Judita Krivokuća

Serbian Holocaust

Judita Krivokuća, December 14, 2011, Belgrade

Judita Albahari-Krivokuća je rodjena 1925. u Sanskom Mostu, ali se pred rat šestočlana porodica preselila u Drvar gde su bili jedina jevrejska porodica. U julu 1941. ustaše su ih, sem sestara Rahele i Flore koje tada nisu bile u Drvaru, oterale u logor u Bosanski Petrovac u kome su bili zajedno sa bihaćkim Jevrejima. Odatle su septembra 1941. strpani u kamione i doveženi do Gornjeg Bravskog odakle su vozom krenuli za Jasenovac. Zaustavili su se na železničkoj stanici u Prijedoru i tu su ostali nekoliko dana jer je njihov voz morao da čeka na prolazak jednog nemačkog transporta. Za to vreme ustaše nisu vodile previše računa ko ulazi ili izlazi iz voza, tako da se Juditina porodica noću iskrala iz vagona i krišom u zoru ukrcala u voz za Sanski Most odakle su se vratili u Drvar. Decembra 1942. pred nadolezećom neprijateljskom ofanzivom Judita je otišla sa narodom u zbeg da bi se posle nekog vremena pridružila partizanima gde je radila kao bolničarka.

Otac David M. Albahari, majka Luna, rodjena Levi, brat Moric i sestre Rahela i Flora preživeli su rat.

Interviewer: Jelisaveta Časar | Camera: Milan Džekulić | Editing: Milan Džekulić, Nemanja Krdžić | Transcript: Jelisaveta Časar | Webmastering: Dusan Gavrilović

Transkript intervjua na srpskom jeziku

Ja sam rodjena 1924. u Sanskom Mostu od oca Davida i majke Lune. Pre rata smo živeli jedno vreme u Sani, a onda u Lušci Palanci. Moj otac je bio trgovac. 1939. smo se preselili u Drvar, u neko malo veće mesto da bi se mi mogli školovati jer je u Palanci bila samo osnovna škola. Moj otac je i tamo bio trgovac i lepo smo živeli. Drvar je bio industrijsko mesto, razvijeno, lepo. Tu su mi najlepše uspomene iz Drvara.
Tu smo živeli do 1941. kada su nas ustaše poterale u logor u Bosanski Petrovac. Rekli su da idemo pešice i da možemo samo poneti jedan mali zavežljaj. Onda je moj tata išao moliti Kuharskog koji je bio predstavnik te ustaške vlasti i on nam je dozvolio da sa tim šprajc kolima, to su ona radna kola, možemo otići u Petrovac. Tako smo ja, mama i tata i moj brat došli u Bosanski Petrovac u logor, u jednu veliku zgradu koja je bila pripremljena za bolnicu ali još se nije uselila, bila je nova. Tu su bili svi bihaćki Jevreji i mi sami iz Drvara. Jedini Jevreji iz Drvara. Tu smo u tom logoru bili sve dok nas nisu poveli za Jasenovac. U tom logoru svako je sebi kuvao, koliko je imao i šta je imao. Svi su bihaćki Jevreji poneli neki novac tako da je svako sebi kuvao. Kuvali smo na zemlji, u šerpama na ciglama poredjamo šerpe i tu smo kuvali. Nije tu bilo tako nešto nesnosno.
Na Oštrelju gore, odmah iznad Petrovca, ima ono Petrovačko polje, na Oštrelju je bila gerila. Partizani su već zauzeli Oštrelj i svaki dan su nas gledali. Ovi naši su imali sa njima znak da smo još živi - ako jastuke metnu na prozore znači još smo živi. Sa njima je bila moja rodjena sestra Rahela i ona nas je gledala kroz durbin. I jedan dan je ta gerila jadna pošla da nas oslobodi iz bolnice. Petrovačko polje je dugačko, trebalo je peške ići, trčati. Došli su ali nas nisu našli. Došli su u prizemlje. Nas nema. A nas su ustaše zaključale u podrum jer su pretpostavile da će doći gerila da nas spasi i zaključali su nas u podrum. Oni (partizani) su mislili da smo mi oterani ili pobijeni.
- Gde su bile ustaše za to vreme?
U Petrovcu.
- Kada su ušli partizani u logor, gde su bile ustaše? Nisu ih napale?
Jesu, ali (ustaše) su posle došle. Nisu nas čuvale ustaše. Oni su bili u Petrovcu, ali kada su čuli da su ovi (partizani) došli, napali su ih. Mi smo bili u podrumu zaključani. Ustaše su nas zaključali a oni su se sukobili. Baš je tu bio iz Drvara jedan katolik koji je predvodio te ustaše (u Petrovcu), kako se zvao ne mogu da se setim. U Drvaru je bila gerila, partizani, a Petrovac je bio pod ustašama. I taj katolik iz Drvara, naš komšija, doneo je dan ranije mami da mu mama od dve kokice skuva supu i ispeče. Rekao je: "Ja ne mogu da jedem ovu ovde muslimansku hranu", tamo su uglavnom muslimani bili, " Vi meni napravite lepu supu". Mama je to njemu htela da napravi, ali to veče nas je napala gerila i ta supa je ostala. On je ranjen jer je on (sa ustašama) branio tu našu bolnicu i na stepenicama ga je gerila ranila. U ruku je bio ranjen . Kako se ono zvao? Rudi, Rudi, ne znam prezime.Onda se gerila morala povući. Mi nismo mogli sa njima da idemo (iako su neki medju nama hteli da se pridruže partizanima). Naši (stariji) nisu hteli. Omladina je htela, ali stari su rekli: "Ako vi odete, nas će da pobiju, a ovako ima neke nade da ostanemo (živi)". Nije niko mogao pretpostaviti da će taj Jasenovac biti tako grozan. Tako nama stariji nisu dali da bežimo sa gerilom a i mi nismo hteli. Mi smo ostali. Gerilci su se povukli. Ja se sećam, kako smo mi iz podruma, kako smo bili zaključani u podrumu, da sam gledala (kroz prozor) kako kroz Petrovačko polje oni beže, a na njima kape od tri roga. Tada su se nosile te kape. Meni je to bilo interesantno kakva je to kapa sa tri roga. I ništa, mi smo ostali tu u logoru. Tu je ranjen taj Rudi iz Drvara koji je dao mami da mu napravi supu i kada su se povukli partizani, njega su negde odveli. Iako smo gladovali, ta supa je ostala, niko nije hteo od nas da tu supu pije, nešto nam bilo teško zbog svega što se desilo. Ne znam šta je sa tom supom bilo, bačena je verovatno.
Mi smo tako bili u Petrovcu dosta dugo, do septembra 1941.
- Negde krajem proleća ili u leto, kada ste (odvedeni)?
16. jula smo, to se dobro sećam, oterani iz Drvara. 16. jula.Taj datum neću nikada zaboraviti. Do septembra smo bili u Petrovcu u tom logoru. Omladina je bila organizovana i moj tata sa njima. Oni su organizovali bekstvo, ali su stari rekli:"Ako vi pobegnete, nas će pobiti", tako da nije ništa bilo od toga. Ustaše su znale da dolaze i da odvedu mlade, lepe devojke. Baš neke dve, tri iz Bihaća (su odveli). Tamo se čuo krik u Petrovcu kako su ih silovali. Dve od njih se nisu vratile, a jedna se vratila. Njih su silovali i bacili, tamo imaju one jame, bezdani. Kaže se to bezdan, jama bez dna. Jedna je bila žena od doktora Levija. Još je znala nemački, Nemica, ali svejedno nju su bacili i još jednu frizerku, lepa je bila. Pošto su ih silovali bacili su ih u te jame. Ja sam bila curica od šesnaest, sedamnaest godina i dobila sam prvu trajnu ondulaciju. Pošto sam završila malu maturu sa uspehom, mama je dozvolila da napravim trajnu. I mama, kada god naidju ustaše (oni su svakog dana navraćali), ona bi mene nagaravila i onu kosu spustila (na lice) prljava da budem samo da me... jer njima koja se devojka svidi, oni je povuku, siluju i ubiju ili vrate. Tako smo mi bili u tom logoru. A jedan medju njima ustaša prolazio bi i nije nas onako mrsko gledao kao ovi ostali. Osmica, zvali su ga Osmica.Ja reko' Bože što li je ovaj takav da nije surov i nikoga ne vodi sa sobom. Možete misliti, 1948. ja u Sarajevu idem ulicom i naidjem na njega. On onako slobodno hoda. Ja na njega oštro pogledam i kažem:"Sad idem u Udbu da te tužim! Ti si bio ustaša, po nas dolazio!" A on kaže:"Nemoj da ideš da me tužiš, ja sam onda bio komunista ali sam bio ubačen medju njih". Baš nije bio surov prema nama. Bio je fin, onako ugladjen i nije nas onako mrsko gledao. I ja sam to posle proverila i tako je bilo.
- Znači nije vas niko od ustaša čuvao sve vreme u tom logoru?
Nije niko.
- Ali vi niste izlazili baš zbog toga da vam se ne bi svetili, niko nije smeo...
Pa nismo ni mogli izaći, bili smo zatvoreni. Ne znam da li je poneko noćivao. Možda je i bilo ustaša, ali ja se nešto ne sećam.
Nego, jedan dan su došle ustaše i postrojile nas. Decu na ovu stranu, a stare i ljude na ovu drugu stranu. Došli su sa mitraljezom, a nas su naterali da mi igramo kolo. Kao, da mi pevamo i da igramo kolo. Tu je mitraljez, a naši svi stariji poredjani. To je bilo već spremno za ubijanje. Kad odjednom... Taj Osmica koji je bio ustaša otišao je i javio gradonačelniku hrvatskom, domobranskom (šta nam se sprema), i on je doleteo na konju i viknuo, a već su mitraljezi bili spremni za ljude, ne znam šta bi sa nama decom (bilo), i on je viknuo: "Dok sam ja gradonačelnik ovde ubijanja nema!" A to je bio, moj tata se posle njemu zahvalio, domobranski oficir, kako se ono zvao, sada sam već zaboravila. On je bio domobran i gradonačelnik. I onda smo mi tako ostali živi.
Negde septembra meseca su nas sve stavili u kamione i da idemo. Bilo nam je to sumnjivo jer su nas decu (potrpali) u jedan kamion, a stare u druge kamione. Došli smo do Bravska. To je Gornje Bravsko, železnička stanica, i tu smo sišli (sa kamiona) i čekali, čekali taj voz. "Ćira" se zvao taj uskotračni voz koji je vozio od Splita do Zagreba, verovatno preko Banja Luke. Mislim da je do Zagreba (išao). I čekali smo tog "ćiru" i čekali i dok smo mi sedeli onako na toj bravskoj stanici, na koloseku, nema stanice, odjednom je zapucalo odozgo sa brda. Mi mislimo da će nas da pobiju, da su to neke ustaše koje će nas da pobiju, kad iz Donjeg Bravskog dolazi kamion, crni (se od) ustaša. Ustaše u crno obučeni. I popeše se gore na to brdo. To (tamo) je bila ta gerila koja je htela...Zapravo su u nebo pucali, nisu ni pucali u nas. A mi smo se sklonili (ščućurili), meni je mama samo glavu sklonila u njeno krilo da me u glavu (metak) ne udari. I odjednom dodje jedan kamion ustaša, ode gore na brdo i pobije tamo silni narod i tu gerilu utiša. Vrate se oni sa bajonetima krvavim i sve one seljačke košulje što oni nose, one dugačke kiklje (plisirana, nabrana suknja) i košulje, sve krvave na bajonetima.Pobili, znači, narod tamo.
Onda smo mi dočekali tog "ćiru", taj voz, i pošli smo za Jasenovac. Rasformirali su petrovački logor, a već je Jasenovac bio oformljen, i pošli smo za Jasenovac. U vozu u onim vagonima toliko nas je bilo da nije moglo da se diše. Bilo je malo neko dete a David Atijas, on je bio onda skojevac ili član partije, ne znam, uglavnom je bio organizovan, on je tu curicu držao na onim malim prozorćičima na vagonima da bi mogla da diše.I došli smo...Znam kako je David, kada smo mi bili u logoru, on bi mene počeo da vrbuje, pa bi me kao izveo da sednemo pod neko stablo. Kada sam dolazila u taj logor (posle rata) tražila sam to stablo ima li ga. On je mene ubedjivao, onako simpatično, fino me je gledao, i on bi mene ubedjivao kako ja treba da se borim, da ćemo mi pobediti. Tako je počeo na mene da deluje psihološki. Ali ja sam onda bila dete, ja nisam veze imala.
Onda smo došli u Prijedor svi zajedno i tamo smo četiri dana na uskotračnoj železničkoj stanici stajali u tim vagonima, jer je neki nemački transport išao od Zagreba za Banja Luku po toj širokotračnoj pruzi. Tu smo tako preživljavali. Iz Prijedora svi poznati Srbi su nam donosili te pite, te bureka, te kuvanoga nečega. A u Drvaru je živela jedna porodica Kreco . Majka je bila Jevrejka a otac Srbin. Oni su imali trafiku u Drvaru, a pobegli su u Prijedor. I znam da je Omilj, njihov sin...A bila su tri sina u njih: Uroš, Bobo i Omilj, a kod nas bile Flora, Rahela i ja, i uvek se pričalo kako ćemo se nas tri zabavljati (sa njima) i uzeti za njih. To je narod onako pričao. A Bobo jeste Floru gledao. I dodje Omilj, jadno dete, i on je bio dete, i donese što mu je majka spremila neku pitu za nas i zamoli on ustašu da ja malo sa njim prošetam kroz Prijedor. Ustaša me pusti i on mene dovede do Save onako u šetnji i kaže: "Nemoj ti plakati. Još malo i mi ćemo pobediti ustaše. Ovde je gerila već skroz organizovana". (Tada je bila) 1941, a kada smo ih pobedili! Ali idealistički je to gledao. I vratio me. A mogla sam ja onda pobeći, ali nije to nikome na um palo. I vrati me u vagon na stanicu i mi tu četiri dana. Ustaše pijane, vode nekakve kurve, grle ih, ljube, bacaju one boce od piva, to tako zadojeni pobedom. I moj tata oseti da bi mi mogli pobeći, jer se moglo otići vani u wc, ne u wc već negde vani na livadu. I noću, ne znam kojim redosledom, uglavnom tata je prvi izašao, pa valjda brat, pa ja, pa mama. Mislim da je tako bilo. I rekao nam je da se sakrijemo. Bila je za rudnik Ljubiju posebna neka železnička stanica i da se iza ljubijske železničke stanice sakrijemo. Tako smo mi izašli iz vagona. Da li je ko znao ili nije znao, noć je bila, da li su primetili da se ne vraćamo nemamo pojma. Uglavnom kada je svanulo, rano ujutru voz je krenuo za Sanski Most i mi sednemo u taj voz za Sanu. Tu su prepoznali moga tatu, a znali su da je on nekada bio opozicionar, da je bio za opoziciju uvek, i počeli mu govoriti u vagonu: "Ti, Davo, trebaš...", a ne zna još narod šta će ustaše da rade, da će doći do takvog ubijanja Jevreja, to je tek septembar 1941, "ti si opozicionar, ti bi i sada trebao da budeš na toj strani, da se boriš protiv ovih ustaša". Tata samo ćuti i ne kaže da smo bili u logoru.
Dodjemo na Sanu kod tetke Mazalte, kod bake Nine Atijas. Mi smo sa njima bili kad god su se slavili Roš hašana i Jom kipur. Mi bi dolazili na Sanu kod njih jer u Palanci, u selu gde smo živeli, nema templa. Mi bi kod njih to divno proslavljali. Onda je moj tata jednu interesantnu pesmicu spevao tetki Mazalti. Ona je jako pušila. Tiju Avram je već bio umro, ali je tata sećajući se njega spevao tetki Mazalti pesmu: "Kad se hodža na munari javi, tada Avram kutiju otvara. Bujrum stara, evo ihtibara". To je po bosanski. Bujrum je izvoli. Izvoli stara evo ihtibara. Ihtibar je duvan. A isto ni Jevreji nisu pušili dokle god ne bude šest sati. Kada se hodža na munari javi tada je i Jevrejima bio znak da se može početi pušiti. Tako je tata tetki Mazalti to spevao. I bili smo kod njih. Ustaše su bile u Sanskom Mostu, ali još Jevreje tada u Sani nisu proganjali. Krili smo se u podrumu. Kada bi ustaše naišle mi bi sišli u podrum, ali još Jevreje nisu terali iz Sanskog Mosta.
To je sve tako bilo dok nisu došli Italijani. Kažu: "Dolaze Italijani!". I stvarno, vojska (dolazi), za nas je bilo to nešto impresivno, sa onim velikim šeširima i onim perjem, idu uniformisani, pevaju, ulaze u Sanski Most a ustaše se povukle. Oni su onda birali najlepše kuće da u njima stanuju oficiri. Nisu gledali ni veru ni ništa i kod tetke Mazalte dodju dva oficira da stanuju. Pošto je moj tata bio u austrougarskoj vojsci, bio je na reci Pjavi u Italiji, gore na severu. Bio je austrougarski vojnik na reci Pjavi i tamo je naučio nešto italijanskog a znao je i španski. On se dogovorio sa tim oficirima da nas oni prebace u Drvar u njihovom kamionu. Oni su rekli da hoće, ali da im (tata za uzvrat) da vreću pšenice. Tata je mislio da će moći možda od nekoga u Drvaru naći tu pšenicu, ali kada smo došli u Drvar... A kada su nas (Italijani) u kamion penjali, moj brat Moric je jadnik počeo toliko da drhti pošto se sećao kako su nas ustaše u kamion stavljale kada su nas vodile u Jasenovac.
- On je bio mladji od Vas?
Da, on je 1930. godište. Koliko je onda imao 1941? Jedanaest godina, deset godina. Psihičku napetost je imao, sav se grčio, vikao, derao se, neće u kamion. Prepao se kamiona. Ali, strpali smo ga. Tada smo prešli preko Bosanskog Petrovca. Pod ceradom smo bili, noću, pucalo se, videlo se da tu ima gerile. Tako smo došli u Drvar. Tu su isto bili Italijani. I četnici. Bio je jedan Veljko Vodjević, ne Veljko, već njegov stariji brat, Veljko je bio partizan. Mićo Vodjević jebio četnik, a i on je bio zaljubljen u našu Floru, Flora je bila lepa, i nisu nas četnici dirali uopšte. Taj Mićo Vodjević je njima komandovao i oni su samo došli i uzeli naš radio aparat iz kuće. Inače je dolazio Mićo i sedeo sa nama i četnici nas nisu dirali. Tu su bili Italijani. I kada su 1942... gerila je toliko osvajala Drvar da je stalno napadala, pucala i zaustavljala italijanske vojnike i oni više nisu mogli izdržati. Nisu mogli da dobijaju hranu. Partizani su sve ceste razrušili prema Grahovu. Onda su se Italijani povukli, nisu više hteli držati Drvar. E onda je nama svanulo.
Flora, moja sestra, je za vreme četnika i Italijana išla uvek kod jedne Luce, a ta je Luca bila sluškinja kod bogatog trgovca. Kako su se oni zvali ne mogu da se setim. Imali su dva sina. Obojica su bili ljotićevci i pevali su pesme po Drvaru, a sa Rahelom su išli u gimnaziju, pevali su pesme: "Svi fašisti crne bluze nose, napred drugovi, dole Židovi!". Oni su to pevali na ulici, tako da smo znali da su oni za fašizam. To dok su još bili Italijani tu. Otac im je bio poginuo. Njega su ubili partizani. Kada su partizani 1941. napravili onaj prvi ustanak 27. jula na Oštrelju kada je poginuo onaj neki hrvatski general, onda su ubili i njihovog oca jer je bio za fašizam. Tako su oni, čim su partizani zauzeli Drvar, otišli u Beograd. Njihove dve sestre divne su bile, neudate, mlade, lepe, jedna je bila agronom. Oni su došli u Beograd a ta Luca je ostala u njihovoj kući kao sluškinja. I te dve pobegle su iz Drvara i, možete misliti, ovi naši kada su ih videli u Beogradu onako doterane, obučene, na licu mesta ih ubiju, obe.
- Ko ih je ubio?
Naši, partizani, ko zna ko je. Zato što su pobegle u Beograd, što su ta deca pevala te pesme. Ta njihova braća su bili ljotićevci. Neko naš od partizana ko je video kako u Beogradu šetaju onako doterane i zadovoljne. Na licu mesta ih ubili. Ne zna se ko. Mi nismo pitali. Dokle sam došla? A uvek kada je moja Flora išla kod te Luce, kod te sluškinje, uvek bi meni rekla: "Ti budi dole na stepenicama, ti tu stoj i ako neko podje u kuću ti pre njega uleti da nam kažeš". Ali, ja nisam znala zašto. Ja reko' nešto čitaju, pričaju nešto o ljubavi. A ta Luca je bila zaljubljena u jednoga seljaka koji je posle bio prvoborac i general, Stevu Trikića, i ja sam mislila one o tom Stevi pričaju. Kad ono, one su zastavu vezle, pod Italijanima, ono - proleteri svih zemalja ujedinite se i sa petokrakom. A ja sam držala stražu, a nisam znala što je držim.
Kada su Italijani odlazili, znam da su tenkom, velika je kapija bila od naše kuće, nije naša ali mi smo tu stanovali, oni su tenkom razrušili ona naša vrata, ali eto nisu nas... Iako je Rahela, moja rodjena sestra bila u partizanima, ali eto, nisu nas proganjali Italijani. Kada su Italijani otišli, kada je zadnji tenk otišao, već je kolona ljudi sa Kolonije, to je bio radnički deo Drvara, mi vidimo iz te Kolonije ide svet. Ja i tata gledamo, kad ono moja Flora i Luca napred nose tu zastavu. I onda se uključimo i mi (u kolonu) i idemo skroz na Unac, to je kraj Drvara. I na tom Uncu tamo iz šume, nisu smeli valjda još u Drvar da udju, nisu bili sigurni, iz šume izlaze partizani, ta gerila. A ja navikla na italijansku vojsku, obučeni, fini, doterani vojnički, a kada sam videla ove kada su izašli iz šume! U opancima, svaki svoje odelo nosi koje ima, one kape sa tri roga, to sam prvi put onda videla. Ne, videla sam kada su (partizani) napali ustaše, naš logor, i sada sam ponovo videla. To je meni bilo grozno, kakvi su ovo vojnici? Čudnovato nam je bilo, nismo mogli da shvatimo da može vojnik da bude tako obučen. A oni izašli iz one šume, iz onog grmlja i ljube se sa drvarskim narodom. Vratimo se mi zajedno sa njima u Drvar i mama moja jadna koliko je čuvala malo kafe, znate kafe nije onda bilo pržene nego nepržene, čuvala je malo kafe u zavežljaju nekom i tad isprži kafu i počasti te partizane koji su došli kod nas u kuću.
I tako je to bilo. Došla je ta gerila, tu je počeo život da se odvija divan, partizanski. Borci zajedno sa nama. Kod nas, pošto je bila kuća sa udobnim sobama, kod nas rukovodioci spavaju. Milentije Popović, znam, bio je tifusar, on je spavao u našoj velikoj sobi i ovaj koji je posle bio crnogorski predsednik, sada imena ne mogu da mu se setim. On je bio ranjen, a Milentije Popović, čuli ste za njega, on je bio tifusar. Oni su spavali kod nas. Ja sam svaki dan išla da hranim Milentija jer on nije imao snage. I ništa. Čak ni mama nije rekla: " Ti ćeš dobiti tifus, nemoj ići, ti ćeš se razboleti".
Tako je sve bilo divno, svi smo jednom dušom živeli. U Dom kulture smo išli na igranke. Išli smo na radne akcije. Išli smo da kopamo cestu prema Grahovu da Italijani ne bi...Noću bi otišli kamionima i celu noć bi rovali. Ne smemo po danu jer iz Grahova nas mogu topovima gadjati. Rovali bi te ceste da Italijani ne dodju. Pa smo išli na žetvu u Saničkoj dolini. To je tako poznata i opisana žetva žita. Sva omladina krajiška je išla da žanje žito koje su napustili muslimani i Hrvati i ustaše. Ključko polje veliko, puno žita, i u julu smo išli, sva omladina drvarska, da žanjemo žito. Noću smo samo mogli da žanjemo jer nas danju tuku iz Ključa. Ključ je još bio ustaški.A sećam se Danice Kurbalije, posle je ona bila velika glumica sarajevska, inače je mog godišta. Mi bi po danu bili u šumi a noću idemo da žanjemo žito. Ona, jadnica, koliko je bila plašljiva, uhvati se za mene pa dok ne sidjemo dole na polje, a mesečina, ona sve mene štipa od muke, od straha. Boji se šta će nam se desiti. Muškarci su želi, a mi smo one snopove (vezivale). Možete misliti, u žitu nadjemo ustaša sakrivenih koji su pošli da beže pa nisu uspeli da pobegnu. Nekoliko ih je bilo i tu su se sakrili, mislili gerila će proći kroz Ključ i otići. Tako smo išli na razne radne akcije. Onda su oformili Kulturno-prosvetno društvo i tu je bio Duško Kurbalija šef naše pevačke ekipe. Išli smo u Martin Brod. Ovoliki sneg duboki a mi, kulturna ekipa, preko Gruborskog Naslona idemo u Martin Brod da im pevamo i da dajemo priredbu. Sećam se da je Martin Brod tako lepo mesto. Više nikada nisam tamo otišla. Tada sam prvi put jela (svinjetinu), inače mi Jevreji nismo onda jeli svinjetinu, a tada smo jeli...Mi gladni došli. U selu u toj kući kiseli kupus sa slaninom, a ona slanina sve onako drhti, fina, malo prošarana. Jao, reko', što je ovo lepo, meni se to tako svidelo. A to je bila slanina, zato je bilo ukusno. Tako smo mi išli sa tom ekipom. Onda smo pravili raznorazne akcije po Drvaru. Ko je napustio Drvar a ostala mu bašta neobradjena mi smo obradjivali. Ja sam radila u drvarskoj bolnici sa ranjenicima. Tu je ležao doktor Djukanović iz proleterske jedinice. Bio je ranjen u koleno, imao je frakturu, i mene zaduže da ja sedim pored njega i da mu dam kada traži vode i da mu znoj brišem. Ja sam celu noć sedela, ne bih trepnula. Ako se on samo malo makne, ja ga pitam šta mu treba. Tu smo prali zavoje. Zavoji crvljivi, sve beli crvi gmižu po njima. Tada sam prvi pu videla muško golo. Nikada do tada nisam videla, nisam znala kako to izgleda, ali neka savest me je vukla da ja to moram videti i oprati, okupati ga i previti ga, tako da smo mi sa nekim dubokim poštovanjem gledali na to.
I tako je sve u Drvaru bilo lepo. Došle su onda proleterske jedinice. To je za nas devojke bilo nešto uzvišeno. Srbijanske proleterske jedinice. Oni su imali šest proleterskih bataljona, pa kada su ih četnici i Nemci poterali iz Srbije oni su prešli u Bosnu. Šest bataljona: Kragujevački, Kraljevački, Beogradski bataljon... Tu ima (u Beogradu) Ulica Beogradskog bataljona, pa onda, ne znam, šest ih je bilo, pisala sam i ja o tome. Ne znam koji je bataljon, jedan ili dva, došao u Drvar, a oni lepi momci, obučeni, nisu kao ova naša gerila siromašna, skromna. Fino obučeni, a svi su imali crvene maramice oko vrata. To je bio neki njihov simbol. Onda smo se mi zagledale u njih, bili nam interesantni. Ja i jedna Rada smo se zagledale u jednoga proletera iz Livna i sve smo trčale za njim da ga vidimo i gledamo. A najuzvišenije je bilo kada je došla bolnica proleterska, proletera bolnica i Vrhovnog štaba. Tada je i Tito došao negde u Petrovac. Kada je bolnica ušla u Drvar, to je bilo nešto uzvišeno. Ja se i sada sva naježim. Morali su preći preko mosta. Prvo je bila reka Unac, pa kad se predje preko mosta ulazi se u Drvar. Prvo u te kolonijske, radničke kuće. Tu na mostu su omladina i narod čekali te proleterske bolnice, te ranjenike koji će doći. Na čelu tih ranjenika je bila Vera Crvenčanin, prvoborac, beogradski student. Otišla je odmah 1941. u partizane. (Jahala je) na belom konju i držala je ovako ruku na čelu (stisnuta pesnica kao partizanski pozdrav). I na konju prva ulazi a mi je zasipamo cvećem i vičemo: "Smrt fašizmu, sloboda narodu!". Pevamo im pesme, uzvišeno ih dočekujemo. A na livadama drvarskim, kako Unac ovako teče, pa je cesta drvarska, pa je gore brdo, na tim livadama samo se pite razvijaju, razvijaju žene pite i kuvaju se kazani da se dočekaju proleteri.
- To je sve bila slobodna teritorija 1942, kada su Italijani otišli?
Da. Ja sam otišla (iz Drvara) decembra 1942, a kada su proleteri došli to je bilo u leto 1942.
Mi smo njih fino dočekali i zajedno su sa nama bili proleteri Julka Mešterović i španski borac doktor Djuro Mešterović, pa Todorović. On je Jevrejin, Lederer Vojo, ali je uzeo ime Todorović. Obojica su bili španski borci i obojica su došli kod tate i mame, pošto su čuli za jevrejsku porodicu, a mi smo Španjolci poreklom. Mama im napravi pastel i jaja haminados. Oni su došli da nas posete i možete misliti, da li je to sudbina ili slučajnost. Tada sam ja upoznala Djuru Mešterovića u našoj kući, on upoznao mene i celu porodicu. Ja sam radila u bolnici, ali nije me primetio pored tolikih bolničarki, već kada je došao u našu kuću on je mene zapazio. I kada sam ja pobegla, kada smo iz Drvara svi morali pobeći zbog četvrte ofanzive, on je mene u Miljevini prepoznao i uzeo sebi u hiruršku ekipu. Zapravo nije u Miljevini. U Miljevini su zvali pet bolničarki koje bi došle da pomognu pri operacijama pošto su tu radili u jednoj kući. Posle sam tamo išla i tu sam kuću prepoznala. Ja se javim dobrovoljno i tada je on mene video i prepoznao me i pitao me gde sam, a ja kažem: "Tu sam sa izbeglicama". "Ja ću da zamolim", nije me mogao sam uzeti, "doktora Levija", on je bio isto doktor, živeo je u Drvaru, "da ti predješ u hiruršku ekipu kod mene". I ja jadnica idem od Miljevine dalje sa tom ruljom, sa tom rajom, nekada sa bolnicom sa ranjenicima, nekad vodim one ranjenike na konjima, nekada se priključim drugima, ne znam ni sama kako sam sve išla. I stvarno, mislim da smo već prešli Neretvu, dodje kurir: "Ko je Albahari Judita?". "Ja sam". "Spremi se odmah. Ideš sa mnom kod doktora Djure". Nije zaboravio na mene. To već kada sam bila u partizanima.
Ali onda u Drvaru sve je divno, mi omladina oduševljena, hor se ori, pevaju se sve partizanske pesme, i to kad pevamo tako smo ukočene i gorde da kao da ne znam šta pevamo. I baš jedno veče na igranci u Domu kulture odjednom viču: "Nemci u Petrovcu! Nemci u Petrovcu! Odmah se spremajte i bežite! Odmah! Odmah!". Da se beži iz Drvara. A nama je omladini neko naredio i mi smo to uradili da u svaku kuću odnesemo gore na tavan seno da ako Nemci dodju u Drvar da zapalimo Drvar. I mi smo to uradili. U svaku kuću smo ranije odneli seno i mislimo sada će Drvar da gori, gotovo je. Kad neko je naredio da se to ne radi, ne znam ko i nije goreo.
Ja sa te igranke dodjem kući. Mi smo svi već imali rance spremljene ukoliko dodje do kakve nemačke ofanzive. Ja uzmem taj ranac, i mama i tata, svi se spremamo i (napolju) ja u koloni ugledam Žumberački bataljon, hrvatski Žumberački (bataljon) i u njemu Katicu Špirer. To mi je bila školska drugarica i familija od te moje Rahele koja je bila udata u Podravskoj Slatini. Kada sam ugledala Katicu rekoh:"Katice otkuda ti tu?". "Ma hajde ti sa mnom! Ovo će tri meseca da traje. Mi ćemo zaobići Nemce", misli mi ćemo tamo negde zaokružiti iza Drvara, "i vratićemo se u Viroviticu i ići u školu. Hajde ti sa mnom!". I ja zanesena sa tim da će tako biti, dodjem mami i kažem: "Mama, ja neću sa vama da bežim. Ja idem za Katicom, mi ćemo se vratiti u Viroviticu". Uzmem svoj ranac i podjem za Katicom. Idi, idi, idi, sneg, bljuzga, nigde Katice. Ne mogu da je stignem. Oni su već, kako brzo idu...Dok sam ja otišla kući, dok sam uzela ranac, dok sam mami objasnila. I nisam je tada srela. Kako sam pošla mislim ja ću nju negde sresti, ali nigde je srela nisam. Ja se uputim sa narodom. Mama i tata su izbegli tamo u neko selo kod Prekaje i onda su pobegli u Liku, mama i tata i moj brat. Ja sam išla sa narodom. Kako je narod išao, bežao, sa Korduna, Banije,sve je to bežalo, sa njima sam, sa narodom išla a sve u nadi da ću negde videti Katicu i taj Žumberački bataljon. Tako sam išla sa tim ranjenicima i zbegom sve dalje i dalje dok me, kako sam rekla, nije Djuro pozvao.
Najgori mi je momenat bio...Do tada sam bila sa Julkom Mešterović, njegovom sestrom koja je isto bila doktor i prvoborac. Ona je vodila Centralnu bolnicu. Sve te manje bolnice su se polako fuzionisale u tu glavnu Centralnu bolnicu. Jedno veče Julka meni kaže da će da amputira ruku jednom borcu.Ono već mrak, a četnici blizu. Uvek su nas pratili četnici Napije ga rakijom, nema morfijuma, nema ništa. Napije ga dobro rakijom a ja da ga držim. On je na klupi ležao, a ja (treba) da čučnem i da tu njegovu ruku držim dok ona seče onom običnom testerom. On jadnik jauče, i peva i jauče, ne znam šta bih rekla. I sve tako dok ona ruka nije pala na mene kad ju je ona odsekla. A sve ono škripi kako ona seče.
Bilo je tifusara.Sećam se dobro jedan proleter je, jadnik, umro. Ostala mu torbica i ona crvena marama. Ja sam pored njega baš sedela.Ostala mu ona njegova porcija. Nije tu bilo ne znam šta, voda i možda dva, tri zrna graha a ja koliko sam bila gladna onu porciju pojedem pa makar se i ja razbolim.
Tako sam išla sve dok nisam došla u tu hiruršku ekipu kada me je Djuro pozvao. Kada sam došla u tu hiruršku ekipu onda je već sasvim drugačije bilo. Tu je glavni doktor bio Djuro hirurg, bila je Seka njegova asistentkinja, a ja treba da se učim da budem instrumentarka. Ja o tome nisam pojma imala. Znala sam da previjem nekoga, ali da ja njemu (doktoru) na vreme dodam i tufer i gazu i da taj tufer moram da savijem da ne sme dlačica da izadje...To je za mene bilo strašno, ali sam se trudila da to što pre uradim. Tako sam pomagala njima na operacijama. Kad ja na vreme ne dam taj tufer ili gazu onda on počne da viče, operacija je, mora to sve na vreme biti tu, ja udarim plakati. Ja plačem i plačem što je on mene napao. Tako sam prošla sa njihovom hirurškom ekipom celu petu ofanzivu. Da nisam bila sa njima ja bih ostala u petoj ofanzivi. Sigurno bih ostala. Ili ne bih mogla da stignem ili bih bila potpuno gladna ili bih bila iznurena ili bih zalutala negde. Djuro je bio divan. Djuro je toliku brigu vodio o nama. Bila je ta Seka, njegova glavna bolničarka, onda Mira Mitrović, ona je bila Beogradjanka, divna jedna crnka, prelepa, vesela i zabavna. Ona je umrla vrlo brzo posle rata. Bio je Ševo konjovodac. Sedam konja smo imali. Samo jednom je Ševo došao sa Djurom Mešterovićem kod mene ovde posle rata. Djuro je već tada bio razočaran i pričao je protiv Tita i protiv našeg poretka. On, španski borac i stari komunista, ali nešto mu se Tito bio zamerio. Ali, ja to nikome nisam govorila, kakvi! Tako smo nastavili kroz tu petu ofanzivu. To je bila grozna ofanziva. To je bila glad, to se nije znalo šta da...Ja sam, možete misliti, jela one pečurke, nisam gledala je li crvena je li bela, a crvene su bile otrovne. Ja sam to jela. Nadjemo puža, bilo je na lišću puževa, ma ja to samo izvučem ono (iz ljušture) i pojedem sve, i izmet i sve. A jednom smo naišli na jedno korito. Drveno, veliko korito puno vode i u njega je neko opanak bacio, neko od tih čobana. I mi smo se za taj opanak svi grabili ko će da dobije komadić tog opanka. Mi smo to gutali, sisali, i kada sam jednom posle rata na nekom veselju jela pečeno meso i tu koricu onako finu, onda se setim kako sam taj opanak nekada žuljala kao što sad jedem meso, koricu od mesa.
I šta bih vam još rekla? Ta ofanziva je bila. Da nije bilo Djure Mešterovića... On je toliko bio divan. Svaki dan su nas bombardovali. Mi smo se po danu morali sakrivati a noću hodati. I Djuro bi nas sve po danu najpre rasporedio. Niko nije bio zajedno. Ja pod jednu bukvu, onaj pod drugu, onaj pod treću, a Djuro na kraju sebi nadje bukvu tako da ako ko pogine da ne poginemo svi. Sećam se dobro da sam ostala bez cipela. Pošla sam sa gojzericama iz Drvara, pa su me nažuljale. Veliki, plavi plik sam imala ovde po strani (stopala). Gojzerice zamenim sa jednim kurirom za opanke i idem sa tim opancima. Kada je sunce onda se oni, kako su bili mokri pa se osuše, zapeknu pa vam ide krv. A kada je mokro oni se prevrnu i oni naredjani konci dodju pod nogu a gore dodje donji deo. Tako sam i opanke izgubila. Nestali mi opaci i na (planini) Prenju ja idem bosa skroz, a sneg, a zaledjeno, pala kiša pa se sneg zaledio, meni krvare noge, ne osećam uopšte da me boli noga, samo bridi, bridi i ostaje krv. Tada na Prenju još nisam bila u jedinici, nego sam onako išla, lutala, i naidje jedan Jakica Baruh koji je bio iz Banja Luke. Ja sam pre rata išla u gimnaziju u Banja Luci . On je bio stariji ali me je poznavao. "Otkud ti tu Judita?". "Pa, eto". "Pa kako bosa?". Ja mu ispričam. "Stani tu pod ovu bukvu, sada ću ja tebi doneti jedne cokule". I stvarno, on je bio u proleterskim jedinicama, stvarno se vrati i donese mi ovolike cokule!. Od koga su zarobili, ko zna. Sigurno nisu nemačke, nego od četnika. Ja velim:"Pa ne mogu, velike su", a on meni lišća nabaci u te cokule i tako sam sa tim cokulama jedno vreme išla. Ma šta da vam pričam, svašta je bilo. Kako smo gladovali u petoj ofanzivi! Pa ono što smo jeli što smrdi na beli luk, pa onu zečju travu, kiselu isto, pa onda usta nabreknu, pa boli stomak. U petoj ofanzivi sam dobila dizenteriju i svaki čas sam trebala da idem u wc, vani naravno, a Djuro mi je dao konja, svoga konja, jer nisam imala više snage da hodam. I ja na konju i kada god bi me spopalo, proliv sam imala, onaj jadni moj Drvarčanin Pećanac Nikola uvek bi mi prišao da me skine sa konja i on me i popne na konja kada završim. On je bio sa nama u hirurškoj ekipi. Onda on meni veli: "E, Judita, da ti znaš", a ja sam bila curica onda i trgovačka ćerka, a on je bio radnik u radnji nekog Sekulića, dečije stvari su prodavali. "ti kada god bi naišla ja bih u tebe gledao kako si lepa". "Pa nisi mi nikada ništa rekao!". "Pa gde sam ja mogao da tebi išta reknem, ja sam bio običan radnik".
- Kraj rata ste dočekali u partizanima?
Da. Ja sam bila u vojsci. Ostala bih ja bila još u vojsci. Bila sam luda što sam se demobilisala. Ja sam još 1946. bila u vojsci. Nego, Danka Davidović, ta moja školska drugarica iz Banja Luke bila je sa mnom isto u partizanima. To je bila jedna popovska porodica iz Kaoca kod Banja Luke. Tu su oni stanovali, a ona i Ruža su sa mnom i sa Rahelom išle u Banja Luku u gimnaziju i družile smo se. Mi smo za jedan Uskrs išli kod njih na djačke ferije u Kaoce. Kada sam ja sa jedinicom došla u Kaoce, ja se odmah setim Danke. Rekoh, Bože, pa tu je Danka. Oni su popova deca bili. I sudbina, sve je u životu sudbina,da baš ja budem , da ta moja jedinica, već sam bila u borbenoj jedinici u Četrnaestoj brigadi 1943. kada sam izašla iz ofanzive, da dodjemo u njihovu kuću, kod Danke. Dočekaju nas na vratima Danka i Ruža i popadija i mi onda odemo spavati u spavaću sobu zajedno. Danka oduševljena sa mnom i sa partizanima, kaže: "Ja ću krenuti sa vama". Kažem:"Nemoj Danka, molim te, biće da sam te ja povela. Biće tvojoj mami krivo. Vi dodjite kada mi budemo u nekom drugom selu". I stvarno kroz nekoliko dana dodju Danka i Ruža... Njih četiri sestre, sve četiri su došle.
Zato sam napustila vojsku jer je Danka došla u Sarajevo, ona se demobilisala, i došla u Sarajevo da nastavi gimnaziju. I piše ona meni u Tuzlu, ja sam bila tada u Tuzli u brigadi, i to referent saniteta, nisam bila mala ličnost: "Odmah napusti armiju i dodji ovamo da idemo u gimnaziju. Mi ćemo posle u SSSR". A nas su partizanke spremali za Rusiju. I ja tri molbe napišem, dve mi odbiju, ne daju mi da idem iz vojske i na treću molbu jedva ovde u Beogradu odluče da me demobilišu. Tako ja dodjem u Sarajevo. Tada sam se tako pokajala. Podjem sa Dankom u tu gimnaziju, tata sam radi, nas troje dece tata i mama školuju, nemamo šta da jedemo, glad teška. Ja idem u gimnaziju a mogla sam iz vojske doći u Beograd da studiram medicinu ko ništa. Ma, sve je sudbina.