Serbian Holocaust
Johana Borić, March 30, 2012, Belgrade
Interviewer: Jelisaveta Časar | Camera: Milan Džekulić | Editing: Jelisaveta Časar, Nemanja Krdžić | Transcript: Jelisaveta Časar | Webmastering: Dusan Gavrilović
Transkript intervjua na srpskom jeziku:
Ja sam rodjena u tadašnjoj Čehoslovačkoj, u mestu Guta, srez Komarno. Sada ta teritorija pripada Slovačkoj. U familiji smo bili: tata, mama i nas sedmoro braće i sestara. Četiri devojčice i tri muškarca. Ja sam bila najstarija. Mama je imala saobraćajnu nesreću i nije više smela radjati, ali i ovako nas je bilo (mnogo dece). Bilo je i sa mamine i sa tatine strane još rodbine. Sada tačno ne znam koliko, ali oko tridesetoro.
1938. u oktobru okupirali su nas Madjari. Ja sam išla u gradjansku školu u našem mestu. Posle kratkog vremena počeo se osećati početak fašizma. Imali smo učitejicu koja je predavala fiskulturu i ručni rad i ona je bila jako za Hitlera. Već tada! Na svu sreću, direktor nam je bio dobar i razuman. Sva su naša jevrejska deca izašla iz škole, ali smo jedan dečko i ja ostali, tako da sam uspela da završim celu gradjansku školu.
Za kratko vreme tatu su odveli u takozvani munkatabor -radni logor. Povremeno je dolazio kući. Mama je ostala sa decom. Ja sam tada već bila (ne tako mala) devojčica. Najmladji brat je bio rodjen1938. Mami je bilo jako teško. Sva sreća da je tadašnji gradonačelnik bio mamin školski drug i jako smo dobri bili sa njim. On nam je puno pomagao - i materijalno a i podržavao nas je. To je bila velika sreća.
19. marta 1944. došli su Nemci. Meni je 14. marta bio rodjendan i biila sam baš u Budimpešti.
- Koliko ste tada napunili godina?
Sedamnaest. Došla sam kući. Bila je nedelja kada su Nemci došli. Vrlo brzo su nas pokupili. Brata i mene, on je bio godinu, godinu i po mladji od mene, odveli su na jedno imanje gde smo radili. Mama je ostala sa tom manjom decom. Tata već onda uopšte nije dolazio kući. Na to imanje su nas odveli još odmah u martu, a krajem aprila su nas odveli u Veliki Meder, Nagy Meder na madjarskom. Tamo su skupljali sve Jevreje i posle ih odveli u Tvrdjavu. Ima Komarom, to je madjarski deo, i ima Komarno, to je sada slovački deo. A u oba Komaroma ima tvrdjava sa lavirintima. Tu su nas odveli i tu sam u Velikom Mederu srela mamu sa decom. Nismo bili dugo. Dešavale su se razne ružne stvari, prosto ne mogu da kažem. Bilo je tih pregleda ginekoloških i sve to...Ne!
- Da li je bilo puno Jevreja u toj Tvrdjavi?
Ne znam tačno, ali u mom mestu bili su Jevreji koji nisu bili ortodoksi, ali bilo je i onih koji su bili ortodoksi. Bila je jevrejska škola, ne mogu da kažem koliko nas je bilo, ali bilo nas je čim je bila jevrejska škola i bila je puna. U istom razredu bilo je (učenika) od prvog do petog razreda. Bio je učitelj koji nam je predavao hebrejski.
Kada smo se sreli sa mamom, ponovo su nas odveli u jednu drugu tvrdjavu u Komaromu. Tu je došla i sirota baka. Ona se celog života samo molila, bila je ortodoksna.
- Mamina mama?
Tatina mama. I kako je umrla - dva Nemca su je uhvatila, jedan za glavu, jedan za noge i tako su je bacali levo-desno. To je bilo kada smo izašli iz Tvrdjave. Posle Tvrdjave smo bili tamo dole u podrumima, u tim lavirintima. Dole je bila zemlja i bilo je dosta hladno. Ja se sećam da je bilo dve cigle i parče lima koje je našao brat i tu je mama neku vodu grejala. Neko brašno je sa vodom mešala, ne znam odakle joj brašno, i to smo jeli tih par dana.
- Tu su bili i ostala Vaša braća i sestre? Svi su došli sa mamom?
Jeste, tu smo se sreli sa mamom i sa svima.
Jednog jutra brat i ja smo pošli da tražimo neko granje da mama može da loži vatru izmedju te dve cigle. Bila je žičana ograda i tu smo videli tatu. On je bio frapiran što smo mi tu, a i mi smo bili zapanjeni kada smo njega videli. Nije se smelo razgovarati, pa smo brat i ja hodali i kao medjusobno razgovarali, a u stvari smo pričali sa tatom. On je sa druge strane (ograde) isto tako hodao. Bilo mu je jako teško što smo tamo. Kazao nam je da sutradan pozovemo mamu. Medjutim, sutradan rano ujutru su nas vagonirali, tako da se mama nije sa njim srela.
Tako smo došli do Aušvica. To je bilo jako tragično. Mala deca...Mama je imala saobraćajnu nesreću i jedna noga joj je bila malo kraća mada je godinu dana provela u bolnici gde su joj istezali nogu. Mnogo je patila tamo u vagonima. Usput negde, ne znam u kom mestu, otvorili su vagone da možemo pored vagona da vršimo nuždu i tada su brata odvojili od nas. Kada smo stigli u Aušvic mami je, naravno, bilo jako teško, jedva se vukla, znate kako je tamo, oni psi, ona straža. A brat, ja gledam nazad i on gleda ovamo (ka meni). Tu smo se poslednji put videli. Onda smo medju tim psima i batinama stigli do Mengelea. Mengele će nas tu odvajati. Sećam se kako su sa leve strane bili vagoni a sa desne strane smo videli mnogo žena bez kose i u onim štraftastim haljinama i samo su rukama pokazivale ka ustima. Gladne su bile. Kada smo stigli ispred Mengelea...To je trajalo, jer nas je bilo puno. Mamu su odvojili sa , ja mislim, desne strane a mene sa leve. Tamo je još bio i mamin brat koji je učestvovao u Prvom svetskom ratu i išao je sa štapom jer mu noga nije bila u redu. Imao je devojčicu od četiri, pet godina i on ju je dao mami da je čuva jer je mislio da će decu da poštede a njega neće jer je hrom. Medutim, mamu su sa svom decom... Za brata ne znam ništa, da li je išao negde na posao ili je isto otišao u krematorijum. Uglavnom, mene su odvojili. Kada su nas odvojili, srela sam maminu sestru koja je bila iz drugog dedinog braka. Ona je bila 1924. godište, ja sam 1926. Nju i još neke prijateljice (sam tu srela) i tu smo stajale dugo, dugo da nas tetoviraju. U medjuvremenu, dok smo čekale na tetoviranje,ne znam da li sam pala u nesvest ili šta je bilo, samo znam da su me drmali i budili i kada sam došla sebi našla sam pored mene jedan krompir i šargarepu. Da li mi je to bilo od gladi, pošto u vagonima nismo imali ništa (za jelo)... Stigla sam na red za tetoviranje - 17 669 je moj broj.
Nekako se potrefilo da nas šest devojaka koje se poznajemo ostanemo zajedno.Posle su nas prebacili u neku potpuno praznu veliku baraku tako da smo samo sedele jedna drugoj u krilu, tako nekako. Tu smo i spavale, ali bar nismo bile na otvorenom. Drugi dan su nas selektirali u neke druge barake. Sva sreća je da smo nas šest ostale zajedno do kraja. Tu smo odmah već išle na rad. Ujutru bi dobile neku crnu vodu, samo to da pijemo. U podne neke trave, jako je smrdelo, šta je to bilo ne znam. Puno njih nisu mogle to da jedu, ali ja sam se trudila, zapušila bih nos i tako popila. Uvek sam nekako imala snage da se borim.
Išle smo na rad, ali ja nisam bila dugo u Aušvicu. Posle dve, tri nedelje transportovali su me u Katovice, u rudnik uglja. Naravno, bile smo ošišane. Tako smo izgledale da mi prijateljice nismo mogle jedna drugu da prepoznamo nego smo se dozivale po imenu. Vidim neku pored mene ali se nismo prepoznale. U Katovicama na stanici se skupio narod. Kada su nas videli krstili su se i čudili odakle dolazimo. Doveli su nas tu u logor. Tu je bilo jako teško. Ja nisam bila u kopu, ali bio je , da vas ne lažem, u prostoru kao što su ova dva odeljenja, nabacan ugalj. Mi smo se trebali popeti gore i sortirati sitnije i krupnije (komade) - samo da nas muče. A posle možete misliti kako smo prljavo izgledale. Malo dalje je bilo tri česme gde smo se posle toga mogle umiti. Blizu je bio i wc. To su bile kabine, ne znam više koliko ih je bilo, ali kada smo tamo išle tu bi bile žene esesovke. One su bile mnogo gore od muškaraca. Išle su u kontrolu tih wc-a da vide da li neka od nas ne sedi tu i sabotira posao. Kada bi neku našle, bez obzira da li bi ta trebala ići u wc ili ne, puštale su psa na nas. Tu su bile i barake. Bilo je po tri ležaja jedan iznad drugog. Bilo nas je jako puno unutra. Tu sam bila negde do sredine septembra (1944), možda malo više, i onda smo ponovo otišle u Aušvic.
Tu smo imale teži posao. Trebalo se popeti na neko brdo i nositi neko kamenje. Radili smo na ivici (brda). Sasvim na ivici je bilo kamenje i jedna drugoj smo ga dodavale. Dole je bila velika provalija tako da smo mogle videti šta rade dole. Jednom sam videla kako je jedan pas devojci rastrgao grudi. Naravno, dok smo radile uvek su oko nas bili psi i čuvari. Tu je bio jedan Poljak (koji nas je nadzirao). Tog dana nekako nas je bilo manje, mada opet nas je bilo oko pedeset, možda i više. Ja sam bila prva koja je trebala podignuti onaj kamen i dodati ga. Bio je tamo jedan SS oficir na belom konju. On je bio strah i trepet. Bio je i jedan u kožnom kaputu. A taj sa belim konjem je uvek dolazio i naravno, uvek bi nekog likvidirao. Tog dana, ovaj Poljak koji nas je čuvao, stajao je blizu mene. Taj esesovac bi sa konjem došao do nekoga i taj konj bi ovoga uvek gurao glavom u provaliju. Ovaj Poljak je video da ovaj dolazi ka meni. Šta je onda bilo ne znam, ali ja sam se samo probudila ispred jedne barake. Posle je on (taj Poljak), nešto malo je znao madjarski, ja sam znala nešto nemački, rekao kako je video da onaj oficir dolazi ka meni i da hoće da me gurne u provaliju. Bilo mu je žao da ja tako mlada i lepa, kako je rekao, umrem i da ne zaslužujem takvu smrt. Ne znam šta mu bi. Onda me ošamario tako da ne padnem u provaliju nego na zemlju, ali me ošamario takvom snagom da nisam znala za sebe. Poljak je oficiru referisao da ga kobajagi nije video, a da sam ja polako radila i da me zato ošamario. Onaj (oficir) me je još malo tukao i kada je otišao mene su onesvešćenu odneli ispred barake.
Bio je jedan veliki plac. Vrlo često su se tu oficiri okupljali i sedeli. Pre toga bi izabrali neke devojku. Veliki plac sa pleh muzikom. Ovi su svirali, oficiri su sedeli okolo a devojka je trebala da igra gola do iznemoglosti. Kad više nije mogla da igra i kada bi pala onda bi je ubili i uzeli drugu.Tako je bilo. A puno su devojaka izabrali za njihov bordel.
Trebale smo u rano jutro ustajati, da li je bila kiša, da li je bilo sunce...Stojimo, puno nas, u pet redova. Trebale smo stajati tako da izmedju redova bude veliki prostor tako da, kad oficiri idu, mogu uvek da vide da nije neka čučnula da piški ili se drži sa nekom za ruku ili je sela pošto smo satima stajale. Kada bi neku uhvatili znali bi sve nas da kazne tako što su nas desetkovali. Svaku desetu bi ubili, a mi nikada nismo znale odakle će početi (da broje). Jednom prilikom, već smo dugo stajale, jedna devojka od nas šest je otišla ispod barake da piški. Pretukli su je. Pretukli.
09. oktobra su nas selektovali. Došla sam pred Mengelea. Skinuli su nas do gola. Bilo je puno i vojnika i oficira. Nas petsto su odvojili. Mengele nas je sve okretao levo, desno, da li smo zdrave i tako...Onda su nam kobajagi dali nešto da se obučemo, da li na štrafte ili jednobojno, i otišle smo u Birkenau. Tamo je mnogo hladnije nego ovde. U oktobru je bilo jako hladno. Tamo su nas oterali da se okupamo i tako gole, okupane, oterali su nas napolje i tako nekoliko puta toplo-hladno, toplo-hladno. Kako smo bile gole jedna drugu smo grejale tako što je jedna bila u sredini a onda smo se menjale. Kada smo poslednji put izašle iz kupatila opet su nam dali neke haljine sa dugačkim rukavima i neke cokule, one drvene klompe. Svaka je dobila po parče hleba i po parče margarina. Onda smo išle peške do voza. Taj je voz samo nas vozio. Ispred svakog kupea bila je straža. Ako smo trebale ići u wc, stražar je išao sa nama. Više ne znam koliko smo putovali, samo znam da smo došle do Augsburga. Ali, išli smo dosta dugo, jer jednom smo u vagonima dobile hleba.
U Augsburgu su nas smestili u sklopu jedne ogromne fabrike (koja se prostirala) od jednog mesta do drugog i koja je bila blizu Dahaua. U toj fabrici je bilo utoliko bolje jer smo bile u zidanim prostorijama gde je bio normalan wc i kupatilo gde, naravno, nismo svakog dana došle na red, ali ...Tu gde smo spavale bio je patos sa slamaricama i sa po ćebetom, tako da je ipak bilo bolje. Onda su nas odveli u fabriku i sortirali. To je bila ogromna fabrika, zvala se KUKA fabrika. Pre rata je proizvodila neke drvene proizvode.
U odeljenju u kome sam ja bila proizvodili smo avionske i topovske delove. A odeljenje je bilo tako ogromno da se sa jednog kraja jedva video drugi. Sećam se da je na jednom zidu bila ogromna Hiterova slika i ispred nje niko nije radio. Ovamo su bili prozori i tu je bio sto za kojim su radili Francuzi. Onda je tu bio prostor gde su šetali stražari, pa stolovi gde sam ja radila. Svako je imao svoje fioke sa alatima sa kojima smo svašta radili. Okrenute prema nama za istim stolom, koji je bio veliki, bile su Ruskinje. Onda je opet bio jedan prolaz i tamo su bili Italijani, muškarci, i bilo je dva Jugoslovena. Nismo smeli razgovarati. Oni su svi bili ratni zarobljenici. Već su više godina bili tamo i oni su se slobodno kretali. Imali su karticu kojom su potvrdjivali svoj dolazak i odlazak. Prvo su oni uvek išli na ručak i onda šta ostane i još iz Dahaua šta bi nam doneli, to smo ručale. Radili smo po dvanaest sati. Sećam se jednog (Francuza) koji mi se tada činio stariji, ali je bio četrdesetogodišnjak, nizak čovek. Vrlo često bih u svojoj fioci našla parče hleba ili tako nešto. Ovaj Francuz je meni davao, a oni drugi drugima . Koliko su mogli su pomagali. Bilo je i Nemaca. Bio je jedan Jozef, visok, plav, politički (zatvorenik). Pa svi su oni bili politički. Sećam se njegovog lika. Nije bio govorljiv, samo bi, uvek kada bi prošao, tiho kazao: "Langsam", što znači polako, "Hitler kaputt". Vrlo često bi napisao na neku cedulju gde se nalaze Rusi a gde Amerikanci, i da se ne sekiram. Na dnu sale je bilo jedno uzvišenje kao ovo (veličine manje sobe). Tu je bila kancelarija glavnih šefova. Jedan se zvao Šmit, bio je cromanjast krupan čovek, uvek u civilu. On je bio dobronameran. A jedan je bio plavi, sa naočarima, on nije bio baš...Ali, nije nas tukao, samo nas je terao da radimo. Malo dalje od mog stola bili su razni aparati (mašine) za kojima se radilo. Jednom su mene odredili tu da radim za - ne znam da li se to zove bor mašina ili kako. Bilo je neko veliko bure puno ulja, odatle vadim neke pločice, metnem pod mašinu i pravim rupe i onda bacim u drugo bure. Tu sam povredila ruku i meni se to inficiralo. Nisam smela to da prijavim jer sam znala da sam onda gotova. Nesposobna.
Nisu svi oni bili tako loši. Oni su morali...Ne da ih branim, sačuvaj Bože. Ali, kada smo išli na noćnu smenu.. Nismo imale ništa, samo one haljine i cokule, i sve smo imale vojničke manjerke koje su bile na konopcu i visile nam (oko vrata). Bila je jedna plava (čuvarka) i vrlo često noću, kada je njena smena, kada drugi ne vide, baci nam hleb ili nešto, ali da slučajno drugi to ne vide. Oni su se bojali jedni drugih. Često bi i meni bacila nešto unutra (u manjerku) i mi to pojedemo dok idemo nekoliko kilometara do fabrike. Nas šest nismo sve radile u istom odeljenju. Ja bih ono što dobijem od tog Francuza stavila u nedra da nekako iznesem pa da podelimo. One bi isto kada nešto dobiju delile sa mnom. Bio je jedan u kožnom kaputu, a ponekad je bio i u oficirskom odelu. On nas je mnogo tukao i noću i danju. Ali vrlo često, ne znam zašto, kada sam ja tu radila na toj mašini, on prodje pored mene i malo dalje spusti neki paket sa hlebom i ja, kada nosim materijal, moram paziti da se ne vidi da sam to pokupila. Naravno da sam to delila. Tako je to prolazilo u mukama i nemukama, ali u svakom slučaju, pored straha, bilo je bolje nego u Aušvicu ili u Katovicama.
Bila je (sa nama) jedna majka sa ćerkama, da li su bile bliznakinje ili ne, ne znam. Jedna od njih je, sirota, poludela tamo i pobegla. Kako je uspela pobeći ne znam. Otišla je kao u wc. Ali i do wc-a su nas pratili. Kako joj je uspelo ja to ne znam ni dan danas. Našli su je u njivi. Onda su došli iz Dahaua i zbog nje smo svi bili kažnjeni. No, i to je prošlo.
Prošla je zima koja je bila jako hladna. Sećam se da je onaj Francuz ubacio u moju fioku jedan džemper zelen kao trava. Ali, nisam ga smela obući jer kada smo izlazili i kada bi ulazili u logor pretresali su nas. Dugo mi je taj džemper tamo stajao, ali uglavnom uspela sam nekako da ga odnesem u logor jer bilo je i medju Nemcima onih koji su malo bolji. Sakrila sam ga u slamaricu jer nisam smela da ga nosim.
Početkom aprila taj Jozef nas je obavestio da budemo strpljivi. Jednog dana smo došli u fabriku a (na slici) nije bilo Hitlerovih očiju. Neko je noću izvršio sabotažu. Jozef nam je javio da se pripremimo za neki marš. Dobili smo onda neke cipele. Ja sam imala neke velike, ali su bile cipele. Videli smo da se nešto dešava. Onaj šef je šetao i ništa nije rekao kada je video da mi popravljamo sebi cipele. Kada sam jednom nosila u smeće (ostatke) materijala, našla sam neke parčiće krpe i to sam pokupila. Bili su zelene i narandžaste boje i bilo ih je puno. Više nije bilo tako strogo tako da sam ja to umotala i uspela poneti sa sobom u logor.
Krajem aprila, odnosno više sredinom aprila, nismo otišle na rad nego su nas postrojili u jednoj velikoj fabričkoj hali..Dugo smo stajale, kad vidimo dolaze nekoliko oficira. Jednom su bombardovali fabriku pa je tu blizu nas bila jedna velika rupa. Mislile smo da će nas tu ubiti i baciti. Medjutim, jedan se oficir odvojio i počeo sa nama pričati. (Pitao je) kako postupaju sa nama, da li nam daju hranu. A u jelo su nam stavljali brom da ne bi imale menstruacij. To još u Aušvicu. (Pitao je ) da li nas tuku i slično. Ali nisi smela kazati da te tuku. Pitao je više nas da li smo dobile menstruaciju. Obustavili su brom. Tada još nijedna nije dobila. Posle toga smo išle na rad.
Posle dva dana opet su nas skupili, nas petsto, i maršom idemo do Mildorfa. Koliko je to kilometara ne znam, ali je dosta. Marširale smo pod stražom i psima. Bio je neki kao seoski put, prašnjav. A sa strane, sećam se, bili su muškarci koji su nešto radili. Meni se učinilo, u prolazu, ali ne znam sigurno, da sam videla ujaka i kao da je malo odstupio napred, ali i oni su bili pod stražom. Kako smo marširali, oni su radili nešto kraj puta. Tako smo došli do Mildorfa. Sećam se da je bilo oko podneva. Bio je tu jedan oficir visokog ranga. Ja nisam znala tako dobro nemački, ali je bilo onih koje su znale i koje su bile starije od mene. On nam je objasnio kako da bežimo (kada dodje do napada saveznika) i na koju stranu da bežimo da bi došli do Rusa. On je bio SS oficir. U Mildorfu je logor bio takav da su barake bile u zemlji. U svaku baraku smo ulazile stepenicama na dole. Bilo je po šest kreveta, tri i tri (na sprat). Bio je put, pa sa jedne strane barake, pa poljski wc, pa šumica, a iza šume je bila neka vrsta kupatila sa vodom da se umijemo i malo dalje je bila neka ambulanta. Taj SS oficir je imao sina u vojsci. Bio je avijatičar i pogodjen je. Uglavnom je ubijen. Oficir se valjda sažalio na nas i objasnio nam je kako da bežimo. Nije on to rekao pred svima. Našao je način da nekoj od nas to kaže.
Mi stignemo, ovde kapija, ovde barake, šuma. Kada smo bili na kapiji - alarm. Avioni. Čiji su bili, ne znam, ali su bombardovali. Tu smo bile mi žene, a dalje su bili muškarci. U onom hausu, dok su bombardovali, oni čuvari kažu da bežimo i da sednemo ispod drveća ali da ni sa kim ne smemo razgovarati. U šumici je drveće bilo dosta gusto i tu smo se svi sakrili ispod drveća. Kako ja sedim kod jednog drveta, kod drugog sedi jedan mladi muškarac. Ispod svakog drveta neko sedi. Nismo smeli razgovarati jer je bilo čuvara, ali i oni su se sakrili. On mene pita odakle sam, odakle dolazim i gde sam rodjena. Ja mu kažem. On je bio Grk. U medjuvremenu, meni se ruka pogoršala. Sve je bilo u gnoju skoro do kosti. Onim krpama što sam pronašla, stalno sam umotavala ruku. Taj Grk je to video i rekao da radi u ambulanti i da dodjem u ambulantu, rekao mi od koga da tražim dozvolu, da više nije tako strogo i da će on meni to previti. Bilo je prepodne (kada su bombardovali), a naveče je on gledao u koju ću baraku da udjem. Bilo je već predveče, mrak. Otišla sam u toalet i kada sam se vratila kažu mi drugarice da idem brzo do ograde. Ograda je bila žičana, ispod je bila iskopana rupa i on je bio tamo. U velikoj posudi doneo je vruć krompir kuvan u slanoj vodi i jedno ćebe. "To sam tebi doneo. Noću je hladno, pokrij se, pojedi ovo i sutra dodji u ambulantu". Naravno, ja sam to podelila. Sve smo bile presrećne - topli kuvani krompir. Rekao mi je da vratim posudu. Sutradan sam došla, on mi je to previo i bilo mi je lakše. Dao mi je neke sendviče, neki keks, parče čokolade. Ja to sve sakrijem, a pošto je toga bilo dosta, da ne bude upadljivo, ogrnula sam neki šal i njime to pokrila.
Par dana smo bili tamo, oko sedam dana. Svaki dan sam išla da mi previje ruku i da mi da jedem. Kako je kada šta imao - neki put je imao samo keks, neki put nešto drugo.
Jako je teško bilo gledati muškarce koji su pored nas prolazili i išli na rad. Ne znam gde. Mi nismo išle na rad. Kod kapije su ih strašno tukli. Jednom su nas odveli prema muškom logoru da bi izašle (van logora). Ne znam više šta smo tamo radile. Uglavnom kod ograde vidim jednog mladog čoveka (koji će kasnije postati moj muž). Svi smo mi tada gledali da nam to nije neki brat, poznanik...Pitao je odakle sam. Ja kažem i to je bilo sve. Šta smo radile ne sećam se, ali nas opet vrate u naš logor. Sutradan sam opet otišla u ambulantu, a on (Grk) mi kaže: "Imaš li ti nešto toplo da obučeš? Imaš li cipele? Sutra će biti veliki marš. Prazne logor jer će biti bombardovan". Kako je on to saznao, ne znam. Kažem da imam ono što je na meni. Kako sam ja tu sedela, on tu, tu su bila jedna vrata i kada ih je otvorio puno, puno njih leži ne nekim ležajevima. On dodje do jednoga, skine mu cipele, sa drugoga neki štraftasti kaput, od trećega neki džemper. Ja nisam tada znala da su mrtvi: "Ti uzimaš od njih da meni daš". Pričali smo na nemačkom. Tada sam još znala nemački, ali već godinama ni sa kim nisam govorila pa ga više i ne govorim. "Nemoj se sekirati, oni su svi mrtvi". Dao mi je te cokule i odeću da se toplo obučem jer će biti jako hladno.
I stvarno, ujutu smo krenuli. Marširali smo dosta. Onda su nas vagonirali. To je bilo negde oko 20. aprila (1945), dva dana pre ili posle, više se ne sećam. Nas je tamo bilo šest hiljada u tim vagonima. I muškaraca i žena. Nismo puno ni išli i 29. aprila čujemo neke zvuke i (učini nam se) kao da bacaju oružje. Mi u vagonima smo mislili da to Nemci beže. Medjutim, vagoni su bombardovani, ali nisu nas pogodili jer ih je valjda oterala protivavionska odbrana. Otvorili su nam vagone. Tu pored pruge je bio posadjen krompir i kukuruz, a ovamo se videlo neko drveće.Tu je puno njih (zatvorenika) pobeglo. Puno je pobeglo mladih i energičnih. Sećam se da sam tada imala kod sebe jedno parče hleba - uvek smo nas šest jele jedno parče, a drugo čuvale. Meni je ruka bila bolesna, nisam mogla ništa da radim, a ostale su vadile krompir iz zemlje. Malo samo istresu blato i tako smo jele. Neki su kroz kukuruz otišli daleko i pobegli. Posle nekih deset, dvadeset minuta čujemo pucnjavu - svi moramo natrag u vagon. Ko je pobegao, pobegao je, ko nije, nije. Moj muž, za koga tada nisam znala da će biti moj muž, uspeo je tada da pobegne i dodje do jednog sela.
- Vi njega niste upoznali ranije?
Ne. Samo sam ga videla kada je pitao odakle smo i ko smo. Pobegao je u predgradje Minhena. To se sve desilo blizu Minhena. Sakrio se u jedno dvorište iako se mnogo bojao pasa, ali tu nije bilo psa. Šta sada da radi? Bio je u logorskom odelu. Ne zna na koga će naići. Možda će ga taj ubiti, možda prijaviti...Medjutim, ispriča tom (vlasniku kuće) da je pobegao. Ovaj je bio dobronameran i dao mu civilno odelo i rekao mu da se ne plaši, da ga neće prijaviti. Tu je bio nekoliko dana.
Posle toga, kada smo se vratili u vagone, nas su nekih desetak dana vukli u tim vagonima po nekim brdima. Stalno su nas nadletali avioni. A na sredini vagona bilo je protivavionski top - i napred i nazad. Kako su avioni preletali, tako je esesovac pucao na njih. Onda su oni jako nisko sleteli i mitraljirali ceo voz. Mislili su da Nemci vuku municiju. Muškarci su uspeli otvoriti taj mali prozor u vagonu i neko je skinuo štraftastu bluzu i mahao njom kroz prozor. Više tih prozora je otvarano i kroz njih su mahali logoraškom odećom. Ti piloti koji su više puta sletali nisko shvatili su da tu nije municija i prestali su da mitraljiraju. Tu nas je ostalo dve hiljade od šest hiljada. Doduše, mnogi su pre pobegli. Odvukli su nas do neke obližnje stanice gde je vrlo blizu bila ambulanta. Valjda su Nemci, ne znam ko bi drugi, javili da ima puno ranjenika. Već su se bojali. Bili su blizu i Rusi i Amerikanci. Kada smo tamo stigli, čekali su nas kazani sa toplom supom i medicinsko osoblje koje je previjalo ranjene.
Kada smo bili mitraljirani, nas šest smo sedele jedna na drugoj u ćošku vagona. Frida je dobila metak u ruku. Ja već jedno vreme nisam bila šišana, ali ta moja kosica još nije bila videla vodu. Prljava, zamršena. Kada sam u jednom trenutku htela da podignem glavu, nisam mogla. Jedan zamršeni pramen zakačio mi se za vagon tako da nisam mogla da ga izvučem. To me je tako bolelo kada su me čupale, ali nije moglo drugačije. Probale su, ali nisu mogle. Nemaš makaze, nemaš ništa. Kasnije mi je jedna od tog medicinskog osoblja to odsekla.
Sve se to dešavalo 29. aprila.
Onda ponovo, mi koji smo ostali živi, sa te stanice u vagone i ponovo su nas vukli. Ujutro u pet sati staje voz. Čujemo kako se nešto baca, čujemo žagor. Najednom se otvaraju vagoni i vidimo vojnike koji nisu Nemci. Američki vojnici. Kako smo mi izašli, nedaleko odatle je bio most i puno američkih vojnika je sedelo na kamionima, a ovde gomila Nemaca. Bila je jedna razglasna stanica sa koje je na nemačkom, engleskom, čini mi se na svim jezicima, davano obaveštenje da svaka porodica mora da nam pomogne ili u odeći ili u hrani ili da se okupamo. Onaj ko neće da pomogne biće streljan. To je bio Zeshaupt, turističko mesto, nije bilo veliko. Neki su se odmah najeli. Gladan, iscrpljen organizam a tako se najesti...Puno njih je umrlo. Nas šest pošle smo cestom ka gradu pa kud stignemo stignemo. Tu smo videle onog Grka. Juri neko pile. Pridje i kaže mi:"Hajde podji ti sa mnom u Grčku. Biće ti lepo. Imam veliku porodicu". Ma gde da idem ja u Grčku! Usput smo naišle na neke Amerikance koji su nam rekli da idemo pravo. Idemo, idemo i dodjemo do jedne velike kao barake od drveta. Ogromna je bila. Ušle smo unutra. Neću da lažem, ali možda je bilo i više hiljada ljudi unutra na ležajevima na sprat, ne samo od naših (iz voza) već i drugih. Sa leve strane smo bile mi žene, sa desne muškarci. Celu noć nismo spavali jer se čula pucnjava. To je bilo negde blizu granice. Sutradan dok smo išle natrag prema gradu, jedan Amerikanac je video da mi je umotana ruka i odvede me u ambulantu. Amerikanci su odmah postavili ogromnu, kraj joj se nije video, kao bolnicu. Tu su ležali i mrtvi koji su u medjuvremenu umrli. Meni je infekcija sa jedne ruke, koja je bila zagnojena, prešla na drugu ruku, tako da su mi obe ruke bile bolesne. I sada su mi ruke osetljive. Trebalo je svakoga dana da idem u bolnicu gde su mi čistili taj gnoj i previjali. Četrnaest dana sam išla u tu bolnicu. Tu je bilo jedno ogromno jezero da se ne vidi druga obala. Na tom jezeru je bio jedan hotel. Tu su nas smestili i nas šest smo dobile dve sobe. Gore i dole su bili Amerikanci. Ali, ljutile smo se jer su nam dva dana davali samo supu napravljenu od zaprške prelivenu samo vodom i posoljenu. Trećeg dana su u nju stavili tek malo mlevenog mesa. Polako su nas navikavali na hranu. Na kraju smo dobijale normalnu hranu. Tamo smo bile petnaest dana. Majka mog muža je sirota umrla zbog toga što su im Rusi od prvoga dana dali jaku hranu.
- Gde je ona bila?
Ona je isto bila u Aušvicu i oslobodila se u Aušvicu, ali Rusi su im dali odmah jaku hranu. Tako je mnogo, mnogo njih umrlo.
Meni su ruke već bile malo bolje. Posle petnaest dana su nas autobusima transportovali za Minhen. Tamo sam upoznala muža. Istovarili su nas iz autobusa. Nigde ne vidimo kuću, ali smo videli kao današnje lamele, dugačke kuće sa puno ulaza. Do tada to nismo vidjali. Bile smo Frida, ja i Erži. I ona i ja smo trebale mokriti. Idemo i nigde nikoga, nigde ništa. Tamo su bile te lamele, ali mi nismo znale da je to kuća. Ja kažem: "Frida, ja više ne mogu. Ja ću na ulicu, šta da radim?". Na to, neko iza nas kaže na madjarskom: "Vi ste Madjarice?". "Jesmo", kažem, " Madjarice smo, samo nam ti kaži gde možemo da...". Nismo prošli ni dvanaest koraka i on nas uvede unutra. To su bile te zgrade sa tim vratima. Tu smo mogle ući, ali nismo znale. On nam je tu spremio kakao i keks. Rekla sam vam da je on pobegao 29. i već se snašao.
- On je živeo u nekoj od tih lamela?
Jeste. Živeo je tu sa tri jugoslovenska oficira koji su bili ratni zarobljenici. On je odveden kao šesnaestogodišnjak. Lepio je letke. Prvo je bio u zatvoru i odande je otišao u Aušvic. Onda su došli ti jugoslovenski oficiri i pitali: "Devojke, imate li vi stan? Sada ste stigle, gde ćete stanovati?". Preko puta tog stana bio je stan u kome su bila neka deca, četiri mladića. Pitao nas je da li bi mi htele da dodjemo u taj stan, a ovoj deci da nadje drugi smeštaj. Tako su odmah našli smeštaj ovoj deci. Našli su nam krevete, dušeke...U Minhenu je bio haos. Udju u neku kuću, šta nadju uzmu. Treba im krevet, uzmu krevet i donesu. Treba im nešto drugo, uzmu. Nigde Nemce nisi mogao da vidiš.
-Uopšte niste vidjali stanovnike Minhena?
Ne. Kako je to izgledalo! Grozno.
Dobili smo neke karte (bonove) na osnovu kojih smo dobijali jesti. Tu smo bile petnaest dana. Tu smo oprale one krpe, žute i zelene, i od toga smo meni pravile neku haljinu. To mi je bila svečana haljina. On (moj budući muž) nam je pomagao, ali još nismo znali da smo...
- sudjeni jedno drugom.
Odnekud kao da smo se videli negde, ali još nismo znali (nismo se setili gde). Ja sam trebala ići u utorak, transport je išao za Madjarsku, u stvari za Slovačku. Ne, prvo je u utorak trebala da ide jugoslovenska grupa i on je sve stvari odneo dole (ispred zgrade). Ove karte što smo dobili je zaboravio gore u stanu.
- Bonove za hranu?
Jeste. "Trčim ja gore", kaže, "kamion neka me sačeka". Kad smo došli gore, kaže mi on: "Znaš šta, ako ja odem u Jugoslaviju više te neću videti. Ti nemaš nikoga, ja nemam nikoga, da ja ostanem sa tobom?". Onda je kroz prozor viknuo dole da izbace njegove stvari iz kamiona. Kamion je otišao, a on je ostao.
U četvrtak je išao naš transport i on je išao sa mnom. Ruke su mi još bile bolesne, šta bih radila. Ali, ništa nije bilo medju nama. Radovali smo se da imamo nekoga... Posle puno peripetija smo stigli. On je u Minhenu dobio američku uniformu. Dugo je to nosio, nije imao ništa drugo. U Brnu, u Čehoslovačkoj, su ga zatvorili jer su mislili da je američki špijun. Medjutim, pustili su ga. Dugo smo putovali, te kolima, te vozom dok nismo došli u moje mesto. Došli smo do moje kuće i ja ulazim na kapiju kad izlazi jedna žena. "Šta hoćeš", pita me. "Neću ništa, samo sam htela da vidim kuću", a već sam plakala. "Ko si ti?". Ja kažem ko sam, da sam tu stanovala. A vidim svo ono drveće isečeno, u sobama čujem grokću neke svinje, sve je grozno izgledalo. A ona meni kaže. "A što tebe Hitler nije uništio, šta ćeš ti ovde?". Ona je mislila da ću ja tražiti (kuću). Meni je to bilo strašno. Sva sreća da je on bio sa mnom. Mi izlazimo, ja plačem, plačem...
- Jeste li ušli u kuću?
Ne, samo u dvorište, nije ona ni dala. Tamo su se već neki Jevreji vratili i bili smo skupa sa njima. Oni su hteli da se mi tamo venčamo, ali ja nisam htela, šta ja znam, još nisam bila za te stvari. A i on nije hteo, samo je govorio: "Hajdemo u Čakovac, mi imamo tamo našeg lekara, tamo će te lečiti. Biće nam lepo. Ti si sama, ja sam sam". Ja sam mislila šta ću da radim ovde sama sa tim bolesnim rukama. Htela sam da izvršim samoubistvo.
- Toliko ste bili očajni?
Pa, da. Tamo je bio Dunav blizu. Da nije bilo njega (budućeg muža), sigurno bih se ubila. Nije mi dao. I tako kaže da idemo za Jugoslaviju. Došli smo krajem juna, početkom jula, a u oktobru smo se venčali.
- Gde?
U Novom Sadu smo se venčali, pa smo prešli u Beograd. On je studirao, a ja nisam znala jezik. On me je učio srpski i 1947. sam se zaposlila u laboratoriji filmskog preduzeća "Avala". Kasnije sam morala ostaviti posao zbog dece. Muž me je učio da budem tehnički crtač i završila sam kurs za tehničkog crtača i pod svojim imenom sam mogla crtati planove i tako raditi. 1978. smo se razveli.. Ali, razveli smo se samo od kreveta. On je otišao iz zemlje ali smo se čuli, i dolazili jedno kod drugog i pomagali jedan drugom. Ja sam shvatala njega. Otišao je sa četrnaest godina u zatvor, sa devetnaest smo se venčali... Ostali smo prijatelji.
- Da li možete sada poimence da mi pomenete one iz Vaše familije koji su stradali?
Mama se zvala Jelena Frid (Ilona na madjarskom), rodjena 1899. Tata se zvao Samuel Kamer, rodjen 1901. Ja sam rodjena 1926, 14. marta. Brat Žigmond je rodjen 1928. ili 1929. Sestra Editka, Edit, pa sestra Roži, Rozalija, onda brat Bela i brat Robert. Eva, Eviku nisam pomenula, ona je bila pretposlednja.
-Oni su svi stradali?
Svi, svi. I rodbina i svi.
-A baka (tatina mama) koja je onako stradala, koju su Nemci maltretirali, kako se ona zvala?
Mina Kamer, ali devojačko ime ne znam. Deda je bio Jozef Kamer, ali je on umro ranije. Tata je imao brata Danijela, pa Šumija, mi smo ga tako zvali, i Dežea. Ne znam na srpskom kako se to kaže. Mama je imala sestru Kato, Lajoša, Belu, Matildu... Od brata maminog tate...
- Bilo je dosta članova familije?
Pa jeste.
- Da li je preživeo neko od njih sem Vas?
Kato je preživela. Bila je u Izraelu, ali je umrla. A sa tatine strane niko nije preživeo. Da se ne povrati. Ne samo nama Jevrejima...