Serbian Holocaust
Ruža Lečić, June 22, 2012, Belgrade
Interviewer: Jelisaveta Časar | Camera: Milan Džekulić | Editing: Jelisaveta Časar, Nemanja Krdžić | Transcript: Jelisaveta Časar | Webmastering: Dusan Gavrilović
Transkript intervjua na srpskom jeziku
Rodjena sam 1930. u Beogradu. Do 1941. sam živela u Hercegovačkoj ulici i posle bombardovanja smo prešli ovde na Sajmište.
- Gde ste bili tokom bombardovanja 6. aprila 1941?
U Beogradu.
- U kući?
Ne, već smo bili van. Izašli smo iz kuće. Moj tata koji je berberin došao je u subotu uveče kući i rekao da moramo da napustimo kuću i da predjemo u našu vikendicu na Starom sajmištu jer će možda biti bombardovanja. U subotu uveče smo napustili Beograd i prešli sa druge strane Save (6.aprila bila je nedelja).
- A kuča je srušena tokom bombardovanja?
Nema te kuče, izgorela je. Počeli smo da živimo u toj kućici.
- Koliko je to bilo blizu logora Sajmište?
Otprilike kao što je ova škola preko puta udaljena odavde (par stotina metara).
- Znači mogli ste da vidite sve šta se dešava?
Prolazili smo pored logora, morali smo tu da prolazimo svaki dan.
- Taj logor je otvoren u decembru 1941. i tada je bio logor samo za Jevreje. Uglavnom su dovodili jevrejske žene i decu. Da li se nešto tu dešavalo do decembra? Vi ste došli još u aprilu.
Mi smo već išli bosi. Bio je april, maj mesec. 1942. oni su bili u logoru. Kako da Vam opišem taj logor...
- Da li je bio ogradjen žicom, koliki je to prostor bio, kako su izgledale te zgrade?
To Sajmište je nekada bilo mnogo lepo. To su bili paviljoni. Svaka država je imala svoj paviljon. Bila je ta kula za skakanje. Bila je to čuvena kula gde se skakalo padobranom. Znači, bilo je to nešto lepo. Kada je došao rat to se pretvorilo u logor. Oni paviljoni koji su bili veliki i dugački pretvoreni su u logor. Tu su strpali Jevreje. Čak su neke te kuće imale čunkove. Oni su se i grejali tu. Bili su obučeni (u svoju odeću) i šetali po tom logoru. Nisu bili obučeni kao logoraši. Poneli su svoje stvari. Bili su lepo obučeni. Znači, jedna zima je prošla i sada je došlo proleće. Da li je bio april ili maj i ja sam slučajno...Samo da kažem da smo mi ovde sa naselja morali svakog dana da idemo u Zemun po sledovanje po proju. Znači peške ili tramvajem. Tramvaj je radio od Brankovog mosta, od onog kostura mosta koji je ostao, od onog betona, i išao za Zemun. Ljudi su dolazili pontonom. Bila su dva pontona. Prolazili su pored mosta, pored onog betonskog dela koji nije srušen i čekali su tramvaj koji je išao za Zemun.
Taj dan sam ja išla po proju. Mi deca smo išli. Narod je čekao i došao je tramvaj. Odjedanput su došli oni esesovci sa onim gvozdenim oznakama: "Los, los!" i sve su strpali u tramvaj. Mi smo se njih najviše bojali. Sve su utrpali u tramvaj, a nas troje smo se sakrili. Bilo je žbunje kao ograda uz Sajmište i mi smo se tu sakrili. Ja i još dvoje dece. Mi smo se tu šćućurili i gledali šta se dešava. Stigao je taj crni automobil kao ovi veliki što sada razvoze meso , ali je bio crn.
- Kao kamion?
Kao veliki zatvoreni kamion. I on je došao. Sajmište je imalo divnu kapiju. Kada sada idete preko mosta gde ide tramvaj, on prolazi taj put. Tu je bila jedna divna kapija i kamion je stao kod kapije. Mi smo to gledali, bili smo blizu, i onda su Jevreji dvoje po dvoje ulazili unutra.
- Jesu li to bile žene sa decom?
Žene... Tu je bio momenat kada sam ja videla kako se jedna žena sa dvoje dece prosto gura da udje. Pogledajte kako sam se naježila! Onda ju je onaj presekao i nije uspela da udje. Vratio je.
- Napunili su kamion.
On je presekao, a ona je baš onako ponovo htela da udje, medjutim nije. Oni su njih vratili nazad, kamion je zatvoren. Njih su vratili i više ih nismo videli.
- A kamion je otišao?
Još nije otišao. Onda je kamion tu stajao. Mi smo ćutali. Onda je ušao jedan oficir esesovac, ne znam šta je po činu i on je nešto u kabini uradio. Uglavnom on je izašao napolje i u jednom momentu posle možda dva, tri minuta čuo se jedan potmuli vrisak. Taj vrisak ja ne mogu da Vam objasnim, ali to je nešto jezivo.
- Iz kamiona?
Da. Mi smo bili dosta blizu. To je sekund ili dve, tri sekunde trajalo i nestalo. To je strašno bilo. Oni su tu još malo stajali i otišli. Tako ja više nisam otišla u Zemun. Došla sam kući. Preživela to što sam preživela.
- Te žene su u stvari mirno ulazile u kamion. Znam da su im rekli da idu u neke logore gde će raditi.
Taj doživljaj mi je mnogo težak. Kako da vam objasnim? Ima taj glavni nasip koji je jedini postojao izmedju Save i tog naselja i tu je svaki dan prolazio taj crni kamion i pre podne i posle podne. Ali niko od nas nije znao šta je to dok ja nisam došla kući i tati sve ispričala.
- Do tog trenutka kada ste Vi to videli?
Nismo znali šta je taj kamion. E sad, mi smo se uvek pitali gde su njih odvozili. Skoro sam čula ,ali ne znam da li je tačno, jedna žena je rekla da su oni njih tu odvodili gde je staro bežanijsko groblje, ima tu neka jaruga. Ima i neka ploča i neki spomenik i ona mi je rekla da je tu oko 8000 sahranjeno.
- Oni su već bili mrtvi i odvoženi su u Jajince i tu zakopavani.
Ne znam. Ne znam kako su ih prenosili. Mosta nije bilo. U tom momentu mosta nije bilo, samo su pontoni bili, dva pontona. Išli su ka železničkom mostu. E sad, nisu preko železničkog mosta mogli, ne znam. To ne znam gde su ih odvodili.
E sad, kada su jevreje potamanili, poubijali, onda su Cigane pustili. To je bilo kada su jednostavno otvorili kapiju. Bila je jedna zadnja kapija, ne ta velika kapija nego ona gde je ta kula bila, i tu su jednog dana pustili Cigane. Svi su Cigani preko pontona prešli za Beograd. E, posle su doveli Srbe.
- Jevreji su za nepuna dva meseca poubijani a posle je to bio prihvatni logor za Srbe, političke zatvorenike...
To je bilo nešto strašno. Tu su bile sve žice i mi smo, da bi išli u Zemun, morali da prolazimo pored logora. To je bila jeziva slika.
To je jezivo bilo.
- U kom smislu jezivo - jesu li bili maltretirani, mučeni, gladni?
Ne znam šta je u samom logoru bilo, ali su gladni bili. Recimo, bilo je leto, zimi ih nismo videli, mi smo deca tuda prolazili. Ja mogu da Vam pokažem i mesto gde je to bilo. Gde je sada spomenik bio je veliki prostor gde oni njih dovedu. Oni polugoli u gaćama sede kao u kocki i tu na suncu sede satima. Posle ih odvode unutra. Bili su kosturi. Mi ne daj Bože da pridjemo blizu.
- Tu je bila nemačka straža?
Nemačka straža. Neko me je još to pitao.Mi smo bili na hrvatskoj strani, ali je straža bila nemačka.
- To jeste bila NDH ali ustaše nisu imale nadležnost nad logorom.
Ustaše su pregledale pasoše onima koju su prelazili za Beograd, ali u logoru su samo bili esesovci.
Od Sajmišta je ostala okrugla stara kula. Mnogi misle da je ona okrugla kuća koja je odmah sa strane mosta deo Sajmišta. Nije. To je Omladinski dom koji je napravila omladina kada je bila izgradnja Novog Beograda. Ona dugačka kuća, ona baraka, to je bila menza, to nije Sajmište. Sajmište je samo ona druga kula u sredini i ima deo gde je ostalo još malo crvene cigle. To je bio neki paviljon i samo to je ostalo. Tu su se ljudi nastanili, ali taj zidje ostao. Tu je nekada bila ploča, prva ploča dok još nije bio spomenik. Velika ploča za Sajmište. Ima jedna kućica kada se autobusom pridje sa desne strane. Tu je bio Gestapo. Tu im je bio štab i to je ostalo. To je ono što je ostalo od Sajmišta.
Ima još nešto gde ljudi greše. Ja sam živela na Novom Beogradu. Stalno pokazuju ovaj sadašnji železnički most kao da je to most od pre rata. Nije. Oni stalno tu greše. Most pre rata je bio sa onim kao, kako da ih nazovem, kupolama. Železnički most je imao jedno četiri takve kupole. 1941. godine naša Jugoslovenska vojska je srušila i Brankov most (most Kralja Aleksandra) i taj železnički most da Nemci ne bi brzo ušli. Medjutim, kada su srušili taj most, on nije totalno pao u vodu. Jedno dve kupole su Nemci izvadili pa su na stubove starog mosta dogradili drugi, a na drugi pomoćni su metnuli taj naš koji su izvukli iz vode i nastavili ga. Znači, Nemci su imali dva železnička mosta. Kada je došla 1944, Nemci sruše i jedan i drugi most pa se onaj naš totalno uruši, a od ovoga nešto ostane. Onda su naši vadili delove iz Save i napravili ovaj sada most. Sada sam skoro na televiziji gledala jednog koji pokazuje predratni most i priča o jednoj ladji...To je tačno što je pričao. Kada su naši 1941. digli most u vazduh, u tom trenutku se ispod mosta zadesio jedan brodić i ne znam koliko ih je poginulo. Baš je bila neka reportaža da su i u Prvom i u Drugom svetskom ratu kada su naši dizali mostove dva broda stradala.
Pošto su naši srušili i Brankov most, kada su Nemci došli nisu imali nijedan most. Mi smo išli preko pontona. Onda su Nemci podigli ovaj i ja ga zovem crveni zato što je bio ofarban crvenom bojom. Dok taj most nije proradio mi smo išli preko pontona.
- Jeste li videli kada su te nesrećne Srbe odvodili?
Ne.
- Oni su odvodjeni na prisilni rad i jako puno njih je stradalo od iscrpljenosti, gladi...
Verovatno su odvodjeni sa te glavne kapije gde su dolazili ti kamioni. Mi smo gledali na drugu Sajmišta. Morali smo da prolazimo pored te kapije kada smo išli za Zemun. Snabdevali smo se u Zemunu pošto ovde nismo imali ništa. Mi smo bili na granici.
- A kada su tu bile Jevrejke sa decom, da li je postojala mogućnost da im se neko obrati preko ograde?
Ne.
- Je li tu bilo neke straže ili one jednostavno nisu smele...?
Ma ne. Em je Sajmište imalo svoju ogradu...
- Kakva je to bila ograda? Zidana ili metalna?
Metalna, ali su Nemci posle postavili dva tri reda žice. Ma niste ni smeli. Kakvi blizu, šta Vam je. Tu je straža. Taj deo što smo morali da prodjemo mogli smo da gledamo, ali kakvi da ubacimo nešto. Duša vas boli, ali ne možete ništa.
- Koliko ste godina imali 1941?
Ja sam trideseto godište. Završila sam četvrti razred osnovne škole.
- Vi ste bili svesni da se nešto strašno tu dogadja.
Bila sam svesna zahvaljujući mom ocu. Moj tata je bio berberin, a berberini uvek sve znaju. On je radio u dvorskoj berbernici kod Dvora. On je tu svašta čuo i nije ništa krio od mene. Ja sam bila uključena u sve to i sve je otvoreno pričao. Tu gde smo živeli je bio razvijen pokret otpora možda i baš zato što je tu bio logor. Na Bežaniji je bio veliki partizanski otpor. Tu se puno radilo, prebacivali su se ljudi...
- Je li bilo tu nekih borbi, nekih čarki?
Ne, ništa se nije videlo. Ako bi nekog uhvatili i zatvorili, to da. Organizacija je dobro radila, ali se ništa nije znalo.
Ja dosta pamtim i taj logor Sajmište ne mogu da zaboravim dok živim. To je jezivo.
Eto, 1941. bombardovanje Beograda, 1944. bombarduju Englezi od Uskrsa. Nisu svaki dan, ali... I ovo sad (1999). Ja ne znam kako smo sve to podneli, ali eto, mora se izdržati.
Da smo gladovali, jesmo. Još mi ovde na granici sa hrvatske strane! Malo proje i ako nešto dobiješ.
- Da li je Vaš otac radio za vreme rata?
Ne. Kada se zatvorila granica tata nije mogao da nadje stan. Tata je znao da će da se zatvori granica, ali nismo našli stan. Ruševine...Danas -sutra, mislimo dobićemo stan, kad ono preko noći zatvorili granicu i mi smo ostali ovde. Tata je ostao bez posla. Nije dobio pasoš i nije mogao da predje u Beograd.
- Kako ste živeli? Samo od tog sledovanja?
Ne, tata je radio u Zemunu kod jednoga, malo tu a malo je išao po selima i brao kukuruz. Mama je malo šila i tako smo se snalazili.
- Jeste li imali braće i sestara?
Nas je bilo četvoro, a ja sam najstarija. Dvoje se rodilo 1943, a brat mi se rodio 1940. Ja 1930. Imam jednog brata u Švedskoj, jedan je poginuo, sestra je umrla, ćerka mi je umrla, svi, i tata i mama. Nikog nemam. Moj je muž umro. On je bio u ratu i bio je u logoru u Nemačkoj. Rodjen je u Dubrovniku. Još onda pre rata su izbačeni iz Hrvatske i iz Dubrovnika kao nepoželjni.
- On je bio Srbin?
Srbin. Moj muž i moja zaova, ta strana Lečićeve porodice, izbačena je iz Dubrovnika još 1940. Otišli su u Sarajevo. Moja svekrva je tu imala sestru i oni su te 1940. došli u Sarajevo i tu ih je zadesio rat. Moja zaova je borac od 1941. i sve vreme rata je bila u čuvenom Rasinskom odredu. Mog muža i njegovog brata od strica su u Sarajevu negde 1942. pokupile ustaše i oterale u logor, ali on nije bio dugo u logoru.
- U koji logor?
Nikada nije hteo da priča. Njih osmoro skojevaca se dogovore da pobegnu. Bili su u nekom logoru. On je bio nekih četiri, pet meseci. Govorio mi je da čuvam hranu jer ne znam šta je glad. Imali su sreću da su ih transportovali ne vozom, ne kamionom, nego peške. Transportovali su ih iz jednog logora u drugi. Došli su u neki šumarak gde su i oni i vojska spavali. Bila je straža. Znali su da su bili blizu francuske granice. Njih osmoro skojevaca se dogovore da pobegnu i pobegnu. Kada su prešli preko granice upali su u francuski pokret otpora i moj je muž bio tamo. Kada je kapitilirala Italija, prebacili su ih ovde i on je u Hercegovini stupio u partizane. Sva osmorica su ostali živi.