Serbian Holocaust
Stanka Savatović, October 10, 2011, Belgrade
Interviewer: Jelisaveta Časar | Camera: Milan Džekulić | Editing: Jelisaveta Časar, Dušan Gavrilović | Transcript: Jelisaveta Časar | Webmastering: Dusan Gavrilović
Transkript intervjua na srpskom jeziku:
Rođena sam 07. januara 1925, selo Vrelo, Korenica. Bilo je to najlepše selo u Lici dok nije došao prokleti rat. Bilo nas je petoro dece, majka i tata. 02.avgusta 1941. su tatu ubili u Jadovnom. U desetom mesecu su Italijani spalili kuću i sve, tako da smo ostali u dvorištu. Tada nam je majka rekla: "Ti ideš u vojsku i dva brata idu u vojsku". A ja devojčica sa sela, niti sam znala šta je vojska, šta je puška, šta je medicina. Ništa nisam znala. Nisam ni završila celu malu maturu, onda možete misliti. Otišla sam u vojsku [u partizane] [skoro] gola i bosa jer je sve izgorelo. Naišla sam na dobre drugove, na pažljive, starije ljude.[U ratu] sam ranjena u nogu i sada mi još komadići gvožđa od granate izlaze iz leve noge. Mnogo imam reume, mnogo sam bolesna [što je posledica ratnih godina provedenih u šumi sa partizanima]. Teško je bilo u ratu, Bila sam puna vaški, preležala sam tifus. Srećom da su nam drugovi bili jako dobri pa su nas pazili. Bilo je nas četvoro dece u partizanima. Stalno su bile ofanzive, glad, tifus, vaške...
- Kako je Vaša porodica živela pre rata?
Porodica je živela od poljoprivrede. Tata, majka i nas petoro dece. Lepo smo živeli dok nisu došle ustaše i Italijani. Italijani palili, ustaše klale.
- Kako su se zvali otac i majka, braća i sestre?
Majka Evica, otac Milan. On je 1900. rođen, a 1941. ubijen. Kada su [Italijani] sve spalili, majka, starija sestra i sestra od pet godina ostale su na tom kućištu, ali su uvek bežale u šumu. Neverovatno je kako je Lika prepatila u ratu. Bile su ustaše, četnici, Italijani i Nemci. Četnici su [dok smo jednom bili u patroli] uhvatili nas troje dece i dva starija borca. Jednu su devojčicu svi silovali. Mene je jedan zgrabio, stavio mi ruku na usta ali sam ga ja ujela i počela da vičem: "U pomoć! U pomoć!". Samo me je po dojci razrezao nožem. Nisam kasnije mogla zbog toga da dojim decu. Sve u svemu, preživela sam.
- Kako se sećate početka rata, kako je to izgledalo, ko je došao u Vaše selo?
Grozno je bilo. Italijani su sve okupirali, ali ustaše su bile glavne. Oni su palili, klali, ubijali. Prvo su došle ustaše, a Italijani su još bili mirni kada su ustaše počeli klati. Odveli su ljude u Jadovno.
- Muškarce iz Vašeg sela?
Iz cele okoline. Rekli su im da će ići u Nemačku da rade. Kada su došli u Gospić, skrenuli su za Jadovno. Tu su ubili ljude [sa prostora] od Siska do Zadra, Banije, Like, Korduna. Odatle su kupili ljude i pobacali [u jame].
- Da li je Vaše selo bilo pretežno srpsko?
Sve srpsko. U susednom selu je bilo četiri [srpska] domaćinstva, a oko Gospića su bili sve Hrvati.
- Pošto su pokupili muškarce, šta je bilo sa ženama i decom?
Mi smo bili uglavnom u šumi. Selo je izgorelo. Iz šume smo se vratili na kućište. Granjem od jelki bi pokrili deo podruma [koji je ostao] i tu je krava, tu je vatra, tu mi. Ali, i to su palili.
- Kako je Vaša majka rešila da idete u vojsku?
Nije znala šta će sa nama. Pošto je sve izgorelo, nismo imali gde da budemo. Posela nas je oko sebe i odredila ko će da ide. To je bilo 1941. Bila je jesen. Otišla sam u prvu [partizansku] jedinicu koja je bila u šumi.
- Da li je više vas iz sela otišlo?
Puno nas je otišlo. Svi mladi koji su ostali, neko amo, neko tamo [u različite jedinice] .Majka je ostala na kućištu, ali su stalno bežali, ili u šumu ili dalje u jedno selo.
- Kakav je bio Vaš prvi susret sa partizanima? Gde ste spavali, šta ste jeli?
Retko smo jeli. Ako ima neka prazna šupa legnemo na slamu i tu spavamo. . Grozno je bilo.
- Koja je to šuma, koja planina gde ste se krili?
Oko Plitvičkih jezera. Plješevica, Mrcin...
- Koje su tu jedinice bile?
To su 6. lička i 35. lička divizija [formirane tokom rata spajanjem partizanskih odreda] u kojoj sam ja bila. Bilo je i drugih dalje, ali ove dve su u Lici bile glavne.
- Da li su se često vodile borbe?
I dan i noć su se vodile borbe. Kada su došli Nemci bilo je najopasnije. Ustaše su znale gde se možemo skloniti. Italijani su palili...
- Šta ste vi deca radili [u partizanima]?
Nosila sam pušku i za mesec dana su me naučili da iz nje pucam. Za tri meseca sam naučila kako da previjam, kako da dajem injekcije.
Ne mogu da izbrišem iz sećanja jedan događaj. Ceo dan su padali kiša i sneg. Uveče smo se sa planine spustili u jednu bajtu. Znaš li šta je bajta? To je kada kuća izgori, pa se nečim natkrije. Bili smo pokisli i umorni. Ljudi su naložili vatru i oko vatre su stavili barut. Ja i moja drugarica smo čučnule oko vatre da se ugrejemo, a taj je barut je planuo. Sa nama je bio jedan Italijan, zarobljenik, ali je bio dobar čovek. On je ranjen, a jedan naš je poginuo. Sve je izgorelo. Ja samo znam da su mene izbacili na sneg. Kada sam pala na sneg, videla sam da bajta gori. Bila sam prisebna i priletela. Videla sam da je onaj vojnik poginuo, a onaj Italijan je bio sav izgoreo. Zamisli da sam ja, još dete, od žene [čija je bajta bila] zatražila čaršav, pokupila granje, postavila na to granje čaršav, pa smo tog Italijana namestili da tu leži. Sav je bio izgoreo, ali ostao je živ. To mi često dođe u sećanje iako je toliko vremena prošlo.
Još se nečega često setim. Bili smo na položaju. Jedan stariji čovek, pa jedan mladić i pored njega ja, ležali smo na zemlji a oko nas se puca li puca, granate samo preleću. Viču: "Pokret! Pokret!". Ovaj čovek drma ovog dečka: "Ajde, Petre, ustaj!", a on - mrtav. Samo ga je geler udario tu [u slepoočnicu].
- Da li je sa vama bio i narod u zbegu?
Uvek, uvek ih je bilo.
Znate li šta smo jeli? Verovala ili ne, za te četiri godine ja nisam ni ovoliko hleba pojela. Nismo imali. Englezi su jednom bacali one lepinje. Mi smo uzeli te pakete i meni su dali jednu lepinju. Ja sam je ovako stavila [prigrlila uz grudi], a dva starija druga viču: "Mala, jedi, ako ti bude malo daćemo ti mi još". U ratu su me sve vreme zvali Mala. Eto, i toga se sećam... a oni su isto bili gladni.
Skuvaju skrob. Pun veliki kazan vode, bez soli i ičeg drugog skuvaju i u to malo stave projinog brašna. To je skrob. Koliko bi se puta postrojila vojska da jede a naiđu deca iz zbega i mi im to damo. Ni taj skrob ne pojedemo. Možda je ovo što pričam neverovatno, ali je istina.
Nekad sanjam kako stojimo u stroju a ja držim onu porciju, pa se probudim.
- Kako ste se nosili sa strahom? Da li ste stalno bili u strahu?
Jesam, ali posle sam navikla. Kad god idem na položaj, držim pušku a ruke mi drhte. Ali, čovek očvrsne.
Kada smo došli na staru granicu Italije i Jugoslavije, na jednom brdu je šuma gorela. Nemci su se uz borbu povlačili. U nekom trenutku me zovu da [iz pozadine] brzo dođem. [Divizijska] kuhinja i deo ambulante su bili dignuti u vazduh. Idem ja i nosim svoju torbicu i usput naiđem na kazan. Jedan stari mi doviknu: "Dete, stani, hoćeš da jedeš?". "Neću, žurim u divizijsku ambulantu. Sve je dignuto u vazduh". Prošla sam samo nekih dve stotine metara kada je bomba pala pravo na taj kazan i sve je raznela. Vidiš kakva mi je sudbina. Baš sam imala neku sreću u tom ratu. Grozno je bilo. I posle rata je bilo teško, ali se nekako guralo. Bila je sloboda.
- Kako se sećate ustaša?
Dođe ti školski drug pred kuću pa u tebe upire puškom. A zajedno smo išli u školu. Oni su zaista bili krvnici. Italijani su bili [grozni], o Nemcima da ne pitaš, ali ovi... Mi deca iz mog sela i susednog hrvatskog sela smo svi išli zajedno u školu. Jedni kod drugih išli na Božić, na Uskrs...Sve je bilo lepo. Kako dođe prokleti rat, oni pokazaše svoju ćud.
- Kuda je sve tokom rata išla Vaša partizanska jedinica? Da li je bila uvek tu negde oko Plitvičkih jezera ili..?
Ne. Išli smo i dalje...na vrh Velebita, na tromeđu Bosne, Like i Dalmacije, prošli smo kroz Gorski Kotar, do Vipave. U Vipavu smo došli kada je taj deo već bio oslobođen. Kada smo videli šta je u Vipavi sve ostalo od Nemaca! Veliki [kolutovi] kačkavalja, hleb, šećer...
Strašno je bilo, ne mogu se sveg zla ni setiti.
- Pre nego što ste otišli u partizane Italijani su Vas ranili?
Pokupili su nas dvadeset i jednog civila. U dolini smo ležali celi dan. Već je palo veče. Sneg i bura nikako da prestanu. Italijanima su sa leđa naišli partizani i tako su nas oslobodili. Tu su me ranili u levu nogu .I dan danas mi je ta noga tanja i iz nje mi još ispada gvožđe. Sutradan sam već otišla u partizane.
- Ko Vam je pružio pomoć?
Jedan Italijan koji je bio zarobljen, ali prvo jedan naš koji nije bio završio medicinu, ali je ipak nešto znao. Zavijali su mi tu nogu. Ni posle godinu dana ta noga nije mogla da mi zaraste. Nije bilo lekova, ništa. Samo stave zavoj, kada rana prokrvari oni taj zavoj bace i sve tako...U Gorskom Kotaru smo zarobili jednog Italijana koji je bio lekar. Kada je video da mi se vidi kost, samo je ponavljao: "Mama mia, mama mia...". Onda mi je tek rana zarasla . Grozno je bilo. Za moje godine stvarno je puno bilo zla.
- Da li su Vas ranili u blizini Vašeg sela?
Otišla sam u selo kod prijateljice moje majke. To selo nije bilo izgorelo, pa je ta prijateljica poručila mojoj majci da dođem kod nje. Uhvatili su nas na spavanju.
Nas troje dece smo bili u partizanima, a majka i moje dve sestre su otišle u kuću nekog rođaka blizu Korenice. Moj brat je bio najmlađi od nas, onako malog rasta nosi pušku a ona mu viri iznad glave.
Jednom je naša jedinica bila u okolini Korenice. Komandant mi je kazao: "Mala, idi vidi majku, pa dođi do večeri". I bratova jedinica je bila blizu, tako da je i on došao da vidi majku. Majka je napravila hleb od heljde.I meni i bratu je uz taj hleb dala po šolju mleka. Ođednom jedna je žena uletela u kuću: "Evice, Evice, eno [neprijateljske] trupe nailaze sa brda!". Brat i ja smo pobegli da nismo to ni pojeli. Moj šinjel je bio sav od metaka... U šumu smo pobegli.
-Pucali su na vas?
Dabome. Pa nisu me valjda mazili. Pucali. Majka je ostala da stoji pred kućom [brinući se] da li smo pobegli ili ne. Moja komanda je čula da je to selo napadnuto. Ja idem, već iznemogla, jadna, nikakva, kad eto patrole koja je pošla da me traži. Kada sam došla, svi su se skupili da pitaju kako smo pobegli a ja im pričam. To su takve stvari koje se ne mogu zaboraviti.
- Ko je to bio, ustaše?
Italijani [su bili po brdima], ali ustaše su bili ti trupovi [koji su sišli u selo]. Oni su najbolje ustaše školovali u Zagrebu. Pa zamisli za vreme rata videti na čoveku belu košulju, čistu! Oni su takvi došli. Jedan je od tih, tada kada smo ja i moj brat pobegli, došao u selo. Oni sve idu po dvorištu, kokoši ubijaju, konje vode... Bio je jedan dečkić od četiri godine. Sad je on čuo da oni viču da će nas poklati. On je uzeo strinu za suknju i viče:"Strina, a kada će nas klati?". On ni ne zna šta je to. Jedan čovek, vođa te grupe, između četrdeset i pedeset godina, uzeo ga je u naručje da ga zakloni od svoje vojske i da kaže majci i tim dvema ženama: "Ovi vas neće poklati, ne dam im. Ali od drugih što će naići ni mačka neće ostati u životu". Oni su otišli dalje prema Korenici, a ovi su svi [meštani] koji su mogli pobegli u šumu. Ostala je jedna baka od osamdeset godina, sve su joj komad po komad mesa sekli i bacali.
-Taj koji ih je spasao, koji im je rekao da beže, je li to bio Italijan?
Vođa ustaša je spasao to selo. Ta trupa što je došla [od] trideset mladića, sitih, čistih, besnih. Oni su počeli klati, paliti... Šta da radiš... Grozno je bilo. Teško je pričati o tome, a kamoli preživeti.
- Je li stradao još neko iz Vaše familije sem oca?
Pa, nije. Ja sam bila ranjena, brat je bio ranjen. Što je ostalo od kuće to je sto puta paljeno. Sa granama pokriju, a ovi dođu pa i to spale.
- Majka je sa Vašim sestrama...
Majka i dve sestre, jedna od pet, jedna od dvadeset godina, uvek su bežale. Sve su opljačkali. Italijani kada su palili, sve su iz kuće odneli.
- Njih tri su bile zajedno tokom celog rata?
Jesu. Starija sestra je bila i terenski radnik.
- Kako terenski radnik?
Da budeš u selu i da znaš šta se događa. Kada vojska [partizani] dolazi, da se smesti. Bilo joj je teže nego meni. Ja sam bila sa vojskom. Kada komandant ili komesar narede, išla sam bez brige i lakše mi je bilo nego njoj. Dobro, ona je bar u tu bajtu mogla da dođe i legne, a ja ne. Bože, legnemo na sneg a kada se probudimo sneg sve iznad nas, a mi u onoj rupi [kako smo ležali].
- Da li se sećate imena nekih od tih partizana, imena komandanta?
Komandant Andrija Andre Rašota, komesar Gavre Milić, operativac Milan Narandžić... Ove druge isto sve znam, ali ovi su bili glavni. Bili su mnogo dobri i mnogo pažljivi.
- Kako ste dočekali kraj rata?
Kraj rata smo dočekali u Vipavi u Sloveniji. Onda je bilo lepo. Bilo je puno nemačke hrane, svega je bilo. Konja, oružja...
- To je bilo 1945?
Da, šestoga...ne mogu se setiti kog datuma.
- Niste rekli imena braće i sestara.
Milica je starija sestra, majka Evica, ja sam Stanka, pa Vlade, pa Vojin, pa Mira. Tata je bio Milan. Tata je bio jako lep čovek. I dobar. Šta ćeš... Grozno je bilo.
Ali , kažem, ovi ljudi [partizani]... ako smo blizu sela mene komandant odmah zove: "Ajde, Mala, idi vidi kako ti je majka". Ja za čas dođem, ma nekad ni ne sednem. Samo vidim da li je dobro i odmah odem.
- Pomenuli ste mi ranije kako ste se umivali kada nije bilo vode...
Nas tri idemo kroz šumu i gde ima ona stopa, trag od medveda, tu [u njoj] ima vode i tu se peremo.
- Rekli ste da ste preležali tifus?
Jesam, ali nešto nije bio težak. Samo sam dva dana bez svesti ležala, a već sam treći dan znala [za sebe]. A moj brat osam dana nije znao ništa. I nisam iz jedinice išla, sve su nas vukli sa sobom.
- Da li je Vaša jedinica stalno bila u pokretu ili je negde duže ostajala?
Ma gde su ostajali! Nismo u kuću nigde ušli, nismo imali gde. Stalno smo bili u šumi i na putu.
Sećam se jedne ofanzive kada smo bili na vrhu Velebita. Na dalmatinskoj strani sunce, a na našoj još ima snega. Znaš šta smo jeli? Možda ne znate, gradska ste deca. Pod drvetom raste zečji kupus, kao detelina ima tri lista i malo je nakiseo. To smo mi Ličani jeli, a primorci su one puževe jeli. Kada je počeo proliv... potrovali smo se bili od toga. Primorci jedu one puževe, a mi travu jedemo.
- Kada ste se vratili u selo, kada je rat bio gotov, kako je izgledalo selo, koliko je ljudi stradalo?
Puno. Nije bilo nigde kuće, sve je bilo popaljeno. Nije bilo stoke, nije bilo ničega. Ali, ja se nisam vratila. Mi smo bili po Istri, pa smo došli u Celje. Onda je već počela demobilizacija, a meni nisu dali da idem [iz vojske], molili me da idem u medicinsku školu. A ja se zaljubila u moga Vladu. Kakva medicina! Nisam otišla [u školu]. Dve godine sam radila u ambulanti kao bolničarka. Stalno su me dvojica lekara, muslimani su bili, ali divni ljudi, [nagovarali]: "Hajde, Mala". Ako je partijski sastanak: "Šta si rešila? Hoćeš li ići?". "Neću". Ne kajem se.
- Gde ste upoznali Vladu?
U ratu. On je došao u našu jedinicu kada smo već bili na granici [sa Italijom]. Upoznali se i zaljubili. Šta ćeš...
Stanka Savatović (second from the left) during the war with Partisans. Stanka with her husband Vladimir