Serbian Holocaust
Anka Mećava Mišljenović, February 1, 2010, Belgrade
Anka Mećava-Mišljenović was born on September 20, 1936, in the village of Cerovljani, near Hrvatska Dubica, region of Sisak, Croatia. Anka’s father Nikola was a carpenter and a survivor of a German prisoner-of-war camp. He was imprisoned as a soldier of the Yugoslav Royal Army. Her mother Pelka, born in 1910, died in a German town of Haldesleben, exhausted by forced labor. Her oldest brother Vladimir, born in 1932, disappeared in the Jasenovac concentration camp without a trace. She last saw her older brother Gligor, born in 1934, at the Stara Gradiška concentration camp. Anka survived thanks to a Volksdeutsche family by the name of Nanut that lived in Zagreb.
Interviewer: Nada Ljubić | Camera: Dušan Gavrilović, Nemanja Krdžić | Editing: Nada Ljubić, Dušan Gavrilović | Trancript: Mihajlo Ljubić | Translation: Nada Ljubić, Jasna Ilić |
Webmastering: Dusan Gavrilović
Transkript intervjua na srpskom jeziku:
Tog jutra su nas odveli sve, celo moje selo Cerovljane
Ja se zovem Aanka, sada sam Mišljenović, inače Mećava [je moje] devojačko [prezime].
Rođena sam u Cerovljanima[1], to je Hrvatska Dubica, Kostajnica Hrvatska.Otac mi je Bosanac iz Bosanske Dubice, iz Vlaškovaca, sela Vlaškovaca,[zvao se] Mećava Nikola.Majka mi je iz kuće Tepića, Tepić Pelka, iz Cerovljana. Imala sam dva brata i oca i majku.
30 maja '42.godine su nas, komplet celo selo moje Cerovljane, pošto je to i bilo srpsko selo, pokupili na raskrsnicu u selu ispred škole, ispred prodavnice ili trgovine, kako je [tamo]zovu. Tu su nas držali ujutro od nekih 5 [sati]do uveče, do noći. Tu je blizu stanica železnička u Dubici.
Sećam se tog uskrsa, farbanih jaja, slikanja i tu sliku imam.To je jedina slika koju iman od pre odlaska u logor, sa braćom. A onda '42.godine, 30 maja, su nas ujutru probudili iz kreveta. Bilo je negde oko 4 sata. Došla su dvojica ustaša unutra, sa bajonetima, s puškama i tražili od majke, lupali po krevetima, da diže decu, da nas pakuje, da idemo na križanje - na raskrsnicu, da nam nešto saopšte.
I to jutro su nas odveli, sve, celo selo. Ljudi su se vraćali, ko je još stigao da pusti stoku, da [je] ne vežu, krave su počele da muču, svinje da ono da...da, sve je po ulicama išlo. Bacali su stvari u bunare, posuđe -- sve. I već je negde bilo... mama je spakovala bila samo ono najnužnije, sitnice, jer su oni rekli da se odmah vraćamo, tako da niko ništa nije jeo. Onda je molila jednog tamo od tih stražara da je pusti kući -- nama je jako blizu kuća bila od raskrsnice, na polu puta između raskrsnice i železničke stanice smo mi imali kuću -- da je pusti da donese mleka i, njemu je obećala cigare, jer je uvek kupovala cigarete tati da šalje u zarobljeništvo.
Osvanuli smo u Staroj Gradiški
Tata je bio zarobljen i mi smo svake noći čekali, od kad su ih zarobili '41.godine, na stanici noću.Čekali [smo] vozove sa zarobljenicima da vidimo tatu. Međutim, nismo ga nikada videli, jer je on bio zarobljen u Banjaluci. Nekim drugim putem su ih, verovatno, prebacili. Mama se vratila kući, uzela je cigare, uzela je flašu mleka, tada su bile neke... ja pamtim tu flašu i dan danas... to su flaše od litar ipo ili dva, zelene one što su nekad bile, velike flaše.Donela nam je mleko i uspela je jednu šunku da donese i jorgan, svileni jorgan i nešto garderobe.Sve je vezala u neku bošču. I to je donela. Mogla je da spasi sebe al' da ostavi decu, a to nije htela jer je tu imala još dve sestre i majku, znači najbližu rodbinu. I, do uveče smo bili na toj raskrsnici. Onda su nas sve, pored naše kuće, terali na stanicu. Već je bila noć. I osvanuli smo -- počela je kuknjava u vozu -- to su bili oni stočni vagoni, sa onim rešetkama. Počela je kuknjava i kad smo... jutro sviće i vidi se Crveni krst – to je Stara Gradiška.
Svi su prepoznali, ja nisam znala. Tu smo u Staroj Gradiški bili smešteni u nekoj...Prvo smo bili na ledini, na dvorištu, pa su onda padale jake kiše, pa je mama stavila taj jorgan na to dole da budemo na suvom, pokupila nas na jorgan. Dok je imala još to malo mesa, onda nam je one kosti davala da ližemo, da grickamo slane, jer nije bilo hrane. Počeli su da nam daju povremeno hranu -- ljuske od krompira sa kačamakom, onako zamućeno, i ko god bi pojeo -- počeo je da povraća. Ali je majka -- negde su išli da donesu vode iz nekog bunara ili odakle -- pa je ona ispirala te ljuske, pa smo te ljuske kao probarene jeli, pa onda nismo povraćali. Ali nije ni toga bilo dovoljno, to je tek onako malo [bilo].
Razdvojili su nas decu od majki
Da bi nas -- po tetkinoj priči, jer ja ne znam, ne znam vreme da ocenim -- posle mesec dana razdvojili. Pošto je [sa nama]bila baba i dve tetke, a nas je bilo troje dece i mama, onda su mama i baba podelile [ko će na koga paziti], tako da je[kad su ustaše odevajale decu] jedan brat prešao na moju stranu, a jednog su odmah odvojili. Svi smo dobili po jedan na kanap vezan broj. Ošišali su nas do glave, skinuli, ja sam imala minđuše --iščupali su ih, svukli nas do gola. I onda su nas smestili u jedne prostorije sa nekim rešetkama na prozoru, odakle smo videli mamu, tetke i babu da prolaze, ali dalje. A nama su dali po ovako jedno parčence proje, kockicu jednu. I znam da me je brat dovukao do prozora do te rešetke, da se ne ugušim. Toliko je bilo natrpane dece, to je bilo letnje doba već. Sad mi smo mesec i nešto dana bili u logoru onako na onom golom [tlu]. Još dok smo tamo bili svi zajedno, svaki dan su umirala mala deca. A onda su počeli da oduzimaju malu decu -- uzimaju čaršafe, idu njih troje - četvoro i tu poluživu decu su ubacivali u te čaršafe i odnosili. Bila je iskopana jama i samo su bacali tako polužive, žive, mrtve. I preko toga kreč. To je danima smrdelo.
Jeste li Vi mogli to da vidite?
Jesam, mi smo bili blizu toga. Bili smo napolju, mi nismo bili u prostoriji kad su oni oduzimali tu malu decu. I znamo dobro da smo zbog neke kiše u neku zgradu uspeli da uđemo i da je tu žena kad su joj oduzimali dete -- to je tetka rekla da je bila Jevrejka, dete je dojila -- i počeli su da joj otimaju dete, a ona je imala, tad sam zapamtila za sva vremena plavu kutiju od „nivea“ kreme, imala je poklopac, nešto je skinula sa „nivee“, nešto je razmutila i dala detetu. Dete se trzalo, ono umire. Verovatno ga je otrovala, da ga živo ne da, toga se sećam.
E tu kad su nas razdvojili onda su mene i starijeg brata prebacili, po priči kasnije, ja ne znam tačno to da ocenim, da su nas prebacili u Jasenovac, u dvorište jedne vile, koja je sva u bršljan bila obrasla, i bilo je nekoliko prostorija u toj vili. Dole je bio pod, nije bio nikakvog nameštaja, ništa. Prvo smo bili napolju, na dvorištu. Jako puno dece. Onda su kuvali pasulj. Bila je velika vrućina. Brat se dogurao do tog kazana i dobio je u nekoj porciji tog pasulja, jer je bio on stariji. On je bio već treći razred osnovne. I onda je dovukao do mene i onda smo jeli to malo. To je bilo toliko jako slano da smo hteli da pomremo od žeđi. A vodu nam nisu davali. Onda je počelo neko nevreme i niz taj bršljan je curila voda. Brat je skupljao ovako rukama i davao mi da pijem. Iza toga su nas stavili u neke te prostorije i dali su nam neku belu kafu. Da li je bela kafa ja ne znam ali u glavnom ko god je popio to - porvraćao je i umirao. I samo vidite otvoren prozor, i kroz prozor izbacuju one mrtve napolje.
Ko vam je davao kafu?
Odveli su i starijeg brata
Davale su nam časne sestre. I posle toga... Tu su nas prvo časne sestre posluživale. Posle toga smo prebačeni -- ja, a brat je odvojen... Jedan dan su nas sve poređali i sve dečake jednake visine, pošto su bili potpuno goli, oni su dobili svi karo košulje, svi jednake. I svi jednake visine su postrojeni, i njih su odveli u kamion i nekud su ih odvezli i nikad ih niko nije više video. To je znači taj stariji moj brat.A mlađi je odvojen, to je taj srednji po starini, jer ja sam najmljađa, on je odvojen još odmah u Gradiškoj. Njega niko više nije video ni čuo. Posle bratovog tog odlaska skupili su decu žensku, mušku, tu manju decu svu u vagon, opet u vagon, i sad su nas prebacili u Jasku kod Zagreba.
Pokrštavanje u Jaskoj
Ja sam u Jaskoj bila, u Jastrebarskom – kako se zvalo tada, ne znam, sad oni kažu Jaska, neko Jaska, neko Jastrebarsko,ali to je isto mesto. Tu sam bila sva u plikovima, nigde niste mogli staviti prst a da nisam imala plik, ali sam preživela. Tu su nas časne sestre počele kupati u velikim koritima neka, pa nas ono sve kroz tu vodu [provuku], da l’ su nas dezinfikovali ili šta su radili. I tu smo dobili neke male benkice sa uskim bretelicama. Dovde. Ništa drugo nismo imali od odeće. Onda su nas, to je bilo leto, vodile u šetnju kao. Pa su nas vodili gde su bili dečaci, na nekom platou u Jaskoj su bile neke barake izgrađene. Tu su bili sami dečaci. Jedno jutro, nedelja je bila, posle sam čula tako, jer nisam ja to znala, onda su nas oveli u crkvu i tu su nas pokrstili, kompletno svu decu. Puna je crkva bila, prepuna, prepuna onako. A tad su nas obukli u neko, u neka, ne znam, nešto sam imala -- gornji i donji deo, nešto smo imali, bosi jesmo [bili]. Ono, ošišani, bez kose. Al’ smo bili [obučeni], valjda nisu mogli gole da nas vode u crkvu. I znam da su nas tu pokrstili, i posle se ispostavilo da je to bio Stepinac.
Kako se ispostavilo, kako ste vi saznali da je to bio baš on?
Pa ja sam kad sam bila kod gazdarice, te koja je mene uzela iz logora, ona je znala, ona je znala sve jer je... doći ću do toga.Posle tog pokrštavanja su nas vodili kolima na neki kao izlet, prema vinogradima. Tada su ljudi već pekli -- zato znam da je to bio avgust – pečenjake, kukuruz mladi onaj peku. Kuće su imale ono, obično tako su imali tamo u tom kraju, sa srcem gore, ja sam to zapamtila ono isečeno [ u obliku srca] gore, na onom simsu, pa vi to možda znate bolje.
Operacija noge bez anestezije
Ja sam tada bila u Jaskoj, u...to je bio dom. U stvari, to su bili ovi popovi njihovi katolički -- semenište, taj dom. U njemu smo bili, i imali su pored toga staklenik. I tog dana kad su nas poveli na taj izlet počelo je bombardovanje. I mene je udarila tada granata, ovde imam ožiljak i sada na čelu i ovde na nozi imam veliki ožiljak. I kako sam pala niz stenu tako sam ovde ovo sve isekla, imala sam tu divlje meso, posle je meni to sečeno već kad sam bila odrasla -- to mi je iz Jasenovca. Probudila sam se -- neko nas je pokupio u ta kola, ponovo vratio -- na slami, u tom stakleniku. Imali su, tu su mi sekli makazama. Tako sam se probudila, na živo su nam sekli tu parčad tu što su visila, onda na nozi, onda ovo što mi je bilo. Tako da su mi to zavili, neki žuti prašak su sipali, zavili, ali sam se ja strahovito plašila, taj čovek koji je radio bio je u belom mantilu, pored njega su bile časne sestre, da bi posle me vratili u taj zamak ili kako su oni zvali taj veliki, to je bila škola -- semenište.
Dve časne sestre
Tu je htela jedna časna sestra da me uzme pod svoje, da me odvede kod njene majke u Sisak. I otišla je da mi kupi odelo. I kupila mi je mornarsko odelo, gornji deo ono znate sa mornarskom kragnom teget plavo i suknjicu plisiranu. Ali pošto sam ja imala malu nogu, a donela mi je cipele koju su mi bile velike, i otišla je kao da zameni ona to pa će doći. Oni više nije radila tu, samo je povremeno dolazila, htela je mene da uzme. U međuvremenu su nas sve odatle premestili u Zagreb, u Dom gluvo-neme dece na Ilici.
I tu je već jesen, seku kupus sikirom na nekom panju i bacaju u kazan i svi su napolju i to kuvaju onako sve prljavo i sve, ko je stigo da nešto dobije od jela dobio je ko nije --ništa. A u sobama smo bili raspoređeni, golo onako sve, nigde ništa nema, te male benkice što smo imali, ništa drugo nismo imali. Tu su nas časne sestre gledale.Imali smo veliki bokal sa vodom, nije voda bila nego je bio čaj od pelina. I znam da smo bili jako žedni, svi smo bili žedni. Bilo je neko veliko lonče limeno, s kojim oni, kad zagrabe daju redom da popijemo gutljaj- dva.
Ja jedne noći ili sam bila previše žedna... jer je svetlilo u nekoj drugoj prostoriji pa se malkice videlo, i tamo je bila ta časna sestra koja nas je čuvala. I ja sam prišla tom bokalu i verovatno zvecnula tim lončetom, tako da je ona došla i korbačem bila, kakvi, ne smeš da diraš. I ujutro...
Čekajte, znači, vas je istukla korbačem?
Pa sve...
A vas ?
Pa i mene,sve. Ona dođe, zamahne, pa koga uhvati. Da bi ujutro kada dođu, kad počne to njihovo valjda radno vreme, otvorila fioku ovako od stola, i tu bude desetak možda suvih kora od hleba,[ona]to baci i ko je uhvatio-uhvatio, ko nije-nije. I dalje tako...I u tom dvorištu sam ja bila, bilo je sunčano. U stvari, ja sam bila u toj prostoriji. Našla me je ta časna sestra, tražila me je gde sam, našla me je i donela mi je cipele kao. Cipele su bile od jute, onako od platna, znate, kao od džaka i sa onim i đonom ovaj...
Kao espadrile?
E...ali... Da...
Donela je, i to mi je bilo veliko. I donela mi je, eto od tad pamtim to, valjda zato što sam tad bila gladna...donela je kesu -- škaniclu -- kako kažu, onu papirnu drap, braon [kesu], kao sad što mi imamo sa hlebom, šta ja znam. Donela je jednu kiflu unutra ijabuku. I sad me je izvlela iz te prostorije, nije mi to dala tamo, nego me je izvela na neku klupu, u dvorište. I sad sam ja sedela i to mi je dala da jedem, probala mi te cipele, bile su mi velike i onda rekla mi da će doći po mene.
DRUGI DEO
U međuvremenu je bilo raspisano da ko koga hoće da uzme pod svoje iz tog doma, jer je bilo jako puno dece a počinje zima već, hladno, mrazevi. I, 24.decembra, uoči katoličkog Božića, na Badnji dan je došla žena koja je mene uzela iz logora. Ona se zvala Marica Nanut. Ona je došla u taj logor i sad je birala [dete]. Kod nas je bilo već sve probrano. Jer meni je rekla ova časna sestra da ne smem sa nikim da pođem, da uvek kad neko bira decu da uzme da ja kažem će ona doći po mene, da ja ne smem da odem sa nikim već da čekam nju, pa da se sklonim, da me ne vide. I ova žena kad je došla, gledala, gledala i izabere mene. I kad mi je prišla, ja sam rekla da neću da idem.
Ona kaže “zašto?“. Na to sam ja rekla da će mene da uzme...
Gospođa Marica Nanut me izvodi iz logora
Na to je ova žena što je bila tu s nama rekla „nema to veze” . Kako se zovem? Imali su podatke da se zovem Anka Mećava, jer ja sam znala. Meni je tata bio stolar, majka bila pismena. Učitelj iz našeg sela se kod nas hranio, kod moje majke, pa je on -- pošto su braća išla u školu -- uvek mene propitivao kako se zovem. Kad dođem kod trgovca, oni mi ne da kocke [šećera], mama me pošalje po kocke, frtalj kocaka, on mi ne da dok ja ne kažem kako se zovem, kako mi se zove mama, tata, braća. Valjda je čovek shvatio da će biti rat pa bar da znam kako se zovem. Ja sam to sve znala, imena, svima u porodici, samo nisam znala mesto odakle sam. I meni je kad su mi dali dokumente iz tog logora, tu iz Ilice, kad me je gazdarica uzela, pisalo u dokumentu da sam iz Drvente, ne čak ni Derventa nego Drventa.
Ona me je izvela i dovela u...Da, još jedna žena je došla da uzme decu...neko dete. I sad pošto je zima bila a mi goli, ona se okretala i htela je da uzme jednu devojčicu al’ ona je imala brata mlađeg i nije htela da se odvoji i ta žena uzima obadvoje.I pita gazdaricu ovu moju, koja mene uzima, kako će ona mene da odvede. Ona kaže „ja imam kola“. Imala je automobil. „Lančiju“ je imala. Ona je mene povela i njih i sad na tu neku adresu koju je ta žena rekla, odvezla ju je. Međutim kako je bilo jako hladno, a gazdarica je bila u bundi i imala je muf, onaj znate za ruke, ona je dala meni muf, a bundu... Stavila me je u krilo, vozila je kola al' me je stavila u krilo i zavila me bundom, računala da mi je zima.A ova žena je sedela pozadi sa to dvoje dece i isto je skinula kaput i uvila ih. I dugo vremena smo održavali, gazdarica je održavala kontakt s njima. Sa tom ženom sam se ja zaboravila u međuvremenu. Prošlo svašta pa sam zaboravila imena.
Na imanju u Kupskoj ulici -- sa izbeglicama iz Slovenije
A mene je odvela u Kupsku ulicu broj 1, u Zagrebu. Na tom imanju, to je bilo njihovo imanje, na tom imanju su bili Slovenci koji su kod njih radili na imanju. Janez Vipotnik...u stvari Vinko Vipotnik i Marija Vipotnik. Njihov sin je bio književnik Janez Vipotnik, kasnije je bio direktor Televzije Ljubljana.On je bio prvoborac, nosilac spomenice. Njegovi roditelji su morali pobeći iz Slovenije pa su bili kod ovih tu na imanju, jer je njihova ćerka bila dadilja kod gazde i gazdarice, čuvala je njihovo dvoje dece -- Slavica.
Gazde su bili bogati ljudi?
A gazda je bio folksdojčer iz Banjaluke. On je Nemac koji je rođen kod nas, u Banjaluci je rođen. Imao je mlin i pilanu, bio je inženjer građevinski.U Zagrebu je imao stan u Vlaškoj ulici 99, a ovo mu je bilo imanje. Tu je imao stovarište građe, pošto je on bio…tamo je imao mlin i pilanu. A ovi Slovenci, taj stari je bio isto stolar. I oni su im to održavali, tu su imali i krave, i svinje, i živinu, i pčele, i sve živo. Ti Slovenci su bili jako vredni i ja sam bila s njima. Mene su doveli tu i mene je ta stara baka- Marija (ja sam je zvala “mama”) okupala i uvila u čaršaf -- nisam imala ništa za obući -- i leglame, prvi put sam legla u krevet. Dali su mi, i to sam zapamtila, dali su mi parče svežeg hleba namazanog medom, jer je to bio i katolički Badnji dan. Ali nisu ni smeli da mi daju da se najedem. I gazdarica je otišla. Ostavila je mene da spavam, da me oni…Oni su me okupali, legli da spavam. I došla je popodne, pošto je to kratak dan, negde oko četri verovatno, jer je bio već sumrak. Donela je kofer i u koferu je donela garderobu njene ćerke, jer mi smo vršnjakinje.Njena ćerka je bila godinu dana mlađa od mene, znači ‘37. godište, ja sam ‘36. Sve mi je odgovaralo, veličina, sve sem cipela. Imala sam malu nogu, meni su sve cipele bile velike. I onda me je gazdarica uzela, uvila, kaput sam obukla, ali sad pošto sam bosa -- imam čarape a nemam cipele -- odnela me je do kola i odvezla me kod lekara.
Susret sa doktorom iz logora
I kako me je dovezla, to je njihov kućni lekar bio, dovezla me je u ordinaciju tu i sad ja ne znam ništa. I izlazi medicinska sestra, verovatno u belom, i kako je prišla meni, ja sam počela da se izmičem od straha. I onda ona kaže “nemoj, ništa ti neće”, hoće da vidi šta mi je, kako sam. I u tom se pojavio …a ja sam još imala ožiljke, još mi je bila rana na čelu, to još nije bilo potpuno… znate gnojilo se, padalo, spadne krasta pa se napravi nova, jer nije to niko lečio.Tada je izašao lekar u tu čekaonicu ili je ušao u tu ordinaciju, negde je on bio, gazdarica je otišla k njemu da popriča. I on je izašao. Ja sam njega prepoznala. To je bio lekar koji je meni u logoru sekao to… i tako sam se probudila. Ja sam počela da vrištim i samo da se stežem i da se izmičem. I onda je on rekao…I gazdarica kaže “pa ne boj se, neće ti čika ništa, hoće da vidi da li si zdrava, da namažemo lekić da to prođe”.A on je na to rekao ”ona mene pozna”, setio me se.”Nemojte“, kaže, „Marice ništa, pustite, ja ću sa njom“. I sad on ide sa onim čekićem da vidi reflekse jer ja sam dete iz logora -- istraumirana. I kako mi prilazi kolenu da me kucne, tako se ja stresem. I ‘ajde nikako, ne može ništa da uradi sa mnom, i onda se dogovore, i kaže on njoj „Ja znam da ona sad...nemojte slučajno da je nahranite, da se najede.”Ja sam godinu dana bila na mleku i grizu, keksu, tako. Ti Slovenci su stvarno mnogo vodili računa. Namažu mi kiflu, hleba, jer je pekara bila do njih a oni su bili veliki prijatelji sa tim pekarom.I imali su sina mog vršnjaka tako da smo se nas dvoje posle igrali.Tako da sam ja uvek imala privilegiju da jedem vruć hleb. I to beli hleb, zemičke one, znate, kao zrno pšenice što ima ono da se podeli. Ja mislim da i dan danas osećam taj miris hleba -- toliko je to tada bilo važno.
Dopisivanje sa ocem
Šta dalje da vam kažem...Dalje ostajem kod ovih Slovenaca, pošto gazdarica vodi računa sada o meni.
Leče me kao i sve...I sad sam ja već... kosa mi počinje rasti. Imam i slike tu prve. I ona pokušava da mi pronađe oca, jer sam ja znala da je tata oteran, a gde -- ne znam.I da smo ga čekali, i pričala sam ja da smo pisali pisma. Žena je došla do zaključka da je zarobljen.Znala sam imena svima. I ona je napisala. Tata je tražio preko Crvenog krsta da uspostavi neki kontakt i ona je uspela ’44.godine da uspostavi s tatom kontakt . I slika me. To već imam kosu, stavila mi je mašnu, šnalicu da me zatakne da imam i ja mašnu...njena ćerka ima pletenice, a ja nemam kosu, mislim imam, ali kratku. I pošalje te slike. Tu imam te dve fotografije iz tog vremena. Kad je moj otac pogledao prvu fotografiju, on je rekao „Aaa ne, ovo nije moje dete, otkud ona“. I onda je napisao pismo. Poslao je sliku mogu ujaka, moje mame, sliku gde smo ja i braća zajedno, ovu sliku. Poslao je sliku gde smo ja i braća zajedno i napisao je njoj i pitao je ako prepoznam i znam imena, onda je kao siguran da sam ja. Na toj jendoj slici, e na ovoj su me naterali da se nasmejem, ja sam imala smejavice. I tata, prvo mu je pala ta slika gde su svo troje zajedno. Tu me nije prepoznao. Kad je video ovu sliku gde sam ja sama, to mu je palo dole, onda je pogledao i rekao: „Možda i jeste moje dete“. Jer nije mogao da veruje da braća nestanu, a da ja dalje idem.I meni ...e ovo je prva ta sa braćom. To je poslao, pa je poslao maminu sliku, ovo mi je majka. Ovo je gazdarica koja me je uzela iz logora, imam samo jednu jedinu sliku njenu.Ovo mi je ujak, to je tata poslao da vidi da li ja poznam ujaka- Djoku, on je bio oficir, koji je sa tatom zarobljen zajedno.Ovaj..Ne znam gde je ta slika...Negde sam je zamuvala...E evo je. To je sa njihovom decom. Evo ovde mene kad mi je počela kosa rasti. To su me slikali na tom imanju u Kupskoj.
Nedelje koje pamtim
Ovo su ti Slovenci. Evo mene i njihove dece—gazdaričine -- sina i ćerke. To smo eto ti Slovenci koji su me...praktino mene odhranili...izbavili iz bolesti i svega.Oni su. Njihova ćerka je bila dadilja. Onda su oni svake nedelje, stara je nosila, nosili su oni njima svako jutro mleko i sve što oni naruče, ali nedeljom pogotovo. Stara bi išla u crkvu onda i vodila mene, onda ja njoj pomognem -- nosi se puter, jaja, zaklana živina, sir, mleko, da bi mi to jutro tamo doručkovali. Išli smo u crkvu Svetog Petra. To je odah pored njih bilo i posle toga stara bi mene ostavila kod njih. Da kad ujutro dođem... Oni su imali kupatilo. Oni su imae salonski stan, gde su bili salon i devojačka soba i dečija soba i ne znam ni ja šta sve. I kupatilo. E, prvo kad uđem ujutro kod njih, kad dođem sa starom, prvo idem u kupatilo i Slavica me, ta njihova dadilja, okupa i obuče sve novo, ono, kod njih sam ja od ove male stalno dobijala garderobu.Prvo je bilo to kupanje, pa doručak, pa onda u crkvu i -- onda ostanem kod njih na ručku i uveče dođu po mene ili me Slavica odvede kod njenih roditelja. Tako da bih te nedelje pamtila po tome. Onda smo išli na klizanje, ja sam barabar sa njihovom ćerkom učila da klizam na Šalati, na ledu.
Nanutovi beže u Trst
Onda su me upisali u školu. I prvi osnovne nisam ni završila. Godine ' 44. sam krenula [u školu] u jesen, a '45.godine, u maju, Slovenci su otišli za Sloveniju. A gazdarica je... a gazda je prvi prebegao u Italiju, pa je onda za njim prevukao svoju porodicu. Pa '45.godine, kad se oslobodilo gore Zagorje, mene su ovi Slovenci odveli sa sobom u Sloveniju. I bila sam celo leto...maj, juni, juli... u avgustu je došla njihova ćerka iz Trsta da vidi roditelje i da uzme dokumenta u Zagrebu, jer je ta njihova mala [Nedica Nanut] trebalo da pođe u školu, a ja u II razred. Uzela je sve dokumente, a mene odvela u Trst. Tako sam ja ’45.godine, u avgustu mesecu, prvi put videla more i prvi put došla u Trst. A u međuvremnu sam zaboravila da pričam srpski jer sam sa Slovencima i inače u kući stalno govorila slovenački, a srpsko- hrvatski sa gazdom, gazdaricom i njihovom decom. A pošto sam bila u Sloveniji i 4 meseca nisam ni jendu reč srpski progovorila, i sad mene vodi njihova Slavica za Trst i priča sa mnom u vozu, a ja ne znam, ja sve odgovaram slovenački. Dobro, ona je Slovenka. Međutim, kad sam stigla u Trst, kad su me deca ova videla, Nedica i Ratko -- šta god me pitaju, ja odgovarma na slovenačkom. A onda je počeo smeh -- ne znam srpski. Oni su tad bili u pansionu, iznajmljenom, u strogom centru. Tu na Ponte Rosu. U samačkom hotelu tom, ja znam i sad gde je, preko puta crkve ove što je sad rekoh. Tu je odmah bio hotel taj i oni su imali iznajmljeni taj pansion privremeno.
Onda su do početka školske godine iznajmili jendu vilu malo van centra grada, i tu se išlo tramvajem. E pošto sam ja, mene su upisali u srpsku školu tu, u porti tu.Moj se učitelj zvao Velimir Đerasimović. On je Užičanin poreklom, koji je 1923/24.godine otišao u Trst po službenoj dužnosti da predaje kao učitelj na srpskom. To je škola Dositej Obradović. I tu sam prvi put i pričešćene, kolko pamtim posle rata. I tu sam počela da učim veronauku. Naš sveštenik je dolazio, imali smo časove veronauke. Tu se slavio Sveti Sava. Ja sam dobila poklon- paket pošto sam siroče. I tako...Sećam se žita, da smo prvo ono, da smo pevali himnu Svetom Savi, da smo bili u crkvi, da smo pričešćeni, da smo dobili knjižice.I završim II razred osnovne škole tu u Trstu.
Tata se vratio iz zarobljeništva i nigde ne može da me nadje
I gazdarica je bila izgubila kontakt sa tatom 1945.godine, kad su oni prebegli bili -- više nisu davali adresu nikome. Moj tata kad je došao iz zarobljeništva prva objava ona ...tražio je dozvolu da ide u Zagreb da me traži.On nije mogao on kao [bivši ratni] zarobljenik da putuje nigde. I dobio je.... Stigao je u Zagreb, u to dvorište gde sam ja bila, neko mu je rekao gde je Vlaška 99, znao je tu adresu i otišao tamo. Tamo mu je domar rekao da Nanuti više nisu tamo. A on je pitao za mene, a ovaj je rekao „koliko ja znam, ona je bila kod Slovenca“ i rekao mu -- u Kupskoj 1. Tata je došao tamo, nikog nije bilo ni tamo, ovi su u međuvremenu otišli...Pronašao je tog pekara i njihovog sina koji se sa mnom igrao. I oni zovu mene, dozivaju mene u dvorištu, misle da se ja igram, da sam tamo. Ovi [Slovenci] se nisu ni njima javili, samo su spakovali u kamion njihove stvari i samo otišli za Sloveniju. Nije se niko s nikim pozdravio. I onda je tata doživeo krah – mene nema a živa sam, a ne zna sada ni gde sam ni šta sam. I dobio je ....obećali su mu ovi [pekarova porodica] ako se jave Slovenci ili dođu u Zagreb da mu daju adresu. Slavica je išla u avgustu da uzme ispisnicu i javila se tamo. Rekla je da sam ja sa njenim roditeljima. I moja tetka sad traži propusnicu da ide u Sloveniju da me nađe. U Zagorju ob Savi kod Zidanog Mosta je to.I kad je dobila tu propusnicu i stigla tamo ( jer ona je kasnije došla iz zarobljeništva. Ona se bila pokočila, dobila je upalu zglobova, nju kad su oslobodili, taj logor njen, ona je bila pokočena. Onda su je Englezi strpali u tu neku poljsku da je zaleče.Pa je ona naknadno došla u Jugoslaviju). Sad je dobila dozvolu i ide da me traži. Kad je došla kod tih Slovenaca mene nema. A oni nisu smeli, a nisu ni imali adresu. Ali, oni su joj obećali da će da joj jave [adresu]. Tako da je moja gazdarica ponovo uspostavila sa njima kontakt negde posle Nove godine. I sad školska godina traje i ona napiše tatai. Tata je pisao povremeno i ja sam mu otpisivala, i gazdarica je tražila da pišem tati na ćirilici. Da vidite vi to. Ona je Hrvatica iz Banjaluke, muž je folksdojčer, a ja idem u srpsku školu. Ona je uzela dete srpsko, da bi spasila sebe i svoju porodicu, oni su se izvukli iz Banjaluke, niko im nije stradao. Oni su sve stvari iz Zagreba prebacili kod ovih Slovenaca, svesu posle bile u Trstu. Znači, ja sam prepoznala sve od klavira nadalje, sve je bilo tamo,od tih stvari.
I kad je mene doveo [u Trst],ona tati nije javila. U avgustu mesecu je ona spakovala Slavicu da vidi svoje roditelje i da vode mene tata da me vidi. I ja sam 20.avgusta [1945] stigla u Kačareva kod Pančeva. Tata je tamo bio.
U međuvremenu, tata putuje vozom i ne zna gde da ide
Tata u međuvrenu ništa nije imao. Sve popaljeno, svi pobijeni, niko živ. On je imao u Banatskom Aranđelovu kod Kikinde tetke dve, materine sestre, i on je krenuo k njima. Da pokuša da nađe posao, bilo šta. I kad je došao tamo razočao se. Oni pitaju je l' im doneo harmoniku za sina. Kaže „odakle?“ Kažu „iz Nemačke“. Kaže „kakvu harmoniku, ja imam jednu žutu cipelu jednu crnu, našo u nekom kanalu“. Jer nije imao ni cipele. On je u zarobljeničkom odleu se vratio. Kaže tetka njegova, rođena mamina sestra mu kaže „pa kako ovi koji su svi odavde, svi su doneli puno stvari i harmonike i svašta, kako ti nisi mom Vladi doneo harmoniku?“ I moj tata, onako razočaran sedne na voz. Ide za Beograd pa će natrag u Dubicu iako nema gde -- sve je izgorelo, nikog nema ni živog. I usput sretne čoveka. Vidi isto tako pola zarobljeičkog odela, oni su se prepoznavali onako po bivše Jugoslavije uniformama. Šta je ko imao, to je nosio. I onaj ga pita „Gde si ti vojniče krenuo“. [Otac odgovara]: “A ne znam ni ja gde sam krenuo“. Kaže „Šta je tebe tako, šta si tako tužan“. Pa, kaže, „ne znam kud ću“. Pa -- „gde imaš, koga imaš?“. „ Nemam više nigde nikoga. Imam jedno dete i za njega ne znam da li je živo, dvoje nemam, nisam ih našao, žena mi je umrla u Nemačkoj u lgooru“. Kaže „Pa i ja sam bio u zaroljeništvu, ajde ti sa mnom u Kačarevo“. Kaže „Imaš neki zanat? Šta si?“ Kaže „ Stolar, tišljer“, kako već kažu. Pa kaže: Znaš šta? Kačarevo je bilo švapsko selo, ti znaš sad i nemački sigurno“. Četiri i po godine u zarobljeništvu. „Jesi li radio?“ „Jesam“, kaže.
Bio on raspoređen po kućama, oni su morali da ono...Ujutro ih vodi vojnik na rad, raspoređuje ih, uveče ih skupja i vraća u stalag, taj glavni logor. I tata je prvo kod nekog poljoprivrlednika radio. Pošto nije bio poljovrivrednik, nije voleo da radi to. Izmišljao bolesti da promeni gazdu drugog. Na kraju stigao je u radionicu stolarsku, tu nije mogao da kaže da ne zna da radi kad je stolar. Tako da je tu radio kod tog jednog gazde.
I ovaj [u vozu] mu kaže „Ima posla u Kačarevu, samo ako ti hoćeš da radiš“. I on, šta će čovek, dođe u Kačarevo i zaposli se tamo. I ovaj [iz voza] ga čak primi kod sebe, privremeno, i onda mu kaže ovako: „Ja imam puno svastika neudatih. 'Ajde da ja tebe oženim“ „Ma jesi li ti lud? Gde ću da se ženim? Ja imam troje dece! Ni za jedno ne znam je li živo il’ nije! Žena mi nije živa, kuća...
TREĆI DEO
Susret sa ocem - u novoj porodici
Na kraju se tata moj i oženi sa svastikom tog...Duška Bošnjakovića.I kad je mene gazdarica dovela, ona nije tati javila [da dolazimo]. Mi dolazimo u Kačarevo, tate nema u Kačarevu, maćeha je... On je oženjen, mi ne znamo. Brat mi se rodio, bio je mesec dana star.Maćeha je bila kod njenih u Seleušu kod Alibunara, a tata je bio na montaži mlina u Beloj Crkvi, pošto je on bo u Nemačkoj radio u mlinskoj industriji stolarski posao. Tamo je ispek'o praktično zanat mlinskog stolara. I bili su na montaži tamo i onda kad smo mi dolazili, pun je voz tada bio radnika, idu iz Beograda i Pančeva -- sve u Kačarevo, sve je to radilo van Kačareva.Jednog pita gazdarica jel pozna [mog oca]. Kaže „Znam ga ja, ja sam mu kum.“ I mene gazdarica pita „Kako ne poznaš kuma?“. Reko' „Nisam ga nikad videla“. A možda sam ga i videla, a ne poznam, kao prošle godine. Međutim ja tog čoveka stvarno nikad nisam videla. Ja nisam znala da se tata oženio i da mu je to kum. Ispalo je tako da on nas dovede do kuće gde je tata imao iznajmljenu kuću i rekao nam da je [tata] oženjen i da ima sina. I mi smo njega čekali tu do ... Taj kum poslao telegram, ma onda je to bilo sporo, dok on to dobije, dok dobije dozvolu da ide, dok je otišao po maćehu i vratio se... To jutro kad je u 5 sati stigao, on je ušao u sobu da ...ni je verovao da će me naći, da me je našao.
I kako je zašao u sobu, tako sam ja reagovala. Jer je bilo kod gazdarice – šta će muškarac u ženskoj sobi, u dečijoj sobi? I on se javi i [plače] zagrli me, uzme me u naručje i kaže mi „’Ajde da te upoznam sa novom mamom.“ [plače] Izvede me...to je bilo kao trpezarija, predsoblje, i kad me je tu doveo, bio je brat u koliciima-beba. Ja sam toliko bila snalažljia da sam onog časa iz cuga rekla „Je l 'da tata, ja sam bila najmljađa, imala sam dva brata, sad ću biti najstarija i imaću dva brata.“ I tata je stvarno u drugom braku imao sina i ćerku. Tako da nisam imala dva brata nego brata i sestru.Tako je to... [plače]
Kod oca nisam dugo ostala
Kod oca nisam dugo ostala. Bila sam tu godinu u trećem osnovne.Maćeha se porodila sledeće godine, sa ....ćerkom. Ćerku je rodila. Tetka, ta koja je preživela tu svu golgotu, poželela je da me odvede u Teslić. Tamo sam imala jednog ujaka koji je bio šumar i koji nije za vreme rata odande išao. I rekao je neka me dovedu malo k njima. Tako sam na polugodištu prešla tamo. Završila sam treći osnovne u Tesliću i vratila se nazad u Kačarevo. I tata je '48. zbog situacije, nije bilo ni u kakvoj partiji, nije ništa dobio ni u kolonizaciju. Nije našao decu, nije našao porodicu, nije nikad ništa dobio. Razočaran, otišao u selo odakle je maćeha. Onda je počeo znate... Informbiro, znate da ne smeš ništa . Bio je poslovođa. Nije hteo u partiju. I ode u Sevleuš. I ja IV osnovne završim u Sevleušu. Tamo selo, kolonija, nema ni struju, ni vodu, ni ništa. Tata pravi kuću od naboja. I napravi, selo mu napravi, praktično svi. I radi u zemljoradničkoj zadruzi. I sad završim ja taj IV osnovne i -- šta će sa mnom sad? Nema tu u Sevleušu škole. Ima 7 kilometara dalje, u Alibunaru. Upiše me u internat. 'Ajde tamo se tada nije... nije on dobijao platu nego ono su dobijali... one trudodane -- pa hranu [umesto plateprema broju trudodana]. E sad, daje hranu za mene u internat.Tetka jadna opet dolazi preko leta na odmor i moli tatu „'Ajde pusti da je vodim' ja sam u Sarajevu, radim u...“ Ona je radila u Centralnom komitetu Sarajeva...Bosne i Hercegovine.
I prebaci me tamo.U podstanarsku sobu, i ja upisujem drugi ovaj razred tamo. Moja se tetka razboli i četiri meseca u bolnici [ostane], a ja sama u podstanarskoj sobi. I taman se ovaj...završim taj drugi razred i idem kod tate. Tata doživi nesreću. Iseće prst na ruci u toj stolarskoj radionici, zemljoradničkoj zadruzi. Maćeha ne može sama sa dvoje dece. Ona mora tu da radi. Neko mora biti kući da čuva decu jer su oni puno mlađi. Brat je mlađi 10 godina, a sestra 11. Znači ja taman mogu da ih čuvam. I ja ostajem to leto celo tamo. I u jesen šta će sad biti da me... ni da prestanem da idem u školu, ni da... I tata me ponovo upiše u Alibunar u internata. Tako da ja 2 godine završavam tu. Naučim i rumunski [jezik] tamo. Jer je bilo mešano , pola [stanovništva su bili]Rumuni. Pola vaspitača su nam bili Rumuni, znači... Pola onih đaka, bili su Rumuni i završim tu... tu trću godinu.
Ne može da se preživi
Ujak mi taj što je preživeo rat i sve to, vratio se u Dubicu i nije se tamo snašao. Otiš’o u Smederevo da živi. U Željezari se zaposli. U stvari, razvede se i sa drugom ženom ode u Smederevo i tu počinje da radi. I sada on dolazi kod tate i kaže „ Daj mi Ankicu. Nisam je video... prošlo ovoliko... to nam je jedino dete koje je ostalo. Evo nek ide kod mene u Smederevo u školu“. I ja sad idem u IV razred u Smederevu.I pred kraj školske godine moj se tata pored svih tih golgota...i sad iseko prst...i sad nije više i onako zdrav... vraća se u Kačarevo i stižu deca za školu ova...za vrtić, školu. Maćeha nije radila, ne može da se preživi. I vraća se ponovo u Kačarevo. Ponovo počinje na istom mestu da radi gde je radio. Znali ga kao dobrog radnika.I ja u aprilu mesecu polazim iz Smedereva ponovo u Kačarevo i tamo... i sad ne moogu da završim godinu. Moram privatno da polažem. I završim privatno i tata, kao neće on mene dalje da šalje u školu... učiću ja zanat ovaj... trgovački. I lepo, jedno sedam meseci odradim u zemljoradničkoj zadruzi, u prodavnici. I sad treba da me šalje ili u Pančevo ili u Zrenjanin u školu dalje. Jer ne može samo praksa. Kaže on da nema čime da plaća. I ja prekinem zanat.
Nisam maturilrala, sad privatno maturiram. Učim čelo leto, idem da polažem.Padnem na popravni iz geografije. A moj učitelj, onaj koji mi je bio učitelj u III razredu osnovne, kad sam došla iz Trsta, nije me nikako podnosio. I sad je on nastavnik.Kaže [taj nastavnik, tada učitelj]meni kad sam došla u III osnovne u Kačarevu... ja sam imala jedinu garderobu koju su mi ovi doneli, tata nije ni mogao da mi kupi niti je bilo ništa drugu...alli on bi pred svim đacima, pošto su to bilo kolonisti iz svih krajeva... sedamnaest nacionalnosti u Kačarevu ima i dan danas... on pred svima rek’o „Pogledajte“, kaže, „malu kako nosi tršćansku modu“.Toliko da je [do toga došlo], da sam na polugodištu otišla. Da me je tetka odvela u Teslić, eto. I sad zamislite vi u IV na maturi, on mene obori iz geografije. On je sad nastavnik geografije. Zato što bi...stala sam mu na žulj. Zato što sam ja bila dete koje je iz logora izašlo...ovaj...
Imali ste više sreće nego što je on mogao da podnese?
Popravni ispit kod nastavnika geografije
E, nije mogao da podnese. I sad gledajte. I ja padnem na popravni iz geografije. I to jutro kad treba da idem [na ispit], moj tata [je ]bio na terenu u Prilepu i vratio se te noći. I tu noć maćehina sestra doživi neku katastrofu s mužem i tu celu noć ne spavamo. Ja nju sakrijem na tavan. Taj teča dolazi, traži je. 'Oće da pobije sve. Napio se. Ima troje dece. I sad mene pita „Je l' tu Dara?“, ja kažem - nije. „ Je l' dolazila?“ „Ne.“
Ja tvrdim ne i ne. A ja je odvela na tavan i rekla da se ne javlja nikako.A sa mnom su u sobi brat i sestra. Na jednom krevetu sam ja sa sestrom, a na drugom brat. A tata se vratio pa su oni u spavaćoj sobi...I on [tetkin muž] ’oće u sobu. Ja kažem „Ma nemoj tečo ići, tata je došao“. Ma jok, i on onako ljut, lud, upali svetlo i nađe njih u krevetu. Dobro, spavali su. Ja, ujtro... uznemirile nam se svinje... Imali smo svinje tamo , i živinu, šta ćete, radili ljudi... I tata...neki kukuruz smo imali... U stvari, maćeha donela...Sirov je bio. Jer to je avgust. Znate kad su popravni.I pošto nije ovaj...Ako bacimo ceo klip oni samo umuljajue pa ne pojedu, nego iseckamo ga satarom. A tata, pošto je stolar bio, imao je sve [alat] jako oštro.I ja, pošto sam levoruka, metnem na onaj stub od svinjca kukuruz i seckam i bacam unutra. I trak -- po prstu.Ono neispavana, uplašena, idem na poravni i odsečem ovako.. sve ovo.Line krv. Ja šta ću... kud ću. Sad ne mogu ići u sobu, tamo su oramari, tamo nešto, ja brzo zgrabim neki peškir ovamo. Pa mušku maramicu. Pa odem. A u međuvremenu se smiri situacija. Tetka ova se vrati, maćihina sestra, kući. Nije on ni znao da je kod nas bila. I sad ja idem pored nje, a ona je šila. „Jao tetka, imaš neke krpice da mi daš da zamotam prst?“
I zamislite, ja sad dolazim na popravni i on vidi da mi je zamotan prst i još me jedna nastavnica vodi iz hitne pomoći da mi uzme zavoj da mi to dezinfikuje i zamota mi. Ovako mi nabudžen prst! I on kaže: „Pismeni iz geografije“. Popravni, ali pismeni. Ne usmeno da govorim sad.A znam na čemu sam pala. Pala sam, ja nisam imala kartu Jugoslavije, nisam je imala kod kuće! A trbalo je, postavio mi je on pitanje: lov i ribolov Jugoslavije. ’Ajd' da je jedne republike, nešto bih i znala reći. Znam u Sloveniji šta otprilike ima. Sad od Slovenije do Makedonije -- Lov i ribolov Jugoslavije. I ja sam se tu negde smuvala i šta ja znam šta sam sve rekla a šta nisam. I on je rekao da sam pala. Šta ću celo leto raditi nego – učim. I učim ja celo leto i idem sad sa prstom posečenim i dolaz jedna profesorka, nastavnica Draginja. Kaže meni „Šta ti je?“Kkažem da sam se posekla, vodi me ona da mi to umotaju. I kaže „Idi obavzno“, lekar je na odmoru, ali apotekara smo imali. „ Idi kod njega“. A taj apotekar je s tatom bio u zarobljeništvu i znali smo se kao kućni prijatelji.Da nisam tamo otišla, ko zna šta bi s prstom bilo. I njegova žena mi stavi neku tekućinu, ono kipi sve, vri. A, boli, čini mi se nema dna kad dotaknem, nemam ja više osećaj. I nekako to zamotam i položim nekako i tu geografiju.I sad, šta ć?. U Kačarevo ne mogu sad da idem, tata nema da plaća da idem na zanat dalje.
U prvoj generaciji poslovnih sekretarica
Ja upišem stenodaktilografiju u Beogradu. To je bila ona prva generacija sekretarica. U Brankovoj ulici završim to. Brankova 20. Stenodaktilografija, i dan danas piše „Udruženje stenografa“. Eto...Završim to i zaposlim se u Vojno- tehnološkom institutu preko neke moje tetke, tatine sestre od tetke.I odradim 14 meseci i udam se.
Reci te, da li je iko posle rata s Vama razgovarao o onome što ste doživeli kao dete?
Jeste. Jeste.Jesam, pričla sam ja i sa nastavnicima u školi, jesam, razgovarala sam ovako...sa prijateljima.
A sa ocem?
Da.Tata mi je puno, a tetka najviše, dala podataka. Jer ja nisam znala nešto pa sam onda ja nju pitala zašto, šta je bilo. Jer se te prethodne noći, prethodni dan smo mi ceo dan sadili kukuruz i pasulj. Na našim njivama. Pre toga je bilo nešto kišno i poplave, pa je to podvodno, pa je to trebalo čekati da se povuče voda. Una, ja sam na Uni rođena. I nismo imali hleba, baba nam je pekla proju – kuruzu , oni su rekli. I bili su tu kod nas izbegli iz Bosanske Dubice tatine dve sestre po majci, Zorka i Draginja, i Dušan, brat mu. I te noći su otišli da se vrate u Dubicu da vide... jer je kod njih već bilo... već mi je jedan taj stric otišao... odvezli su ga njega i tog dedu, očuha tatinog. Njih nisu ovaj... Pošto su i njih već bili odveli, ovi su krenuli i te noći -- ofanziva i ono sve...sve.I nikad niko od nas nije doznao...Jedina sam ja to znala. Pa sam tati ispričala.
Da li je vaš otac pokušao da sazna šta se desilo sa braćom...?
Potraga za braćom
Jeste, jeste. Stalno, evo sve je... evo, međunarodnu službu traženja... nema gde nije... Crveni krst...gde god... u novinama, u Vjesniku u sredu, u zagrebačkoj Areni,novinama. Pa ja sam bila u Bjelovoru, kad je on došao kad je on dao ovu istu sliku. Dao... Došao k meni da me vidi kad sam operisana, operisala sam žuč, u međuvremenu sam morala da operišem bubreg, on je došao da me vidi. I tada je u Večernjem listu zagrebačkom dao [oglas], ovu sliku uzeo mi. Samo smo dve imali. Ja sam posle i drugu uzela od njega da se ne izgube. Rekoh, baciće to maćeha, te su slike bile u stvari kod njega. To sam ja pokupila kad god sam išla ja sam po neku uzela, i od tetke sam pokupila, i dedinu.
Znači da su se...
Moja tetka je to sve opisala i opričala međutim nikad nismo...
Da li su oni zvanično i dalje nestala lica...
Da, jesam, zvaničn sam doznala pre par godina. U Laktašima kod Banjaluke je izašlo 2000.godine dve knjige “Bili su samo deca“. Tako se zvala. Ne znam ko je autor. Nisam mogla da je nađem da je kupim. Ali sam ja pogrešila što nisam one strane fotokopirala. Našla sam sve. Našla sam i babino ime, i tetke moje Danice, i moje braće. I sve sam našla: i od tetke te moje Drage, njenog i brata i sve njih, kako su bili u logoru i ko je preživeo,ko je umro.
Mećave koji se nisu vratili
I kako izgleda taj porodični, kako da kažem, završni račun smrti? Ko je sve stradao od Vaše porodice?
A od moje porodice, pa ovako, iz moje kuće su mama i dva brata. Tati je dva brata i dve sestre po majci Od tetke mu rođene, te tetke Drage su isto stradali dvoje. Imamo sve od... Moja baba i moja tetka jedna. Ujak Đoko, ovaj što je bio oficir, evo ovaj [pokazuje sliku] on je bio s tatom u Nemačkoj zarobljen,... on je pobegao i otišao je u Francuskoj u partizane.Uspeo da prebegne u Francusku, i kod Trsta je poginuo.
U ratu?
Da u ratu, već pred kraj rata. On je uspeo da se poveže sa francuskim pokretom otpora... Da. Ja bila u Trstu kad je oslobođenjeTrsta bila. Posle sam to čulo od tetke i od ovih, jer su neka dokumenta postojala.
A ovako kao civili?
A kao civili iz porodice svi su otišli, znači. Baba, tetka, ujak, tatine dve sestre, tatina dva brata i očuh njegov, naši najbliži a svi ovi... ostali su..... Pa nema tu. ..ja ne znam da se iko... retko se ko vratio.Tetka je znala, imala je puno podataka. I posle, kad je trebalo svedočenje, jer joj je to trebalo za staž.Ona je posle rata završavala škole, udala se za učitelja. Posle rata je završila Višu upravnu, bila je čak direktor u Futogu, u onoj fabrici vijaka.Ona je tu završila sve, kako da vam kažem jako puno...Dalje familije koju ja nikad nisam ni videla, možda sam videla kao mala, ali više ih nema. Kumovi i sve to...
Braća najzad pronađena u knjizi „Bili su samo deca“
A kada ste videli tu knjigu, šta je u toj knjizi pisalo o Vašoj braći?
Pisalo je da su nestali u Jasenovcu. Za obadvojicu. Da su mrtvi. Bilo je ono ko je preživeo, a ko nije.Uz moje ime je bilo napisano da sam preživela. I sad gledajte, ja sam Mišljenović po udaji, ja sam Mećava.U toj knjizi postoji Anka Mišljenović, i moj unuk to čita jer sam ja starjem unuku rekla „Evo pronašla sam“ i onda sam i sina i njiih uključila da pročitaju to o našem, o mom mestu, uopšte svi koji su... E sad u toj knjizi piše tačno po imenima ko je sve tada stradao.I on kaže... „Kako bako, pa tebi piše Mišljenović, da si poginula.“ Ne, ja sam bila tada Mećava, a u našem mestu su postojali Mišljenovići. Kad sam se ja udavala, moj tata kad je čuo kako mi se muž preziva, on je pitao „Odakle si ti?“. Kaže „Ja sam od Garišnice, od Bjelovara, iz Moslavine.Kaže „Mi imamo u Dubici Mišljenoviće.Kaže „Ja sam čuo da postoje“. Nekad da je čuo da je postojala porodica, da je to neka familija. Tako da je moj unuk odmah reagovao.Pa, bako, tebi piše da je Anka Mišljenović umrla ...nestala u logoru, da nisi živa.Rekoh: „Ne, to nisam ja.Pročitaj , evo Mećava Anka je živa, tu piše.
Nemam ni majčin grob gde da posetim
Anka, šta vam je onako najteže u celom tom iskustvu?
Pa, najteže mi je to što nemam majčin grob[plače] nikad nisam posetila. Ostala sam mala bez majke.Nikad nisam imala tu ljubav. Udala sam se relativno mlada, rodila sam i vezala se za porodicu.Dosta sam bolovala, eto sa 35 godine sam operisala bubrege i žuč u tri meseca. I od onda sam stalno na nekom ...na nekoj terapiji...lečenju...Pa lomila sam do sad obadve ruke, obadve noge, nos. Odjedanput mi mrak, padnem, polomim se iz čiste mira. Imam tu ostoporozu. Ne znam šta bih rekla.
Da li je ikada država naša posleratna...
Ne nikad nisam imala ni internat, ni ništa, nikad nisam dobila.
...pokušala nekako da te rane zaleči?
Ne, ne. Moj otac nije bio pripadnik ni jedne partije, ja nisam radilaposle udaje.Muž mi je bio vojno lice, selili smo 12 puta. Nisam se društveno angažovala nigde bila. On je želeo da bude kući da uvek sve štima, da je sve u redu.Rekao je ja sam...On je sa 3 godine ostao bez oca, majka mu se preudala. Otišao je sa 15 godina u partizane, želeo je dom, kuću. U stvari ja sam sama najviše borila za sve...On nije skoro nikad kući bio, dok sin nije stigao do fakulteta.
Da li ste imali veću potrebu da podelite svoj bol sa nekim nego što ste imali mogućnosti?
Pa jesam. Ali kome?Niko se nikad nije ...našao.Nekad vas se najbliža familija ne shvati. Ja imam sestru po ocu. Ja sam jako vezana za njih. A oni za mene nisu.Osetite to.Ja se sad možda lako rasplačem, možda sam eto na neki način preosetljiva, ali to valjda i vreme čini. Sad sam već jedanaest godina udovica, sama sam. Sve to čoveku teško pada.Možda, da nisam ovako uporna, ja i sad kad ne znam šta ću, meni na primer ova komšinica što je sad došla, njoj nema ni tri godine da joj je muž umro, ona ne može nikako da se snađe. Ja sam joj više nego...iako je mlađa od mene sedam godina. A ja ne, ja ću se snaći, evo ja čitam.
Moji unuci
Evo kad vi pogledate šta sam sad, to su moji unuci meni kupili za Novu godinu knjigu. Pogledajte tu posvetu.Oni znaju šta ja čitam, oni zanju šta mene interesuje.
Deca tačno znajukako baku da obraduju, sreću čine male stvari.
Pogledajte vi, to je ovaj mlađi unuk hteo da tu sa mnom, to mu je osamnaesti rođendan bio, matura. On je sad upisao menadžment. On dvanaest godina trenira košarku, nije uspeo potpisat nigde ugovor. U FMP je završio. I to su obadva gore.Pogledajte ovu sliku. Tu smo mi svi. To je sad kad je on maturirao.Pogledajte ga, kao lutka, dva metra je visok.Broj 48 patiku nosi. Ovaj drugi studira biologiju, ekologiju. A ovaj menadžment. Snaja mi je pravnik. Sin mi je ekonomista, ne radi svoj posao.Ono mi je suprug gore, eno pogledajte onu sliku. Gore, gore, gore kod sata.To je poslednja slika njegova, to sam ja ostavila tako, da imam.
__________________________________________________________________________________________________________________________________________________
[1] U Cerovljanima je posle odvođenja Srba meštana u logore, bio veliki sabirni logor kroz koji su prošli i mnogi Kozarčani na putu za Jasenovac i Staru Gradišku