Serbian Holocaust
Vlado Tadić, August 8, 2010, Kozara
Interviewer: Nada Ljubić | Camera: Dušan Gavrilović | Editing: Nada Ljubić, Dušan Gavrilović | Trancript: Jelisaveta Casar / English: Jelisaveta Casar | Webmastering: Dusan Gavrilović
Transkript intervjua na srpskom jeziku:
Nalazimo se na čuvenoj Kozari. Ja sam Vlado Tadić, predsednik Udruženja vojnih penzionera u Beloj Crkvi gde i sada živim. Došao sam ovde sa dragim prijateljima i preživelim logorašima Jasenovca da posetimo ovo sveto mesto koje se zove Kozara.
Kao što znate iz istorije, iz kozaračke epopeje, Kozara je u ono vreme bila okupirana i okružena sa tri obruča od strane Nemaca, ustaša i, na žalost, domaćih izdajnika. Na Kozari se u to vreme nalazilo civilno stanovništvo Potkozarja i šireg područja, a sklonište im je bilo u zemunicama, kao i pod borovima, jelama i bukvama. Odlukom našeg vojnog rukovodstva odlučeno je da se izvrši proboj ta tri obruča i da se spase civilno stanovništvo od pokolja. Nažalost, mnogi su ostavili svoje živote ovde, mnogi su se izvukli iz obruča ali nisu preživeli, neki su ostali u Potkozarju. Mi koji smo prošli kroz obruč, otišli smo, nažalost, u logor Jasenovac a neki (su otišli) u Sisak.
U Jasenovcu sam bio sa svoje dve sestre. Starija sestra Vuka imala je pet godina, mladja sestra Milka imala je tri godine, a ja sam bio beba od šest meseci. Nakon svega što smo preživeli u Jasenovcu, moju majku i sestre je uzela jedna baba Ana koju sam ja (kasnije u životu) cenio kao svoju majku. Odvela nas je u Garešnicu gde smo dočekali slobodu.
Povod naše posete ovde je da se setimo tih teških momenata, a ujedno i da se podsetimo i srećnih trenutaka koje smo doživeli. Došli smo da se setimo naših najmilijih i najrodjenijih koje smo izgubili, kao i naših komšija. Ima ovde naših mladih potomaka koji nisu doživeli te strahote, ali nas podržavaju i aosećaju sa nama.
- Znate li koliko je dece sa Kozare završilo u zarobljeništvu ustaša?
Na osnovu knjiga, izveštaja i informacija do kojih sam došao kao pripadnik Vojske Jugoslavije, sada sam penzioner Vojske Srbije, imam saznanja da je oko 23 000 dece sa Kozare otišlo u logore Jasenovac, Sisak, Jastrebarsko... Medjutim, prema nekim istoričarima i analitičarima, ta cifra je daleko veća.
- Da li znate koliko ih je preživelo?
Ne bih mogao da Vam kažem tačan podatak, ali čitajući knjige Dušana Bukve koji je takodje bio tada na Kozari i koji je sa dvanaest godina učestvovao u ratu, kao i na osnovu toga što mi je on govorio, preživelo je oko 18 000 dece. Veliko broj je završio u logorima. Pošto sam ja sa ovog područja, znam da je veliki broj dece stradao u krečani koja se nalazi sa leve strane reke Une. Zove se Baćin. U toj krečani spaljivali su majke, decu i one iznemogle borce sa Kozare koji su bili u zarobljeništvu.
- Ko je iz Vaše porodice stradao?
Ovde na Kozari poginuo je moj otac Stanko Tadić, poginula su moja dva strica, poginuli su, ne sa samoj Kozari već na Mirkovcu, u Prijedoru, u Podradcima, ujak Mirko i mojih šest ujaka koji su ostavili ovde svoje živote braneći svoj narod na području Kozare.
- Da li ima žena i dece iz Vaše porodice koji su sprovedeni u ustaške logore i tamo izgubili živote?
Tri moja ujaka su bili oženjeni i imali decu. Mama mi je pričala da je njih osamnaest živelo u kući i da su od tih osamnaest članova porodice preživeli samo majka, moja sestra po ujaku Mira, majčina snaja Milka i niko više.
Back to Voices of survivors