prvo je počeo progon Jevreja i Srba. Za nijansu manje su, bar u tom naletu, bili pogodjeni Srbi, ali su otpuštani iz službe. Recimo, moja majka koja je bila lekar specijalista, jedna od troje specijalista u celoj Bosni, ona je otpuštena zato što je Srpkinja i to posebno jer je rodjena u Srbiji. Proterivali su ih. U početku su se uglavnom fokusirali od Srba na ljude koji su došli iz Srbije. Posle, je naravno, išlo i dalje. Naravno, bilo je i drugih... Jedan od mojih stričeva bio je komunista. On je odmah uhapšen, pa je onda kao bio pušten, ali kada je krenuo sa grupom u partizane izgleda da su imali nesreću da nalete (na ustaše) ili ih je neko izdao, tek cela je ta grupa izginula.
Moj otac je bio lekar i bio je, što bi se reklo narodski lekar. Lečio je svakoga, nije uopšte pitao je li dan, je li noć, je li neradni dan ili praznik. Ipak je, izgleda, takav kakav je nekome jako smetao jer mu je negde u avgustu '41. jedan bivši pacijent, musliman, rekao da treba da nestane iz grada jer može da se desi da sutrašnji dan ne dočeka. On se, naravno, odmah oko podneva pokupio i otišao iz Sarajeva. Prebacio se u Srbiju u Kraljevo. Onda su ga ustaše tražile, gde je, šta je, s tim što u tom momentu, u tom preseku vremena to još uvek nije imalo karakter nekog masovnog progona.
Hapsili su, odvodili su, ali, recimo, iz jevrejskih porodica su prvo pokupili muškarce. U našem neposrednom susedstvu bila je jedna jevrejska porodica. Držali su radnju. Prvo su uhapsili njega, a supruga sa sinovima je ostala. Sinovi su bili negde moji vršnjaci, malo stariji. Oni su bili tu još neko vreme, a onda su odveli i njih.
- Sećate li se kako su se zvali?
Levi. Njihov mladji sin je bio godinu dana stariji od mene, tako da mi je baš bio društvo za igranje.
Pošto je moj otac otišao, a to gde smo živeli je bila zgrada koja je pripadala toj Gradskoj bolnici, preselili smo se onda u centar u stan očevog oca, mog dede. To je bio septembar '41. i tad je već počelo ozbiljnije hapšenje Jevreja, interniranje, odnosno odvodjenje u koncentracione logore. U toj kući gde je moj ded živeo, gde smo mi došli, na spratu iznad bila je porodica Kajon. Gospodin Kajon je bio direktor banke i njega su odveli praktično odmah nekako u to vreme u septembru, a supruga i sin su bili tu još par meseci. Sin mu je bio malo mladji od mene. Jako smo se lepo slagali i lepo smo se igrali. Onda tamo negde, mislim da je bio kraj godine ili januar, ne mogu tačno da se setim, majka mi je rekla: "Nećeš moći više da se igraš sa Brankom. Noćas su ih odveli."
U medjuvremenu su uhapsili i odveli sestru od ujaka moje majke i brata. Brata i sestru. Uhapsili su ih i odveli u Jasenovac. Nisam bio siguran da li su oni bili nešto aktivnije povezani sa četnicima ili partizanima. U to vreme nije još postojala ta neka diferencijacija. Jednostavno, bio je popularan izraz šuma. Kada se kaže otišao je u šumu, znate da je bio ili tu ili tamo. Moja tetka, mlada je bila, posle je bila aktivna. Bilo kako bilo to je, znači, već jedan uzan krug oko nas prorešetan.
Nekako je prošla ta zima. Ja nisam bio toliko svestan toga, samo sam indirektno primetio da su se i ded i moja majka uvek nekako nelagodno osećali kada bi se uveče, noću zaustavio auto ispred kuće. Pri tome nije postojao neki sistem po kome bi se reklo sad će ovaj, sad će onaj, prosto su nekad tako hapsili. Recimo, moju majku su jedanput uhapsili. Uhapsili su je pre podne. Da li je to bila neka racija, nešto tako, i onda iz nekog razloga su njih nekoliko pustili predveče, a šta je bilo sa drugima ne znam.
Moj otac je u to vreme bio u Kraljevu gde je za dlaku izbegao ono masovno streljanje tamo. Bio je lekar i bio je te noći u bolnici kada su oni kupili, tako da je to preživeo. Onda je prešao u Požarevac. Tu su živele dve moje tetke sa porodicama, rodjene sestre moje majke i bio je tamo. Javio se, naravno, tom Komesarijatu za izbeglice i za posao. Tada je za njim stigla neka informcija da je njegov brat bio komunista. U Mitrovici je robijao. Tek, njega su poslali kao lekara u radni logor u Kostolcu. To je bila jedna posebna formacija, ako mogu tako da kažem. To je ona nemačka organizacija Tot, radna organizacija, i oni su tu dovodili ljude. Nije bio koncentracioni logor u smislu odvodjenja na streljanje, ali je bilo ono što se nekada zvalo prinudni rad. On je tamo bio lekar u tom logoru. Kada je došao zatekao je prilično tešku situaciju. Medjutim, na ruku mu je išlo što su u isto vreme, pošto je to bio nemački garnizon i Nemci imali svoju ambulantu i svog lekara, ali je taj nemački lekar bio prilično težak alkoholičar, tako da su i Nemci počeli da se obraćaju mom ocu. Posebno što je on perfektno govorio nemački. On je to koristio pa je preko nemačke ambulante nabavljao lekove za ovaj logor, recimo za vakcinaciju. Higijenski uslovi su bili kriminalni. Bilo je i vašaka i crevnih, infektivnih oboljenja. Taj nemački lekar mu je potpisivao te naloge, pa su dobijali lekove. Vakcinisao je te radnike, logoraše, tako da je to ipak na neki način bilo nešto. Naravno, bilo je i dramatičnih situacija. U jednom momentu Nemci su uhapsili nekog za koga su sumnjali ili znali da je u vezi sa partizanima. Pri tom hapšenju on je bio teško ranjen. Doneli su ga tu i sad ovaj Nemac iz Gestapoa kaže: "On mora da preživi i da progovori." Moj otac je rekao da će učiniti sve što može, a ovom nesrećniku je dao jak sedativ tako da nije progovorio. Tako se nekako živelo do '44. U to vreme je već moj otac prešao tamo sa druge strane i posle je bio u vojnoj bolnici u Kragujevcu šef odeljenja, pa upravnik. Tako je počeo jedan smireniji život u izvesnom smislu.
Mada, kada smo se vratili u Sarajevo, u septembru '42. smo stigli u Požarevac, '45. u novembru smo se vratili u Sarajevo, tu je ostalo, koliko god da se insistiralo na bratstvu i jedinstvu, ispod površine se osećalo to - mi i oni. Muslimani su se relativno korektno ponašali, ali su oni bili izmedju sebe. Slična stvar je i sa Hrvatima. To je nešto što je ostalo kao posledica svega toga.
U Sarajevu je, vraćam se opet na jevrejsku populaciju, postojala jaka jevrejska zajednica i to jaka i ekonomski i intelektualno. Bila je cela jedna plejada tih vrhunskih intelektualaca. Naravno, bilo je isto tako dosta poslovnih ljudi, medjutim bio je priličan broj i ovih normalnih, gradjanskih porodica, službenika, zanatlija, trgovaca. Nije postojao nikakav vidljiv antisemitizam do '41. Onda je odjedanput kada su došli Nemci i ustaše to izbilo. Žute trake i najgore od svega odvodjenje i streljanje. Neki ljudi su uspeli da se spasu. Naime, oni bi otišli, i to su porodice odlazile, u Mostar. Mostar je u to vreme bio pod italijanskom upravom. Kad bi tu stigli, to je bila prva baza gde su stizali, posle odatle kako se ko snašao. Neki su uspeli da se prebace u Švajcarsku, neki su se uspešnije sakrivali po tim krajevima i Dalmaciji koji su bili pod Italijanima. Tako se jedan broj ljudi i tih jevrejskih porodica vratio u Sarajevo posle rata. Onda je '49. godine opet jedan znatan broj njih otišao u Izrael. Tu je opet bilo nekoliko vrlo istaknutih ljudi. Recimo, bila je porodica Pinto. Jedan je bio lekar, jedan je bio ekonomista. Njihova sestra je isto bila profesor. Oni su svi otišli tamo. Opet je tu nekoliko drugara naših otišlo.
To je nekako taj period kada su bili ti razni potresi. Naravno, bila je '48. koja je opet donela razne druge nezgode, ljudi su opet tako nestajali zato što im je neko pripisao da su informbirovci. Neki jesu bili, neki pojma nisu imali o tome. Što je najgore od svega neki su koristili priliku za neke lične obračune. Do '52. sam bio tamo. Onda sam došao u Beograd na studije, upisao Elektrotehnički fakultet, završio ga.
- Radio na fakultetu.
Da, da, ostao sam na fakultetu sve do zvaničnog penzionisanja. Penzionisan sam '99. godine. Mogao sam da radim još, imao sam prava još da radim, ali sam bio obeležen kao protivnik Miloševićevog režima. U to vreme je na fakultetu bio postavljen prinudni upravni odbor. Postavljen je dekan koji je bio, kako bih rekao, isuviše revnostan u izvrašavanju onoga što mu je naredjeno tako da smo bili maltene u nekoj vrsti poluzatvora. I naravno, pošto sam ja bio jedan od onih sa druge strane onda sam penzionisan. Čim se pojavila najmanja formalna mogućnost dobio sam, što bi rekli, šut-kartu.