Serbian Holocaust

Vladimir Gospić, December 18, 2012



Interviewer: Jelisaveta Časar | Camera: Milan Džekulić | Editing: Jelisaveta Časar, Milan Džekulić | Transcript: Jelisaveta Časar | Webmastering: Dusan Gavrilović

Voices of Survivors


Transkript intervjua na srpskom jeziku


Zovem se Gospić Vladimir. Rodjen sam 15. 8.1937. godine u Bijeljini od oca Svetolika Gospića i makje Dragice Gospić rodjene kao Herta Baum. Jevrejka je bila. Otac moj Svetolik rodjen je 1913. i do Drugog svetskog rata bio je student prava vanredni, a majka je rodjena 1917. i do Drugog svetskog rata studirala je farmaciju u Zagrebu. Njihov brak je stvoren neplanirano iako su se zabavljali i voleli i zajednički politički delovali kao levičari, odnosno komunisti, on član Partije, ona skojevka tada. Pošto je moja majka 1934. posle jedne demonstracije njenog osmog razreda gimnazije u Bijeljini kada su se u bjeljinskom parku fotografisali u obliku srpa i čekića i tri I - Treća internacionala, a to je bilo posle smrti kralja Aleksandra, pet učenika tog razreda od čega dve devojke i tri mladića isključeni su iz  gimnazije. Tada je došlo do jednog velikog protesta u tom razredu tako da je na kraju država intervenisala i ukinuta su dva razreda, sedmi i osmi razred gimnazije u Bijeljini, a ovih pet učenika, od kojih je moja majka bila jedna, njima je zabranjeno školovanje bilo gde u Jugoslaviji. Kanije je to poništeno. Mogu, ali ne u Bijeljini i ona je završila osmi razred gimnazije i maturirala kod svoje tetke u Sarajevu i 1935. godine se upisala na fakultet farmacije u Zagrebu. 

Otac moj je već ranije imao posla sa policijom. 1933. godine on je bio hapšen sa jednom grupom bijeljinskih ili studenata ili gimnazijalaca. On je tada taman završio osmi razred gimnazije. Većina njih je svršila u Sremskoj Mitrovici. On nije. Izvukao ga je stric njegov, polubrat njegovog oca koji je u Begradu bio bogat, ali posle toga moj otac sa njim više nije imao veze. Bio je jako ljut pošto je ispalo skoro kao da je on izdao njih jer su drugi otišli na robiju a on nije. Onda je pogotovo radio svašta da dokaže da nije izdajnik. On je hapšen 1934, '35, '36. Bio je uhapšen i kada sam se ja rodio. Imao sam četiri meseca kada me je otac prvi put video. Sudjen je pred Sudom za zaštitu države ali je zbog nedostatka dokaza pušte. 

Godinu dana, ja mislim da je to bilo '36. godine, nakon što je počelo studiranje moje mame, ovi u Bijeljini su otkrili da ona nema jugoslovensko državljanstvo jer je njen otac, inžinjer Baum, rodom iz Češke. Rodio se u Bratislavi a posle živeo u Pragu. Posle Prvog svetskog rata bio je gradjevinski inžinjer u Zagrebu i umro je 1929. godine a nije dobio državljanstvo. Tada je donešena odluka da se moja majka šupira, kako se to kaže, odnosno da u roku od nekoliko dana mora da iz Jugoslavije ide u Češku. E, kada se to desilo, onda su moj otac i mama odlučili da sklope brak da ona na taj način dobije državljanstvo. Interesamtno je da je moj otac sin pravoslavnog popa i on je morao da se obrati ocu, da ga obavesti o čemu se radi i da traži njegovu pomoć. Moj pokojni ded je uspeo dobiti odobrenje od crkvenih vlasti da se oni tajno venčaju u jednom selu kod popa koji je kum mom dedi, to jest porodici Gospić i to je tako napravljeno. Prvo je obavljeno krštenje, a posle toga venčanje. Vlasti su bile besne ali više se tu nije moglo ništa napraviti. 

Pošto otac koji je bio kompromitovan pre rata, stalno je obilazio sela i širio tu komunističku ideju i formirao partijske organizacije po selima, u njegovom selu bila je 1941.  partijska organizacija od sedamnaest članova, najveća u srezu, nije mogao dobiti posao. Živelo se ili od pomoći mog pradede, majčinog dede ili od pomoći drugog dede, očevog oca. Onda se mama zaposlila u pošti kao državni službenik. Radila je tu do 1941. godine. Oni su imali bedinerku Nemicu, Lizika se zvala, koja je pazila na mene. Preko dana je bila sa mnom dok mame nema. Ta devojka je imala nekih šesnaest godina otprilike a rodom je iz Petrovog Polja, odnosno Novog Sela. Tri kilometara od Bijeljine ima to jedno selo nemačko koje se za vreme Austrije zvalo Francjozenfeld, pa onda za vreme prve Jugoslavie, kraljevine, Petrovo Polje, pa za vreme Drugog svetskog rata Šenborn po nekom nemačkom avijatičaru koji se prvi padobranom spustio u to selo,  a posle rata je Novo Selo. Ona je, znači, bila iz tog Petrovog Polja, radila kod mojih roditelja i onda je neposredno pred rat, pred napad na Jugoslaviju, počela da plače. Oni je pitaju: "Šta je tebi Lizi? Šta je tebi Lizi?", ona nije htela da kaže ali ne prestaje plakati. Oni su kombinacije neke imali da je verovatno u drugom stanju ostala, medjutim, negde tu možda trećeg, četvrtog ili petog dana za vreme ručka ona je rekla: "Jao, her Sveto i frau Herta vi morate bežati!"  Bila je na sastanku tog Kulturbunda njihovog i čula je da su Nemci odlučili čim Nemci dodju u Bijeljinu, kad Jugoslavija kapitulira, da će njih dvoje odmah obesiti i to na dva stuba ispred kuće u kojoj smo stanovali. A već pre toga je moja mama koja je radila na pošti primala telegrame iz Nemačke. Masu šifrovanih telegrama za to Novo Selo, za organizaciju njihovu. To je špijunska organizacija Kulturbund. Oni (roditelji) su napravili dogovor sa obaveštajnim oficirom garnizona da ona njemu dostavlja te šifrovane depeše, ali kada se vojska bude povlačila da se oni povlače sa vojskom. I, toga se i ne sećam, ali kada su mi pričali malo se i sećam, kada se vojska trebala povlačiti oni su sa mnom došli tu u garnizon. Komandant garnizona je rekao da deca ne dolaze u obzir, pogotovo dete od četiri godine. E, tu se našao komšija naš, neki Aleksandar Vanek Šanika, najimućniji čovek u gardu i vlasnik parnog mlina koji je njima rekao da ostave mene kod njega i da ne brinu i ja sam tako jedno vreme bio kod tih Vanekovih iako su moji Nusbaumovi treća kuća od njih, ali su Jevreji, Nemci su došli i tako dalje, znači on mene da zaštiti. Kasnije me je vratio njima. 

Moji roditelji su se povlačili sa vojskom negde do Majevice i tu je nastalo rasulo i onda su ostali izvesno vreme u jednom selu koje je blizu sela gde mi je otac rodjen. Kada je moj ded pop Djordje Gospić, sveštenik u selu Crnjelovo, doznao da su tamo, onda im je stalno slao poruke da se vrate, da ih niko ne traži i da nema nikakve opasnosti i oni su se vratili prvo u to selo Crnjelovo udaljeno dvanaest kilometara od Bjeljine. Mama je čak došla i u Bjeljinu, bila je sa mnom, ali je ipak otišla nazad pre napada Nemačke na Sovjetski Savez, pa smo se tu našli u selu.

E, sad, detalji. Ja sam bio mažen i pažen kao dete od strane svih, uvek obučen što kažu tamo u selu kao lutak, razmaženo dete iako nisam bio zločest, svi kažu, i odjednom sam se našao tu u selu u jednoj situaciji da se ne sme ni šaliti, ni pevati, ded ne dozvoljava. Imali su radio, ni radio nije smeo da svira jer je mislio da je moj stric, stariji brat moga oca ubijen, da je poginuo u ratu. Takva informacija je došla iz Srbije, da negde kod Valjeva postoji krst jedan na kome piše Milan Gospić. Moj otac je prešao preko Drine, preplivao Drinu, došao tamo i našao je taj krst i grob, ali tamo je pisalo Milan Popov. Znači Milan Popov, pa je onda neko... U medjuvremenu je stigla obavest iz Nemačke. On se javio da je u zarobljeništu. Onda je bilo malo drukčije. Ja sam kao mali prvo naučio nemački u toj jevrejskoj porodici pa onda srpski. Sećam se dobro kada sam pred dedom nešto rekao na nemačkom kako me je strogo pogledao i rekao: "Ne šapčari." Otkad mi je on to rekao ja  nikad više nijednu reč nemački nisam progovorio niti sam učio nemački što je šteta, ali tako je.

Dobro se sećam te njihove velike zablude i neobaveštenosti, jer to je sve maj mesec i juni kada smo mi na selu. U gradu su vladali ti Nemci iz Petrovog Polja, kulturbundovci, i radili su svašta. Medjutim, bilo je i nešto tih ustaša, uglavnom muslimana. Bilo je i dva Hrvata, ali da sada ja ne nabrajam njihova imena, to se zna. Ali, Nemci su bili u Bijeljini i onda se čulo da dolaze Hrvati i da su stigli Hrvati. Ja se sećam tog veselja u dvorištu posle dugog vremena. Došli su Hrvati i sad očekuju svi - naši su pa će biti mnogo bolje. I sećam se kako je meni mama došla i rekla: " Vlado, došli su Hrvati, otišli su Nemci, možda ćemo se mi vratiti našoj kući." Došle ustaše, bilo još gore.

Do 22. juna u Bjeljini je možda neko stradao, ali 22. juna je napadnut Sovjetski Savez. Otac moj je već pre toga obilazio sela i pozivao na ustanak i ovo je njegova priča. Kaže: ja sam se tog dana naveče vraćao kući, iz drugog sela, Vršana nekih, ali ne putem nego preko livada i odjednom čujem na jedno sedam, osam kilometara od sela Crnjelova oca moga kako peva i ne mogu da verujem. Noću je to bilo, posle deset sati, možda jedanaest na tom putu. Ja polako, kaže, izadjem tamo, kad moj ded Djordje Gospić, sveštenik, i moja mama u čezama, vesele se. Pevaju! Ded još potegao malo više, znaš. Kada su ga videli: "Sveto, Rusija je napala Nemačku! Za šest nedelja Hitler je gotov." On kaže - ja sam njima rekao: "Gde ste pošli?" "Pa pošli da se to proslavi kod kumova." Ja sam, kaže, njima rekao: "Nemojte vi nigde ići nego se vratite sa mnom kući jer od sutra će biti mili moji kuda koji. Sutra počinje hajka na komuniste, Rusija je ušla u rat." I on je, bar kako meni priča, imao nameru da iste noći mene i moju mamu odvede iz centra sela gde je crkva i gde je ta kuća popova u zaseok jedan gde su bili ti njegovi komunisti i simpatizeri da se tu sklonimo. Medjutim, nije to napravio. Oni su te noći, mama i on, dežurali celu noć. Sutradan se nije desilo ništa. Došao je neki učitelj iz Bijeljine koji je rekao da se ni u Bijeljini ništa ne dešava pa im je pažnja i budnost popustila tog dana. To je 23. 

Drugo, moj otac je imao je te neke omladince  skojevce. Ovako vidite, tu je Bijeljina, pa onda kada se ide prema Savi ima jedno selo Obarska, pa onda dodje to Crnjelovo. Znači, šest kilometara od Bijeljine Obarska, šest kilometara dalje Crnjelovo, dvanaest. Ti su njegovi omladinci trebali sa crkve u Obarskoj pratiti da li neko dolazi i obavestiti ga biciklima. Medjutim nisu to napravili i 24. došle su ustaše i policija i odveli mi majku. 

Deset sati je bilo otprilike. Desilo se to tako da su oni ne znajući koja je kuća popova promašili. Neko ih je putem namerno pogrešno uputio. Tu je crkva i ta porta, crkveno dvorište, ovde je popova kuća kada se dolazi iz grada, a iza su najbolje kuće u selu. Pripadaju nekim Mihajlovićima čiji su prethodnici bili dugo vremena popovi u tom selu, pa onda je na kraju došao moj ded koji nije iz njega 1931. godine. Otišli su tamo kod njih i tražili. Mladić jedan, Stevo Mihajlović, koji je imao petnaest godina, pretrčao je preko te crkvene porte, dvorišta, uleteo sa strane gde je dvorište i rekao: "Svetoliče, traže te policija i hrvatska vojska neka!" On je mamu zvao da beži sa njim, ona nije htela da ostavi mene, a on je samo stigao da skoči u naše kukuruze koji su odmah tu, kada su oni ušli unutra. Medjutim, kada su ušli unutra oni su prvo tražili Dragicu Gospić, pa onda njega. On je morao da legne. Povlačio se i došao do neke ograde. Tu je bagremik neki, nekoliko bagremova i to bi mu dobro došlo, ali nije mogao da se prebaci preko ograde nego je legao i čekao da vidi šta će biti. Oni su pitali deda gde je, ded je rekao da je otišao u Brčko kod nekih rodjaka svojih, ovi su rekli da nije istina, juče je vidjen u selu i, kažu: "Prekjuče ste vas troje kasno došli kući." Znači, bila je obaveštajna služba i u tom srpskom selu. I onda su mamu poveli. Naravno, ded je sa njom, nije hteo da je pusti samu. Otac priča, on se dobro seća i kako je bila obučena, mislim mantil neki, to je leto 24. juli. "Ide", kaže, "napred, i gleda i smeje se", drago joj što njega nisu uhvatili. A ja sam se preko puta igrao sa decom ispod neka dva duda i bio sam najmanji i meni neko kaže: "Vlado, ode ti mama." Kako sam pogledao niz put video sam kola i video sam nju i deda gde sede jedno pored drugog. Njenu kosu, to sam zapamtio, i sad tu sliku imam u glavi kad sam je zadnji put video.

Otac se više nije ni vraćao kući. On je tada otišao u partizane i nije više ni u tom selu  bio nego je dalje otišao. Ded šta će sa mnom i odvede me u Bijeljinu kod deda i bake moje majke, kod moga pradeda i prababe, ko tog Lea i Debore Nusbaum. Sećam se kad me je doveo i sećam se kako su svi oko mene ne može biti lepše. Ušli smo tu unutra u kuću, svako je imao svoje mesto. Nisu naročito bogati bili moj praded i prababa, ali je postojao neki red. Ručak je uvek bio u dvanaest sati, to se znalo. Onda, svako je imao kriglu neku u različitoj boji i znalo se čija je koja krigla i na onom escajgu su bil početna slova imena. Ja nisam svoj imao jer je to ranije radjeno. Tu se sedi u tom hodniku, na čelu je moj praded, onda ded, očev otac i ja sad ovamo na kraju. Ne znam tačno je'l mi tu bila baka, Hertina mama, sa mužem svojim. Ona se udala kasnije posle Herte za nekog svog školskog druga. Sve je to stradalo. Ja celo vreme mislim na mamu. Oni su mene lepo dočekali i oko mene sva moguća pažnja i sećam se ja u jednom momentu kažem: "Dje je mama?" Ne gde, nego dje. Tako se govori tamo. Odjednom sam jedno strahovito komešanje osetio i prvi put sam video ovog deda, očevog oca, da je uplašen. Inače, on je drukčiji tip bio. Medjutim, moj praded Leo, otata kako sam ga zvao, rekao mi je ovako energično: "Otišla za Zagreb!", i ja sam mislio da je ona otišla za Zagreb.

Sad, šta da vam pričam. Ja ako govorim o svom životu ja moram govoriti o ovim mojima. Mama je, znači, uhapšena 24. jula. Ta grupa koja je uhapšena čistila je ulice, maltretirali su ih i tukli. Mislim da žene nisu. Od žena znam da je sa njom bila žena Rodoljuba Čolakovića za koju piše da je završila u Loborgradu pa je onda razmenjena. Ali, pre nego što je odveden taj transport iz Bijeljine 01. jula ona je bila prebačena u bolnicu, kao razbolela se i nije sa tom grupom otišla. Jedan je uspeo da pobegne, narodni heroj Mirko Filipović. On im je, mislim, pobegao kroz park, ali i on je stradao za vreme rata. Od kuće se nosila hrana i odeća, jer nisu oni ništa imali, uhvatili ih usred leta. Sedam dana su tu bili i mislim 01. jula transport je taj otišao. Otišli su u Sremsku Mitrovicu, pa iz Sremske Mitrovice dalje, mislim vozom za Hrvatsku. Jedan musliman mi je ispričao, neki Rifat Zulfikarpašić, da je nju video na stanici u Sremskoj Mitrovici u vozu i da mu je rekla, družila se sa njegovim sestrama: "Rifate, molim te k'o brata reci Muratbegu", tom ustaškom taborniku, "da me spasi." Ovaj mi je rekao: "Ja sam mu rek'o, medjutim ovaj je rek'o da je to van njegove moći jer je to poglavnik naredio." Kotarski predstojnik je u Bjeljini bio Tolj, čuveni zlikovac poznat kao koljač Sarajeva, Vinkovaca, Osijeka, koji je posle rata javno obešen. Vodili su ga u kavezu, ja se sećam kada se to pričalo. Šta je bilo sa njom? Ona se dva puta javila iz Lepoglave pismom kao da piše meni, a piše ocu kako su ga zvali kad je bio mali. Više o njoj nismo ništa saznali dok ja nisam posle rata, i to nedavno, saznao sve šta je bilo.

Ona je, znači, prva. E sad, dva dana posle nje je iz iste te kuće u selu odveden pop jedan, tatin rodjak, veroučitelj u Bjeljini, '13. očevo godište, neki Milenko Popović. To je porodica bila jedna, ali kad su ovi odrasli podelila se na dve ali je jedna kuća. On je odveden tada i završio je u Koprivnici. Ona se javila iz Lepoglave, on iz Koprivnice. Deda su mi, ovoga sa sela, odveli 12. jula kada su pohapšeni svi sveštenici sreza bijeljinskog. Mogao se prebaciti preko Drine što mu je bilo nudjeno od strane seljaka, medjutim nije jer je vladika tuzlanski zabranio. Moraju ostati sa narodom, a on se našao u Beogradu kada je sve to bilo i živ je ostao. E sad, ovi popovi ovde kažu da je on od Nemaca doveden jer je trebao da se održi Sinod ali nije pošto su dvojica uhapšeni i to patrijarh Gavrilo Dožić i vladika Velimirović, pa on nije kriv. Medjutim, tamo se smatra da je kriv jer su svi stradali a on je ostao živ. I ne samo to, on je bio u Beogradu kada su Ivo Andrić i Milo Djurić odbili da potpišu, on je bio jedan od organizatora da se potiše lojalnost velikom rajhu, taj vladika  Nektarije tuzlanski. Posle rata se vratio i bio u Tuzli opet, postao mitropolit. Oni su,znači, odvedeni. Tada mi je odveden ded.
1.avgusta hapse Jevreje muškarce u Bijeljini, sve od šesnaest godina pa nadalje. Toga se sećam. Igrao sam se u dvorištu. Došao je jedan visok policajac, ide napred moj otata, stavio kapu onu na glavu, kačket. Ja ga pitam:"Otata dje češ?", kaže on: "Idem u šetnju." Tada su njega uhapsili i on je svršio u Jasenovcu. Ali prvo je i on bio u Gospiću na onoj Ovčari gde su bili Jevreji, pa onda Jastrebarsko, pa Krapje, to je Jasenovac, jedan logor. On se javio, mislim, dva puta sigurno. Jednom da je u Krapju, drugi put da je u Jasenovcu, Jasenovac Ciglana. To je već novembar '41. i onda je, mislim u decembru, stigla depeša, sećam se dobro toga plača u kući, ja sa bakom i prabakom, da je umro. E, moja baka Ilona, Hertina majka, je bila u Tuzli i uspela je doći u Bijeljinu  tako negde možda u julu kada je Herta već odvedena ili ranije, ne znam. Ne, ranije jer bila je kada je ova odvedena. Imala je lažnu legitimaciju. Ona je bila udata za tog Viktora Tišlera koji je umakao. Njega nisu 01. avgusta, ali su ga u oktobru 1941. godine uhvatili folksdojčeri i uhapsili ga. Za njega znam kako je stradao jer je to ispričao i svedoči Hasan Grapčanović, musliman, bijeljinac, komunista. Nisu znali da je komunista, ali skupa je sa tim Viktorom odveden u Jasenovac i ispričao je mom rodjaku koji sada živi u Kanadi da su mu odmah kada je došao u logor našli  neki novac za koji on nije znao, baka mu je valjda zašila, tu su ga pretukli i posle tri dana je umro. Tako smo mi ostali bez muške glave, ja, baka i prabaka. Onda je iz Sarajeva došao Heri, Herbert Kraus. On je sin sestre od moje bake koja je bila udata za Nemca. Ona je ostala živa jer je bila udata za Nemca. Oni su ostali u Sarajevu. On je već bio skojevac i njega su odmah tražili pa je on i pobegao dole u Bijeljinu, a i da ne budu njih dve same. Bio je prisutan kada su ovog Viktora vodili. Ja se toga ne sećam. Verovatno nisam bio u kući, nego sam se igrao negde u bašti. Ali rekao mi je da je on njemu predlagao da ide na selo. Ovaj nije mogao zamisliti da živi na selu i u šumi. Jednu noć je proveo tu na tavanu, to je bilo malo veće imanje, tu noć i više on ne može tamo da spava. Tako je Viktor stradao, a nije morao. 

Tako ja ostajem sa bakom i prabakom. Na kući piše Jude. Ja znam nemački, znači ipak sam govorio. Igram se ispred kuće i naidju nemački vojnici i ja počnem sa njima pričati. Oni se čude kako znam tako dobro nemački. Naidju komšije neke Madjari i kažu: " Pitajte vi njega gde je njegov otac." Oni mene pitaju gde je moj otac i ja njima odgovaram: "Moj otac je u šumi." "Zašto?" "On je komunista", a oni u smeh i odvukli su me tu preko puta, preko puta smo mi stanovali tog garnizona, nahranili me čokoladom, posle me namazali celog i pustili me kući. To je tako, eto, jedan od tih detalja.

Medjutim, ne smeš se igrati sa decom, tu smo zatvoreni, stalno neki strah danima. Ovi Krausovi, znači od moje bake sestra koju ja zovem tetka, u stvari mi je druga baka, i njen muž došli u Bijeljinu iz Sarajeva nešto da bi zaštitili Deboru i Ilonu, moju prabaku i baku, a nešto i zbog toga što se u Sarajevu teško živelo. Nije imalo šta da se jede. Taj moj onkl Vilika je postavljen za upravnika pošte u Bijeljini jer je radio u Direkciji pošta u Sarajevu pre rata a Nemac je. Nova zgrada pošte je napravljena '42. godine i onda smo mi svi prešli tu u poštu. Računalo se tu ćemo biti sigurniji pod njegovom zaštitom. Napustili smo našu kuću na kojoj je pisalo Jude. Ja koliko se sećam tu smo bili svi. Jedno vreme smo bili kod nekih drugih ljudi, ko će to sve znati, pa se vratimo u poštu,a otac je stalno poručivao preko seljaka koji dolaze na pazarni dan da dodju one, baka i prabaka, na selo. Ta moja baka imala je puno poverenja u doktora Vojislava Kecmanovića Djedu. To je prvi predsednik ZAVNOBiH-a. Bio je i prvi predsednik Skupštine Bosne i Hercegovine, lekar iz Bijeljine. Nije bio komunista, ali kao što je kod Hrvata bio Vladimir Nazor tako je on ovde u Bosni bio. Ona je išla kod njega i sećam se da je i mene vodila. On je njoj govorio: "Nemojte gospa, nije selo za vas." 

Onda je došlo leto 1942. godine. Telal je išao kroz grad, onaj bubnjar, i rekao da se sve Jevrejke skupa sa decom trebaju prijaviti u opštinu. Ko se ne prijavi biće streljan, ko krije Jevreje biće streljan. Ja se sećam te neke grozne atmosfere u stanu. Šta da se radi? Pošto se iz stana moglo otići na tavan pošte, jedne noći  njih dve jadnice su tu bile, pa ako bi došli da ih traže one su mogle da se spuste u poštu koja je prazna. Ali to je trajalo svega jedan dan i sutradan su one odlučile da idu i prijavile su se. Prijavile su se i došle kući, a te noći su došli po njih. Ja se dobro sećam da sam ležao, ova moja rodica Inga Kraus starija od mene tri godine i ona se toga dobro seća kada su došli i ono brzo spremanje šta da se nosi. Došle su i mene poljubile. Kažu da su se prijavile da ne bih ja stradao. I one su odvedene. Za njih znam da su bile u Vinkovcima u privremenom logoru na njihovom igralištu i znam da im je ovaj moj rodjak nosio neke pakete jer su se javljale i tražile hranu, nisu imale tamo šta da jedu. Dok nisam došao do ovih knjiga bilo je da su oni svi odvedeni u Aušvic. Medjutim, u ovih pet knjiga što imam piše - Vinkovci ženski logor, manji deo odveden u Aušvic a veći deo u Jasenovac i u Jasenovcu likvidirani. Ali piše da je to u junu bilo. Seka (Rahela Altaras) kaže da su 2. avgusta došli. Ovaj moj rodjak isto kaže da je bila velika vrućina i on misli da je bio avgust. Sad ja ne znam da li je evidentirano kada je ta grupa iz Bosne odvedena, ali verovatno je sve to završilo u Jasenovcu.

Tako sam ja ostao sam, bez svih svojih sa kojima sam živeo do '41. i '42. godine i onda su mene preuzeli ovi Krausovi. Sa njima sam bio, ali se doznalo da sam na spiskovima nekim, da treba da idem u neki dečji ustaški logor. Onda se mene krilo. Ja se sećam tavan, ormar, podrum, sad ovde, sad tamo, noću me prebace. Ko su ti ljudi, gde sam sve bio ja pojma nemam, pa kad prodje opet budem malo ovde kod tih mojih Krausovih. Negde '42. godine su mene prebacili u selo. Ali četnici su bili u selu, tada su oni vladali tim krajem. Moj otac je bio sekretar Sreskog komiteta i on se tu na terenu krio ucenjen. Kaže da je svaku noć bar dvanaest kilometara ako ne i više menjao svoje boravište. Mene su odveli kod tih Mihajlovića koje sam spomenuo i u čiju su kuću ustaše prvi put došle, ali tu je bio četnički štab i komandant četnički Rajo Bančić, čuveni. Sad ima njegova ulica u Bijeljini. To je oficir koji je tek završio Akademiju '40. godine, mlad ali komandant četnički. Uči čovek nemački. Saradjuje sa Nemcima i hoće da zna nemački i u dvorištu on mene uzme i stavi me na krilo i pita kako se kaže ovo, kako se kaže ono. Onda me pita: "Dje ti je tata?", a ja kao i Nemcima: "U komunistima", a oni svi u smeh. Pa više puta: "Dje ti je?, "Pa u komunistima", pa ha, ha, ha. Medjutim, otac mi je posle rata ispričao da je i pre nego što je Rajo Bančić otišao u četnike njegov otac bio seoski knez i da je kupio porez po okolnim selima. Ali ovi naši su dali proglas da se to ne sme raditi i da će biti streljan svako ko to radi. Otac moj priča: "Mene su", kaže, "obavestili da su jednoga uhvatili i to iz moga sela i ja odmah tamo kad - on." On je sad iz Donjeg Crnjelova. "Vezan i pretučen, krvav. I čim sam to video odmah mi je muka bila. I on kada je mene video sav srećan". Zvao ga je Popac, jer je popov sin. "O, dragi Popac spašavaj"! "Ja njemu kažem: "Pa je li ti znaš da smo mi izdali naredjenje da se ne sme kupiti za Nezavisnu državu Hrvatsku porez?" "Pa znam, ali ja imam porodicu", ovo, ono. "Ja njemu kažem: "Ništa, moramo te streljati", a on: "Joj, nemoj Popac", "i padne, oko nogu me zagrli i počne da moli. Ja sam rekao -dobro i čim sam rekao dobro neki Djordjo Djojić", pukovnik je ovde u penziji, umro je, "potegao je pištolj i hteo da ga ubije. Rekao je: "E, nećeš ga Brko!"." Mom ocu je nadimak Brko. "Nećeš ga pustiti!" "Medjutim", kaže, "gurnuo sam ga. Nisu smeli." To je Partija, znaš šta je šef Partije! Tako ga je oslobodio i on misli Rajo je to znao i da je zato Rajo mene poštedjivao jer sam ja i '44. bio sa njim. A ovo je '42. godine. 

Tu sam bio kod tih Mihajlovića dok se nisam razboleo pa su me opet vratili u Bijeljinu. Ne mogu tačno da se setim kada je to bilo, ali bilo je '42. godine. Ja znam - nemam ja više ni mame ni tate. Nisu živi, nema ih više. Mene su jednog dana odveli kolima ti Mihajlovići u te Grede, zaseok sela, gde je otac mene i mamu mislio da odvede onda, kamo sreće da je to napravio, i udjem ja u tu kuću. Velika soba seljačka, puno ih ima. Kulaci su to. Odjednom upada u seljačkom odelu sa šubarom na glavi moj otac. I tad sam ga prvi put video. Tata je živ! Ali je on meni rekao da ne sme dugo da se zadržava jer hoće da ga ubiju četnici. Oni su čak pretili da će živog nabiti na kolac onoga ko ga je video a nije prijavio, i to taj Rajo. On hoće da ide i ja počnem plakati. Onda se on zadrži još malo i kaže: "Sad moram da idem." Ja sam znao da mora da ide iako mi je pet godina bilo. Tada je otišao. 

Ja sam se nekako zbog bolesti ponovo našao u toj Bijeljini opet kod mojih Krausovih. Sećam se da sam više puta išao selo-grad. U gradu ne sme da se zna da si tu, a figurirao sam kod Krausovih kao njihov najmladji sin. Kasno '42. godine, u kasnu jesen, svi su Nemci iz tog Novog Sela morali sa stokom i imovinom da napuste to svoje selo i da idu u Poljsku. Tu su roditelji ovoga Vilija Krausa, upravnika pošte koji mene štiti i njemu sam na teretu. On se svadjao sa braćom. Brat mu je jedan bio gadan fašista, čak ga je i ošamario, neki Fric. Stari nisu hteli da idu, ali mladi su rekli: "Firer jednom zove!", i oni su svi otišli i selo je ostalo prazno. Pošto su to evangelici, mada je bilo i nešto katolika tih Nemaca, biskup evangelistički iz Zagreba zadužio je upravnika pošte koji je Nemac da pazi na crkvu i crkveno imanje. On (Vili Kraus) je to iskoristio da se mi maknemo, da odemo u to selo pa da budemo dalje od grada. Proleće je bilo '43. godine. Bio je i lep vrt tu, velika bašta i vrt ogroman. Popovo imanje. Njega (Vilija) je kasnije od Gestapoa i spasio taj papir. 

Njegov sin Herika, '21. godište, već je  '41. išao pa se sastajao sa mojim ocem, pa '42. dva, tri puta u nekim štalama, na tavanu popa koji je odveden i tako dalje i stalno je tražio a ovaj nikako da ga primi da ostane (sa partizanima). Biće korisniji u gradu, pa se on u gradu povezao sa tim Hasanom Grapčanovićem i nekim Teržanom koji su bili komunisti. Zadatak je njegov bio da sluša Radio Jugoslaviju i da im donosi vesti. Negde u proleće '43. pozvan je u vojsku. U domobrane mora da ide. On odluči otići u Tuzlu i tamo se javiti, pa onda pobeć u partizane. Otići u Tuzlu da ne budu roditelji ugroženi ako pobegne iz Bijeljine. Medjutim, kada se on javio i došao tamo, mislio je naivno da će pobeći, odmah su ih smestili u kasarne i okružili. Srećom, proglas je bio neki iz Zagreba da oni koji studiraju mogu otići da polože ispit ili prijave ispit i produžava im se mesec dana to. On ode sa tim umesto propusnice u Zagreb, prijavi ispit, ali je hteo da svrati kod nekog Dančevića. Taj Dančević je general posle rata bio, Nemac Adolf Dančević, ali su mu roditelji komunisti pre rata bili i oboje su završili u Jasenovcu. Dančević je već '41. ili '42. otišao u partizane. '42. je dolazio u Bijeljinu, sećam se neku mast su kupovali on i neki Padovan. On ode kod tih Dančevića. Oni su bili hauzmajstori. Pozvoni na vrata, a oni su već u Jasenovcu, izadje komšinica neka. "Koga trebate?" "Dančeviće." "Sačekajte, sada će oni doći." Ona je zadužena tu da špijunira. On kaže: "Znate šta, ja imam posla u gradu. Popodne ću doći u četiri sata", i pravac na voz i prema Bijeljini. Medjutim, roditelji njegovi su obavešteni od njega da ide za Zagreb iz Tuzle, pa kao nije dobro obučen pa da mu pošalju neki džemper. U pošti je radio neki Aziz, musliman koji je poštu nosio za Zagreb i donosio iz Zagreba. Oni njemu daju džemper da odnese njemu, adresa Dančević. Ovaj Aziz pozvoni na vrata, dvojica sa pištoljima: "Ruke u vis!", i Aziz svrši u zatvoru. Imao je sreću da je imao nekog ustašu funkcionera u Zagrebu, nekako mu poručio gde je pa je pušten i vratio se posle nekoliko dana i ispričao šta je bilo. Tada se beži u selo!

E, situacija u Semberiji se promenila. Došla je Šesta brigada. Partizani su četnike pobedili u jednoj velikoj bici gde ih je šesto zarobljeno, dvesta šezdeset poginulo i izmenila se situacija u Istočnoj Bosni. Mene treba prebaciti na oslobodjenu teritoriju. To je možda juli mesec '43. Sećam se dobro da je došao stric od nekog Vlade Dobla. Otac tog Dobla je bio Čeh, a majka Jela mu je iz sela Medjaša. Taj stric je bio odbornik partizanski i on je došao i mene izveo i doveo me svojoj kući u Medjaše. Posle dva dana je Herika došao po mene i odveo me u Crnjelovu gde mi je bio otac. Tu sam ga drugi put video. Do '44. više nisam bio u gradu i vidjao ustaše. Krausovi su ostali, a Herika je vozom došao do jednog sela Dvorovi, pre Bijeljine. Tu je izašao iz voza da ga niko ne vidi, preko njiva je došao kući i odmah je otišao u partizane.

Sad sam ja u selu kod moje strine. Na žalost, ova dva Mihajlovića su uhvaćeni i odvedeni u Jasenovac. Oni su imali vezu sa nekim domobranskim oficirom Rebulom koji je umro ovde kao naš pukovnik. Taj je davao bombe i sanitetski materijal ovom mladjem bratu koji je bio komunista. Stariji o tome pojma nije imao. Inače je, jadan, šepao. Ovoga otkriju i uhapse tog Zdravka Mihajlovića u čijoj kući sam ja ranije bio kada je Rajin štab tu bio. Nije došao kući i sutradan ode ovaj da vidi šta je sa njim i njega zadrže i obojica su svršili u Jasenovcu. Posle rata se doznalo od nekih koji su pobegli da su obojica bili preko u Gradini i da je ta grupa napala ustaše i da su bežali. Ovaj mladji Zdravko je sa grupom išao napred, a ovaj šepavi je zaostao. Onda je ovaj rekao: "Ja se moram vratiti po brata." Ovi su rekli: "Nemoj, bar jedan neka ostane živ", a on je rekao: "Ne, on je ovde radi mene." Vratio se po njega i naravno obojica su nestali. Sigurno su uhvaćeni.

Onda je Bijeljina oslobodjena i ovi Krausovi su došli u Crnjelovo i preuzeli opet mene od te strine. Onda sam ja sa njima otišao u selo Trnovu. Donja Trnova. Tu je bila ogromna bolnica partizanska. Roza Papo je tu bolnicu osnovala. Rosa su je zvali. Odlično je se sećam. Do septembra je ona tu bila. Posle Pete ofanzive Tito je tu poslao osam stotina ranjenika i tifusara, tako da je u leto '44. otprilike hiljadu i petsto ljudi bilo u toj bolnici i šire po tim selima u Semberiji, tu su oni bili. Mi smo tada bili slobodni. Bijeljina je oslobodjena u septembru '43. i držana je mesecima, tako da smo se vratili malo u to selo, ali kratko jer je ipak naredjeno da se vratimo u Trnavu. Sećam se svih domaćina gde sam bio. Nekoliko puta su upadali Nemci, ali kada oni upadnu onda se tifusari i ranjenici smeste u baze, u zemunice i naravno i ja sa njima. Budemo dan, dva pa izadjemo. Ja sam u tri zemunice bio u životu tad. Jedna je bila u jednoj kući ispod kace pune rakije. Druga je bila u nekoj štali ili svinjcu, pa ispod. Tu sam bio kratko. Ovde ispod te kace bila je i Tinka Romano, Betikina sestra. Ona je jadna sa nekim dete trebala da rodi, izvršen je abortus pa su joj se oduzele noge i nepokretna je bila. Tako su je i uhvatili kasnije '44, Handžar divizija. Ja nisam voleo biti tamo gde je ona jer ona zna šta će biti ako nas otkriju, pa je nervozna bila, nije smelo ni da se progovori ni da se mrdne. Sve je to bilo beda, ušiju puni, više gladni nego siti. Ujutru je bila ajnpren supa za doručak i pasulj, grah, ali bez soli. Tri meseca uvek ista hrana. 

Onda je moj otac stigao '44. u zimu. On je bio sa brigadom, pomoćnik komesara brigade. Razboleo se u Šestoj ofanzivi od tifusa, dizenterije i upale pluća. Kada je došao skidaju ga sa konja a ja ga nisam poznao. Imao je četrdeset i nešto kilograma. Samo nos veliki. Tada je on sa nama bio tu duže vremena. Spavalo nas je šesnaest u jednoj sobi. On uvek pištolj stavi kod nogu, gore automat kraj glave. Znao je da bunca, da sanja ustaše. Ja se sećam da je vikao: "Desno ranjenike! Desno ranjenike!"
 
Već se oporavio bio i onda je došla ta Handžar divizija. To je devetnaest i po hiljada vojnika. 13. SS Handžar divizija, komandanti su Nemci iz Vojvodine, muslimani su vojnici i podoficiri, bili na školovanju u Južnoj Francuskoj. Trebali su da idu na Istočni front i nisu ih poslali na Istočni front. Stvorene su te dve jedinice u dogovoru izmedju Himlera i jerusalimskog muftije El Huseinija od muslimana iz čitave Bosne i Hercegovine, a naročito iz onih krajeva gde su četnici vršili zverstva. To je bilo fanatizovano verski, to je strašno bilo. Oni su dolši u Vinkovce, koliko ja znam, čulo se da je neka velika divizija, onda su se preko mosta prebacili u Brčko i iz Brčkog su išli za Bijeljinu. 

18. marta '44. oni ušli su u Bijeljinu, ali su putem palili i klali i ubijali sve što im dodje pod ruku. To je najgori period za taj kraj kao što je u Lici bilo '41. i tamo u Kordunu. Sećam se, mi smo gledali sa brda odozgo jer Trnova je podmajevičko selo u brdima, ne mnogo visoko ali dole je ravan. Sećam se, recimo, da sam gledao kako gori crkva u jednom selu Zagoni. 

                               
Ja ne znam zašto je njima (našima) trebalo toliko vremena, samo znam da se tu raspravljalo šta da se radi sa bolnicom, da li da se prebacuje. Ali, ne! Trnova nikad nije pala, ona će biti branjena i tako dok oni nisu (napali) jednog dana.  To je bio 11. aprila. Znači od 18.(marta) do 11. aprila. 

To je rano počelo, atriljerija, tuku iz topova. Mislim, devetnaest hiljada ljudi je tu naoružanih, izvežbanih. Mi smo već bili na drugom mestu. Imali smo našu bazu. Ja mnoge ljude (znam) koji se tu spominju , recimo Blanku. Ja sam bio sa tom Blankom. Neki pišu bolničarka, ali nije bila bolničarka nego rukovodilac SKOJ-a cele te bolnice ogromne.  Daniti se ona zove Blankica. Otac joj je grobar bio na jevrejskom groblju u Sarajevu. Čitava ta porodice je od '41. u Partiji. Dobro se sećam, mi je zovemo da bude sa nama u bazi jer ona je dolazila kod tetke moje, mlada je bila. "Tetka Micika, ja ne smem", jer ona mora tamo da bude gde je rukovodstvo bolnice. I nju su otkrili. Sklonili smo se mi u tu našu bazu i tu smo osamnaest dana bili. Kažu, a evo imam i dokument SUBNOR-a Bijeljine, da je u Trnovi i okolici bilo šesto trideset baza. Devet nije otkriveno, a u samom selu Trnovi tri nisu otkrivene i jedna od tih je ta moja. Ti jadni i nesretni ranjenici tifusari smešteni su u te zemunice. Pošto je Veljko Kurjak tu bio, narodni heroj, isto u nekoj od zemunica u selu Čengić blizu Trnove, njegova brigada se prebacila iza ledja ovima i pojavili se u Trnovi. Samo, mi to nismo znali. Našli su se sa njim da ga izvuku, ali budući da je on bio nepokretan, ranjen u kičmu, on ih nije hteo opterećivati, nije išao i jadan je posle stradao. Oni su pokupili jedno možda sto, sto pedeset pokretnih ovih po bazama i tada su otišla dvojica partizana koji su bili sa nama u bazi i otišli su sin i ćerka našeg domaćina koji su bili stariji. Ostali su sa nama samo ovi Krausovi i Domanjevi iz Tuzle. Naravno, mi nismo mogli ići. Ja se sećam, to je ovako malo nizbrdice neke, pa tu je potok neki kad se snegovi tope. Nije stalno bio, a ja sam mislio da je stalno. Jedno trideset metara od nas jedno ogromno drvo, valjda je bio hrast, čije je korenje takvo da su mogla dva čoveka tu da se sakriju  ili tri. Taj što je bio glavni za baze, neki Lazar Mičić koji je nas smestio ovde na imanje čika Pere Milanoviča kod koga smo stanovali, zanosio se mišlju, pošto se on tu '42. jednom skrivao od četnika kad su upali, da tu iskopa bazu za štab za najviše rukovodstvo. Tu je nekad bio Oblasni komitet za Istočnu Bosnu. Sećam se Hasana Brkića, čak smo išli da ga posetimo kada je bio bolestan od tifusa pa preboleo, pa smo mu nosili neke jagode. To je od nas nekih trideset metara to drvo.

Prvi dan sreća je bila da je nama neki komšija, Stevan se zvao, doneo vreću kukuruznog brašna da mu mi to sačuvamo. To smo mi  skoro osamnaest dana jeli. Da nije toga bilo mi ne bismo imali šta jesti. Prvog dana je bilo i nekog mezeta što je on doneo. I rakije je bilo. Ali, pršut mi tvrd, slanina masna. To, kako da vam kažem, sediš u rupi, moglo je stati dvanaest ljudi unutra. Ja se ne mogu sa šest godina ispraviti unutra. Ilovača. Kiše su padale. Padale su kiše recimo četiri, pet dana pa je to po nama skroz, mokri smo bili. Sa lica smo ovako skidali te vaške jer ne vidiš tu ništa. Prodrlo je malo vode i iz tog potoka jer je tu taj poklopac, kapak gde se udje unutra. Mi smo imali psa, nekog Dikija, koji je sa nama iz Bijeljine ceo rat bio i onda kada je ovo bilo najgore sa ovima onda smo ga oterali. Medjutim sutradan on došao i leži gore na poklopcu. Onda smo ga pustili unutra i sa nama je bio. Esesovci su bili besni što su im se ovi ubacili i onda su doveli dresirane pse. Sa tim dresiranim psima oni su otkrili te silne baze. Koliko su pobili ljudi ja ne znam. Petsto najmanje je ostalo koje su u logore poslali u Norvešku i ove ustaške logore ovde, a koliko ih je poginulo ne znam. Partizani se nisu predavali. To je bila jednostavno takva preporuka, naredjenje - pucaj u fašistu a zadnji metak ostavi za sebe jer kolju, muče, oči vade. Ja to sve znam, već navikao i razmišljam - majko moja zašto mene samo takve nesreće prate, šta sam ja Bogu zgrešio. Opet se vraćam na taj prvi dan. Hoće ovi odrasli da izadju napolje pa da nalože vatru i da naprave proju. Ova dva partizana što su bili, Srbin i musliman, skojevci, izvadili pištolj: "Ne! Ne sme se to dirati. Čovek je doneo da mu se sačuva a ne da se jede", tako da mi nismo tog dana, a možda ni drugog dana jeli ništa, a onda trećeg dana su izašli, naložili vatru. Pucanj iz mitraljeza ih je naterao da se vrate, ono sve razbacali, lavež se pasa čuo. Naš se nije javio. Nisu do nas došli. To je, recimo, jedna situacija. Druga je bila...Okolo ima i muslimanskih sela Glinje, Janjare, Atmačići, Teočak čuveni malo dalje. Oni (seljaci) su se spustili pa su svu stoku opljačkali, pa preko nas idu. Ide, ide ta stoka preko nas, onda tišina. Ne čuje se ništa. Jeziva tišina. Kad jednog dana evo ih esesovci. Kaže jedan: "Pazi da se ovde nije koji sakria!", pa pravo prema tom drvetu ručne granate bace, izrešetaju ga. "Ajmo dalje, nema nikoga." A inače dovikuju se - za islam! Prešli preko nas, mi umrli živi, šta češ. To je bila grupa jedna, možda sedam, osam njih. Sad da ne pričam, možete zamisliti mokri, vašljivi, naveče samo se izadje da se napravi velika nužda. Voda se uzima sa jednog mesta iz tog potoka, jeste prljava ali se meša sa brašnom kukuruznim i to jedemo. Četrnaestog dana...Aha! Opet su došla jednom dvojica, pa su seli, mi smo dole a oni iznad sede i razgovaraju. Ja sam prvi put čuo tada kako Dalmatinci govore ono sakria, bia. Ovi se čude otkuda Dalmatinci sa njima, medjutim to su muslimani Hercegovci. Oni tako govore. Ikavci. Ta dvojica su tu sedeli, razgovarali, otišli i ostavili su štap jedan. Tim štapovima oni su bušili tlo. Da ne bi ginuli kad nadju te baze, onda su oni kuckali, lupali, tražili taj poklopac. Gore je bio sloj zemlje i onda kad otkriju zemunicu onda su bacali unutra bombe jer ovaj partizan puca, ubija. Oni ono što uhvate kolju pa bace pored tih jama. Ja sam slušao gruva ovde, gruva onde, okolo, ne znamo mi koju su bazu otkrili i koga su ubili. Znamo da je Branka tu negde blizu i taj Lazar. 

Četrnaestog dana taj moj tetak Vili Kraus dok smo svi spavali digne poklopac i ode da traži nekog. Četrnaest dana si tu, nemaš veze ni sa kim. U početku nam omladinci i omladinke gore stave onaj poklopac pa nabacaju lišće. Posle nema, niko više ne dolazi, niko se ne javlja. On je išao da vidi šta je, ali je ostavio otvorenu rupu. Odjednom mi čujemo, već se malo razdanilo: "Hi, hi, hi, puna  rupa ljudi". Deca muslimanska. Onda smo mi njih oterali, onda je on došao i svi vatru na njega:"Gde si bio? "Tražio Lazara tamo gde je Branka. Znam gde je baza i došao sam i vikao Lazare, Lazare ali niko se ne javlja". Oni su već pronadjeni bili.To je četrnaesti dan, toga se sećam. 

Osamnaestog dana ponovo se izašlo, sunce je, lepo je, maj mesec, da se, brate, napravi proja, bilo šta od onog, ne onako hladno i naložio on vatru. Ja nisam ni izlazio. Odjednom se seljak neki pojavi: "Gasi tu vatru!" "Ima li esesovaca, četnika?" "Ma", kaže on, "nema ih puno, ali stalno patrole hodaju i ja sam odozgo sa brda", Lazarevica se zove, šuma je to jedna, "ja sam video dim i po dimu sam te našao." Ko je? Seljak je iz Trnove, hoće dole da se spusti u selo da vidi šta je sa imanjem. Ovi se dogovore sa njim, nema više šta, idemo za njim pa šta bude. Sad je spremanje šta se nosi, šta ostaje. Sećam se dobro da je Brankin bio kod nas bokal. On ostaje. Unutra smo mi, kad odjednom opet senka. Naš domaćin Pero. On video baza da je otvorena i gleda okolo gde smo poklani. Mislio je da smo poklani što je normalno bilo da očekuje. Sad samo za trenutak jedna digresija. Vraćam se na onu dvojicu. Ostavili su taj štap kojim bodu i naši su uzeli taj štap pa onda se štapom digne malo poklopac. Tetak je stavio tu tabakeru, pa sunce pada na tabakeru tako da smo mogli malo da se vidimo. Tako je ta tabakera bila tu nekoliko dana. Ovaj domaćin kada je čuo da je tu bio drugi čovek, kaže: "Odmah napuštajte ! Ko zna ko je taj, ima puno špijuna." Onda smo mi izašli i sa njim krenuli, ali ja nisam mogao da hodam. Sad neću o tome ni da pričam. Bila je jedna situacija da me ostave, ali me je on uzeo pa me je na ledjima taj seljak izneo. Bio je jači od ovih koji su osamnaest dana tu. On je nama rekao da ide u selo Pilica, a da se mi javimo tu bliže u selo Čengić, u neki zaseok kod Jelića nekih. Mislim da su Jelići . Mi smo kad smo prešli tu Lazarevicu odakle nas je onaj video otišli u jednom pravcu, on u drugom. On kako je objasnio do raskršća jednog treba doći, pa kada se dodje do tog raskršća jedan put vodi desno, drugi vodi levo pa da mi idemo jednim, desnim ili levim, ne znam. Uglavnom, kada smo mi došli tri su puta. To je blato, dovde si ti u toj ilovači. Grozno, kakav put! Možete zamisliti to. Jedan ide gore uzbrdo. Jeste desno, ali ide uz brdo. Ne znam koji je djavo odlučio da mi idemo tim putem uz brdo koji je najgori. E tu jedva izvlačim noge, do kolena su one u blatu. A bubrege prehladio, pa sam upišan stalno, Bože sačuvaj. Došli smo bili nadohvat nekog sela. Prošao je sa taljigama jedan seljak i mi ga pitamo jesu li to ti Jelići. "Nije", kaže, "to su Lučići." Sad šta ćeš, ideš u te Lučiće, a u Lučiću su četnici. Čuveni je neki Jefto Lučić, njihov komandant.

Kada smo se mi pojavili počelo je odjednom bežanje iz tog sela. Jedna žena nas videla. Videla šešir na glavi ovog moga tetka, učinio joj se šlem, Švabe. Onda se vratili, videli da su tu deca. Mi smo onda otišli u jednu kuću, toplo unutra. Ma nismo bili možda pola sata ili manje, dve omladinke dolaze i šapću nam da je to četnička kuća. Kako su doznale! Te su veze radile strašno. Odvele su nas u drugu neku kuću kod neke žene. Pavlović se ona prezivala. Muž joj je bio u zarobljeništvu. Ove Domanje odvela je u drugu kuću. To je noć, a sutra već u četiri sata se ide dalje. E tu sam prvi put jeo posle osamnaest dana puru sa mlekom. To mi je najlepša hrana bila ta pura sa mlekom. Napravila je kajganu onkl Viliki mom, medjutim kada je to došlo ispred njega ja i Inga k'o životinje smo se bacili na to. On nas je pustio i mi smo to pojeli. U četiri sata se ide dalje. Bude te ti odbornici, te veze partizanske. Nas i Domanjeve. 

Sad opet digresija. Rat se završio. Mi smo u Bijeljini u našoj kući na kojoj je nakada pisalo Jude. Tetka moja, Inga i ja. Muž je njen u Tuzli, otac je moj u Tuzli, sin njen je u Tuzli, u Komitetu radi kod mog oca. Tetak je upravnik pošte u Tuzli, ali je došao bio u Bijeljinu. A na kraju ulice od naše kuće je nekih dvesta, možda trista metara Vanekov mlin. Taj Vanek kod koga sam ja bio '41. i oslobodjenje opet dočekao kod njega. Vidi se preko ograde, tu je bila pekara velika parna Nusbaumova koja je zapaljena '42. godine. Ko je zapalio, da li konkurencija, ne znam. Mesić neki, ustaša, on je imao pekaru. On je streljan javno posle rata. Vidi se da ima pumpa za vodu. Ulazi jedna žena i pita da li može da napuni kofu vode za konja ili volove, šta već. Gleda nju moj tetak i pita: "Odakle si ti? Iz kog sela?" "Iz Čengića." "Jesu li bili kod tebe iz baze?" "Bili su neki iz baze." "Pa kako se prezivaš?" "Pavlović." Onda je nastalo grljenje, ljubljene. "Pa moraš na ručak kod nas", "Pa još jedna je sa mnom", "Neka i ona dodje, otidjite i to sameljite, pa onda dodjite." Tako su tu bile, eto toga se sećam.

Sad se vraćam, ne znam ni dokle sam stigao. Sad sam u Čengiću. Koliko je to trajalo, petnaest dana, dvadeset dana, ja ne znam. Mi smo stalno menjali mesto. Bili smo u nekoj vodenici, u nekom mlinu jednom, Šubić se neki zvao i krili se u tom mlinu, pa onda u nekim štalama u jaslama.

Planirano je bilo da mi deca čuvamo stoku obučeni u seljačka odela. Uglavnom izgubili smo se pa smo sami ostali nekoliko dana. Taj pas je sa nama stalno bio. 

Pošli smo bili u neko selo Modran. Tu su Kajmakovići. Šuma je ovako, ovako je njihova kuća i tu je put. I mi, valjda ih je neko znao od naših, došli kod njih. Primili nas. Oni prave pitu veliku, gibanicu. Miriše ono, jedva čekam da pojedem, kad odjednom tenkovi. Beži u šumu nazad. Prošla tu dva, tri tenka ali se više nismo vraćali. Opet je neko bio ko nam je govorio hajde sad u Modran, hajde u Jabanušu, pa iz te Jabanuše, to je šuma jedna, ponovo treba ići za Modran, kad informacija u Modranu "zelenaši", "zeleni kadar". Muslimani. E, u toj šumi Jabanuši ja se sećam bilo nas je možda sto, sto pedeset, mnogi bez ruke i noge, većina tih što su iz baza izašli, izvukli se, ranjenici neki. Tu smo mi sreli poznate. Jedno četiri dana smo bili tu i tu je bio neki Vaso Jović Popac. U Bijeljini se Dom omladine zvao po njemu do ovih najnovijih promena, do kontrarevolucije. Znali smo ga iz Trnove. Onda je on rekao da se mora po manjim grupama razići, da je nemoguće, suludo tu biti okružen sa svih strana, nego se probijati. Odredio je jednog vodića nama koji je trebalo tu grupu od dvoje dece, dvoje odraslih i dvoje Domanjevih da odvede u selo Crnjelovo, zaselak Grede gde su ti Kokanovići partizani, pa da se preko Save prebacimo u Srem gde je jedan Majevički odred. Mi smo išli možda jedno tri dana. Treba preći preko pruge. Ovaj što nas vodi se plaši. Tera mene da skinem cipele i idem bos. Ovi stariji ne daju. Uglavnom mi prodjosmo tu kroz neka sela, pretežno četnička, Čadjavica i tako dalje i dodjemo blizu toga Crnjelova u selo neko, zove se Gradac. Tu on ženu neku, poznanicu svoju sretne i kaže: "E, ja ću sad kod nje, a eto vas sam doveo ovde pa 'ajde i vi negde se smestite." Odustao od onoga gde mi treba da idemo. I sad, šta ćemo? A ovi Domanjevi su bili tu '43. kod neke Mice kad su iz Tuzle izašli, ali još se ne odvajaju od nas. A moj tetak, kada je bio upravnik pošte, on zna nekog Miku Djelića i kod njega ćemo. To je valjda i najbogatiji čovek u selu. 

U sred dana mi upali unutra u njegovu kuću. Pitamo gde je on, kažu nema ga, doći će. Seli smo, prostorija neka, hodnik, klupa. Kako smo mi seli znam da je Inga odmah zaspala. Ja nisam, mene je strah. Čujem kako vrište četnici. Pucaju pa vrište. Oni su takvi bili. Strašno bi galamili i imali su puno metaka, naoružanja, preko njih redenici, to se puca. Vidim tu su. Ona je zaspala, a u kuhinji se peče, miriše. Za koga? Za četnike, za štab njihov. Štab je tu, mi smo u štab upali. I pojavi se taj Miko domaćin. Kada nas je video skamenio se. Prilazi i kaže: "Izbeglice ste. Bežite iz daleka. Srbi ste", a nije niko Srbin osim mene. Sve Jevreji. "Ja ću što mogu učiniti." I upadoše unutra nekoliko četnika i pravo idu u kuhinju. Kaže jedan: "Pomoz Bog." "Bog ti pomogao." "Jeste Srbi?" "Srbi." "Ako, ako braćo." On ode u kuhinju i nama prilazi jedan u civilnom odelu, kao u pozorište da ide. Kaže: "Zdravo drugovi." Provocira. "Kakvi drugovi!" "Biću", kaže, "konkretan. Zdravo drugovi Trnovčani." A ko je iz Trnove zna se ko je". "Ma kakve Trnove!" Kaže: "Otkud ovaj mali sa vama? To je Svetolika Gospića sin." Kaže: "Ja ću pomoći vama, a pomozite vi meni. Mi gubimo rat. Ako budem zarobljen ja ću samo Svetolika tražiti i reći da sam mu sina spasio". Posle rata dolazio je jedan stariji seljak i doveo mladog, nema veze, nije to uopšte taj. "On je pomogao vama, pomozite vi njemu." I moja je tetka išla tamo iako je znala da to nije on i rekla da ga puste i pustili su ga. Bio je tu u logoru nekom u tom Novom Selu gde su držali te četnike.

Elem, došlo je društvo. Nije im bio tu komandant  Pero Stanić nego ovi  drugi, njegovi. On je negde dalje bio. Mi smo tu ispred kuće sa njima lepo jeli. Najeli se ne može biti bolje. Ovo dvoje Domanjevih ostaje kod Mice, a oni nama propusnice da idemo u Crnjelovo. Onda smo mi došli na neku livadu i tu smo se bištili od ušiju i tetka i tetak kažu: "'Ajte sad vas dvoje dece u selo pa vidite ima li strine Zore, ima li od Gojka i Popovića i ovih Mihajlovića žena. Mi ćemo kad padne mrak." Mi   izadjemo na put taj Bijeljina-Obarska-Crnjelovo. Naidju neki seljaci. Opet me poznaju. Svetolikov sin. Prime nas u kola pa će nas dovesti tu do crkve. Ja se sećam dobro, to je dosta daleko, jedno četiri kilometara, da sam ja naslonio glavu na onu ogradu od kola, pa lupim glavom, pa zaspim, pa opet. To su oni videli i neki mi jastučić, šta li dali, tako da sam ja zaspao. Kad smo stigli do crkve iskrcavamo se iz kola. Tu je tatin rodjak jedan živeo, istrčao odmah. Brat od ovog Milenka što je ubijen. Inače, on je četnički odbornik bio, ali nema veze, familija je, primio nas je i tako mi tu, onda kod strine, to je ista kuća, dok se nije pojavio Rajo Bančić. "Je li vas Svetolik poslao?" "Nije." "On vas je poslao!" "Nije." "Kada si zadnji put video tatu?" Ja lažem, kažem tamo negde '43. godine što je tačno, tada je otišao u te jedinice, ali on je bio sa nama kao rekovalescent. On je nas tu trpeo i mi smo tu bili. Ja sam se nagledao šta oni rade, njihovih hajki na partizane, zarobljenih partizana kako ih tuku, bataljon čitav. Tu su bili oni koje sam ja znao. Bila je neka Tamara Begović iz Brčkog. Škola se po njoj zvala i ulica. Ona je bila skupa sa nama. Stalno je bila sa nama. Bože, pa kako tuku merdevinama! Tu bi znali nekad da me dovedu da to gledam kako mlate.

I onda jednog dana, znači mi smo tu od juna do oktobra, škola se otvorila i sad hajde da nas upišu u školu. Neki Žiko Pavlović, trgovac, ne da. Strina moja kaže to tom Raju Bančiću i on naredi i ja u školu podjem. Negde u oktobru stigao je Draža Mihailović. Ja mislim da ih ja bar šest hiljada bilo u tom selu. On je kod Mihajlovića u kući. Tu su dve udovice i majka ovih odvedenih u Jasenovac. Jedna voli da pije, Bojka. Dan ili dva pre nego što je došao Draža, ovi domaći četnici su ubili njenog brata. On je jedan od onih Kokanovića tamo. Ona besna, napila se, pijana. Pre toga su joj sina istukli u dvorištu njihovom, dvadeset pet udaraca onom govedjom žilom. Stevu. To je onaj što je tati javio da ga traže. I nju bude: " 'Ajde Bojka diži se, treba čika Draža da se smesti!" A ona u materinu i Dražu i četnike i sve. Draža se povuče, pa kod ove druge, Stoje, tu je spavao. Sutradan je on razgovarao sa Tocom, Tomanijom, starija je ona od mene, '34. godište. Pitao je kako se zove, a ona je rekla Mihajlović. Onda je on njoj rekao: "Ja sam Mihailović". Ja odonda znam da je on Mihailović, da nije Mihajlović. On je bio došao i u školu. Prvi razred u kome sam ja bio, ja ne znam koliko nas je bilo. Pa svi, ali i oni veliki, a njih je bilo sedmoro u drugom, trećem i četvrtom razredu. Svi skupa njih sedam. On se slikao sa njih sedam, a nije nas obišao. Medjutim, kod nas  je došao neki njihov prosvetar. I sad učitelj...To mi je već drugi učitelj bio, Boro Gavrić. Verovatno je on ubijen. Pre njega je bio neki što je bio profesor Univerziteta u Tuzli, pa se ubio, Bogdan Stančić. Ovaj postavlja pitanja i ja znam više od ove seljačke dece. Koji me djavo tera da ja dižem ruku, hoću ja da pokažem šta znam. Onda pita kako se ja zovem i ja kažem Gospić. On nešto ovome govori, a ovaj (učitelj) se pravi da pojma nema, a zna. Skojevac je bio, nateran da bude učitelj. Sad Boro mene pita: "Šta je tebi Svetolik Gospić?" Ja kažem: "Otac." Onda ovaj njemu: "Pa to je čuveni komunista", ali 'ajde, ništa.

Draža je tu bio tri dana. Piše u knjigama da je tada obavešten da su Rusi ušli u Belu Crkvu. Onda je on dao direktivu nekima da stupe sa njima u vezu, ali pod hitno su oni...Oni su organizovali jednu paradu, to je bila njihova Viša akademija, na belim konjima. To je nešto najlepše što sam ja video. To je prošlo. Trećeg, četvrtog dana prolom oblaka je bio i oni odlaze. Naredili su svakom ko ima kola, konje i tako dalje i oni su krenuli prema Brčkom. On je napred seo. Ispred naše kuće tu je crkva i tu se oni sastaju i odatle idu pravcem jednim. On je napred seo u onoj uniformi vojničkoj, ona šajkača, i po toj najgoroj kiši i nevremenu oni su otišli. A svirala je truba kada je bila ta parada njihova. To je meni lepše nego parade u kojima sam ja učestvovao kao oficir. Drugo, brate, obučeni su u odnosu na naše partizane, svi u engleskim uniformama oficiri. Vi govore kada se obraćaju seljacima. Ali nisu govorili partizani nego komunisti i to sa mržnjom. Komunisti!

Ovde kod nas u kući bio je neki potpukovnik, šef njihove veze. On je mene naučio brojeve. Ja sam znao broj 1, 2, 3, a on je mene naučio, ne znam ni ja, do 50. Kao on ima takvoga (sina). Dobar je bio. Našao se neki tamo, nadimak mu je Peštanac, partizanski simpatizer, koji je kada su oni odlazili po tom nevremenu viknuo: "Dje vam je truba?! Pišam vam u trubu!" I ubiše ga tu. Samo okrenu jedan pušku, opali i ode. Da li je bio pijan ili nije bio pijan, ne znam. Mlad čovek.

Tako su oni otišli i zna se posle da su bili na terenu Brčkog, Trebave i Vučjaka dugo vremena. I na Tuzlu su napadali.Tuzlu su branili esesovci koji su prešli u partizane. Oni su razbili Dražine četnike. To je bila prava vojska.

Jednoga dana dodje neki seoski trgovac Milak Stojanović da obavesti Krausove da treba bežati jer je Rajo naredio da budu streljani. Pitao je šta on tamo radi, a oni rekli ništa, da Zori čuva kravu, te poljoprivredne radove radi. Na to on kaže: "Jeste, bistri politiku i čeka Staljina da mu dodje. Za dve noći likvidirati!" Ovaj čovek to čuo i došao da nam javi. Čim je to javljeno, opet Stevo taj Mihajlović dodje sa kolima pod ceradom i prebaci nas u Bijeljinu. Mi u Bijeljinu i gde ćemo i kod nekog Riste Krstića koji je veliki prijatelj porodice Nusbaum. Sirotinja jedna, bolestan je bio od tuberkuloze, bacao je krv. Naveče došli, ono pusto sve. Ta njegova kućica najmanja, najlošija. Lupamo na prozore: "Risto! Risto!" Odjednom on dolazi: "Evo Riste!" I mi smo tu bili kod toga Riste. Ja sam dobio neku veliku krastu (na glavi) i bio sam bez kose. Mislili su da mi neće nikada narasti. Onda je mene on (Vili Kraus) u Bijeljini odveo kod Nemaca. Nemci se menjaju stalno. Odveo me je i mene je lečio nemački doktor. Išao sam tamo,to mi mazali, glava mi bila cela zamotana, obrijana. Medjutim, jednog dana nema njega da dodje po mene. Neki musliman, Mašo su ga zvali, ja ga ne znam, samo ime mu znam, pokazao je na njega Nemcima da je bio u partizanima i oni njega uhapse. I sad ubedjivanje, on nemački govori, Nemac je i tako dalje, to (partizani) su moji neprijatelji i seti se jednog momenta pa kaže: "Evo!", i izvadi ono što ga je onaj biskup iz Zagreba zadužio da vodi računa o crkvi. Kaže: "Ako ne verujete meni, valjda njemu verujete", i oni ga puste.

- Tog Krausa?

Jeste. I on dodje po mene. Došli smo kući kod Riste i on je celu noć čekao da dodju po njega da ga vode i ubiju. Sutradan čovek ustao sed. Osedeo potpuno za jednu noć. A imali smo i u Crnjelovu kad smo bili isto tako tih napada. Misle da on ima zlato. Joj, pa...Dosta je. 

Uglavnom tu smo bili sve dok jednog dana, je li bio decembar, je li januar, ne upadoše partizani u Bijeljinu i ja sam mislio sad je to gotovo. Medjutim, neki Milan Pantić, partizanski rukovodilac koga je sreo Vili Kraus je njemu rekao: "Ne, nećemo mi ostati. Mi se povlačimo u Srbiju." Onda on odluči da mi idemo sa njima preko Drine na oslobodjenu teritoriju, da se više jednom rešimo i Bijeljine i ustaša. I krenuli smo od tog Riste. Sneg je bio veliki, zima. Došli smo tu do Vanekovog mlina. Video nas je Aleksandar Šani Vanek i izašao. "Dje ćete, jeste li ludi. Hajdete mojoj kući. Ja garantujem za vas." Tako smo mi došli kod njega i kod njega smo vreme proveli sa nemačkim oficirima koji su tu smešteni bili. Ja se sećam Horsta nekoga, iz Hamburga je bio, koji je otvoreno govorio da kad bi naišao na Engleze odmah bi se njima predao. Hteo se predati u Rusiji, ali su gledali na dvogled šta rade Rusi sa onima koji se predaju. To je masakr. Mrzeo je Hitlera. Brat mu je od petnaest godina mobilisan i bio je poginuo.

Jednog dana dočekasmo partizane. To je bilo 3. aprila '45. Tako se to završilo. Ali u našoj kući su još uvek oni neki i dobri i loši, oni koji su se tu uselili, uglavnom Hrvati. Jednog dana tup! i OZNA pohapsi sve što nije srpsko u tom delu. I  Vaneke. I mi sa njima u OZNU. Nismo morali, ali smo išli, tako da sam ja završio rat u partizanskom zatvoru. Ovaj što je bio šef OZNE Mirko Mijojlić, inače naš prijatelj, on je pobegao iz Bijeljine da ne bude tu da hapsi svoje gradjane. A to je bilo da im se oduzme sve, pogotovo vlasniku mlina. Uglavnom, kada sam ja sa tetkom i sa Ingom došao tamo onaj samo što nije pao u nesvest, onaj njegov zamenik. Prvo kaže: "Pa zar si ti živ! Mi smo obavešteni da si stradao od esesovaca. " Ja plačem. "Pa što plačeš? Neće tebi biti ništa." Ja kažem: "Ne plačem ja radi sebe, nego radi ovih." On mora da hapsi, nema veze. Onda nas je pustio i mi odemo noću kod neke tetke Kaje i tako se to završi.

- A Vanekovi?

Vanekovi su završili u logoru.

- Koliko su bili tamo?

To se sećam dobro, ne daju im ništa da uzmu, to više nije njihovo. Grozni su bili ti partizani tu, KNOJ ili koji djavo. Neki Pero je bio vodnik. Nije se moglo sa njim razgovarati. Pokušalo se tu, pokušali su neki da spasu situaciju. Trčali su neki kod žene pukovnika Vukašina Subotića, onda pukovnika a kasnije generala. I ona je prvoborac, ali neće on ni sa njom da govori. Ni sa kim! On ima naredjenje i gotovo. "Odbij! Pucaću!" Pa, bogami,  bili su Inga ta, ona je '35. godište, moja drugarica, i majka Ingina do avgusta. Prvo su odvedeni za Brčko, ja sam to od nje ovde doznao, pa onda peške do Osijeka. Umiralo se putem. U nekom Josipovcu su bili, pa su ih onda slali na zapad. Hteli su da ih proteraju, kao idete vi vašem Hitleru. Austrijanci ili ko je bio tamo ih nisu pustili i onda su negde bili na Papuku. Onda je došao neki čika Steva koji je oženjen njenom tetkom, a partizan je bio, pa je njih dve izdvojio a otac je bio još godinu dana.

Moj otac je veliki dužnik prema njima. Kada je pokušao da ih spasi nije mogao. Ali, kasnije je trebao nešto više da učini i pre nego što je umro rekao mi je da je tu ostao dužnik veliki. Kako se zvao? Onaj jedan Jevrejin je bio, Finci ili kako? Prvoborac. OZNA. Nije hteo da čuje da pusti Vanekove. Od njega je tražio. Pa od sudije nekog isto koji je iz tog sela, iz njegove te partije pre rata što je formirao. "Oportunizam Brko! Pa šta ako je spasio tvog sina!" Što nije spasio ovog, onog.

Ja sam sa Krausovima bio do '47. dok mi se otac nije oženio. Oženio se Ingom Kraljević. Kasnije je bila udata za Leona Gerškovića. Bila je sudija Ustavnog suda Hrvatske. Znači otac se ženio jednom, pa se ženio drugi put, pa sam ja...

Moje školovanje? Bio kod četnika mesec dana, dva, prvi razred. Posle rata me odmah upisali u drugi, znao čitat ćirilicu i latinicu. Ali kad? Bijeljina je oslobodjena u aprilu i  kada je škola počela raditi išli smo u park jer su škole pune bile ranjenika. Imam i slike neke kako nosim ranjenicima neko cveće. Pioniri idu u posetu ranjenicima. Znači, već na Vidovdan u junu ja sam završio drugi razred. Prvi i drugi razred nisam ni pola godine išao i to je veliki minus. Već u septembru idem u treći. Ali dok sam u partizanima bio zdrav, ja sam '45. i 46. preboleo sve dečje bolesti uključujući i malariju. Znači, treći razred polazim u Bijeljini, završavam u Tuzli. Četvrti  počinjem u Tuzli, zavšavam u Sarajevu. Prvi gimnazije u Sarajevu, drugi gimnazije počinjem u Sarajevu pa u Bijeljini kod strica, treći počinjem u Bijeljini, završavam u Tuzli. Četvri počinjem u Tuzli, završavam u Bijeljini, sad sa svojima, sad kod strica, sad kod tetke jer nema moje majke. Onda sam peti razred završio u Bijeljini, šesti pošao u Bijeljini, završio u Prijedoru. Osmi u Sarajevu Druga muška. Kada sam završio to onda sam otišao i završio Vojno-pomorsku akademiju. U Divuljama je bila kod Splita. '58. sam postao oficir. Šest godinama sam bio na brodovima. Onda sam završio ovde neku  jednogodišnju Političku školu JNA, tako se zvala, pa me odredili za nastavnika iz dijalektičkog i istorijskog materijalizma, kasnije filozofijei sociologije. Da bih mogao to predavati na Akademiji onda sam morao da završim vanredno Visoku školu političkih nauka, pa magisterij na Fakultetu političkih nauka. Magistrirao. Tu sam od '64. godine do '91. bio u tom Školskom centru. Dogurao do čina pukovnika, došao rat, došao 'vamo, penzionisan. Razveo se sa ženom silom prilika, sad se ponovo oženio kad sam dobio stan istom ženom. Eto to je, šta imam da vam pričam.

A stari Domanjevi koji su stariji bili od mojih Krausovih, on je možda imao šezdeset pet godina a ona oko šezdesetak ili nešto manje, čiji je sin Emil poginuo u Drvaru braneći Vrhovni štab, posle rata su otišli u Palestinu. ne u Izrael, nego Palestinu '47. Mi smo mislili da su oni stradali '44. kada su se od nas odvojili. Medjutim, posle smo ih sreli u Tuzli i ispratili u Sarajevu kad su odlazili za Palestinu. Ostali su živi tako što u tom selu nije bilo popa a crkva je neka bila. On je pustio bradu i uzeo te knjige i vršio je funkciju popa kod četnika. Tako su preživeli njih dvoje i onda su otišli u Palestinu. Tamo im je stariji sin pre rata otišao, pa su kod njega.

- A sa jezikom i akcentom kako je uspeo Domanji da bude pop?

Srbin iz Vojvodine, Madjarske. To sam zaboravio da kažem - taj četnik prvi što je pitao jesmo li Srbi, Domanji se prepao pa se digao i počeo da mu govori kako je on '43. bio u nemačkj komandi u Tuzli, i onda je ovaj odmah: "Ko ti je ovaj?" Onda je Kraus rekao da je to njegov rodjak odozgo iz Vojvodine čiju kuću je pogodila bomba i od onda nije najnormalniji. A ovaj samo što nije rekao - ja budala. Nešto slično je rekao. Njegova žena isto je znala biti plašljiva. Kada smo bili u jednom šumarku roda je tukla ili nešto u stablo, a ona je počela da viče: "Mitraljez! Mitraljez!"
 
To da reknem za mamu moju još kako je stradala. Meni je otac ispričao, znači on je prvu verziju koju je čuo prihvatio zdravo za gotovo. Njemu je neka drugarica Hrvatica koja je bila sa njom u Zagrebu u zatvoru, oni su iz Lepoglave dovedeni u Zagreb pa iz Zagreba u Gospić, rekla da je ona jedne noći izvedena i da je streljana na Maksimiru. Ja sam godinama išao na to mesto na Maksimiru. Poneo bi cveće. Medjutim, sad '91. godine kad sam bio u okruženju u ratnoj luci Lora i kada nam je bilo jasno da ćemo ostati živi i da se evakuišemo za Boku jer se JNA sa Hrvatskom dogovorila da mi sa pokretnom imovinom idemo, a nepokretna imovina ostaje njima, onda je trebalo prebaciti i ogromnu biblioteku koju smo imali još iz Kraljevine Jugoslavije. Na engleskom jeziku, na nemačkom, stručna literatura, a pored toga je bila i beletristika.Pošto nas je napustio načelnik te biblioteke, on je bio Hrvat, onda je jedan mladi oficir kome sam ja nastavnik bio odredjen za šefa te biblioteke. Ja sam išao da mu pomognem otprilike šta da se nosi, šta da ostane jer to je jako teško. Knjige, mislim, red moraš napraviti, na brodove se nose. Brodovi su bili, hvala Bogu, grčki, nemački, kiparski. Moj Centar je na nemačkom brodu "Frauke"došao dole u Boku. Krizni štab Hrvatske nije ni znao da smo se mi ukrcali. To je 22. decembra bilo, tačno na Dan armije. I ja vidim jednu knjigu "Ustaški logori" od Peršena. Hajde da je malo pogledam, kad vidim tu dokument na brzinu pisan gde piše 15. jula odvedene ta, ta ,ta i ta, Dragica Gospić i Judita Hajon iz Bijeljine. Kaže da im je rečeno da idu na slobodu, bili u Zagrebu osam dana na policiji, posle toga upućeni za Gospić, iz Gospića odvedeni na Jadovno, posle četrdeset osam sati vraćeni ponovo u Gospić i čulo se da su otišli za Pag. Tako piše. Medjutim, kaže dalje, kasnije u Jaski, u Jastrebarskom bilo je mnogo Židova sa Paga, ali o njima niko ništa nije čuo. Tako verovatno ona nije ni došla do tog Paga. Tada sam doznao da je tamo stradala u primorju ili na Velebitu. E sad, u ovim Zatezalovim kjnigama ima izjava nekog doktora Bele Hohštetera, a taj je bio u 17. diviziji partizanskoj istočno-bosanskoj, lekar. On je kao lekar pušten sa Jadovna, iz Gospića zapravo, pa je onda poslat u Bosnu da leči endemski sifilis i '43. je došao u partizane. Eto, bio je tamo gde je i moj otac bio. Ja znam da je pevao: "Partizani ne bojte se rana dok je vama Bele kapetana!" Stariji je to čovek i on za Jadovno kaže da je negde oko 20. jula, e sad to se ne slaže ako su one bile 15-og, pa osam dana u Zagrebu, dovedeno je šest komunistkinja i nekoliko komunista, ali mi sa njima nismo smeli razgovarati. Oni su posle dvadeset četiri sata ponovo upućeni za Gospić. Kada sam došao u Gospić, kaže, interesovao sam se za njihovu sudbinu i ustanovio da nisu ni došli do Gospića pa pretpostavljam da su na putu od Jadovna do Gospića ubijeni. Ali on ne kaže osam nego šest, a to su te prve grupe komunista. Ko će znati...