Serbian Holocaust
Rajko Samardžija, July 1, 2011, Belgrade
Born in the village Draksenić, near Bosanska Dubica. At dawn,on January 14, 1942, the Ustashas from nearby Jasenovac garrison came, forced the villagers to leave the homes and began to kill them.His father Luka saved him and his sister Desa, putting them on the sled of his brother Stevo, who fled with his fast horses. On that bloody dawn the Ustashas slaughtered Rajko's father Luka, mother Đuja,and 93 years old grand-father Mika, and burned their home.
The uncle Steva, his family, Rajko and his sister Desa lived as refugees at their relatives' home in Kozara village Klekovac until the big German - Ustasha offensive began in June of the same year.
Then, they were rounded up and taken to concentration camp Jasenovac, with all Kozara people. With a group of children he was transferred to Novska and than to the village Borci, where the little inmates were distributed among local families. In November of 1943 the boys established the connection with Bosnian Partisans. Rajko, only male survivor from the four Samardžija families of Draksenić became the one of the youngest Partisans in Yugoslav People Liberation Movement.He is a painter who learn how to live with tragic memories.
____________________________________________________________________________________________________________________________________
Interviewer: Nada Ljubić | Camera: Milan Džekulić | Editing: Jelisaveta Časar, Nemanja Krdžić | Trancript: Danica Dabić | Webmastering: Dusan Gavrilović
Transkript intervjua na srpskom jeziku:
PRVI DEO
- Ja sam Rajko Samardžija, sin Lukin, od đeda Mike. Moje stradanje je počelo 1942., 14. januara, na našu slavu, Vasilija Velikog. Tada su nas ustaše prognale iz sela rodnoga i mi smo krenuli u zbjeg, u selo Klekovice, iznad… da li je to baš iznad Dubice, ali, selo je pripadalo Kozari. I tu smo ostali do ponovnog zarobljavanja i odvođenja u logor Jasenovac. U logoru Jasenovac smo ostali do novembra '42., sestra Desa i sestra od tetke, Jovanka. Onda smo posle maltretiranja i vožnje u vozu posle tri dana vožnje, bez hrane i bez vode, raspoređeni u jedno selo pored Novske. Tu sam ja čuvao svinje, a sestra radila te seoske poslove. Do novembra '42. kada smo na neki način stupili u kontakt sa kuririma iz partizana i posle smo prešli rijeku Savu. Tad je već bila Sava, to je znači nizvodno bilo u odnosu na Jasenovac. I mi smo naravno posle bili raspoređeni u partizanima. Ja sam bio mali kuriri, sestra je učila za bolničarku i tako je postala bolničarka. Jovanka je više napredovala jer, kad se rat završio, ona se nije demobilisala tako da je ona već sa nekim činom kapetana živela u bivšoj Jugoslaviji.
- Čega se sećate iz Jasenovca?
- Pa sećam se tog momenta… u to vreme je bilo puno padavina, kiša… sećam se, neki su ljudi sa čitavom konjskom zapregom jer… kod nas tamo nije bilo volovskih zaprega… znači, konjskom zapregom i kolima dovezeni u taj logor Jasenovac i ko je imao sreće da se zavuče ispod tih kola, manje bi pokisao. A, šta mi je ostalo kao najsevžije u sećanju to je to gladovanje od petnaest dana kada bi ustaše šetale između nas i jele jabuke. Naravno, bacali su te ogriske, mi smo se deca bacali na te ogriske da bi pojeli taj ogrizak. I sećam se tog skroba koji su nam veoma često davali. Ja ne znam da li vi znate to jelo koje se zove skrob. To je zamućeno projino brašno, mada se ja stalno, i dan danas pitam, kako u Srbiji nastaje od kukuruznog brašna proja. To, još mi niko nije objasnio. Znači, to je ta tečna kaša od kukuruznog brašna, to smo jeli, koji se zvao skrob.
- Jeste li prisustvovali nečjem mučenju, nečijoj smrti?
- Nisam ali sam gledao ustaše koje su dolazile sa nekim torbacima. Ja ne znam da li znate šta je torbak? Torbak je neka vrsta tašne koja je imala kaiš i onda bi iz te tašne vadili oči kao lovci kad idu u lov pa onda kolko su ptica ubili, oni rasjeku kljunove, e umjesto tih kljunova ustaše su pokazivale koliko pari su očiju imali u torbaku i to im je bio dokaz koliko su ljudi poubijali.
- To su pred Vama pokazivali?
- Da, da, da.
- Šta Vam je najjača uspomena iz tog ratnog perioda?
- Pa, najverovatnije, to što mi je najviše smetalo… izaći ponovo iz logora… Kada su nas vodili, i prolazili smo kroz Dubicu, taj živalj muslimanski se odmah prispojio Hrvatima. Bilo mi je najteže slušati pjesme koje su muslimanke pjevale. Naravno, sve su to bile ustaške pjesme. To mi je najviše smetalo.
- Dok ste vi…
- Dok smo mi prolazili onako bosi i u tim ritama, to mi je najviše smetalo. Da taj narod, ustvari oni su postali od nas Srba, tako radosno su pjevali te ustaške pjesme i posmatrali nas kako prolazimo.
- Bez obzira koji je narod u pitanju, kada se gleda nečija patnja, ne peva se.
- Ne pjeva se ali ja sam prepoznao da su muslimanke po odeći. Znači, imale su one dimije na sebi, po tome sam znao da su muslimanke.
- A šta je bilo sa ostatkom Vaše porodice, šta Vam je bilo sa majkom, sa ocem, sa dedom…?
- Pa posle tri dana sestra se iz tog sela, Klekovci, sa još nekolicinom seljaka ili meštana, vratila da vidi jel' ostalo šta hrane, da bi naravno pokupili to jer ovi u Klekovici verovatno nisu ni sanjali da će morati i nas troje još da izdržavaju. Ona je, kada se pojavila, tu u blizini kuće videla pokojnog đeda zaklanog. Ti jastuci su bili raščerupani, svuda je perje bilo okolo. Uspeli su da uhvate valjda nekoliko živine, što ustaše nisu mogli. Onda se ona vratila ponovo u Klekovicu gde smo ostali do te prve ofanzive na Kozari.
- Mi smo ranije intervjuisali ljude iz nekih drugih mesta iz tog kraja koji se sećaju da su ljudi iz Draksenića bežali u njihovo selo.
- Verovatno su to ti iz Klekovaca ili možda iz nekog drugog sela.
- A Vaš otac nije želeo da beži?
- Kažem, moj otac je bio neustrašiv čovek. To je bila legenda od čoveka. Mi nismo imali dovoljno zemlje da bi živeli od obrađivanja zemlje pa je on bio građevinar, naravno, samouki. Mislim, baš te iste jeseni došao je iz Francuske i… to je to vreme kada se slavi katolički Božić, i da bi ipak nas nekako zbrinuo sa nekom hranom, nosio je žito da se samelje u mlinu. A mlinove su obično držali Hrvati na toj Uni… Ovo je interesantan dijalog… I pitao je tog mlinara, nije još sprtio tu vreću s leđa, može li to da mu samelje da ipak imamo za dan dva, da se on vrati da bi imali brašna. Međutim, ovaj je negativno odgovorio. On je taj džak žita bacio na njega i jedva ga je spasao da ne ugine. Bio je toliko jak čovek da je mogao džak žita da uzme zubima i da baci na leđa, bez pomaganja rukama.
- Ta scena sa mlinarom se događa malo pre rata, jel'?
- Da, to se događa pre rata.
- A on je bio u Francuskoj kao...
- Kao građevinar. Ma, naravno, kao gastarbajter.
- Da li ste ikada saznali šta je… ustvari, nismo dovoljno dobro ispričali tu scenu napada na Draksenić… Kako ste saznali? Gde je Draksenić u odnosu na Hrvatsku?
- Ovako… Draksenić je četiri kilometra uzvodno uz Unu, znači selo koje se graniči sa Hrvatskom, samo nas Una razdvaja.
- I kako su počeli ustaški napadi?
- Pa počeli su prvo noću, kažem, Srbi mi slavimo Novu Godinu, pogotovo familija Samardžija je slavila i slavu. Oni su nas noću granatirali, a čim se razdanilo, forsirali su rijeku Unu i prešli u pešački napad na naše selo. E sad, problem je u tome što oni nisu mogli da prebace konjske zaprege da bi brže napredovali, sneg je bio prilično velik. Oni nisu mogli tako brzo da prate naše bježanje tako da smo mi uspeli da pobegnemo ispred njih. E sad, šta se desilo: u nekoj istoriji iz Drugog Svetskog Rata, moje selo je proglašeno za najveće stradanje u toku Drugog Svetskog Rata. Kažu da je neki grad ili selo u Poljskoj bio ali čini mi se da su posle saznali da je to Draksenić bio mnogo gori. Posle ne znam koliko dana, ustaše su obukle partizanska odjela i onda su išli od kuće do kuće i pozvali narod u crkvu da im drže govor. E sad, naravno, narod je, ne znajući da će biti prevaren, došao u tu crkvu, i oni su zatvorili vrata od crkve i poklali su sav taj narod koji je bio u crkvi. Možete zamisliti, tolika gomila je bila leševa da je krv na prozore od crkve curila.
- To je bilo otprilike u koje doba?
- Pa to je bilo… nije bilo snijega. To je bilo, možda baš, mart/april '42. '42. je u pitanju.
- Posto ste vi vec bili...
- Mi smo bili u Klekovcima.
- Vi i sestra ste pisali kako se desilo da od vase porodice samo Vi i sestra predjete u Klekovce, a ostali sacekaju ustase.
- Pa, pisali smo Nado, ovde ima kod Vas. Znaci, ovako. Stric je ponudio ocu Luki: "Luka, ajde, ima mjesta u sankama da bjezite i vi. E sad, ako neces ti da bjezis, daj barem tu djecu da povezemo. A stariji brat, Branko, on je vec bio na strazi u selu Gradina. To je odmah, prekoputa samog Jasenovca. Tako smo nas dvoje uspjeli da pobegnemo, a majka koja je toliko voljela moga oca i koja mu je bila privrzena, nije htela ni ona da bjezi.
- I da li ste ikada saznali sta se desilo sa njima, na pouzdan nacin, posle rata?
- Ne. Nikad niodkoga nista nisam cuo. Neki koji bi se vratili odnekud iz nekog zarobljenistva... nismo od njih nista mogli da saznamo ni da li su se susreli sa njima... Tacno nema nikakvih podataka. Ne znamo, kako je bilo... Pojavile su se fotografije sa pasose njegovog. To imam negde verovatno na Tari ostavljeno. To je jedini trag koji je ostao od Luke.
- Znaci, nikad niste saznali...
- Ne, ne.
- A sta je sa Vasim bratom, Brankom?
- Brat Branko je sledece veceri vec bio streljan na toj strazi, pogodjen, i tako se zavrsio njegov zivot.
- On je, znaci, vec...
- On je vec bio u uniformi...
- Partizanskoj...
- Da, da.
- Koliko ste Vi imali godina kad ste postali partizan, Vi i Vasa sestra, kol'ko ste bili stari?
- Pa eto, znaci cetrdeset druga, dvanaesta godina.
- I kako je isao taj partizanski zivot?
- Pa za mene je to bilo mozda cak na neki nacin i interesantno. Secam se, jednog momenta, to se desavalo u Sanskom Mostu. Posto je moja sestra bila bolnicarka, znaci u toj ambulanti, bila je veoma zgodna zena, neki partizan poceo je sa mnom nesto da se sali "ja cu tvoju sestru da uzmem", i ja sam zgrabio pusku i umalo ga nisam streljao.
- A rekli ste da ste bili kurir. To je ozbiljan zadatak, potrebna je hrabrost, treba sam da prolaziti kroz neprijateljske... pa lukastvo...
- Jeste, ali sve je to vezano za odrastanje, za taj momenat kad deca hoce da budu junaci, kad hoce da se prave vazni, i tako da je to sve bila jedna igra.
- Ali, jeli realno bilo opasno?
- Ma naravno, taman posla.
- Jel' se secate nekih situacija u kojima ste srecom, intervencijom odozgo...?
- Sreca moja da ja nikad nisam cirkulisao u nekim zonama koje nisu pripadale partizanima, tako da ja nisam imao te susrete u kojima bi trebalo da se plasim ili da mi se nesto desi.
Secam se te '45. Ona je prala neki ves i na toj rijeci Sani ispirala. Bilo je letnje doba. Ja sam na toj rjeci naucio i da plivam. Naravno, tu su onda bile one duge gace. Ne verujem da je Evropa imala neke gace za kupanje. Ja sam u tim gacama isao uzvodno do spustanja tog brzaka pa bi se onda zagnjurio u taj brzak i radio nogama i rukama i bogami, sa jedno cetiri, pet spustanja, ja sam vec savladao taj ritam nogu i ruku. I, plivao sam i posle sam odlazio tamo gde se voda plavi, a sestra me moleci zvala da se vratim, plaseci se da se ne udavim. Tako da sam ja u toj Sani postao i prvi pitomac za ratnu sirocad. Prvo sam ja u neku napustenu kucu pored Sane dosao, onda je dosla kuvarica, i svakim danom se uvecavao broj buducih stanara tog doma ratnih sirocadi. Interesantne su bile prve veceri u tom domu za ratnu sirocad. Nije bilo kreveta. Bacili su neku slamu. Mi smo onako u gomili spavali na toj slami i naravno, svake veceri, svak je pricao neku pricu, koje se mogao setiti. Ali, negde nocu su nas bogami posecivali i cetnici. Svetlo je neko na prozore, dolazilo u nas prostor i mi bi pored tog svetla primecivali brade. Ali nisu nas apsolutno nikako maltretirali, cak su nam ostavljali i neku hranu ispred vrata.
- To govorite o neposredno posle rata.
- Da, da, neposredno posle rata.
- ... Kada su se oni prakticno skrivali.
- Jeste, jeste. I sutradan smo mi opet u nekom bunkeru pored te rijeke Sane nalazili jos ostatke vatre koju su oni nocu lozili da bi se grejali.
- Koliko ste proveli po domovima?
- Pa, do dvadeset i sedme godine, dok nisam zavrsio studije.
- To je, koliko godina?
- Nisam nikad racunao, ali da sracunam sad. Znaci, od '45. do '62.
- Sedamnaest.
- Eto. Pa citavo skolovanje ja sam po domovima bio. A moje uze skolovanje je trajalo deset godina. Srednja umetnicka pet i akademija pet.
- A Vi ste onda ovoo prethodno skolovanje po nekom ubrzanom...
- Pa ja sam za godinu ucio dvije. Cak sam bio i urednik zidnih novina u tom Sanskom Mostu. A svi smo zajedno bili, mi iz osnovne skole i iz skole ucenika u prirodi, svi smo bili pod istim krovom. A posto sam ja vec tada otkrio da imam dara za ovo cime se danas bavim, onda sam ja bio urednik zidnih novina za cjelu tu zgradu, pa sam ja ilustrovao, i tako, crtao... Bolje sam pisao od nastavnice koja je predavala lijepo pisanje, neke Albine, ona je po imenu cini mi se bila Jevrejka... Znaci, ja sam vec u drugoj godini bolje pisao lepo pisanje od nje.
DRUGI DEO
- Neki Kojic, mozda ga i gospodin za kamerom zna, to je bio neki cuveni rukometas iz Borca, banjaluckog... oni su bili imucni u odnosu na moju sestru. Ja sam tad bio kod zeta i sestre na ferju... Pricao mi je kako je bio u Herceg Novom i kako je bio u toj umetnickoj skoli i video puno nekih crteza golih zena. A mene je to, naravno, privlacilo. I ja se nekako odmah zainteresujem za to. I secam se, to je interesantno bilo, idem ja u Herceg Novi da polazem prijemni. Naravno, nit' sam ja imao iskustva, nit' smo imali likovno vaspitanje, nista, uglavnom, momenat je bio taj da mi je sestra ispekla neke dve tepsije pite. Ja sam putovao dva dana do Herceg Novog. Naravno, ja sam te pite pojeo u toku tog putovanja, pa sam iz Ploca autom, nekim kamionom, bio prebacen do Herceg Novog. E sad, bio je interesantan taj momenat... Ta skola je bila na velikom uzvisenju u odnosu na magistralu, kako su oni zvali taj put, cetiri, pet stotina stepenika je najmanje bilo. I ja onako bos u kratkim pantalonama i to malo sto sam nesto nosio u ruci, imam susret sa Krstom Mitrovicem. A Krsto je pravo olicenje pravog Crnogorca. I ja po obicaju, pozdravim ga. A veli: "Ti si nas." Meni to "nas" nije apsolutno nije nista znacilo. Sta ja znam ko je taj "nas". Valjda po prezimenu on zakljuci da sam ja po poreklu Crnogorac. Posle prijemnog ispita, a ispit je trajao nekih sedam dana, procitao je moju biografiju i rekao mi je: "Znas sta" kaze "Rajko, dok ne stigne tvoja stipendija i sve to, imas u internatu spavanje i u menzi hranu, nemoj da brines o tome." E sad, ja sam bio poprilicno... Tad su se pojavile i prve plantaze oko te nase skole, plantaze pomorandzi. I strogo nam je bilo kazano "ko bude krao pomorandze, ide iz skole." Naravno, ja sam svaki dan isao da ih kradem. Sreca pa sam imao bjelog luka. I onda, kad se nasladim tih pomorandzi, ja se moram natrljati bjelim lukom da bi anulirao smrad, odnosno, miris pomorandzi. I on me je tapsao po ramenu, veli: "Neka te, neka, znam te ja." Bilo mu je i drago sto sam neposlusan. A imao sam i interesantnih momenata na samom prijemnom. U nekih pet sala smo crtali. Naravno, posto ja nisam nikakvo iskustvo imao kod nekoga ko zna da crta... isto nam je receno "iz sobe u sobu ne sme da se prelazi." Ja sam setao svuda okolo kao da sam tu nadglednik neki koji treba da vidi sta se desava. I bila su neka dvojica brace blizanaca iz Konavla, stvarno su dobro crtali, meni apsolutno nije bilo tesko da posle tako i ja crtam.
Pa sam imao i nemilih susreta. Bio sam poprilicno, sto kazu, sirok u ledjima, jak. Dodje pokojni Petras... Ne znam Nado, ti si sad bila u Banjaluci. One figure ispred banke, onih konja, to je on lio. Dodje kod mene, nije jadnik imao zuba, a mi smo nesto radili u vajarskom odeljenju. I, posto nije imao zuba, onda nije mogao da kaze "ti" nego "sti". Kaze: "Sti, sti i sti, podjite sa mnom." "Kuda cemo" reko', "profesore?" Kaze: "Da nosite glinu". Pa reko':"Evo, nema ni pola sata kako sam se ja vratio, nosio sam tu glinu." "Pitam ja tebe, 'oces li ti ili neces da nosis." Ja reko':"Necu." Nije proslo pet minuta, vec je bio sekretar skole i upravnik skole da vide tog drznika. Naravno, da me ne bi pokazivali prstom, ja sam prisao. Posle su me ova dvojica poveli gore u kancelariju i rekli: "Mi smo se raspitali i ti nisi kriv, ali zbog ponasanja ostalih u skoli, mi cemo te kazniti kao privremeno nekim prividno ukorom... al' na kraju godine, ti ces imati, naravno, ocjenu koju zasluzujes." Tako da sam i tad bio neukrotiv. Pa sam onda morao da se tucem sa tim Crnogorcima, boze sacuvaj. Jer ja sam za njih bio Bosanac. Cak bi izricali parole "Zbor Bosanci, djeli se kultura".
Secam se jednog momenta, vracam se ja sa plaze... praktikovao sam ja da, kad god mi je tesko, idem u san i da odspavam. I posle sna, prodju te muke.
...
Cela generacija spavala je u jednoj sobi. Imali smo krevete na sprat, vojničke, a pošto sam ja rastao po domovina, imao sam poprilično iskustvo i u tuči. Neki Vlado Milićević, on je jadnik sada ovde komšija moj u ulici ispod mene, on nije imao sreću da završi, odnosno da upiše akademiju, on je završio arhitekturu. On prvi izgovori te riječi "Zbor Bosanci, djeli se kultura", a ja ga odrešim ovako i proširim mu usta, na jednu i na drugu stranu počne krv. Skočiše i ova dvojica da ga brane, a ja ispod slamarice, izvadim dasku iz kreveta i poravnam i njih dvojicu. I nije mi bilo to dovoljno nego ih stavim jednog preko drugog i još odozgo stanem. Onda su počele pretnje kako treba da ja znam đe se ja nalazim, da ovde postoji krvna osveta, da će me oni ubiti, da li ja to znam… Ja reko': "To ne znam". E bila je u modi, kukača da se uči. Znači, noga uz nogu stojeći, nadvlači se. Ko pomeri ovu nogu koja je do protivnikove noge taj je nadvladan. Bojažljivo sam posmatrao to i, naravno, prvo sam vukao ruku sa ovim koji nisu iz prvog tima i, bogami, za jedno pet, šest dana, ja sam to savladao i nadvukao sam i tog najjačeg. I onda su me ostavili na miru u Crnoj Gori. Nikad me više niko nije presretao, dirao, slobodno sam mogao da živim.
- Znači, život ratnog siročeta je bio neprekidna borba.
- Stalna borba, stalna. I ovdje na akademiji, tu smo nas petorica spavali u jednoj sobi, i još smo imali dva ilegalca, znači, sedmorica. A vi znate za Trkulju, mi smo ista generacija. On je ovan i stalno je hteo neku borbu, a ja sam stalno morao da ga smirujem. Bilo je dovoljno da ja skinem sat sa leve ruke da on ćuti. Jedino je tako mogao da se smiri. I stalno sam se morao dokazivati fizički.
- Vi ste se dokazali kao slikar od međunarodnog renomea.
- Jeste, jeste. Sedamdeset pete …
- Sad morate malo da nam se ishvalite, detaljno.
- Ovako… Sedamdeset četvrte ja sam se zabavljao sa nekom devojčicom koja je taman maturirala. Ja sam otprilike imao četrdeset i neku godinu i njezina majka je bila direktorka, zapravo jedna od direktorki Hempra. I, ne znam kako je ona došla do tog konkursa u Brislu. I pitala me je… oni su me već tada zvali zetom… kaže: "Zete, da ja konkurišem za tebe u Brislu, da popunim ovo što treba…" I tako se i desilo. I ja sa nekih trie'stak radova, među kojima je bio i ovaj rad sa moje desne strane, otputujem za Brisel. Sreća da sam prije te devojčice, neću nijednu da imenujem, možda će to nekada da stupi u neku javnost, da ih ne bi ofirao… njezina sestra je udata za Holanđanina i ja sam kod njih boravio tih mjesec dana koliko je trajala ta manifestacija. E šta je sad tu bilo interesantno… neki mladi kompozitor bi umesto nota na pijanini stavio sliku i on ja automatski snimao muziku. Znači, gledajući u tu sliku, on je nešto improvizovao i tako je nastala muzika. Mene to nije interesovalo pa sam se možda kasnije i pokajao. Bilo bi interesantno da imam tu muziku vezanu za moju sliku. Ali pošto se ja nisam interesovao, znači, moja slika nije ni bila kod tog pijaniste. Menu, kako mu je bilo (ime), Mas Menu, molio me je da mu ne diram u ženu. Reko', "Menu, nemoj da se plašiš, mene tvoja žena apsolutno ne interesuje." Jer on, znajući da sam ja već bio u ljubavnom odnosu sa sestrom od njegove žene, mislio je da to kod mene tako ide, da će doći na red i njegova žena. Reko': "Bez brige, neće se to desiti." Naravno, oni mi nisu uzeli nikakve pare za taj boravak u Brislu dok je ta izložba trajala. Ja sam im se odužio jednom slikom, poklonio sam im jednu sliku. I šta se sad desilo… Prošla manifestacija, ja se vraćam nazad u Beograd, a moj prijatelj… opet, i njega neću da imenujem… i slikar, mi smo jedan drugom pozajmljivali atelje da, kad ispadne neko žesnko da može da dovede tamo. I sad, ja se vraćam iz Brisla i zatičem njega i moju sadašnju taštu. A moja sadašnja tašta je starija od mene pet godina. I ona kaže: "Momci, vi sutra kod mene na sarmu dođite, sutra je nedelja." I naravno, ja odem, ali taj kolega nije mogao da ode na taj ručak jer mu je došla ženina sestra i nije imalo smisla da on sad napusti gošću iz kuće da bi išao ovamo na Novi Beograd đe je bila moja tašta. U međuvremenu, pošto se on duže vremena družio sa tom mojom taštom, saznao sam sadašnje ime moje žene i da je ona bila vjerena, a pošto sam ja bio sklon stalnom nekom dokazivanju, ma reko': "Sve ću ja to razbucati. Iako je ona vjerena, to nema ništa." I tako je ja drugog dana dovedem kod mene u Lole Ribara ulicu, i posle nije izlazila odatle.
- I još je srećna.
- Naravno, još smo u braku. Imamo Aniku koja je sad u Istambulu, manekenka je. A ovaj… Posle jedno mesec dana, stiže meni pošta iz Brisla. Tu me obaveštavaju da sam dobio nagradu, dobio sam baš taj papir na kome piše to i to. I tako. Tako da je o meni posle pisao Brana Petrović o toj nagradi i tako.
- Sada ćemo da slikamo sliku.
- (pokazuje sliku) Sa ovom slikom sam dobio tu nagradu. Prije nego što je otišla slika u Brisel, imali smo izložbu grupnu u Kulturnom Centru, ovde u Albaniji, i onda, prostiji ljudi su probali da vade predmete jer ja sam namjerno ovo pravio da liči na nišu. Znači, toliko su oni išli na to da izvade iz slike predmet.
- (Nerazumljivo)
- Sličan momenata sam imao pre koliko trinaest godina. Imao sam jednu izložbu u Bijeljini, naravno, rat je i tad trajao. Ima jedan autoportret, ne znam da li ga ima na sajtu ili nema, gde ja imam neki svileni šal ispod ove moje brade, tako da su žene dolazile da pipaju da li će osetiti pod rukom svilu.
- Ne znam druge slike ali ovo su kao visoki dometi hiper realizma.
- Pa i pripada. Mene su svrstali tu, u taj hiperrealizam. Međutim, danas, više ne slikam… Imate tamo jedan pejsaž koji je veoma veran. Ja sam dijabetičar, i imam problem sa vidom. I sad, da ne bi pukao glas "Samardžija je izgubio vid", ja sam krenuo da slikam apstraktno. U međuvremenu mi izgore ta kuća na Tari koju sam imao, 2005. I ja, slikao sam slike formata 2,70mX1,35m, znači, skoro 3m dužine je slikana površina, a sve se to dešava u nekom prostoru koji ja zovem "radionica" koji više liči na hodnik nego na neku salu u kojoj bi se moglo slikati. Tako da je slika morala da bude iskošena da bi ja mogao da imam kontakt sa njom. Ja sam slike koje su se tu rađale gomilale, nisam ih nikad ni video, jer jedna je slika imala po 25kg u težini. Tako da sam prvi put video te slike kad smo ih iznjeli da bi ih fotografisali za katalog. Naravno, u međuvremenu se desila operacija katarakte prvo jednog oka pa posle drugog oka, i sad, ja ponovo mogu da slikam kao i ranije.
…
…
...
- Da li je neprijatno da Vas vratim još malo na ratno iskustvo? Znači, iskusili ste progon iz rodne kuće i bekstvo. Iskusili ste to da živite u porodici rođaka u kojoj možda niste bili poželjni...
- Naravno, nismo bili najavili… da, naravno…
- Ispričali ste da vas je tetka jednom, u nekom trenutku...
- … odvela na put. Pa ovako… To je bilo posle logora Jasenovca, bio sam jedno vreme, pa ne znam koliko je to bilo vremena, kod te moje tetke po ocu, Rose. Jesen je već bila poprilično kasna. U kraju gde sam ja rođen, sve poplavi, osim puta i mesta đe su te kuće, svuda je okolo voda. Čak sam gledao i jadne pacove kako plivaju da bi se popeli na put. I kažem, tu me je dala sestri, odnosno njenoj ćerki da me izvede na put, i tu su me ostavili. Posle je neka Dara Šuman naišla i prepoznala me i odvela u Ličku Kosu i tu sam bio kod jedne žene koja je imala tri kćeri. Ja sam imao još neke doživljaje. Bio sam jedno vreme u Knež Polju, kod neke babe. I čuvao sam i tu, naravno, goveda. Nije ona više imala mnogo goveda, imala je jednu kravu. Sećam se jednog momenta, bio je to suton. Sad će veče ali još nije. Ja sam otprilike na uzbrdici a krava je dole, niže, pored šume. I vidim neku ženu nepoznatu koja izlazi iz šume i skuplja granje. Ti znaš šta je granje? E… dobro. Ja je zovem "Babo!". Apsolutno ne reaguje na moje glasanje. Pošto tamo nije bilo kamenja, nađem busen zemlje i ja je gađam. Da vidim 'oće li da se oglasi ako je pogodim. Busen prođe kroz babu. Znači, bilo je priviđenje. Tako. Bogat mi je život i bogato mi je iskustvo.
…
…
...
- Jesmo li propustili nešto od Vašeg, pošto je to centralna tema našeg interesovanja, ratnog iskustva da zabeležimo danas? Da li smo preskočili nešto da Vas pitamo?
- Pa bio sam prije te ofanzive i ranjen. Ali ja ni tome ne pripisujem neku naročitu stavku. Evo, tu sam bio ranjen. Znači, ja sam već sa ranom, otišao u Jasenovac. Kažem, nisam ja neko ko je naučio da kuka, da bi sve to ispričao.
- Kako bi ste saželi, ajde da kažem, bilans ratnih gubitaka Vaše porodice?
- Dosta sam čitao, imam neka iskustva. Da se rat nije desio, možda bih ja isto bio dobar kosac u mom selu, a ne bi bio ovo što jesam danas. Ko zna da li bih ja otišao u školu, da li bi završio ovo što jesam završio, da li bi izlagao u svetu. Znači, ja ništa crno ne shvatam crnim.
__________________________________________________________________________________________________________________________
Rajko Samardžija - Artist's profile
http://www.gallery-worldwide.com/artist/Rajko_Samardzija.html
Rajko Samardžija - Artist's profile
http://www.gallery-worldwide.com/artist/Rajko_Samardzija.html