Serbian Holocaust
Sofija Sonja Demajo Lunginović, February 11, 2010, Belgrade
Interviewer: Matteo Bojanovich | Camera: Nemanja Krdžić, Dušan Gavrilović | Editing: Nada Ljubić, Dušan Gavrilović | Transcript: Nada Ljubić | Webmastering: Dusan Gavrilović
Transkript intervjua na srpskom jeziku:
- Čega se sećate o ratu?
Mnogo čega se sećam iz rata.Naročito su mi ostala jaka sećanja o bombardovanju, bežanju, skrivanju po skloništima samo jedno dva puta, i onda dalje skrivanje u podrumu i na beogradskom Novom groblju, otkako ozeleni pa do jeseni, dok ne otpadne zadnji list. Jako mi je veliko sećanje ostalo na period pred oslobođenje Beograda, i na samo oslobađanje Beograda.To jako pamtim. Pamtim sve one sirene, meseršmite, bombe, čekanje u redu za kašu u Dušanovoj ulici u blizini fabrike ,,Elke”. Pamtim čak i to da sam se jednom, kao mala devojčica, izgubila za vreme bombardovanja.Dok su bake i mame i svi oni koji su bili slobodni čekali na red za kašu, ja sam se sa decom igrala u žbunju i trnju, jer ruševina je bilo svuda oko te barake.Zasvirale su sirene i, jednostavno, svi su negde pobegli u neko sklonište, a ja sam i dalje ostala u tom žbunju gde smo se igrali žmurke i, odjedanput, ništa više nisam čula. Izašla sam napolje iz tog žbunja da vidim zašto me nisu pronašla deca i našla sam se na sred Dušanove ulice, ne shvatajući da još uvek iznad lete avioni, da se bombarduje.Sećam se kao, kao da je danas, odjednput sam čula glas jedan, divno rečeno na talijanskom: „Bambino! Bambino! Bambino!” Iz jednog ulaza koji je bio zatvoren, to je bio ulaz u zgradu, verovatno je falilo jedno metar od ulice ali su ulazna vrata bila zatvorena, i tu je stajao italijanski vojnik koji je mene sa sredine ulice povukao u tu kapiju da sačekam, da ne idem sredinom ulice dok lete bombe.On je govorio talijanski, ja sam govorila srpski.Prestale su da lete bombe, zatim je sirena objavila da nema više bombardovanja, da je bombardovanje prestalo, i onda sam ja njemu rekla da ja hoću kući.Kako je on razumeo, ko je koga tu razumeo, pojma nemam.Samo znam da je on mene jako lepo držao za ruku i stalno gledao u mene i onda sam ja na kraju njemu rekla kako ja znam da pevam. I ja sam njemu otpevala pesmu „Mama”.To je divna pesma na italijanskom, a ja mislim da je to čak i na jidišu i na sefardskom, da je to jedna jedina mama – najlepša pesma na svetu o majci. I onda je on, držeći mene tako za ruku, mi smo išli, ja znam da negde treba pravo da idem i stigli smo do Crkve Aleksandra Nevskog. I onda sam ja rekla da sad znam gde je moja kuća. Kad sam stigla do Crkve Aleksandra Nevskog, pošla sam levo i stigla do kapije i opet sam mu na srpskom rekla: „Ja tu stanujem.”On se onda nasmejao, bio je jako srećan i zadovoljan, sećam se da me je poljubio i rekao doviđenja, „arivederči,”na italijanskom. Kad sam ušla u dvorište i prošla kroz hodnik te kuće u Đure Đakovića broj 34 (to je nekad bila ulica Kneginje Olge, sada je Venizelosova) Vera, majkina mlađa ćerka, koja je kod moje mame učila zanat, ona i majka su bile potpuno blede kao krpa jer nisu znale šta se sa mnom dogodilo.Kad su mene ugledale, kao da su ugledale ne znam kakav dobitak u životu.Jednostavno, pohrlile su obadve, a ja sam rekla: „Nemoj majka da se sekiraš, mene je neki čika-vojnik Italijan doveo dovde.” To je bio jedan deo koji mi je ostao, ovako, upečatljiv.
I sad, normalno, teče dalje bežanija, bombardovanje…Pošto smo svaki put iz skloništa doneli vaške i sve što je moglo da se donese, i belo i žuto i plavo, što ja imam običaj da kažem, majka je odlučila da u toku zimskih perioda i jeseni, sve do proleća, nigde ne bežimo.Ako nam se nešto desi, nek nam se desi u toj maloj kućici gde smo stanovali. Stan je bio u dvorišnoj zgradi sa sedam porodica koje su se stvarno dobro slagale i koje su, svih tih šest porodica (računam da je sedma je bila moja) su znale da sam ja dete Jevrejke i komuniste, da mi roditelja nema, da su odvedeni u logore.Nisu znali, normalno, da su ubijeni. Za tatu se znalo, jer je izašao proglas, jer je on ubijen za odmazdu za dva ubijena Nemca i onda su 27 komunista iz Banjičkog logora pokupili i muškarce sa obrenovačke pijace i iz sela Skela kod Obrenovca, njih 200 ukupno i streljali ih u nekoj livadi kod sela Skela, u ataru tog sela, i spalili selo Skela kod Obrenovca. A moj tata, pošto nije mogao da stoji, njega su držali njegovi drugovi.Njega su, verovatno zato što su se plašili da će ga promašiti jer ne može da stoji, jednostavno, obesili. I da ga nisu obesili, i da ga nisu streljali, da su ga pustili kući samo – on je bio mučen u onoj zloglasnoj sobi smrti Banjičkog logora, sobi broj četiri, gde su mu batinama odvalili bubrege i gde je propljuvao krv. Ne bi živeo ni nedelju dana da su ga pustili kući.Ovako su mu, opet, na najzverskiji način oduzeli život.Taj podatak sam našla u knjizi ,,Specijalna policija Banjica –Jajinci”, tek kad sam u petoj godini učiteljske škole pisala seminarski rad o istoriji Beograda. S obzirom na to da je Beograd već tada bio grad koji se 1100 godina poznaje, onda sam ja mog profesora pitala šta da pišem – da li o prvim iskopinama, da li o Rimljanima ili ustancima, o čemu da počnem. Onda je on meni rekao:„Uzmi najnoviju istoriju“. Ta najnovija istorija je bila ono što je mene najviše peklo – istrebljenje Jevreja Beograda i Jugoslavije. Otišla sam u Jevrejsku opštinu, Savez jevrejskih opština, to je gore na trećem spratu u Kralja Petra 71a, i tamo u biblioteci našla podatak, našla ovu knjigu koja je tu ispred mene, koja govori o stradanju od specijalne policije na Sajmištu i Jajincima, i našla sam podatak kako je moja mama ubijena. Ubijena je u gasnoj komori, i ona i baka, pokretnoj. Ali kad su ih izbacivali kao leševe napolje, izbacili su i ženu sa slikom devojčice sa rolnicom na glavi. Ja takvu sliku imam ovde, i kad god je pogledam, kažem da je mama i u zadnjem trenutku mislila o meni.Ali je bila dobra majka, čvrsta, jaka, kao što ne verujem da bih ja možda sad bila ili bilo ko od nas, da svoje dete jednostavno da drugome, a da ga ne povede u logor.Mama, kad je polazila u logor 19.januara 1942.godine, ona je toj mojoj pomajci koja je bila neka vrsta njene prijateljice jer je njena mlađa ćerka Vera učila zanat kod moje mame – mama je bila krojačica – ona joj je rekla: „Tetka Maro, ako vi ne uzmete Sonju, nema ko da je uzme, a ja nemam pravo kao majka da joj oduzmem život koji sam joj dala“. Znači, majčinskim srcem i ljubavlju nema pravo da me povede u smrt. I rekla je: „Odande povratka nema.“ Ta moja pomajka, koju ovde zovem majka, normalno, zvala sam je majka celog života, do njene smrti, rekla je: „Pa, Vi ćete se, Lenka, vratiti“. Mama je samo rekla: „Odande povratka nema.“ Jako je bila obaveštena jer su joj dva brata bila u Narodnooslobodilačkoj borbi, u partizanima. Za jednog je znala da je ubijen, da je poginuo, za drugog je znala samo da je još uvek u partizanskim redovima, a za najstarijeg brata, isto tako, nikavo obaveštenje nije imala.Znala je samo, s obzirom da je bila pozadinski radnik, jer su svi bili obojeni komunistički, i ona je bila pozadinac, znala je samo da ko ode na Sajmište – nema mu povratka.I tako je i bilo.
- Vi ste pomenuli neki datum, pa...
Devetnaesti januar 1942.godine, zima koja je bila grozna, strašna…
- Da li se sećate, možete li da nam opišete?
Ne mogu ništa da vam opišem, mogu samo da vam kažem šta se događalo, onako kako su meni ispričali, kako je mama pošla. Po mamu su došli Kosmajac i Banjac, dva najgora gestapovca.Ja mislim da ko nije gledao TV serije o Banjičkom logoru taj nije to ni video, ko nije znao i nije pročitao bilo šta o Drugom svetskom ratu na teritoriji Beograda, on ne može da zna koliko su bili zveri . Oni su došli po mamu.U tom trenutku tu je bila i ta moja pomajka, mama ju je zvala tetka-Maro, bila je Vera, bila je Natalija-Nale i ja kao jedno rahitično, bolesno dete. Ja uopšte nisam hodala tada.Zbog toga što nije bilo šta da se jede, samo se kuvao griz na vodi ili kačamak na vodi, redak, ja sam na tome živela i jednostavno sam išla iz alergije u alergiju, imala koprivnjače, jednostavno rane po telu. Dete izgladnelo, dete koje treba da raste, dete ima dve godine a ne hoda više… Bila sam u dečjim kolicima sa jastučićima oko mene da mogu da sedim ili, ako me neko drži ispod pazuha, da mogu da se ispravim na noge, da stojim.Noge me nisu držale same.Kad su došli po mamu Kosmajac i Banjac, pošto je naša kuća tada bila puna literature, svih mogućih klasika, Tolstoja i sve, sve, sve moguće literature, normalno, bilo je i marksističke. Onda su oni valjda neke troje sanke knjiga izneli i na kraju su uzeli knjigu od Ružičića “Nega odojčeta”. I mama se tu pobunila i rekla ,,Pa to nije komunistička knjiga”, a ona dvojica su rekli ,,Nije komunistička, al’ 'je jevrejska”. Onda je tu odjedanput neki tajac nastao i ta moja pomajka, koja je mene gajila i do zadnjeg časa bila uz mene ( i ja uz nju) ona je prišla Kosmajcu i rekla: „Gospodine, ja bih vas nešto pitala. Hoću li ja imati problema ako ovo dete zadžim ovde kod nas?” On se onako okrenuo pa pitao ,,Koje dete?” Ona kaže: ,,Ovo dete”. On joj je postavio pitanja. „Da li hoda?” „ Ne hoda.” „Da li govori?” „Ne govori.“ „Da li je zdravo?“ Ona kaže „Pa, čim ne hoda, ne govori, ne stoji, treba da podmetnemo jastučiće da bi sedelo, znači da je bolesno, rahitično.“ „ Uh, znate šta, ona će nama noćas da crkne u onim barakama.Neka vam je na nedelju dana.” Tih nedelju dana još traje. Dva najveća zlikovca su mi poklonili život, uz moju mamu koja je bila razumna da me ne povede, da ne bude majka, čak me nije ni poljubila kad je izašla,to su mi rekle i Vera i Natalija i moja pomajka Marija, okrenula se nije kad je pošla.Ničim nije htela da pokaže sa kakvim bolom se razdvaja od mene. Uopšte.Jednostavno – hrabrost, što ja mislim da ne bih mogla da učinim nikad i ne znam koliko bi majki sad ili bilo kad učinilo tako nešto.Mislim da su retke takve majke.
To je taj period o kome su mi pričali.Onda dolazi period kad ja počinjem da polako rastem, da hodam. Prohodala sam zahvaljujući tome što je ta moja pomajka, kad god se vraćala sa groblja, brala lišće orahovo i kuvala ga u vodi i mene parila u tome.Onda je u jesen skupljala to lišće u vrećice da me zimi pari.Ja sam negde u trećoj godini ponovo prohodala i, što kažu, trajem od tada.
Bila sam dete koje je bilo, ona kaže million puta, drukčije od sve dece, milije od sve dece.Nisam plakala, nisam bila neposlušna. Čak sam pazila da ne sednem na prag da slučajno ne isprljam gaćice ili tako nešto. Kaže, ja moram da presvučem haljinicu, inače će komšinice reći da stalno nosim jednu istu haljinu i moram da je operem jer jednostavno mora da prođe kroz vodu.Toliko sam bila pažljiva da se slučajno ne isprljam, da ovo, da ono…Toliko sam bila pažljiva, ne znam zašto …Valjda je to nešto što sam nosila u sebi i što mislim da i danas imam.To je ono čega se ja sećam. Sećam se i sve one naše dece, nas je bilo dosta, sedam porodica je stanovalo u tom malom dvorištu zgrade u ulici Đure Đakovića 34.U svakom stanu je bilo najmanje po jedno dete, najmanje po jedno, tako da nas je bilo svih uzrasta, od trideset šestog godišta do četrdest drugog- trećeg, čak i bebe su bile tu, tako da smo svi imali istu muku da se nekako preživi. Nasred dvorišta se, toga se sećam kao danas, kuvao ručak zajednički sa skupljenim iverkama od građe gde je bomba pala, gde se moglo skupiti.To je bio neki život kada smo mi deca samo živeli između sirene i skloništa, između bombi i opet sirene – kad nema svega toga. Sećam se svih mogućih bežanija i toga da su moj kaput, flaša sa vodom, ćebence i duboke cipele uvek bili spakovani u jednoj torbi, ako slučajno padne bomba na stan, da imam na šta da legnem i da se obučem. A inače, od starih šešira i od stare vunice su se plele patičice, sašivale, jer je majka jako lepo heklala, tako da sam u tim periodima, kad nema kiše i kad je vreme lepo, ja bila u tim patičicama stalno – to je bila moja obuća.A zimska obuća su bile te jedne jedine duboke cipele, koje su verovatno bile daleko veće nego što sam ja imala nogu, da mi služe za zimu kad nekoliko pari čarapa obujem.To je ono čega se sećam.
Sećam se da je hrana bila, kad god su zasvirale sirene i bila bežanija prema Novom groblju (a krili smo se u grobnicama bogatih Beograđana pokojnih) to je uvek bio prženi luk na masti nekoj i neko parče crnog hleba i neka proja. Crni hleb je bio za mene, bio je valjda od svega što se moglo samleti napravljen, i proja – valjda je nama svima sledovalo po jedno parče proje pa se mogla kupiti, nabaviti u pekari do nas [...] Sećam se strašnih borbi oko Beograda, bežanije, sećam se mojih drugova i drugarica iz dvorišta, našeg druženja , Vladimira ili Vove koji je jedini bio u skloništu i dobio dečju paralizu i ostao hrom, koji nije mogao da trči kao ni ja koja sam bila prebolela rahitis, tako da smo nas dvoje bili dosta henikepirani u odnosu na četvoro odrasle dece, jer Nadica je bila beba, mala Mica je bila beba, tetka-Zorina mala devojčica isto, još manja, najmlađa među nama.Znači, jedino Brane, Milica i Božidar, oni su mogli da se igraju, da trče. Iznad nas, na uglu ulice Pavla Papa, to je nekada bila Rimska ulica broj 22, bila su dvojica braće, Milenko i Aleksandar Šakić ili Šarić, tako nekako. Oni su, jednostavno zbog toga što je njihov otac radio sa mojom tetkom u banci, ali on to nikad nije govorio, samo je rekao: „Ono dete moramo da čuvamo, to je moja koleginica, njen brat je ubijen, a i ona ne može da dođe do tog mesta da bude pored tog deteta, hajde da vidimo da je poneki put provedemo.” I oni su bukvalno mene učili da hodam, i Aleksandar i Milenko. I još nešto, na uglu – i dan danas postoji park na uglu ulica Đure Đakovića, Gundulićevog venca i Pavla Papa, sad su joj dali neko drugo ime, a nekad je bila Rimska – bio je park. I u tom parku rasla je šljiva sa nekim cvetovima, u stvari cvetovi su bili uvek beli, ali je lišće bilo neke ljubičaste boje ili braon ili crvene, i znam da su plodovi bili crveni i da su Aca, Aleksandar i Milenko, jedan me drži da hodam da ne padnem,a drugi se penje na šljivu da bi mi nabrao malo šljiva da pojedem neko voće. To su tako neka sećanja gde ja njih dvojicu pamtim koliko su oni bili…iako su bili dosta stariji od mene i jedan i drugi – posle sam saznala da je jean bio trideseto a drugi trideset drugo godište, a ja trideset deveto godište, to je sedam-osam godina razlike – znači, ipak su mene prihvatili kao mlađu sestru ili nejako dete koje oni moraju da uče da hoda i…jer su im mama i tata rekli da naročito na mene treba da paze.
Sećam se jednog momenta, osim onog što sam se jednom izgubila u bombardovanju, kad sam isto tako…kad se kuvalo nasred dvorišta na mangalu, izašli smo mi kao deca napolje i ja sam videla da stoje ulogoreni nemački vojnici sa kazanima i da oni drže neke porcije i da se njima u te porcije sipa kafa. I sad ja znam, kad god smo bežali, bila je neka kantica sa dobrim poklopcem i ručkom, u kojoj smo mi taj prženi luk uvek nosili da se ne prospe, jer je to zaptivalo dobro. Ja sam jednostavno, prvo izašla i gledala šta rade Nemci i kako su se ulogorili i onda sam na kraju videla kako oni dolaze sa tim porcijama, a ja sad nemam u šta. Oni su stalno govorili „Komme, kommen” – „Dođi, dođi” i ja sam samo onako, sećam se da sam im prstom rekla onako „Neću.” Prošla sam kroz deo pored parka, utrčala sam u dvorište, prošla pored komšiluka koji je bio oko tog mangala gde su pomerali šerpe kao ko, to se zna, i ušla u sobu jer nam je kredenac s posuđem stajao u sobi a ne u kuhinji, zato što je u kuhinji stajao krevet, otoman, a pored otomana smo svako veče poređali hoklice pa preko toga dušeke, pa kad zasviraju sirene da možemo da pobegnemo iz kuće, da ako već moramo da bežimo ne budemo u sobi, dok izađemo iz sobe, dok ovo-dok ono – da smo uvek spremni. I, sad, šta se događa? Događa se to da sam ja, znajući da je ta kantica u kredencu, ja sam lepo prošla kroz kuhinju i otišla u sobu, uzela tu kanticu, prošla opet pored svih mojih komšinica i niko nije primetio šta ja to nosim u ruci, jer su bile ophrvane svojim poslom oko toga da se što pre skuva ručak.I ja sam jednostavno došla na ugao ulice Gundulićev venac i tog parka, i kad su me Nemci pozvali, ja sam pošla sa tom kanticim i stala u red da i ja dobijem tu kafu.Napunili su oni meni kafu, ja sam verovatno rekla njima „Hvala” jer sam bila jako lepo vaspitano dete, i vratila se.Kad sam došla kući, majka moja i sestra pitaju „Gde si bila” a ja kažem „Ja sam bila kod čika-Nemaca”. Tako sam rekla „Ja sam bila kod čika- Nemaca po kafu.” U ono vreme popiti kafu! I uopšte, ja mislim da su svi premrli sa tim mojim ludorijama, jer to je starno bila ludorija, otići, stati u red – dete. Ne piše meni na čelu čija sam ja dete, imam li ja mamu, imam li ja tatu, da li sam ja jevrejskog, srpskog, bilo kog porekla. Jednostavno, ja sam kao dete shvatila, ako me oni zovu da ja ne mogu da odem kod njih a da nemam kanticu.I oišla sam po kafu. Dobro, normalno, bilo je veselje da svi piju kafu. I to je bio jedan od mojih prvih nestašluka koje sam upamtila.
E, sad, drugi put… sirene su stalno svirale i ovo i ono… e sad, jedan jedini čovek u ulici, Nemanja Petrović, u broju 40, imao je kafanu i radio, pravo na radio. Ali, mogao je da ga uključi samo da čuje kad će biti objava opasnosti. Znači, i tu je bilo ograničenje – jer se ni radio nije smeo imati. I ja sam, obavezno… pošto je već Natalija, ta starija majkina ćerka počela da radi u pošti, Vera je i dalje bila kod kuće i na prinudnom radu u „Elki” jer je svaka devojka morala i svaka krojačica to da radi, ili da ide u logor ili da radi kod njih. I onda, normalno, izbor je bio to da radi kod njih na prinudnom radu. U „Elki” je ona radila baš na onim najfinijim poslovima, rukavicama, kamašnama i ne znam šta su sve još nosili uz uniformu, tako da je ona jednostavno bila u kući, a Nale je bila na poslu u pošti.Kad je bombardovanje ili sirena, ako je slučajno u popodnevnoj smeni ili noćnoj, ona je morala da prenoći u skloništu poštanskom i sutradan da dođe.E sad, pošto je trebalo da se zna da li će biti bombardovanja ili neće, da li je„ ahtung ahtung”, onda mene poišalju „Hajde, Sonja, vidi kod kafedžije čika- Nemanje kad je ‘ahtung ahtung’.”Ja, normalno, nikad mi to nije bilo teško, odem.E sad, to je bio mladić, trideset i neku godinu je imao, i ja mu kažem „Čika-Nemanja, poslali su me da pitam kad je ,ahtung ahtung’.”Kaže ,,Znaš šta, neće još, ali sad ću ja da uključim radio polako. Hajde, tebi ću da napravim školicu”, pošto je tada bilo cigli i crepova koliko hoćete po Beogradu. „Ti igraj školice dok ne čujemo šta je, kako je i šta će biti.” I igram ja školice i u jednom trenutku pita on mene: „Ali da mi kažeš koju sestru voše voliš.” Ja onako gledam u njega i rekoh: „Reći ću vam samo ako igrate školice sa mnom.” I on pristane da igra školice sa mnom. I onda, opet mi kaže „ Hajde, sad mi reci koju sestru više voliš.” A ja kažem „Volim i jednu i drugu. Naleta volim zato što mi peva, što me uči da recitujem i što mi čita priče, ali Veru, Veru volim više jer mi od krpica sašije lutki haljinu.” „E, idi pitaj je da l’ hoće da se uda za mene.” I ja momentalno prekidam školice, prekidam sve i odlazim trčeći da pitam Veru je l’ hoće da se uda za čika-Nemanju. Jer čika Nemanja igra sa mnom školice i on je moj drug, odrastao drug. Vera stala ovako kad sam ja postavila pitanje„ Znaš šta Vera, poslao me čika-Nemanja da pitam hoćeš li da se udaš za njega.“ „Šta kažeš? Jesi li ti normalna! Za tog matorog koji se stalno smeje, koji stalno zeva u mene!Ne dolazi u obzir!” I onako ljutito požurila je, a ja koja nikad nisam bila inadžija, nikad pod milim bogom, kažem onako njoj „Udaćeš se, udaćeš se ti za njega!” I ona ostavi mašinu i sve tako kako je šila i pojuri za mnom. A majka za njom i kaže „Stani, boga ti, detetu šta se kaže ono kaže, šta ti je dete krivo, kobilo jedna matora!” Tako, tim rečima. Prvi put sam čula da je majka ljuta, da grdi nekoga i da kaže to – pa detetu što kažu ono to i kaže, dete je malo, ne treba jednostano ništa... Međutim, zasvirale su sirene, zaboravilo se sve šta sam ja rekla, šta je čika Nemanja rekao. Vrata se zatvaraju kako se zatvaraju, uzimaju se te dve torbe sa tim prženim lukom i sa ovim i sa onim, i mi trčimo.Kako trčimo? Majka i Vera, svaka nosi po jednu torbu, a obe mene drže za ruke i ja ne mogu nogama da dohvatim uopšte beton po kome trčimo. I čika Nemanja zaključava svoju kafanu, stavlja te roletne, šalone, šta je već imao, ne mogu da se setim, uzima biciklu i kaže „Pokidaćete detetu ruke. Dajte nju meni na guvernalu ovde.” I on kreće sa nama. Mene metne na guvernalu i sad sve troje, ja na guvernali kako me on gura i njih dve, trčimo prema Botaničkoj bašti. I tu kod Botaničke bašte on sretne kiridžije, ove sa špediterima.Jer tad su konji vukli sve to, i volovska kola su dolazila do Bajlonijeve pijace, nije bilo taksija, fijakeri su bili kod Crkve Aleksandra Nevskog.I on im je odjedanput rekao„ Ajde, molim te!” Nabacio je tu biciklu, mene i njih dve podigao, i krenuli smo da bežimo prema Novom groblju, jer ovaj deo se bombarduje strašno. Od Knez Mihailove do Dušanove – samo idu bombe.Naročio je tada taj deo oko Bajlonijeve pijace nastradao.I, kako smo krenuli, tako šrapnel pogodi jednog konja. Ovaj kiridžija počne da kuka, koji je vozio taj špediter. A on, Nemanja, kaže „ Odveži tog konja i zaboravi”. I idemo dalje. Stignemo do bioskopa„ Drina”. Vi znate gde je bio nekada bioskop „Drina” – to je otprilike posle Banije prva autobuska stanica.Tu je bio nekada bioskop „Drina” i to je bio kraj Beograda. Dalje je bila klanica, njive, kukuruzi. Profesorska kolinija i to je gotovo bilo.Stignemo dotle i tu drugi šrapnel pogodi drugog konja.Sećam se kao danas kad je čika-Nemanja ovako rekao kad je ovaj kiridžija legao da kuka, kaže „Skloni se, daću ti sav novac koji imam, samo skloni glavu, kupićeš konje ali život neđeš moći. Daj da se sad sklonimo u prvu…” Ne znam gde smo se sklonili, nismo stigli do Novog groblja. Sećam se da nismo stigli, da smo bili u nekim kukuruzima, u nekom …ne znam, tu negde, okolo…i da je on stvarno posle dao tom čoveku sav svoj novac koji je imao da kupi druge konje. To znam sigurno.Tog se bombardovanja strašno sećam.
Sećam se zadnjeg bombardovanja, ja mislim da su to već tada bombardovali Amerikanci i dragi naši Englezi, i jedni i drugi, kada je opet tako usred noći…Nemci nisu noću bombardovali, bombardovali su samo naši dragi saveznici, onio su bombardovali. Sa puno ironije kažem „dragi” jer sam jako, jako ozlojeđena jer su svoju dragost isto tako pokazali 1999.godine. I sad je pokazuju opet na mestu gde ja mislim da je trebalo nešto drugo da bude, a to je nova ambasada na mestu gde je nekada bio Maršalat. Ja mislim da tu treba da bude neka dečja bolnica ili da bude neki vrtić ili kuća za majke koje zlostavljaju muževi ili tako nešto, a ne prostor za ambasadu, jer su već zauzeli četiri ulice dole u Miloša Velikog, a sigurno neće vratiti to, nego će opet držati svoje prostorije tu, isto. Nek sam i šovinista, nek sam i… antiprotivna što kažu za sve, ali to je istina što stoji u meni.Desilo se da smo na uglu između Bajlonove pijace, to je Đorđa Joovanovića ulica i Rimska, nekada je tu bio Dom Južnosrbijanaca, stigli smo dotle, u sred noći. Pošto ja nisam mogla da trčim nikad, Vova je imao dečju paralizu, mama je morala da ga nosi u naručju, tetka-Zora se bila tek porodila i mala njena, mislim da se zvala Zorica ili Milica, zaboravila sam kako se zvala – ona je bila beba, i sad njen deda koga sam ja znala samo kao čika-poštara , a njegovu ženu kao tetka-Mariju, on je držao nju, ja ne mogu da trčim, onda je on mene uhvatio ovako pod mišku, kao kad nosite mače ili prase ili pseto, ne znam, i onda smo mi trčećim korakom iz te moje ulice (Kneginje Olge, Đure Đakovića ili Venizelisove, ne znam više ni koiko ima imena) stigli do tog ugla na kome je bio Dom Južnosrbijanaca, na samom uglu Pavla Papa i Đorđa Jovanovića, i odjedanput – strašan bljesak, strašna detonacija, strašno sve! Sećam se k’o danas, svi smo bili naslonjeni na zid te zgrade. Na uglu 29.novembra i Džordža Vašingtona, bilo je sklonište u kome je bilo četiri stotine ljudi.Svih četiri stotine su tada poginuli. Svih četiri stotine! Pala je bomba, srušila je kompletnu zgradu i poubijala sve ljude. Zato što nisam ja mogla da trčim, zato što je čika poštar morao da pazi na glavu svoje male unučice da je ne polomi, zahvaljujući valjda nama i tetka-Mici koja držala bolesno dete na rukama – mi smo spašeni. To je stravično bombardovanje kojeg se ja sećam. Najstravičnije. I mislim, to su dva perioda koje ću ja celog života pamtiti.
I, šta ću još pamtiti? Pamtiću da sam izašla napolje, jesen je bila… Pre toga sam imala veliki kašalj, a kod velikog kašlja, zna se da se mnogo kašlje i da se povraća šlajm, i sve to. I, ja sam se nagela nad pomijaru koja je bila u sred dvorišta i samo koliko sam povratila šlajm i podigla glavu, u tom momentu je šrapnel prosvirao pored moje glave i razbio tu metalnu pomijaru.Svi su bili nemi, majka naročito. Izletela je napolje da vidi šta mi je.NIšta mi nije bilo, jer se sve srušilo tako kako se srušilo, ostala sam živa. To je drugi slučaj.
Treći slučaj, u tom istom period, vrlo ubrzo, ja sam izašla napolje, na ulicu, i pored kuće su bila dva kestena i između kestenova jedan plato, na kome sam ja opet igrala školice. Prolazili su ljudi sa kožnim šubarama, sa nekim redenicima, i pevali. Ja, onako, slušajući pesme, ja se okrenem. A majka, znajući da se svašta događa na ulici, pošla je iz nekog osećaja predostrožnosti da vidi gde sam, šta se događa. I ja sam se ovako okrenula i raširenih ruku rekla „Majka, majka, idu partizani!” Zašto? Jer sam ja već čula za partizane. Miša Grulović je već bio došao da se oprosti od nas, pošto su i Nale i Vera bile skojevke, i da kaže da ide na Sremski front, i da kaže da ide u partizane.A već su mu brat i sestrai majka i otac bili u partizanima i on, kao gimnazijalac, krenuo je i on. I, sad, u tom momentu, majka je mene samo ščepala za haljinicu i samo rekla…A jedan se taman okrenuo i taman spremio ovako da puca, zadnji koji je bio u redu. Majka je uspela da me uvuče u hodnik i kaže mi „ Ludo jedna, zar ne vidiš da imaju kokardu na glavi, da nemaju petokraku.” Od tog momenta je strašno pazila kad ću da izađem i gde ću da budem, jer, eto, napravila sam jednu, što kažu, fatalnu grešku, ne znajući da se neprijatelji povlače prema pančevačkom mostu, da idu u bekstvo.
Onda nastupa borba za oslobođenje Beograda, kada mi svi, svih sedmoro dece, na jednom madracu od žice i na dušecima, svi smo tu, na sredini podruma.Ciglama su svi prozori zazidani.Potpun je mrak…Jedna komšinica je imala WC u podrumu, na tom WC-u daske i dušeci –da manja deca mogu da spavaju tu, a ona veća da ostanu na tom krevetu koji je u sredini. Sad ovi ostali nigde nemaju mesta nizašta.U vešernicu su isto tako stavljene daske i sve to. I odjedanput, samo znam da su se svuda čuli rafali i da je nama rečeno „Ne smete da se čujete.” Dve bebe u podrumu, male, mala Milica koja je bila malo mlađa od mene, Vova i ja smo bili otprilike vršnjaci, pa Brane i Boža i Milica. Sva ta deca, možete sad to da zamislite, mi svi moramo da ćutimo, jer na kapiju lupaju i mora da se otvori. I majka kaže „Ja izlazim, neko mora da otvori kapiju.” Ispod kapije, ona je posle govorila, ležali su nemački vojnici sa spremnim puškama i rafalima, a na kapiji je stajao oficir i još neki vojnici i onda je on rekao „Otvorite, odavde se puca.” Jer su već sa okolnih zgrada…vodile su se borbe za svaku zgradu. To je 20.0ktobar 1944.godine. I šta se događa? Majka uzme ključ, otvori, i on joj kaže „Koga imate ovde, odavde se puca?” „Ne puca se uopšte.” „Gde ste svi sklonjeni?” „Sklonjeni smo u podrumu.” Majka je perfektno govrila nemački jer je u Beču završila devojačku školu, nešto kao za nastavnicu domaćinstva ili kao za usluge u hotelima ili na recepciji, za takve stvari. Tada kad je ona rasla, Slovenija je bila pod Austrougarskom, tako da je ona za vreme Franje Josifa učila školu.Rođena je krajem XIX veka. I sad, šta se događa?On kaže „Kako to da znate nemački?” Ona kaže„ Kako da ne znam kad je to moj jezik na kome sam ja učila školu i na kome sam se opismenila. Živela sam u Beču, radila u Beču, došla ovde da posetim brata, našla sreću, udala se o to je to.” „Koga ima tu?” „Ima nas samo odraslih.” „Kolko?” „Ima tri ili četiri muškarca i mi ostale smo žene, ja i moje dve ćerke i …” „Ima li još nekoga?” „Nema.” „Nek izađu svi.” I majki samo kaže „ Svi izađite i uzmite ključeve od stana vi jedini, od stanova nek’ vama daju ključeve.” I sad su tu postrojili komšije odrasle. Mi deca nismo pisnuli uopšte. Ja ne znam šta je to bilo u nama.Da li bi mogla deca danas da ne vrisnu uopšte? Mi smo znali, mi smo prosto bili izdresirani, kao kučići izdresirani, ne znam, kao bilo koja životinja koja je dresirana, jednostavno nismo pisnuli uopšte.Majka je uzela ključeve i Nemci su pretresli sve stanove.Odmicali su čak šifonjere, otvarali šifonjere, pod krevete gledali, sve, sve, sve i na kraju je majka rekla „Pa dobro, jeste li se uverili gospodine oficiru da zaista nema nikoga, da ovde nema borbi?”I čak je gazda dao ključ od tavana jer on je imao na tavanu jednu sobicu.I on kaže „Jesam se uverio, ali, verujte gospođpo da mi je rata dosta.Ja sam u rat morao da krenem. Ja sam maestro pijanista, ja sam simfoničar, ja sam završio visoku školu muzičku. U Beču sam ostavio majku, oca i troje dece i ženu. I ništa ne znam o njima. Dosta mi je rata.” To je rekao austrijski oficir koji je morao da bude u nemčkoj vojsci. Pretres se završio, on je rekao „ Dobro, ponovo zaključajte kapiju. Mi idemo dalje.” To dalje se produžilo za nekih pola sata-sat. Sat vremena strašna borba, i rafali, i zapomaganje. Majka u jednom momentu kaže „ Mi moramo da izađemo napolje da vidimo šta se događa.” Otvara kapiju i u kapiju unose ranjene, krvave. Odjedanput, svi u komšiluku, svako ko ima bilo šta od posteljine, od ovoga, od onoga – cepa; ko ima slučajno rakiju ili nešto da dezinfikuje rane – pomaže ranjenicima. Sutradan ujutru oslobodio se naš Beograd i mi deca odlazimo u naš park gde je ta šljiva sa koje ja treba da pojedem neku šljivicu jer je jesen. Odjedanput – humke, grobovi.Nema više našeg parka.Sve je to pretvoreno u grobove.To je Beograd 1944.godine u oktobru.
I još jedna lepa stvar koja se dogodila – dolazak ruskih vojnika. Svaka porodica je bila obavezna da primi jednog, jer je trebalo da oni dalje da krenu na front pa da se malo oporave. I sećam se kod nas je bio Kosta, oficir – prelep, sa kudravom kosom, crn, uredan, koji je bio ne znam šta po obrazovanju, mislim da je bio inženjer. I onda je pao dogovor da, pošto svaka porodica treba da primi po jednog, ili muško ili žensko, svejedno, hajde da baš Kosta ostane da bude tu, na tom otomanu koji je nama uvek bio spreman za izbeglištvo, a mi smo, normalno, bili u spavaćoj sobi.Stan je bio samo od sobe, kuhinje, špajza i WC-a; kroz špajz se odlazilo u WC i to je bilo, računalo se da je to konfor jer imamo WC u kući. Eto, tako, to je prizemna zgrada. Majka je bila zdužena da kuva za sve Ruse koij su bili primljeni po porodicama, jer su oni doneli materijal, doneli su namirnice i sve to.I sećam se da su bili zadivljeni njenom sposobnošću da od onih američkih konzervi i svega toga napravi sarmu, paprike, da ispohuje, da sredi, što je bilo zaista umeće. Ona je posle rekla Kosti da je ona pre početka Drugog svetskog rata bila glavna domaćica u belgijskoj ambsadi i da joj kuvanje i sve to, i s obzirom kakvu je školu završila, uopšte nije bilo strano. Verovatno im je ispričala o meni. Za tatu se znalo sto posto da ga nema , jer proglas je bio na svim mogućim javnim mestima u Beogradu. Znam da se moj deda, kad je pročitao da mu je sin obešen, vratio kući potpuno bele glave, sed, potpuno sed od šoka, i da je moja baba Soka pitala njega, to mi je deda pričao, pitala je „Mišo šta je to sa tobom?” a on je samo rekao „ Mog najmilijeg nema, nema moga Boke”, pošto se tata zvao Bogoljub. I sad, to je rečeno tom Kosti i tim ostalima kako su se skupljali oko stola da sede. I onda su oni mene učili ruski, kazačok, da recitujem.Ja sam jednostavno bila jedno dete koje je bilo njihova igračka, ali pošto sam ja naučila da igram kazačok i naučila ruski, a čika Ženja, Vovin tata je već bio Rus, oni su kao emigrant došli verovatno 1919. ili 1918. i ja sam slušala taj ruski jezik igrajući se sa Vovom koji je stanovao u istom dvorištu i koji je bio bolestan i ja sam uz njega bila. On ne može da hoda sa tom njegovom paralizovanom nogom, ja sa mojim nogama nisam jaka, a vršnjaci smo, tri meseca je razlika, mi smo se jako lepo družili. Pošto ja sad znam ruski nešto, naučila sam od čika Ženje, ja sam tako divnih igračaka dobila od njih, dobila sam malu spavaću sobu, pa malo predsoblje, pa malu kuhinju sa šerpicama i lončićima i ne znam…Sve moguće i nemoguće sam dobila od njih, tako da su ti ruski vojnici koji su bili kod nas kao oslobodioci Beograda meni ostali u sećanju kao nešto najlepše, posle onih bombi i onoga svega.
I još nešto, što je malo i smešno, dok oni još nisu bili došli da stanuju kod nas, svirale su sirene. I sećam se da smo bili…odjedanput ne znamo zašto svira sirena i ponovo počnemo da bežimo, iako znamo da je Beograd oslobođen. Zapravo majka je znala, i Vera i svi…I u tom momentu stignemo do Novog groblja kroz profesorsku koloniju i Cvijićevu ulicu, a tamo stoji ruski vojnik sa onom njihovim kalašnjikovim, ne sećam se šta je već imao, sa onim burencetom tako, i kaže „Nu , kuda?” A mi kažmo „ Sirene.” A on ovako okrenuo pa kaže „ Nu, podne.” Dugo nam je trebalo da shvatimo da ujutro u šest sati kad se fabrike otvaraju, da u podne kad je pauza i u šest sati uveče kad je druga smena, da će se čuti sirene u Beogradu.To je nešto nečuveno, ali istinito.
To su neke stvari… i dalje onda, posle, moj odlazak sa tom mojom pomajkom na Bled kod njenih, putovanje koje je trajalo neka dva dana, tri, dok smo stogli isrekidanim prugama 1945.godine, kad se oslobodila Jugoslavija, moje druženje sa decom sa Bleda, moje odrastanje sa njima, baka koja je bila predivna žena jedna, koja je mene naučila i slovenački i koja je mene naučila… Ja prvi put mogu da trčim livadama i berem cveće, a ne znam da ne smem u svaku livadu da uđem zato što je to obeležje drugog, posed drugog , i donesem pregršt cveća, svega i svačega. A ona ovako gleda u mene pa kaže „E, sad slušaj, ovo – to je strupeno, to je otrovno, to ćemo sad da bacimo, a ovo da mi nabereš da ja osušim za zimu, to je lekovito, to mi treba za čaj i za ranu.” Jer imala je otvorenu ranu na nozi gde ju je krava ritnula i ta rana nikad više nije zarasla. I ond sam ja počela, zahvaljujući baki i mamama mojih drugova i drugarica, da idem kroz šumu, da prvi put berem jagode šumske, da prvi put berem pečurke, da razlikujem koje su otrovne a koje nisu. Zatim sam kasnije, berući karanfile šumske i ciklame zarađivala sebi za džeparac, kasnije kao srednješkolka, kao osnovac, kao gimnazijalka, jer bilo je od prvog do četvrtog razreda gimnazije pa posle odlazak u učiteljsku školu, tako da sam ja na neki način sebi uspela da stvorim neki moj fond para, da imam za nešto za šta mi je blo potrebno, a uvek je bilo potrebno za sveske, za knjige, za cipele…I na taj način sam čak i zarađivala sa mojim drugovima i drugaricama sa Bleda – mi smo išli u branje lekovitog bilja po livadama gde smo smeli da idemo, po livadi zemljoradničke zadruge, tu možemo da gazimo, tu neće gazda da nas grdi, tu neće gazda da nam napravi neki dar-mar, da viče na nas i sve to, tako da smo sušeći to lekovito bilje od lipeka i lipe, jer razlikuju se lipek i lipa, do ne znam bokvice, do ovoga, do onoga, pa čak i peteljke od trešanja divljih. Na taj način smo imali neki svoj džeparac i zarađivali. To je bilo nešto.A od bake sam naučila jako lepo slovenački, progovorila odmah na slovenačkom posle jedno petnaest –dvadeset dana, naučila neke pesme, a onda kasnije naučila kako se pravi puter, kako ovo, kako ono .To je najlepši deo mog detinstva tamo. To je to, otprilike.
Dalje ide odrastanje, odlazak u školu. Majka se razbolela i nije mogla da me dovede na vreme u Beograd, dobila je takvu upalu zglobova da se nije digla iz kreveta, nije mogla da se digne iz kreveta uopšte i trebalo je naći nekoga ko se vraća sa Bleda da me odvede u Beograd. Sećam se kao danas, bračni par tetka Albina i čika Husein, Husein koji je bio plućni bolesnik i odlazio na Bled da bi se oporavio, to je jedna vrsta banje bila, i oni su me poveli u Beograd nekih sedam-osam dan kasnije nego što počinje školska godina. Međutim, starija majkina ćerka Natalija, ona je mene upisala u Osnovnu školu broj 4, u Dečanskoj ulici, to je sada Muzička škola Mokranjac ili Stanković, ja ne znam koja, ali jedna jeste, jer sve je tu bilo pa su na kraju najzad shvatili da opet treba da bude škola. Odvela me je Nale sa zakašnjenjem u školu, ali je prethodno ispričala učiteljici sve o meni. Rekla je da nemam roditelje, da su mi roditelji nastradali, da mi je tata obešen, da mi je mama ubijena na Sajmištu, ne zna se kako, jer tad se još nije sve znalo, to je 1946.godina. Još uvek su stizala neka akta da je neko negde živ, da neko treba ovde, neko onde, vraćali su se iz logora još uvek, tek je rat završen. I sećam se kao danas, Nale me je dovela u školu, predala učiteljici Katarini Štefkić i, šta se događa, ja onako, septemar je mesec, lepo obučena, toplo , još uvek je septembar leto. Sećam se da sam imala roze haljinicu i preko toga belu organdinsku keceljicu, kikice upletene, mašnice. I učiteljica mi je prišla i rekla „ A, ti si Sonja”, mada je meni pravo ime Sofija. ”Ti si Sonja, hajde, pošto ne znam ko ti je par, s kim ćeš da sediš, dok uđemo u učionicu, ja ću ti biti par.” I ona je mene uzela za ruku, i sva deca, normalno u redu, pošla su za njom u školu, u učionicu.Ušli smo u učionicu i prva klupa do vrata bila je slobodna.I ona meni kaže „E, sad ćeš ti tu da sediš.To je tvoje mesto.” Ne mogu da se setim da li sam sedela do nekog dečaka ili devojčice.Ne sećam se uopšte, jer tog dana sam doživela šok jedan. Strašan šok sam doživela. Učiteljica je lepo ušla, mi smo svi seli i ona je izašla i tada sam naučila da treba ustati kad se pozdravlja učitelj, a stolice su se pomerale… I ona je izašla, a ušao je sveštenik.Ušao je pop.Primetio je da je neko nov tu.Samo je rekao „Sklopite ruke.” Ja nisam znala kako da ih sklopim, da li treba ovako ili ovako ili ovako. Nije mi bilo uopšte jasno, ali s obzirom das am šest meseci provela u Sloveniji, ja sam zaboravila srpski. Razumem ga, ali…to je rekla i Nale učiteljici da će u početku biti muka sa mnom jer razumem srpski, a ne goovorim srpski, i da sam u Sloveniji bila, i da sam zaboravila igrajući se sa onom decom gde se govorio samo slovenački. Al, kaže trebaće joj vremena malo, ne možda mnogo, ali videćete.Učiteljica je bila spremna na sve. I odjedanput je meni pop rekao „Prekrsti se.” Ja ovako gledam u njega i znam kao danas da sam rekla „Ne vem” – „Ne znam” na slovenačkom. „Šta! Ne znaš da se prekrstiš! Napolje, pseto komunističko!” Ja sam se odjedanput našla napolju izvan učionice, pred vratima.Normalno, odjedanput, počela sam da plačem i trudeći se da se to ne čuje, ja sam onu moju keceljicu svu strpala u usta i jecala. I moja učiteljica je prošla jedanputa, pa drugi put, pa joj se valjda učinilo da neko stoji ispred njene učionice, otkud sam ja znala da li je išla u WC, ali tako je verovatno bilo, jer iz zbornice je izašla. Kasnije sam saznala da je tu bila zbornica. I tako se ona vratila i dotrčala do učionice i kaže „Šta ćeš ti tu?” Ja sam samo rekla „Čika-popa.” I ona, onako mala kakva je bila, a bila je borac, nosilac Spomenice 1941, samo me je ovako sčepala u naručje i trčećim koracima kroz ceo hodnik do direktorove kancelarije, otvorila je vrata držeći me tako sve vreme i samo me je postavila na sto kod direktora i kaže „Ubiću i tebe i popa! Ovom su detetu sve poubijali, a ti držiš popa ovde!” A ja onako sad razrogačila oči – šta sad učiteljica govori, o čemu govori, koga su to ubili, šta je to bilo? Ne znam.I, ona mene pogleda i videvši koliko sam ja zbunjena sada, em me pop izbacio, em sam sad čula da ja nemam nikoga, i ona meni ovako kaže „E, sad ću nešto da ti kažem. Tvoji mama i tata su bili partizani. Njih su ubili Nemci.” Jednostavno, priča mi priču u momentu. „I sad da ti kažem nešto. Svako dete ima dve mame, mamu koja ga je rodila i koja je kod kuće i ima mene. A ti imaš tri mame, imaš jednu mamu koja te rodila, imaš onu mamu koja te čuva kod kuće i imaš i mene.Ti si bogatija od sve druge dece. Znači, ti imaš tri mame, ti imaš više mama nego druga deca.” Ja sam prestala da plačem.Jednostavno sam prestala da plačem. Nestale su suze. I onda mi je bilo jasno zašto su stalno dolazili neki ljudi i donosili nešto majki na potpis, neke cedulje, a to su bile cedulje da niko od mojih ujaka nije ostao živ.To sam posle rata našla u dokumentima. I onda još nešto, tad mi je bilo jasno zašto je ciganka Lenka koja je došla da vidi da li je moja mama preživela, da li ima nekog živog, zašto je ona kukala na pragu, zašto je plakala.Tek tad mi je bilo jasno zašto se sve to događa.
I, ništa, nastvaila sam školovanje normalno. Nikad nisam verovala da mama nije živa do moje neke četrnaeste godine otprilike, dok nisam završila četvrti razred gimnazije i malu maturu. I stalno sam očekivala kad se neka žena pojavi da pita za nekoga…U stvari smo imali u dvorištu, tu gde je stanovao taj naš čika-poštar, njegova žena tetka-Marija i ćerka i mala unukica, oni su prešli da stnuju u broj 38, neki veći stan su dobili, a tu se doselila familija Protić. Taj Protić je radio u Vojnoj odeći, na održavanju mašina, pa kad neku mašinu rashoduju, on je uzimao, popravljao pa opet prodavao zainteresovanim iz sela . Tako da su iz okoline Obrenovca i odasvuda dolazile žene i uzimale, tako je on prodavao te mašine.I ja sam uvek mislila da je neka od tih žena koje dolaze – moja majka.Međutim, u jednom momentu, posle male mature, kad sam položila malu mature u junu mesecu i dobila svedočanstvo, profesorka Mirjana Kekić, koja mi je bila profesor engleskog jezika i razredni starešina sve četiri godine, kaže doslovce ovako „ Vidimo se svi u septembru.” A ja u jednom momentu samo kažem „Mi se ne vidimo, profesorka, vi i ja se ne vidimo.” „A zašto se ne vidimo?” „Pa lepo, ja neću da idem u petri razred gimnazije, ja ću otići u učiteljsku školu.” A ona ovako kako ima divne plave oči i kovrdžavu kosu plavu prirodno, ona mene pogleda pa kaže „Sonja da li ti znaš koliko je to težak posao?Znaš li ti koliko je to strašno i teško?” Rekoh „Šta znam, ja hoću da budem učiterljica.” „ Dobro, reci mi zašto, kad ti je tu gimnazija pred nosom, kad te ja čekam kao razredni starešina.” Ja sam onda rekla „Ja hoću da me neko voli kao što mi vas volimo.” I ona je počela da plače, toga se sećam kao danas, iz njenih onako plavih očiju sve kaplju suze, i onda me je zagrlila i rekla „Ali ako te ne prime, ja te čekam”. To je bio pozdrav između moje razredne Mire Kekić i mene i moj odlazak iz gimnazije u učiteljsku školu.
Tek u učiteljskoj školi sam skinula sa sebe kompleks da smem da kažem da mi je mama Jevrejka. Strašno sam se bojala toga jer uvek je nešto zveckalo, oko Trsta, oko ovoga, oko onoga, kasnije oko Sueca sve to i meni je stalno bilo u glavi da će opet Jevreji da trpe, da su Jevrejii, Srbi i Cigani kažnjeni narod koji, koji… treba ubijati. I jednostavno sam to nosila u sebi kao pokoru.Na primer, uvek sam govorila ja sam Srpkinja, u svim dokumentima mi tako piše.Ali, po halahi, Jevrejin je onaj koga rodi majka Jevrejka, a ne onaj koga je napravio otac Jevrejin.Jer postoji ona njihova divna poslovica “ Jedna mama, sto tata.” Znači, majka je najvažnija, sve ostalo…koji su da su.To je jedno ovako…lepo…ja mislim da je to lepo … tu je majka baš na pijedestal podignuta.
I desilo se da smo išli u Šumarice 21.oktobra i, možete zamisliti, naša učiterljska škola u koju sam ja primljena kao 99-a od 100 koliko su primal… Sa nama je zgradu delila Vaspitačka škola i Bibliotekarska škola i Srednja tehnička je bila kao što je i sada Nikola Tesla isto u ulici Narodnog fronta... I mi smo onim „ćirom” krenuli ka Kragujevcu, poneli cveće, poneli sendviče. Sendviči su bili mast i hleb, ne nešto naročito. Ako je neko imao jaje da stavi između taj je bio dobro nahranjen, ko je imao glavicu luka između , bilo je i toga, ili neki kiseli krastavac, ali s obzirom da je bio septembar mesec, još ih nije bilo tako da se moglo birati samo to.I sećam se da su se moji drugovi i drugarice skupili u jednom delu vagona – to su bili vagoni sa klupama sa strane, nisu to bili kupei – i pevali sui svirali. Ja sam sedela u ćošku. Kako ćira ide preko pragova železničkih, ja sam odjedanput čula rafale i ti rafali su meni stalno odzvanjali u ušima. I profesoe istorije Dragutin Prljević je prošetao, pošto je normalno bio zadužen kao profesor istorije prvi, a profesor Dragutin Nikolić kao drugi, oni su bili vođe puta za celu učiteljsku školu, i on je prošetao i video mene kako sedim jedina sama u ćošku i sve više se uvlačim u ugao. I on kaže meni „ A što ti nisi tamo sa svojim drugovima i drugaricama?” A ja onako gledam u njega i kažem „Profesore, kako mogu da pevaju? Pa idu na mesto na kome je sedam hiljada ljudi streljano. Pa, da li je moguće da mogu da pevaju? Ja ne mogu. Ja ne mogu.Ja čujem rafale.” On mene pita „Kako se zoveš?” Ja kažem „Sofija Lunginović.” „Odakle si?” „Iz Beograda.” „Iz Beograda?” „Da, iz Beograda.” „Odakle su ti roditelji?” „Iz Beograda.” „Kako se zovu roditelji? “Ja kažem „ Bogoljub i Lenka”. On mene ovako gleda, gleda, pa kaže „Znaš šta, ti nisi iz Beograda i ti ne pripadaš Balkanu uopšte”. Ja ga gledam pa kažem „Bože, bože, pa i mama i tata su rođeni u Beogradu. Svi su rođeni u Beogradu, i ja isto”. „ Ne, ti ne pripadaš Balkanu.” I rekao je „Tvoj oblik lica, tvoje jagodice, tvoja kosa, sve to govori da ti nisi balkanski tip.“Onda sam ja rekla „Pa, možda mediteranski“.On me ovako pogleda pa kaže„ Možda sa Levanta.“ I na kraju sam rekla „Pa, mama mi je Jevrejka.“ A on ovako pogleda u mene pa kaže „A-ha. Ja sam ne samo professor istorije, ja sam i antropolog, i ja tačno znam koja faca i koji oblik lica propada kome.” „Ali tata mi je Srbin, ja sam Srpkinja.” I on kaže ovako„ Da ti nešto objasnim. Shvati, po halahi, po veri, Jevrejka Jevrejina rađa, a tvoja mama, s obzirom da se udala za Srbina, ona je po halahi svetica, ona ima oreol iznad glave zato što je svoju krv i meso prenela u drugu veru i nastavila naciju kroz drugu veru i drugu naciju.” Ja ovolike oči, ne mogu da verujem da ja ne treba više da se plašim da nisam… da mi je mama Jevrejka, nego da se ponosim da mi je mama Jevrejka i da treba da idem kroz život uzdignute glave.Još on meni ovako kaže „ Znaš, ja imam dve ćerke, jedna je tvoja vršnjakinja a jedna je mlađa. Mogu ti reći, ti si lepša i od jedne i od druge.Idi pevaj, veseli se sa ovom decom.” To je moj professor Prljević koji je meni sve, sve komplekse skinuo odjedanput. Jedno mi je skinula moja učiteljica, drugi kompleks mi je skinuo profesor Prljević i mislim da m je to toliko pomoglo da otvorenih očiju idem kroz život i šta mi se desi – desi, samo napred.
- I ostaje nešto što nam dugujete od početka a na šta smo zaboravili, a to je da nam se predstavite.
Zovem se Sofija –Sonja Demajo Lunginović.Rođena sam, evo ako treba da se kaže, osmog osmog 1939.godine. Osim toga što ste rekli da vam se nisam predstavila, ja ću vam reći kako je, u stvari, kad su odnosili stvari, kad su mamu vodili u logor, slučajno ostala ova torbica. To ja ne znam zašto nisu poneli sa sobom. I ostala je jedna drvena šatula, izrezbarena onom našom narodnom šarom onako, i ta šatula je bila puna slika.Čudom nisu poneli to, tako sam ja došla do dokumentacije, slika porodice i došla do diplome moje mame, do radne knjižice tatine, do dokumenata o njihovom otplaćivanu kredita kad su se uzeli, jer su stanovali kao podstanari isto. To je bilo nešto što je ostalo i što je deo mene i, dalje, mojih potomaka. Inače, mogu reći da sam majka jednog sada odraslog čoveka koji ima 48 godina, koji je lekar specijalista sa drugom subspecijalizacijom kardiologija, da imam tri unuka, eto, da život teče dalje.
- Kako ste saznali ko je ko na slikama vaše porodice i rođaka?
To su mi objasnili. Pošto je jedina tetka, mamina rođena sestra, jedina ostala živa posle Drugog svetskog rata i njen sin iz prvog braka Vojkan. A i ove dve ćerke moje pomajke i majka, i one su mi objasnile ko je ko na slici. I to sam tek počela da shvatam ko je ko na slici u nekoj svojoj desetoj godini, u sedmoj,osmoj, devetoj, kad sam počela da zapažam likove i kad sam valjda pregrmela one strahove da nemam roditelje, da nemam ni jednu sliku sa njima, ali sam jako dobro zapamtila ko je ko.
Još nešto što treba da se zapamti: u izraelskoj džavi postoji jedno veliko i divno humano pravilo gde kažu ko spase jedan Jevrejski život – spasao je čitav narod. Te moje dve posestrime i pomajka dobile su Povelju pravednika.I pošto majka nije doživela da joj se dodeli Povelja pravednika, njene ćerke dve, Natalija i Vera , evo to su te slike ovde gde David Albahari daje Povelju pravednika Veri . Onda, ovde su njih dve već kao stariije, stare dame, jer se to dogodilo 1993/94, tako. One su primile Povelju pravednika jer je to veliko poštovanje onoga ko je spasao jevrejski život, a pogotovu što sam ja bila dete.
Mogu vam reći ovako, da je moja baka kao udovica podigla petoro dece, dve ćerke i tri sina, jer joj je muž poginuo u Prvom svetskom ratu kao srpski vojnik na Kosmaju 1914.godine, novembra meseca, 29.novembra. Ovo je moja baka, ovo je moja mama, a ovo je moja tetka… Ovo su mama i tetka zajedno. Ovo je najstariji ujak koji je poginuo u Jasenovcu. Zapravo, bio je organizator bekstva logoraša iz Jasenovca i svakom logorašu je napravio ampulu sa otrovom da ne padne živ ustašama 22.aprila kad počne proboj. A prvo je probao otrov da li je kako treba ili ne na psu glavnokomandujućeg Jasenovca. Kad je pas uginuo, onda je rekao „Psi i ljudi imaju iste organe i od istih bolesti boluju, znači nećemo se dati njima.” Ovo je ujak Naftali Demajo koji je bio visoki bankarski stručnjak. Ovo je ujak David koji je bio, kako da kažem, kreator obuće i uopšte jedan vrstan obućar koji je imao svoju obućarsku radnju samo za ekskluzivno društvo na uglu Čila Ljubine i Zmaj Jovine ulice, inače isto revolucionar. Njih dvojica, naročito njih dvojica su obišli sve moguće kaznione zajedno sa Ribarom, Rodoljubom Čolakovićem, Oskarom Davičom, sa Mošom Pijade i tako dalje, to je bilo to društvo.
Ovo je porodica na okupu, na proslavi Nove godine, Roš ašana. Ovo su dva brata, David i Avram. Sad ovde je ujka Avram oformio porodicu i to je slika gde je on sa svojim sinom, koji je sa punih pet godina otišao u Jasenovac i nikad se nije vratio, kao ni cela porodica moje te ujne i porodica Danon i […] porodica. Svi su nastradali u Jasenovcu.
Sad ne znam šta bi vas još interesovalo…ovo je moja tetka Stela ili Estera i moja mama. Inače, mama je bila crtač modela u modnom salonu Dankučević i ona je zaista bila jedan od kreatora i uvek je jako lepo šila.
Šta bih vam još pokazala što je jako interesantno, ovo je venčanica koju je moja mama šila svojoj sestri za venčanje sa puno ljubavi da joj sestra zaista lepo izgleda u tom danu. Ovde je tetkino venčanje i to je jedina slika gde su mama i tata zajedno, a ja u stomaku, pošto je mama tada bila trudna. Tetka se udala u avgustu, a mama se u septembru porodila, tako da sam ja tu negde u stomaku i to je jedina slika gde sam, ja kažem, sa roditeljima, pošto nemam ni jednu sliku sa roditeljima.
Na ovij slici tata je u sredini.Radio je u tadašnjem gradskom saobraćajnom preduzeću kao kondukter, pošto je zbog jednog pismenog zadatka izbačen iz gimnazije, iz osmog razreda, pa ga je polagao posle uz molbu i neko plaćanje i sve to, ali nije mogao nigde da se zaposli, nego da radi samo kao kondukter. Kasnije je radio kao poštanski činovnik.
Ovo je Mikica, ujakov sin koji je sa pet godina ubijen u Jasenovcu. Evo tu se vidi jedna lepa porodična idila gde tata kupa sina, gde se druže, gde ga uči da tera biciklu…Njih nema odavno.
Šta bih još mogla da vam pokažem? Mogu da vam pokažemo ovu sliku ovde, na kojoj su svi sem tetke nastradali u Drugom svetskom ratu.Samo je tetka preživela. I ja i njen sin Vojkan koji je rođen 1940.godine. Ja sam rođena 1939.godine u avgustu, a moj brat 1940.
Dalje, da vam samo kažem da se porodica jako družila i dobro slagala. Ovo je mama pre venčanja, ovo posle venčanja i ovo je moja tetka Stela i najstariji ujak. Eto, to su neke slike koje … Ovo je moja pomajka, to smo u tom dvorištu gde smo stanovali u Đure Đakovića ulici sa njenim najmlađim unukom od starije ćerke, sa Vladimirom. Eto to je iz februara1961. godine.
Ima tu još dosta slika.Možda bi trebalo da pogledate kako izgleda večni plamen u Jad vašemu i mislim da bi i mi trebalo na Sajmištu da napravimo tako nešto – 80 hiljada života je tu nestalo, nije najviše Jevreja, da se razumemo, jeste veliki broj, ali je veliki broj i drugih naroda i narodnosti.Osamdeset hiljada, to je jedan grad. Mi dugujemo kao građani Beograda i kao potomci svih onih koji su tu nastradali i onih koji su preživeli Drugi svetski rat da napravimo ovako nešto.
Drugi svetski rat preživela je moja tetka pošto je bila udata za Srbina, njen sin i ja. A njen suprug je poginuo kad se oslobađao Beograd, na uglu Palmotoćeve i DŽordža Vašingtona i Hilendarske.Tu je poginuo. Ona se posle deset godina udovištva udala i prirodila još jednog sina i vrlo brzo umrla jer joj je lekar rekao da ne sme da rodi, da ima samo sedam godina života ako rodi, jer je toliko bila lošeg zdravlja. Međutim, ona je rekla „Toliko mojih nema, ja sam dužna da prvo mom suprugu rodim naslednika, a drugo da neko nastavi dalje lozu Demajo.” Kao da je znala rodila je…Rekla je da može samo sina da rodi i stvarno je rodila dečaka Davida. Moj David, brat koji je 17 godina mlađi od mene, ima na svu sreću dve ćerke koje lepo napreduju.Jedna završava istoriju umetnosti na Fiozofskom fakultetu, a ova druga je učenica medicinske škole, prva godina.
Vojkan je već postao deda, ima dva unuka.Ja ima sina koji ima 48 godina, i tri unuka, sina koji je uspešan lekar, i eto.
- Da li su svi oni bili ubijeni u logorima ili…
Da se razumemo, svi sem mog tate su nastradali u Jasenovcu, na Sajmištu… Tata je obešen u Skeli kod Obrenovca, a dva ujaka su kao partizani poginuli, jedan na Kosmaju, a drugi na Majevici, u Bosni – jedan 1941.u julu, a drugi februara 1942.godine, kad je ceo partizanski odred od strane četnika bio pobijen, poklan prosto. Oni su bili partizani i ja se jako ponosim time zato što znam da su makar na neki način otkupili živote ovih koji su ubijeni kao životinjice.
I još nešto sam rekla, nisam verovala da će moje dete i moji unuci doživeti 1999.godinu, NATO i rat i kad sam čula da se na mestu Maršalata, to sam rekla i na početku, gradi američka ambasada, strašno sam povređena.Taj Maršalat je meni ostao u najlepšoj uspomeni jer sam tu dobila, u tom Maršalatu, violinu sa kojom sam završila učiterljsku školu, sa kojom sam 35 godina muzičko vaspitanje učila decu, sa kojom sam držala honorarne časove muzičkog vaspitanja kad god je neki nastavnik bio bolestan koji je predavao muzičko i od tog honorara kupovala sve što mi je bilo potrebno za kuću, detetu, knjige na studijama i u srednjoj školi i sve to.Prosto ne mogu da shvatim da se sve to tako čini, tako zaboravlja i tako radi.Ne znam …Nikad neke stvari ne mogu da oprostim, pamtim, ali se trudim da kao prebolim to. Međutim, to su rane koje se teško leče.Živim u sadašnjosti, ali prošlost pritiska jako.
_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Click on image to enlarge
